Beograd je veoma specifičan u odnosu na ostatak Srbije jer je još 2002. francuska Fondacija Brižit Bardo sprovela kampanju masovne sterilizacije uličnih pasa i na taj način uspostavila po prvi put, ne samo u Beogradu, već i u Srbiji, sistem CNR (catch-neuter-relaese), kao jedini istinski human zbog čega jedino njega Svetska zdravstvena organizacija preporučuje i koji je nezaobilazni prelazni period u rešavanju problema pojave pasa na ulicama uz uvođenje sistemskih mehanizama za njeno suzbijanje. Tom prilikom, FBB je sterilisala 900 beogradskih uličnih pasa. Međutim, iako je Republika odobrila dolazak FBB i sam pilot projekat, uvođenje CNR sistema, a Beograd se obavezao da neće hvatati te prve CNR pse, BB pse, te shodno tome potpisao odgovarajući dokument – "Dokument o dobrim namerama", Grad je, odmah po odlasku FBB, počeo da hvata i odvodi u Ovču, čak i te BB pse, da bi bili ubijeni, iako su sterilisani i miroljubivi! Ti psi su bili obeleženi tetovir brojem i plavom trakom oko vrata, dakle, vizuelno i iz daleka bili su itekako prepoznatljivi za šintere.
Da se lokalni koordinatori (saradnici) FBB nisu usprotivili prevari Grada i ubijanju, formirajući Udruženje "Evropska inicijativa 17", svi BB psi bi bili ubijeni, a vrlo je verovatno da CNR ne bi nikada zaživeo u Beogradu. Borba je bila strašna i iznurujuća, kao i svaka u ovoj zemlji za životinje, nadležni su varali, lagali, pogrešne adrese upisivali sa kojih su hvatani psi, strahovitu medijsku hajku sprovodili, uveličavali broj pasa na ulicama i u jednom trenutku zabranili preuzimanja pasa iz Ovče, što je značilo potpuno likvidaciju pasa, ali i CNR-a u Beogradu.
Tada je "Evropska inicijativa 17" donela odluku da organizuje protestni miting u Beogradu, 13. decembra 2003, u 12,00 na Trgu Republike, uoči samih izbora, a za pravo pasa na život i skidanja embarga sa preuzimanja pasa iz Ovče. Na mitingu je bilo preko 700 ljudi, Grad je malo ustuknuo, ipak, ali borba se nastavila žestoko sve do kraja 2004. kada je pritisak Grada popustio i kada smo uspeli da se CNR psi, kao sterilisani i miroljubivi, uvažavaju i ne hvataju, što se manje ili više poštovalo od 2005. do 2008. To je jedini period relativnog mira, prijave protiv pasa su se upućivala nama radi provere, mada, opasnost da budemo prevareni uvek je vrebala. No, zahvaljujući svemu tome, brojni psi, ne samo BB, imali su priliku da dožive zaista duboku starost iako se tada vršila eutanazija.
Zar sličnost po mnogo čemu sa sadašnjim trenutkom nije očigledna? Izgleda da je na svima nama da se stalno borimo protiv gradskih čelnika i njihove politike koja nikada nije bila u opštem interesu: pa zar je to normalno?
Postavlja se pitanje gde bismo danas bili da Beograd nije ubio ni jednog jedinog CNR psa kao nosioca rešenja problema i smanjenja populacije pasa na ulicama?
Beograd je specifičan i po tome što se razvio za ovih devet godina pokret i navika kod velikog broja građana da svojim sredstvima, ne samo brinu o tim psima, već i sami da ih sterilišu i leče, što ne postoji ni u jednom drugom gradu u Srbiji.
Svih ovih deset godina Beograd je sprovodio sistem CNR, ali kao političku odluku (donetu 2002, zatim potvrđenu 2006. pokojni Gradonačelnik Bogdanović), a koju nikada nije pravno potvrdio usvajanjanjem odgovarajuće gradske odluke. Sve te godine naš položaj, svih nas koji brinemo o njima, bio je diskriminatorski jer smo navedeni i dovedeni u zabludu da treba to da činimo, uz stalnu bojazan da će samo jednoj osobi, od desetina koje dnevno prođu, taj pas „zasmetati“, te bi se jednim potezom naš trud i emocije poništavale, a bez ikakvog osnova i cilja. Toliko se angažovati i ulagati sopstvenih sredstava, a nemati niti jedno pravo i živeti u stalnom strahu je ne samo najgrublja diskriminacija, već i zloupotreba nas ljudi.
U proteklom periodu (od 2002) sam Grad je sterilisao, ali posle je ubijao te iste pse iako nikog nisu dirali, s toga smatramo da su psi kako u Beogradu, tako u celoj Srbiji, uvek služili nekim partikularnim interesima nosilaca izvršne vlasti i nezakonitoj zaradi lokalnih samouprava koje niko nikada nije kontrolisao.
