Опет хајка градске инспекције и ЈКП “Зеленило” на кућице за уличне псе у Миријеву – саопштење за новинаре

Заиста ОГОРЧЕНИ и ОМАЛОВАЖЕНИ обраћамо се јавности због праве хајке која се спроводи у последње време НЕЗАКОНИТИМ  одношењем кућица за псе у Миријеву, али и у другим општинама раније.

Док се Удружење и бројни други грађани, у овим тешким и оскудним временима за већину, личним одрицањем и сопственим средствима, својски труде да уличним градским псима олакшају услове тешког живота на улици, правих бескућника, дотле појединци у органима и структурама Града чине све да њихов толики труд – пониште, а СУПРОТНО закону!

Наше Удружење, које је још пре 14 година поставило прве кућице за псе за уличне куце, има, нажалост, пребогат „правни досије“ са надлежним општинским испекцијама, које су нас од 2008, прогањале, као да смо какви криминалци... Правни „маратон“ за сваку постављену кућицу је заиста био изнурујући, у сваком смислу, али смо некако, ипак, успевали, да оне опстану, као што већина и јесте...

Но, уместо напретка и коначне примене Закона о добробити животиња, који је lex specialis у овој области, што значи да је старији и од општих закона, а камоли од градских одлука, као подзаконских аката, које нису усаглашене са њим, који стриктно ЗАБРАЊУЈЕ да животиња буде изложена атмосферским неприликама, ми се суочавамо са, до сада, невиђеном појавом, а то је да се „прескачемо“ као странка у поступку: инспекција доноси „решење“ и упућује га „ЈКП ЗЕЛЕНИЛУ“ да кућице уклони, уместо нама - као странци против које се води поступак?! У ствари, законом предвиђен двостепени управни поступак изостаје, да би се кућице могле одмах уклонити! Такво кршење закона, по свим основама, јесте ускраћивање нама свих права прописаних законом, НИПОДАШТАВАЊЕ нас као Удружења и граћана удружених у њега, али и кривично дело по чл. 147. став 1. КЗРС!

Јутрос, ЈКП „Зеленило“ је дошло са таквим незаконитим налогом да СВЕ кућице за псе у том делу Миријева УКЛОНИ, укупно је било 4, прву су СЕКИРАМА уништили (?!), што је кривично дело оштећења туђе ствари, а људи су се одмах окупили и спречили их да и друге однесу или униште! Овакву „каубојштину“ Београд – заиста не памти!

Секирама су уништили кућицу коју смо у претходном периоду успели да одбранимо кроз законом прописан двостепени управни поступак и која је годинама ту стајала (прочитајте овде).

Само у последњих месец дана на наведени и незаконит начин „ЈКП Зеленило“ нам је однело 5 кућица за псе у Миријеву (прве 4 однете 27.03. опстајале су 14 година)! А током оне заиста поларне зиме, однета је још једна, на исти начин и исто у Миријеву!

КО СТОЈИ ИЗА ОВЕ АКЦИЈЕ? Искуство нам указује да неко лице блиско структурама стоји, јер само „јака веза“, омогућава да се закон заобиђе и кућица одмах уклони! Поражавајуће је да се појединцима дозвољава да буду „изнад“ закона, да њих опслужује ЈКП „Зеленило“, али и запослена лица у градској инспекцији, која треба да „врше надзор“?!

Докле ћемо, ми сви, па чак и Удружења, али и цело друштво, бити таоци таквих добро позиционираних појединаца?

Наше Удружење стално инсистира на усклађивању градских одлука са ресорним законом, али и другим које уређују ову материју, а нарочито у последње 2 године врши снажан притисак на Град, сталним дописима и представкама на незаконит рад инспекције, од како је уведена ова незаконита пракса хитрог уклањања кућице за псе: међутим, до дана данашњег - НИШТА! Закон је донет још 2009, колико деценија, чак миленијума, им је потребно да би се наканили да ову област уреде и тако омогуће свим грађанима да буду једнаки пред законом како јесте прописано Уставом, али и псима да, коначно, уживају права који им је законодавац прописао?

