30 August, 2011

UPOTREBA ŽIVOTA: Pas iz šume i njegovi Prijatelji

Kad god, posle svega, s mušicom u grlu, izazovem u još jasnom sećanju jedno od svojih sve češćih putovanja autom “preko Rakovca”, kako mi, novosadski građani s Planine, oslovljavamo vrtalomni uspon iz Starog Rakovca za prevoj Zmajevac, kad god se, dakle, setim pojave, očiju i ponašanja tog simpatičnog crnog psića, prizora ili trenutka složenog u mojoj memorijskoj fioci (pregradak za pse), prilikom našeg poslednjeg živog suočenja u dubokoj i strmoj vododerini nekoliko stotina metara ispod glave Zmajevca, polovinom avgusta meseca – navire mi pred oči, najpre, čupava ugljena glava s njuškicom i pogledom filmskog švrće (životinjica iz Diznijeve basne) i brkovima iznad očiju, urbana verzija neke ovčarske pasmine, a zatim vidim momenat kada taj ostavljeni i istraumirani pas (u daljem tekstu: Pas), ugledavši auto zaustavljen u obali, ostavlja kost koju je ležeći do tada krckao na zemlji pored puta i, umesto da me sačeka, jer ja sam prijatelj (u daljem tekstu: Prijatelj), ali ne piše mi na čelu, beži između drveća niz kosinu obraslu šikarom, pretrčava put na smrtonosnom delu ispod lakta krivine (u daljem tekstu: Pseća krivina) pod nagibom i nestaje u rastinju. Zapravo, odozdo, s bezbedne distance, zaklonjen u zelenišu, ili zagledan pored puta, posmatra čoveka pored vozila, koji ga odozgo, uzalud, doziva da mu priđe, s kokošijim kostima u šaci. Pas ne prilazi. I tako svaki put kada se zbog tog Psa zaustavim(o) na Psećoj krivini. Auto stane, motor zaćuti, Pas šmugne niz kosinu dublje u šumu.

Mesec dana pokušavali smo da Psa pridobijemo da nam se približi, jer na tom brdu, ostavljen pored puta u dubokoj šumi, nije imao nikakve šanse – dugoročno gledano, pogotovo ne kada Frušku goru zapljusnu jesenje hladne kiše i zatresu je zimski beli vetrovi. Međutim, Pas se plašio ljudi. Rekli su mi (fruškogorski putnici): Pas je prvi put primećen kod kaptiranog izvora u šumi poviše skretanja za rakovački kamenolom Kišnjeva glava, početkom jula meseca, sklupčan na zemljanom ostrvcetu, između asfalta i zalomljene potočne vododerine, proširenje koje koriste putnici koji tu vozilima zastaju da se iz gvozdenog vimena u bregu napiju kamene vode ili je iz bradavice izmuzu u balone i flaše, mesto gde je Pas, tih dana, po svemu sudeći, izbačen iz vozila, i gde je jedno vreme čekao – nepoverljiv, preplašen i iscrpljen – da se odnegde pojavi poznati auto i poznato lice. Jedne gluve i sparne noći (predigra za sutrašnju kišu), dok sam se autom spuštao kroz šumu sa Zmajevca u Stari Rakovac, uleteo je iznenada u far sklupčan kao jagnje na zemljanom ostrvcetu nasuprot izvora, podigao je glavu i oči su zasvetlele kao lampice, ali auto se nije zaustavio, ostao je u retrovizoru sam u bezdanu mračne šume, i od tada je taj crni čupavi Pas, s brkovima iznad očiju, ušao u polje mog interesovanja.