Iako smo izdržali tolike godine muke i diskriminacije i uprkos obećanju nove gradske vlasti (2008) da će CNR pravno potvrditi, ona se odvažila na do sada najveći masovni zločin prema psima, a putem najperfidnije prevare jer je najpromišljenija i ostvaruje se veoma postupno, a u suprotnosti je ne samo sa Zakonom o dobrobiti životinja, već i drugim zakonima Republike Srbije! Naime, Grad se opredelio za postupnu likividaciju pasa, ali na način da to ne izgleda tako u javnosti: izgradio je, u sred ekonomske krize i bez ikakvog objektinog razloga jer je procenat ujedljivosti uličnih pasa zanemarljiv na godišnjem nivou prema broju stanovnika i pasa na ulicama (za 2009. 0,09%, za 2010. 0,11%), što je znatno manje nego u zemljama koje nemaju pse na ulici, i sa postojećim CNR-om koji funkcioniše, azile za 3000 pasa, samo u jednom će biti preko 1000 pasa, a u planu je izgradnja novih!
Nije nam poznato da se ijedna zemlja u novije vreme i to na evropskom kontinentu usudila da izdržava hiljade pasa smeštenih na jednom mestu jer je u svetu poznato da je to najstrašnije mučenje i tiho umiranje pasa na odloženo, što se već masovno dešava, ali daleko od očiju javnosti.
Takva odluka je prikazana u neupućenoj javnosti kao vrlo „humana“, jer se niko ne razume u materiju, a nama je uskraćeno zakonsko pravo da se javnosti obratimo jer medijska blokada je neprobojna. Ovakav potez Grada je protivan Zakonu o dobrobiti životinja: dobrobit pasa se ne može obezbediti u takvim uslovima, pravilnici o azilima, kao i o obuci kadrova iz dobrobiti koji rade sa psima – nisu bili ni doneti, u odluci nisu učestovala NVO, čak ni Program nije usvojen po članu 54. Zakona o dobrobiti životinja i tako redom, a vrhunac je što gradska vlast u medijima potencira da je sve to po evropskim standardima?!
Zavedena je prava diktatura: uvedene su dve smene šintera, a da javnost to ne zna, psi se odvode bez ikakvih kriterijuma, čak ne postoji ni pisana odlika da se odvode svi psi do popunjavanja kapaciteta, zabranjen je ulaz svima, čak i NVO u azil u Resniku, na dopise ne odgovaraju, rukovodećem kadru javnog preduzeća „Veterina Beograd“ je zabranjeno da komunicira: niko nema uvid, a naravno, niko ih ne kontroliše, niti bilo kome polažu račun! A poređenja radi, od 2006. godine, iako takva zakonska obaveza apsolutno nije postojala, bilo je omogućeno udruženjima da imaju svoje posmatrače u Ovči.
Vrhunac licemerstva Grada je što 21. septembra 2011. usvojio Strategiju u kojoj se obavezao da će legalizovati CNR, dok ga u praksi brutalno ruši! Naravno, daleko od očiju javnosti, i to koristeći najstrašnije metode: emotivnu i finansijsku ucenu zaštitinika pasa, uključujući i NVO, prinudu i pretnju! Puštanje uličnog psa uslovljavaju „udomljavanjem“, tj. prinudnim potpisivanjem ugovora o udomljenju i pretnjom starateljima kaznom za napuštanje od 50.000 dinara ako ga vrate na ulicu; a ulične pse koje je sam Grad čipovao na njihove zaštitnike ranije, tretiraju kao „vlasničke“ i bez trunke savesti osiromašenim građanima naplaćuju 5500 dinara po psu ulov i 460 dinara po danu boravka! Grad brutalno uklanja sve administrativne tragove sopstvenog CNR jer je sam do nedavno, sprovodio CNR, ali to radi na isključivu štetu građana, još zarađujući na njima (?!) Ovo je zaista PRESEDAN i ma koliko da smo svih prethodnih godina bili varani od strane gradskih predstavnika, ovakvo pravno nasilje, obespravljenost, pa još nas da pljačkaju, zaista - nikada nismo imali!
Kako sme lokalna vlast Demokratske stranke (DS) koja se u srpskoj javnosti i pred strancima predstavlja kao jedina politička snaga evropskog puta Srbije i da je Srbiji obezbedila status kandidata za članstvoEU da se tako ponaša?! Pravno nasilje, ucene, pretnje i iznuda novca, svakako nisu demokratske vrednosti, a kamoli evropske!
