Borba, 17.08.2009.
Studija Roberta Smita preporučuje princip po kome se sterilisani psi vraćaju na mesto odakle su pokupljeni jer eliminisanje čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu.
Istanbul ima problem uličnih pasa još iz vremena Vizantije. Retko koji putopisac iz doba Osmanskog carstva je propustio da, uz obavezno divljenje multietničkom, multikonfesionalnom i uopšte multikulturalnom karakteru tadašnjeg Konstantinopolja, pomene ulične pse.
Uprkos bliskoistočnoj izreci koja kaže da je „grad u kome psi ne laju tokom noći mrtav grad" i verovanja da su ulični psi deo pa i sreća grada, razne vlasti su tokom istorije pokušavale da reše ovaj problem.
Najpoznatija epizoda, koja je i dan-danas u svesti svakog stanovnika Istanbula, desila se 1910. godine. Mladoturci, čiji je politički uticaj i preuzimanje administracije tada bio u usponu, odlučili su da reše problem istanbulskih pasa lutalica jednom zauvek.
Svi ulični psi su pohvatani i transportovani na nenaseljeno ostrvo Sivriadu u Mramornom moru. Danima su Istanbulci slušali zavijanje i arlaukanje sirotih životinja koje su se u nedostatku vode i hrane klale između sebe. Ubrzo potom grad je pogođen zemljotresom, što objašnjava zašto je događaj ostao duboko urezan u pamćenje. Samo tri godine kasnije psi su ponovo bili vidljivi na ulicama grada, a pet godina kasnije kao da akcija nikad nije bila ni preduzeta. Do preseljenja u Istanbul godine 2000. nisam razmišljao o psima lutalicama ili, preciznije, o uličnim psima. Jednostavno, gde god da sam živeo taj problem, ako ga je i bilo, nije bio vidljiv. Ono što me je prijatno iznenadilo jeste da je većina uličnih pasa vakcinisana što je vidljivo po „minđušama" koje im se tom prilikom stavljaju.
S druge strane, vlasti su povremeno pokušavale da se nose s problemom pokretanjem kampanja trovanja. Mnogo kućnih ljubimaca je padalo kao „kolateralna šteta", a da se brojno stanje lutalica nikad nije bitno menjalo.
Činjenica da masovna trovanja nemaju uticaja na populaciju uličnih pasa delovala mi je zbunjujuće dok se, sticajem okolnosti, nisam upoznao sa Robertom Smitom i njegovom studijom o rešavanju problema uličnih pasa u Istanbulu. Naime, sreo sam pet žena koje su upravo osnivale društvo za zaštitu beskućnih životinja. Robert Smit je bio osnivač sličnog godinama aktivnog udruženja, te su ga pozvale da podeli svoja iskustva i savete. On je upravo završio studiju i pokušavao da lobira kod vlasti da krenu u dugotrajno i efikasno rešavanje problema pasa lutalica. Studija je rađena na osnovu iskustava i predloga Svetske zdravstvene organizacije koja se, logično, zbog pitanja besnila često sreće sa problemom uličnih pasa. Princip koji se preporučuje (u svim dokumentima koje spominju problem) svodi se na „vakciniši, steriliši i pusti" (vrati na mesto).
Psi prepušteni sami sebi okupljaju se u teritorijalno organizovane čopore. Eliminisanje jednog, dva, tri ili više čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu, a što su bolji uslovi (više teritorije znači više hrane) psi će se brže razmnožavati.
Pomenuto iskustvo Sivriade, a ono nije jedino takvo (pa ni u Istanbulu), jasno govori o uzaludnosti pokušaja da se problem uličnih pasa reši fizičkom likvidacijom. Da ne govorimo o prostoj računici prema kojoj jedna ženka, u idealnim uslovima, tokom samo šest godina, može biti izvor populacije od 67.000 potomaka.