Da li je Pas bežao od nepoznatih ljudi zbog traumatičnog iskustva sa vlasnikom koji ga je ostavio u šumi? Da li ga je neki mrzitelj pasa oterao sa izvora, gde inače ovaj plašljivi simpatični dobričina nikome nije mogao da bude na smetnji? Ili je Psu, izgubljenom u svemiru fruškogorskog parka, pored izvora – gde se letnjih meseci svaki čas zaustavi poneki žedan auto – postalo i suviše prometno i opasno, ili je, pak, posredi nešto što nikada nećemo dokučiti? Nešto jeste. Uglavnom, Pas je ubrzo napustio izvor i pozicionirao se tristo metara iznad, pored samog puta, na tvrdom zemljanom proširenju oštre i nagnute Pseće krivine. Od tada smo ga mi, mi koji kola vozimo gledajući u bočna stakla, od tada smo ga, dakle, viđali samo na krivini iznad vodederine. I od tada je napušteni Pas – Pas koji se kao divlja zverčica plašio ljudi – ležao na uzvišenju s njuškicom među šapama, držao pod vizuelnom “kontrolom” Pseću krivinu, vozila koja se penju (na Zmajevac) i vozila koja se spuštaju (u Rakovac), i bežao niz okrajak brežuljka kada bi se auto zaustavio u blizini. A zaustavljali su se Prijatelji. Doduše, pored tog Psa, izgubljenog u dubokoj šumi, prolazili su i mnogi drugi (naročito vikendom), ali se nisu zaustavljali...

I, dakle, kako biva, crni Pas iz fruškogorske šume, koji je sada već nedeljama živeo na laktu Pseće krivine, krzna iz dana u dan sve ritavijeg i ućebanijeg, ulepljenog repa, bez suvog zaklona od kiše i u stalnim stresovima i uzmicanjima kroz šikaru, zapao je za oko i drugim putnicima koji su se na okruglim nogama svojih limenih životinja kotrljali, mnogi i svakodnevno (poput mojih Vrdničana), ovom rakovačko-zmajevačkom vododerinom, i zemljani okrajak Pseće krivine, ispod Zmajevca, malo po malo, dobijao je svoje znakove pored puta: darove Prijatelja. Neko je Psu ostavio belu plastičnu činiju i napunio je hranom, da bi onda, nevidljiva ruka Prijatelja, svakog dana ostavljala nešto jestivo u toj posudi ili pored nje; neko je izručio na tacnu gomilicu granula i, namerno, ostavio na zemlji praznu foliju, “poruka” drugima da i sami nahrane Psa granulama, što su neki i činili; neko je maločas u kutijici od margarina ulio svežu vodu (još je oko posude vlažna zemlja) i u foliji od keksa ostavio gomilicu kokošijih kostiju iz supe; neko je, možda, psu pravio društvo, s obzirom da su na zemljanom okrajku ostali rascopana lubenica (?) i zgužvana pivska konzerva... Lubenica i pivo uneli su u mene zebnju i loš predosećaj, s obzirom da se za životinje lepe razne ljudske patologije.

Prelazim na množinu i biću vrlo subjektivan (a kao da sam do sada bio objektivan, je l’!): hteli smo da usvojimo tog Psa, ili, ako Pas na to ne pristane, nameravali smo da mu, preko Prijatelja, nađemo novi dom, ili da ga, preko Prijatelja, smestimo u azil u kojem pse ne ubijaju. Odlučili smo da spasemo tog psa! Hteli su to, ubeđen sam, još neki od Prijatelja koji su mu nedeljama ostavaljali hranu i vodu, ali Pas je bežao, nije imao poverenja u ljude, bar od mene je bežao. Možda je nekome i prišao, meni nije. I – jednog dana, polovinom avgusta, kada sam Psu doneo hranu, učinilo mi se sumnjivim da ga nema na osmatračnici Pseće krivine i zabrinuh se što su hrana i voda u posudama, dar Prijatelja koji je tamo bio tog jutra pre mene, ostali netaknuti.

