O CNR-u
Jedino rešenje je pod hitno ozakoniti CNR, nemojte misliti da Svetska zadravstvena organizacija tek tako preporučuje taj sistem, jer drugog, realno gledano, i nema. Gradski azil svakako treba da postoji, to i jeste zakonska obaveza svake lokalne samouprave, ali on treba da služi drugim svrhama i potrebama, a ne da bude deo rešenja – jer to nije. Između ostalog, „teret“ novih životinja, posebno štenaca, vlasničkih izbačenih pasa svih ovih godina, a i dan danas, jeste na „nama“ jer kapaciteti nikada nisu služili pravoj svrsi, pa neće ni u okviru ove Vaše odluke, što je kolateralna greška, a verujem da se o tome nije ni mislilo. Stiče se utisak da se „rešavaju“ problemi koje vi imate (zbog ljudi), a ni jedan jedini pravi, pošto se odvoze pse koji su odrasli, navikunuti na život na ulici, i koji nikog ne diraju, a sve druge životinje ostaju nama?! Osim toga, Beograd ima CNR već devet godina, tako da sam mišljenja da ništa što je mukom građeno i izgrađeno ne treba rušiti jer on na ulici većim delom, uprkos nezamislivim dnevnim problemima zahvaljujući velikoj ličnoj žrtvi ljudi koji brinu o gradskim psima, ipak funkcioniše.
…
CNR je ekonomski održiv i jedino realan jer, osim troškova sterilizacije i revakcinacije, Grad drugih troškova nema s obzirom da je briga o životinjama na teretu građana uključenih u sistem starateljstva bez obzira da li su članovi organizacije za zaštitu životinja ili nisu. Osim toga, brojne organizacije, kao i sami individualni staratelji, godinama svojim sredstvima sterilišu nove pse, ali i revakcinišu one o kojima brinu, što dodatno umanjuje troškove Grada. Recimo EI 17 ima par stotina pasa čipovanih na organizaciju, a većina je sterilisana sredstvima staratelja i BB Fondacije, što je Gradu veoma isplativo. CNR je održiv jer je i najhumaniji pošto psi žive potpuno prirodno. Kod CNR potrebno je sistem hraniteljstva razvijati i širiti ga uključivanjem većeg broja građana. Međutim, taj sistem podrazumeva agresivnu kampanju u medijama u prilog pasa i starateljstva, edukaciju građana i poštovanje teritorijalnog principa, što sve nije bilo nikada za ovih devet godina nažalost! Opšte je poznato da CNR stabilizuje brojnost populacije pasa, postepeno dolazi do njenog smanjenja, a sprečava nastanak novih generacija pasa jer je cela populacija uličnih pasa sterilisana. Staratelji mogu da budu dodatno veoma korisni jer preko njih se može snimiti i kontrolisati situacija na terenu, što se nikad u dovoljnoj meri nije eksploatisalo. Psi pod starateljstvom su srećni jer imaju svaki dan skuvan obrok, vodu, neki i kućicu, leče se na najmanji znak, a slobodni su, kreću se, trče, žive potpuno u skladu sa potrebama vrste, igraju se jer su svi psi na nivou dece i što je najvažnije imaju ljubav, a to je psima veoma važno da bi bili stabilni u ponašanju.
Beograd se odavno bavi rešavanjem problema, uz sve greške, propuste i oklevanja, ali je ipak relativno davno, još 2002. počeo da steriliše ulične pse, dakle pre 9 godina. Opredelio se još tada za CNR i on nema drugu alternativu objektivno. Ali ne samo zbog toga već i zbog drugih stvari: CNR je jedino rešenje za urbane aglomeracije veličine Beograda. Beograd ima podršku u stanovništvu jer veliki broj ljudi, redovno ili sporadično, stekao je naviku da brine o psima na ulici. Isto tako brojni građani svojim novcem sterilišu ulične pse, revakcinišu ih, leče i plačaju skupe operacije, što sve bitno umanjuje troškove grada čije je to zapravo obaveza, a ljudi to čine dobrovoljno godinama. Takva podrška uličnim psima ne postoji ni u jednom drugom gradu u Srbiji. U Beogradu se razvila zaista velika mreža hranitelja (staratelja) koji su među sobom povezani što je velika prednost u pogledu mnogih stvari. Ima još jedna bitna okolnost, a to je da je veliki deo populacije beogradskih uličnih hraniteljskih pasa već u nekim godinama. Pored toga masovnom sterilizacijom sprečen je priraštaj nove populacije pasa. I što je najvažnije, on funkcioniše na terenu.
Problem kod CNR u Beogradu je to što se stalno krnjio jer nikada beogradske vlasti nisu razumele njegovu neophodnost, njegovu suštinu, pravila, funkcionisanje, niti prednosti, već su uvek na njega gledale kao na „nužno zlo“. Nisu zapravo nikada ni primenjivale integralno sistem CNR, već su samo sterilisale pse, a sve drugo smo mi ispravljali i gradili uz neverovatne poteškoće. Princip teritorijalnosti je temelj CNR, a vlasti su ga stalno rušile, pa i sada to čine ovom akcijom. Rušile su ga jer nisu vraćale pse na staništa i jer su u prethodnom periodu ubijali pse. Nikada nisu medijsku promociju sistema sprovodile, zato je danas posle devet godina informisanost građana ravna skoro nuli. Nisu radile na prihvatanju tog sistema od građana stalnim informisanjem, edukacijom i njegovim promovisanjem. Umesto svega toga imali smo hajke na pse sve te godine, čak i dan danas, tako da smo i mi i psi zapravo dovedeni u nemoguću situaciju, a ipak smo izdržali. Sve je to bila tako samo zato što su se vlasti uvek bavile sobom, pritiskom koji trpe od manjine, umesto da su shvatile sistem i uradile ono što je trebalo.