Princip „vakciniši, steriliši i pusti" dovodi do postepenog pada populacije bez prepuštanja teritorije drugim čoporima. Međutim, mora se sprovoditi konsekventno na celom području grada i kasnije prigradskim naseljima, kako Robert Smit kaže u svojoj studiji, „vojnom sistematičnošću - ulica po ulica". Nažalost, vidljivi rezultati tog pristupa su na dugom štapu (3-5 godina), što program ne čini privlačnim za vlasti sklonije beskorisnim ali vidljivijim akcijama eliminisanja ili sklanjanja uličnih pasa tokom predizborne kampanje i/ili kada žalbe stanovništva postanu nepodnošljive.
Ono što treba razumeti kad je reč o pristupu iz ove studije je da to nije stvar humanosti i/ili ljubavi prema životinjama nego, jednostavno, pitanje efikasnosti i dugoročnosti rešenja.
Ulični psi, a oko tog pitanja se mogu složiti i ljubitelji i mrzitelji pasa, jesu nevolja za grad i bez drastičnih incidenata poput nedavnog u Beogradu sa narodnom poslanicom Jelenom Trivan. Prestravljivanje dece i odraslih, razvlačenje đubreta i rizik koji predstavljaju u saobraćaju sasvim su dovoljni razlozi da bi se problem pokušao trajno rešiti.
Ovaj program bio bi nepotpun bez dela koji se bavi obrazovanjem (ljudske) populacije i podizanjem (ljudske) svesti kako o problemu tako i o rešavanju istog, kao i promocijom modela odgovornog vlasnika kućnih ljubimaca. U svakom slučaju, racionalni entuzijazam Roberta Smita, za razliku od emotivnog entuzijazma pomenute grupe žena, privukao je mene i suprugu da volontiramo za novoosnovano udruženje.
Skoro svaka opština u Istanbulu ima azil za zbrinjavanje uličnih pasa. Svi su prepuni i u onima koje sam video životinje izgledaju neuporedivo jadnije od onih na ulici. Osim kad treba preseći vrpcu na novoizgrđenim, azili su u stvari glavobolja svakog predsednika opštine i zapravo poslednja rupa na svirali. Tako da nije bilo čudno da je pet žena punih entuzijazma uspelo da ubedi predsednika istanbulske opštine Sarijer da im ustupi na staranje opštinski azil. Tako je naše udruženje nastalo. Opština je nastavila da plaća struju, vodu i dva fizička radnika.
U azilu kapaciteta 250 pasa (taj broj pasa je ubrzo dupliran) uvek ima šta da se radi. Moja supruga i ja smo išli uglavnom vikendom na fizikalisanje. Tada bi i dva veterinara dolazila i pro bono sterilisala pse. Obavljali su do pedeset operacija dnevno (šta sam se ja anestesteziranih pasa nanosio!).
Međutim, osnova našeg volontiranja bila je u promociji udruženja. Logo koji sam dizajnirao je štampan na majicama i kapama namenjenim prodaji. Sajt udruženja koji smo vodili supruga i ja, imao solidnu posećenost s obzirom na temu i neki kučići su usvojeni preko njega, a neki i pronađeni (kroz rubriku izgubljeni ljubimci).
Jedna od akcija koje smo pokrenuli bila je „Yüz dost yüz", mala igra reči na turskom koja znači „sto prijateljskih lica". Klasična „selebriti kampanja": fotografisali smo poznate ličnosti iz kulture i estrade u majicama udruženja i, zajedno sa njihovim porukama podrške, objavljivali te fotografije na sajtu. Udruženje je organizovalo posete školske dece azilu, a i gostovalo je po školama. No, bez obzira na sav entuzijazam i brojnost dobrovoljaca i udruženja, problem pasa lutalica će ostati dok se vlasti ne odluče da ga reše kako valja.
BOJAN BUDIMAC, BODRUM, TURSKA
Preuzeto sa sajta Sloboda za životinje