I prođoh unaokolo. Pas je ležao mrtav na donjem nivou Pseće krivine, odmah iza zavoja, skoro pored samog puta. Leš star otprilike dvadeset četiri časa zaklanjalo je od očiju putnika nisko rastinje, a Prijatelji ga odozgo – sa mesta gde smo navikli da viđamo Psa i gde smo mu punili posude – nisu mogli videti u zelenišu, pa su mu i toga dana (i još nekoliko dana), ostavljali vodu i hranu, ne znajući da je Pas mrtav nekoliko metara dalje u podnožju. Psa je udarilo vozilo. Nisam, doduše, sto posto siguran u rezultate sopstvene istrage, izvesni tragovi na lešu (oguljeno krzno na leđima i trbuhu) ukazuju na udarac točka, ali tragova krvi nema na asfaltu, što dakako ne isključuje učešće auta u ovoj smrti, na tom opasnom, slabo preglednom delu krivine, a baš taj deo puta je Pas, uzmičući od ljudi, prelazio i pretrčavao. Uostalom, teško mi je i da zamislim da bi neko Psa poslužio otrovanom hranom ili ga ubio na neki drugi način, kao što mi je nezamislivo da je neko namerno autom pregazio Psa, premda nemam iluzija da su tih mesec dana, koliko smo učestvovali u drami napuštene životinje, pored Psa u vozilima prolazila i čudovišta svakodnevnog života. Jedan šaljivdžija za volanom doviknuo mi je u prolazu: “Šta ga raniš... Ubi džukelu!”

Ko god da je tog Psa izbacio iz auta u šumi, taj će za sebe, ako ima gram duše i zaru pameti, ako nije emocinalna i socijalna nakaza, bez obzira na razloge jednog takvog neljudskog čina, smisliti već kakvo-takvo opravdanje da ga, bar, nije usmrtio, da je Psu, bar, poklonio “slobodu” i samim tim još jednu šansu (da ga neko udomi), premda je životinji, pokazala je najčešća domaća praksa, samo odložio smrt. Fenomen izbacivanja pasa (i mačaka) iz auta pored puteva, nije dabome nikakav srpski specijalitet rešenja psećeg pitanja, ima toga i drugde (viđao sam napuštene pse i pored švajcarskih, nemačkih, mađarskih, čeških unutrašnjih puteva), ali drugde ostavimo njima; stoga, ako moje reportersko “istraživačko” iskustvo s unutrašnjih puteva sremskog kontinenta može da posluži kao neka vrsta uzorka, onda se usuđujem da utvrdim da je Srem Zemlja pregaženih pasa! I bila je ovo priča o jednom takvom (pregaženom) Psu, priča o Psu lutalici iz fruškogorske šume. I njegovim Prijateljima. Ali i priča o jednoj od “izgubljenih duša”, koje lutaju po našim gradovima, putevima, šumama...

Pas je do takvih razmera ušao u život čoveka da je postao deo njegovog bića, sama njegova ljudska i civilizacijska suština, i kada se (ne)čovek lišava “najboljeg prijatelja”, ubija ga ili izbacuje na ulicu ili u šumu, on zaprava ubija i odriče se sebe samog, lišavajući se svog najvrednijeg elementa: sopstvene duše. “Ako verujete u raj i pakao”, pisao je J. Turber, “onda će svaki pas kojeg ste poznavali biti u raju. Ljudi će tamo biti vrlo, vrlo malo.” Čoveče, ti koji si iz auta izbacio Psa u šumi, iznad Starog Rakovca, kada jednom shvatiš da si izbacio i izgubio sopstvenu dušu, otiđi do Pseće krivine, ispod Zmajevca, i tamo je potraži... Ali tamo više nećeš naći svog najboljeg Prijatelja.

pas

 

Željko Marković
Foto: Ž. M.

Izvor: Dnevnik


25 August, 2011

Zaštitari životinja uključeni u izradu nove gradske odluke

Dobrobit pasa na prvom mestu


Većina organizacija se bazirala na kritikovanje članova stare odluke o držanju domaćih životinja, ali ima i onih koje su dale veoma inovativne i detaljne predloge

Autor: Andrijana Katavić


U pripremu nacrta nove odluke o držanju kućnih ljubimaca i domaćih životinja gradska uprava je uključila i udruženja za zaštitu životinja. Njima je pred doček Nove godine dat desetodnevni rok da napišu predloge primedbe kako bi u novu odluku usklađenoj sa Zakonom o dobrobiti životinja bili uvršteni njihovi stavovi i iskustva.