Када се узме у обзир да су неке београдске општине, Стари Град и друге, искорачиле и саме решиле да легализују постављене, а ретке, кућице за псе, управо ценећи уложен труд грађана у бригу о градским псима, али и законски основ и да су медији, сви од реда и то од срца, подржали акцију постављања кућица прошле године, да је град Панчево сам поставио кућице за псе на својој територији, морамо се ЈАВНО ЗАПИТАТИ у чијем интересу, онда, поступају ти који их слањају?

ЛИШИТИ ПСА КУЋИЦЕ ЈЕ ПРЕКРШАЈ И КРАЈЊЕ НЕХУМАН И НЕЦИВИЛИЗОВАН ЧИН, КОЈИ УГРОЖАВА, НЕ САМО ЊЕГОВУ ЗАКОНОМ ПРОПИСАНУ ДОБРОБИТИ, ВЕЋ И САМ ЖИВОТ У УСЛОВИМА ЛЕДЕНЕ ЗИМЕ!

КАКВО СМО МИ ДРУШТВО АКО ТАКО ПОСТУПАНО ПРЕМА УГРОЖЕНОЈ КАТЕГОРИЈИ И ЗАШТО ДОНОСИМО ЦИВИЛИЗОВАНЕ ЗАКОНЕ АКО НЕМАМО НАМЕРУ ДА ИХ ПОШТУЈЕМО?

ЗБРИНУТИ У СВОЈИМ ФОТЕЉАМА МУЧЕ ПСЕ, АЛИ И НАС!

Даница Дробац

Београд 27. 04. 2017

 

Екипа ЈКП Зеленило на терену тог јутра

 

Кућица која је секирама уништена у међувремену је префарбана па није била више зелене боје

 

Место где је била кућица

PROTESTNO PISMO BRIŽIT BARDO TRAMPU

13. april 2017, Pariz

Gospodine Predsedniče,

I ovom prilikom iskazujete Vaš prezir prema nasušnoj potrebi da se priroda sačuva i da se zaštiti njen biodiverzitet.

Nakon što ste doveli u pitanje postignut Dogovor o klimi u Parizu (COP,21), Vaša odluka da dozvolite lovcima sa Aljaske da gone medvede, vukove i njihovo potomstvo, čak i u njihovim prirodnim jazbinama, je, s pravom, skandalizovala svetsku javnost.

Dozvolili ste lovcima da ubijaju životinje i iz helikoptera, moćiće da ubijaju i medvede u zimskom snu, a tom Dozvolom obuhvaćeni su i prirodni rezervati pod zaštitom. Kakva podlost... kakva sramota!

Vaša prijateljica, Sara Palin, koja predstavlja pravu ekološku katastrofu, moći će da puca "iz sve snage" i da seje smrt svuda, ali šta ćete ostaviti u nasleđe budućim naraštajima, ukoliko ih uopšte i bude, nakon ovakvog poduhvata masovnog uništenja?

U ovom užasavajućem vremenu, u kome čovek uništava sve, stremeći, tako, sopstvenom nestanku, dužnost je svakog državnika da ima dugoročnu viziju i da brani mir, a ne nasilje, uključujući i ono prema svim vrstama koje nastanjuju ovu planetu i koje imaju ista prava, kao i mi...

Gospodine Predsedniče, ne znam da li ćete imati sluha za ovaj moj vapaj, koji Vam, danas, prosleđujem putem Twitter-a, s obzirom da je on, čini se, zvanični kanal Vaše komunikacije sa javnošću, ali se usuđujem nadati da ćete, u trenutku lucidnosti, povući ovu apsurdnu odluku koja predstavlja ZLOČIN ČOVEČANSTVA PREMA PRIRODI.

Mili Bože, kakva tuga....

 

s.r. Brižit Bardo

 

Prevela: Danica Drobac

 

 

Gostovanje Danice Drobac, predsednika udruženja „Evropska inicijativa 17“, u jutarnjem program TV Pinka „Jovana i Srđan“, 13. 03. 2017. a povodom „pseće patrole“ koja se pojavila u nekim delovima Beograda da protestvuje zbog učestale pojave ostavljanja izmeta njihovih pasa na javnim površinama

Tim povodom, Udruženje razume opravdani revolt tih građana. Međutim osuđuje način na koji su ga iskazali. Mazanjem psećeg izmeta na  ulazna vrata u zgrade i slično postupili su kao i oni protiv kojih se, s pravom, bune.