CNR – objektivno – kao prelazno rešenje nema alternativu u Beogradu i ako se radi u opštem interesu – građana. CNR je jedino isplativ i održiv za Grad jer nema nikakvih troškova, pošto NVO i drugi samostalni zaštitnici brinu o psima i jedini kroz proces donosi smanjenje populacije pasa, a mi smo na dohvat toga jer se psi godinama sterilišu u Beogradu, te je u poslednje vreme primetno opadanje priliva novih pasa. Pomenutim potezom Grada uništava se ogromna dugodišnja finansijska i ljudska investicija i vraćamo se na NULU: kao da nikada niko u Beogradu nije radio na rešenju problema, što ne sme da se dozvoli!
Kao što je Beograd 2003. hteo da svojim neodgovornim potezom poništi veliku investiciju, materijalnu i nematerijalnu, pa je OTPOROM sprečen u tome, nažalost, i danas, 2012, čini isto i maltene je već uspeo u tome, te se postavlja pitanje dokle ćemo mi da dozvoljavamo da neozbiljni i nestručni stranački kadrovi ne rade posao za koji primaju platu od novca poreskih obveznika, a to je rad na uzroku, tj. na samom sistemu, a dotle će psi i mi stalno stradati, pod izgovorom da "imaju problem", te "moraju" ovo ili ono, a zapravo su JEDINI KRIVCI UPRAVO ONI SAMI!
Verujemo da je ovakva vaninstitucionalna„odluka“ Grada izborno motivisana jer činom sklanjanja pasa sa ulica, hvaljenjem u medijima da su „udomili“ brojne pse i „kaznili“ nesavesne vlasnike, žele se prikazati kao da „rešavaju“ problem, a zapravo su smislili da za sve prethodno podmetnu CNR pse i njihove zaštitnike koje su ucenili, a pravi krivci (nesavesni vlasnici) biće ovog puta opet zaobiđeni! Ovako nešto nikada nije bilo!
No, istina je upravo obrnuta: u situaciji gde ne postoji ni jedan jedini instrument za primenu Zakona o dobrobiti, samim tim ni za sprečavanje uzroka pojave pasa na ulicama, a to je njihovo napuštanje, nikako nije u interesu rešenja problema da se CNR psi sklanjaju, ali ni bezbednosti građana jer će na njihova mesta ubrzo doći novi, neodrađeni i nesocijalizovani koji ih možda mogu ugroziti! Verujemo da je plan da se na mesta uginulih pasa u azilima, što je već počelo, stalno privode novi, tako da će Beograd ubijati, ali lagano, pa se to neće tako ni zvati!
Srpsko društvo je ophrvano nasiljem, a nasilje prema životinjama ne samo da se toleriše, već se i podstiče putem medija pozivom na linč pasa tako da je dostiglo neizdržive dimenzije. Psi se živi sakate, pale, trovanje pasa je masovno i postalo je društveni problem broj 1, ali gradsku vlast to ne interesuje, kao ni to što građani otrovnim supstancama slobodno barataju kao da su bombone u pitanju, što ne postoji ni u jednoj iole civilizovanoj i uređenoj državi. Iako su zakoni odlični, niko, ali niko, uključujući policiju i tužilaštvo, neće da postupa po njima ako se radi o psu. Čak neće da reaguju ni na nasilje prema ljudima ukoliko je neki pas posredi?! U centru Beograda psi umiru na terasama od zanemarivanja i izgladnjivanja i niko neće da reaguje?! Ako ovakvo postupanje nadležnih organa i institucija liči na EU – mi nemamo ni komentar!
Iz saopštenja koja nisu objavljenja se vidi da se svi zakoni flagrantno krše i da kada su psi u pitanju, ne samo ulični, svima je sve dozvoljeno: da ih slobodno ubijaju (iako je to krivično delo), da ih sakate, muče, novinari da lažu i nikom ništa! Pas, ulični ili vlasnički, kao i ljudi koji stoje iza njega, najprogonjeniji su u ovome društvu, te se pitamo ima li Srbija prečih problema i kako je to moguće u zemlji koja je usvojila Zakon o zabrani diskriminacije i koja je dobila status kandidata za članstvo u EU?
Mi ne možemo više da izdržimo da Grad radi šta hoće sa nama i sa psima umesto da radi ono što mu je zakonska dužnost i za šta prima platu iz budžeta. Pse koje bi trebalo da kupi, ostavlja nama, a kupi one koje ne bi smeo! Nemoć i potpuna obespravljenost kojoj smo izloženi više je neizdrživa i pitamo se dokle ćemo svi mi biti taoci neposobnih i nezainteresovanih ljudi?
Iz svega prethodnog se neminovno da zaključiti da jedini krivci za višedecenijsko kontinuirano stradanje pasa jesu jedino nadležni jer svojim nečinjenjem i ne radeći na uzroku izlažu ih takvoj sudbini, a onda ih stalno koriste u neke svoje svrhe i interese!
Evropska inicijativa 17