Iako su članovi mnogih organizacija koje se bave zaštitom životinja zamerile Sekretarijatu što je čekao poslednji trenutak za usklađivanje odluke sa zakonom, odnosno što njenoj izradi nisu pristupili ranije s obzirom na to da im je propalo godinu i po dana, odlučili su da novogodišnje praznike provedu radno i gradu ponude vlastitu viziju rešenja spornih pitanja.

Najviše kritika upućeno je na deo stare odluke kojom je zabranjeno držanje više od dva psa ili mačaka, a organizacije Evropska inicijativa 17 , "Orka", "Help animals" i "Feniks" koje su "Blicu" dostavile na uvid svoje predloge su saglasne da broj kućnih ljubimaca u stanovima i porodičnim kućama treba da bude ograničen sposobnošću vlasnika da obezbedi uslove za život i dobrobit svake jedinke u skladu sa prirodnim potrebama vrste, a ne narušavajući mir suseda.

Dan kućnih ljubimaca

Evropska inicijativa 17 je još ranije predložila da se 20. maj proglasi Danom beogradskih kućnih ljubimaca, a predlog je pismeno prihvatio i gradonačelnik Dragan Đilas. Kako do sada nije bilo mogućnosti da se Dan beogradskih kućnih ljubimaca formalno ozvaniči EI je taj datum uvrstila u svoj predlog odluke. Dan bi se obeležavao svake godine, a tada bi svi objekti i institucije koje to žele otvorile vrata kućnim ljubimcima.

- Logično je da građanin ima onoliko ljubimaca za koliko može da omogući optimalne uslove za život, a ne da njihov broj bude administrativno ograničen, posebno imajući u vidu potrebu promovisanja i povećanja udomljavanja životinja s obzirom na njihovu prekobrojnost - poručuju iz "Feniksa".

U ovom udruženju, između ostalog, predlažu da životinje u prihvatilištima prođu trijažu i to prvo da budu odvojene vlasničke od napuštenih životinja. Vlasničke životinje bi bile vraćene čuvaocu, a napuštene bi ponovo prošle trijažni pregled gde bi bile odvojene zdrave od bolesnih. Životinje koje boluju od neizlečivih oboljenja, poput karcinoma kostiju, bile bi eutanazirane kako bi im bile umanjene patnje. Eutanazirinje teško bolesnih životinja, priznaju, otvara mogućnost zloupotrebe, ali bi ona, smatraju u "Feniksu", vrlo brzo bila otkrivena i sprečena.

Pčele i golubovi po starom

Starom odlukom držanje papkara, kopitara, kunića i živine bilo je dozvoljno samo u rubnim gradskim opštinama. Nevladine organizacije predlažu da tako ostane I dalje, to jest da se ove odredbe ne menjaju. Promene odredbi nisu predložene ni za držanje golubova i pčela. U nastojanju da saznamo šta o tome misle golubari i pčelari kontaktirali smo nekoliko udruženja, ali nam se ni u jednom niko nije javio na telefon

"Help animals" predlaže da se vlasnici pasa i mačaka obavežu na sterilizaciju, odnosno kastraciju ljubimca, a da ceo proces plati grad. Na ovaj način, smatraju, neodgovorni vlasnici će biti primorani da promene ponašanje, više neće biti u mogućnosti da dozvoljavaju parenje ljubimaca i da njihove potomke izbacuju na ulicu. Time će biti rešen problem napuštenih životinja, jer psi i mačke više neće moći da imaju prinove. Izuzetak od ovog pravila bi bile odgajivačnice, gde bi parenje životinja bilo omogućeno. U "Help animalsu" insistiraju i da vlasničkim mačkama bude zabranjen izlaz iz stambenog prostora u kom borave, kao i da psi parkovima šetaju samo na povocu. Oni su odredili i kazne od 5.000 do 500.000 za nepoštovanje ovih odredbi.

