11 September, 2010

Reakcija na izostanak medijske reakcije na naše saopštenje od juče!

I ovom prilikom se potvrdilo da demanti nemaju nikakve svrhe jer retko ko ih objavi, tako se desilo i sa našim saopštenjem koje je trebalo da približi istinu u vezi sa incidentom dadilje i psima na Bežanijskoj kosi! Više je nego očigledno da istina nikog ne interesuje, kao ni pozadina iz koje nastaju apsolutno svi problemi. Prosto se stiče utisak da u zemlji Srbiji niko ne želi niti jedan jedini problem valjano da reši, već se svi trude da odveć žalosno stanje učine još nepodnošljivijim i gorim. Zašto? Uzroci se zanemaruju, a tone energije se troše, svaki put  kao po prvi put, na posledice... i tako u svemu! Zašto?  O psima na ulici se piše po ustaljenoj matrici da su opasni i ujedljivi, iako sami nadležni, evo i danas u članku u Press-u tvrde da 90% ujeda učine vlasnički psi!  S toga se pitamo javno ko to ima pravo da tako uporno i besprizorno zvanične podatke ignoriše i da obmanjuje javnost? Zar to nije kažnjivo? U čijem je to interesu? Primitivne družine koja je ovladala ovim društvom u svim njegovim segmentima? 
   
Nedavno su psi masovno trovani na Vidikovcu, osim Kurira nijedne jedine novine nisu bile spremne da vest prenesu?! Zar je sejanje otrova jednako bacanju komfeta? Ili je nivo svesti na tako niskom nivou? Izveštavanje u Srbiji je postalo veoma problematično jer kako objasniti da svi događaji protiv uličnih pasa smesta dobijaju apsolutni prioritet i sav prostor, a njihovo stradanje i nasilje nad njima iako indirektno ugrožava i ljude, retko, osim u drastičnom slučajevima, kao što je keruša Mila? Kada je protiv pasa, novinari se prosto utrkuju, ko će više i "bolje" da napiše... Ono što nas zastrašuje jeste činjenica da u takvim situacijama novinari skoro nikad ne nazovu koga treba, već koga nađu?! Tako se obavezno pita Elvir Burazerović za sve, iako sam, ne bi li uopšte opravdao postojanje sebe i svoje organizacije Orke pošto se psima na ulici ne bavi, niti ih ima, uporno insistira da se bavi isključivo "nadgradnjom" edukacijom! Pa što mu sami novinari konačno ne poveruju?  U čije ime taj čovek govori i koga zastupa, kada ga ulični psi nisu delegirali?  Zaista je za svako "divljenje" kada neko ko nema ni jedan jedini podatak o nekom događaju sebi dozvoli da daje izjave medijima?!

"Šumari" koji žive i drže sekire u stanovima, kauboji koji pucaju na pse, psihopate i primitivci koji ih svakodnevno proganjaju i maltretiraju ne zavređuju, čini se, pažnju ovog društva pošto su novinari retko kad voljni da o tome pišu? Treba li da zaključimo da je to normalno i da takvi ljudi treba i dalje nekažnjeno i neosramoćeno da žive među nama? A onda čitamo sve gore i gore naslove u novinama ko je koga ubio, iskasapio, deca su sve gora, jedni druge ozleđuju i svi su iznenađeni i zgranuti?! Mi nismo jer ovo je društvo bolesno, ono ne samo da toleriše nasilje, ono ga indirektno promoviše!