Njihovi stavovi su izazvali burnu reakciju i neodobravanje drugih oraganizacija koje smatraju da je ovaj predlog radikalan, pa čak i u suprotnosti sa Zakonom o dobrobiti životinja, kao i da omogućava odgajivačima da zloupotrebljavaju životinje kontinuiranim parenjem zarad zarade što se može podvesti pod zlostavljanje.

Za razliku od ostalih udruženja koja su se uglavnom bavila ukazivanjem na sporne članove odluke iz 1995. godine, Evropska inicijativa 17 dostavila je gradu sveobuhvatan, veoma inovativan, detaljan i precizan program urađen za dobrobit i ljudi i životinja. U želji da kroz normativna akta obezbede ista prava, ali i obaveze i onima koji vole i koji ne vole životinje EI 17 je uradila program na 22 stranice sa 40 članova gde predložu i usvajanje novih prekršaje na šta gradska uprava ima pravo po Zakonu o prekršajima.

- Tek od nedavno životinjama su priznata prava, a njihova obespravljenost prenosila se i na ljude koji ih štite. Upravo zbog toga smatrali smo da uvođenje novih normi nije moguće uklopiti u stare okove i zato smo našim predlogom nastalim usled višegodišnjeg iskustva na terenu uneli novi pogled i pokušali da stvorimo mehanizme za samoodbranu diskriminisanog sloja u društvu, trudeći se da definišemo granice prava i jednih i drugih na pravičan način. Smatramo da svaku situaciju treba što preciznije definisati kako ne bi bilo prostora za različita tumačenja što, po pravilu, uvek dovodi do problema – ističu u EI 17.

Aktivisti EI 17 predlažu kažnjavanje lažnog prijavljivanja po bilo kom osnovu životinja i njihovih vlasnika ili hranitelja (što je danas veoma rasprostranjena praksa i upravo uzrok neravnopavnosti ljubitelja i vlasnika jer kazna za to ne postoji), uvođenje dva registra pasa i mačaka – vlasničkih i napuštenih, promenu natpisa "Pas ujeda" ili "Opasan pas" u "Pas u dvorištu"... Takođe, predlažu da se osobama obolelim od težih psihijatrijskih poremećaja, sadistima, narkomanima, alkoholičarima i evidentiranim zlostavljačima životinja, kao i članovima njihovih porodica zabrani udomljavanje životinja.

Deo predloga bavi se i napuštenim životinjama, naročito onima koje imaju hranitelje, a koji su najvažnija karika u metodi CNR (uhvati, steriliši i pusti) koju grad primenjuje po Strategiji rešavanja pasa lutalica, a na čijoj legalizaciji EI 17 insistira. Inicijativa je definisala i naplaćivanje takse za kućne ljubimce, s tim da ovog nameta budu oslobođeni svi koji su udomili napuštenu životinju, dok bi vlasnici rasnih pasa godišnje plaćali od 1.800 do 8.000 dinara. Kako su u njihovom predlogu do u detalj navedene mnoge stavke bitne za suživot ljudi i životinja, a "Blic" nema dovoljno prostora da objavi sve, ukazali smo samo na neke od njih.

Kakav će odjek predlozi ovih organizacija imati kod autora nove odluke i da li će uopšte biti prihvaćeni saznaćemo u martu kada bi njen nacrt po najavama iz Sektora za zoohigijenu Sekretarijata za stambeno-komunalne poslove trebalo da bude završen.


24 August, 2011

Simpatični gradski psić, a „napasnik“!

U ovim užasnim vremenima po pse i po nas, večeras baš odlučih da malo „presečemo“ ovu atmosferu napetosti i brige za njih, jednom „prijavicom“ koju sam imala još prošlo leto, a naravno odnosi se na jednog psića, ali ne bilo kakvog, već psića koji je domišljato našao način da „proletuje“ u sred Beograda, napravivši svoje „more“ i sebi pravo kupanje! Želja mi je da vas malo nasmejem i odobrovoljim jer svi znamo da ovde živeti i nije baš sinonim za sreću, pa još i umilne redovne „sektorske“ aktivnosti koje su stalan stres, a sve to pri ovim temperaturicama (moram da im tepam jer ih ja volim) koje mnogima um pomućuju... ali ne i psiću.
No, u moru poziva svaki dan, znamo svi koje su prirode, to popodne zvala me je žena da me pita šta da radi jer ima „nerešiv“ problem sa jednim gradskim psićem! Naime, ima dve ćerke bliznakinje koje imaju četiri godine i da bi se deca rashladila kupila je plastični bazen! Ali, pošto dvorište nije ograđeno, jedan gradski psić se navadio na bazen i mrtav hladan, čim ga napuni vodom, on skoči u bazen, ali neće da izađe ni po cenu života! Nema šanse, ženica voli pse i neke hrani, ali kaže da ovako nešto nikad nije videla! Veli lepo pliva celom dužinom pa nazad i tako se brčka po ceo dan, a deca i mama gledaju... Rekla sam joj da se verovatno sprema za neku Olimpijadu, ali da je zaboravio da joj kaže... hahaha...
Pokušala je da bazen ne puni vodom, ali psić onda dođe i stane na mestu gde se obično bazen stavlja i sve vreme bez prestanka laje?! Ja joj rekoh, protestuje javno, to je sad veoma aktuelno u ovoj zemlji, on je samo u trendu dečko...
Konačno, uzela je vanglu i nju napunila za njega i stavila na isto mesto gde obično stoji bazen i on je, naravno, ušao kao svaki put do tada, a taj momenat je ostao ovekovečen u slici koja je u prilogu.
Mnogi su je savetovali da ga vodom otera, a ona objasni da ni crevo za vodu neće da pusti kada zaliva... Voli dečko vodu, a i uredno je navikao da se redovno rashlađuje ...
Na kraju, „prijava“ se pretvorila u opšti grohotni smeh, obe smo se smejale kao lude nad likom i „delom“ dotičnog gradskog psića, a zajedno smo zaključile da je on u stvari prava faca!
Mislim da „šira javnost“ zaslužuje da zna da takav „opasnik“, a duhovit, živi među našim uličnim miljenicima.
Svakakve prijave sam imala, ali ovakvu nikad!
Pošto je „prijavljivačica" totalno kapitulirala, verujem da je celo leto prošle godine „letovao“ u svojoj plavoj vangli, a evo opet su iste takve temperaturice i ne mogu a da se ne pitam da li se i ovo leto „snašao“? Ili ga je, da se prilagodim sadašnjoj situaciji, neki „savesni građanin“ „prijavio”, pa su ga šinteri odveli u azil…
Ako vas nisam makar malo razveselila, biće mi stvarno žao...

Danica Drobac


03 August, 2011

Besplatna vakcinacija i čipovanje vlasničkih pasa

Sekretarijat za komunalne i stambene poslove potpisao je ugovore sa veterinarskim organizacijama koje su na osnovu javnog poziva dobile sredstva za sprovođenje mera stimulacije prve vakcinacije i trajnog obeležavanja mikročipom vlasničkih pasa, kao i za sterilizaciju ženskih jedinki. Građani će na ovaj način moći besplatno da vakcinišu i čipuju svoje kućne ljubimce, a deo troškova sterilizacije takođe će biti dotiran iz gradskog budžeta.
 
Brojne veterinarske ordinacije u Beogradu obaviće potpuno besplatno prvu vakcinaciju i čipovanje pasa, bez obzira na njihovu starost.  Za ove potrebe obezbeđeno je 10.000 vakcina i 18.000 mikročipa. Uz zakazivanje biće obavljeno i 2.000 sterilizacija ženki, što će se iz gradskog budžeta dotirati sa pet hiljada dinara po jednoj sterilizaciji.
 
Spisak veterinarskih organizacija, sa adresama gde se nalaze, može se pogledati na sajtu grada Beograda www.beograd.rs, u rubrici Gradske aktuelnosti.
 
 
 
Veterinarske ordinacije, besplatno čipovanje, vakcinacija, sterilizacijaVeterinarske ordinacije, besplatno čipovanje, vakcinacija, sterilizacija (2)