No, svakako su postigli efekat jer je javnost reagovala što potvrđuje i ovaj prilog gde je ta pojava bila tema.

Udruženje zamera nadležnima što dovoljan broj kanti i pribora nije postavljen po Beogradu i moli ovom prilikom da se to učini.

Udruženje smatra da je sektor bremenit brojnim problemima, od načina izvođenja pasa, pa sve do kupljenja njihovog izmeta sa javnih površina, ali veruje da se stanje BITNO može popraviti aktivnom i kontinuiranom kampanjom u medijima, jer iste ni nema u medijima, osim povodom nekih ekstremnih slučajeva, kada se o tome progovori...

Udruženje smatra da je EDUKACIJA putem medija veoma važna i da može da reši većinu postojećih  problema u sektoru, ali je problem u tome, što ona faktički ni ne postoji, te se ne može govoriti da ona ne može da pomogne...

Jasno je da za ekstremne slučajeve, kao i u svim drugim zapuštenim oblastima, rešenje može biti samo kazna, ali takvi ne čini većinu, već su manjina. S toga bi se bitno situacija popravila da se vrši edukacije putem medija i to redovno.

Udruženje poziva vlasnike pasa da skupljaju njihov izmet jer je to, ne samo njihova obaveza, već i nasušna potreba svakog pojedinca da živi slobodno, bez straha da će nepažnjom i sam  ugaziti u pseće fekalije.

KULTURA ŽIVLJENJA I PONAŠANJA NE KOŠTA NIŠTA, TAKO MALO, A TAKO MNOGO ZA SVE NAS...

 

Gostovanje Danice Drobac, predsednika EI17, u emisiji u "Dobar dan" sa Deom Đurđević i Predragom Sarapom (TV Pink) povodom fizičkog napada komšije na Anu Kojić zbog psa koji je zalajao u stanu (9. 01. 2017.)

Povodom fizičkog napada komšije na Anu Kojić zbog psa koji je zalajao u stanu, dok je drugog izvodila u šetnju, TV Pink je pozitivno reagovala time što je taj sramni čin uvrstila kao temu.

Nasilje nad životinjama se apsolutno prenosi i na one koji brinu o njima ili ih imaju, što samo dokazuje da je ta manjina AGRESIVNA, a ne psi, koji se često u našoj sredini tako označavaju. Ona pravi sve problema u ovom društvu, ali policija je prilično indolentna po tom pitanju, jer najčešce  ne želi ni da postupa po prijavama  za zlostvaljanje pasa,  iako je zakonodavac, još 2006. takvo ponašanje kvalififikovao kao krivično delo (čl.269. KZ RS). Imamo problema što, s jedne strane, ljudi ne prijavljuju takve i što, s druge strane, kada ih prijave policija ne reaguje navodeći da se obrate komunalnoj policiji, čija to nadležnost apsolutno nije, ili čak i udruženjima za zaštitu životinja, što je baš apsurdno jer ona nemaju javna ovlašćenja.

U ovom slučaju je potpuno neshvatljivo da je policija fizički napad, jednog lica na drugo, podvela pod prekršaj, a ne krivično delo, što i jeste!

 

 

САОПШТЕЊЕ ЗА НОВИНАРЕ ПОВОДОМ ИНЦИДЕНТА У НИШУ СА УЛИЧНИМ ПСИМА

Београд, 17.март. 2016.

ОДМАЗДА НАД ЦЕЛОМ ПОПУЛАЦИЈОМ

Овом приликом изражавамо жаљење што је С.М. доживела такву непријатност и желимо јој брз опоравак, као и сву срећу њој и њеној породици.

Иако сада, у узаврелој атмосфери у друштву, сви брује против уличних паса – сматрамо да ПСИ НИСУ КРИВИ!!! Свесни да ова изјава неће наићи на разумевање у усијаној атмосфери, чак ће гнев произвести код бројних суграђана, ипак то чинимо јер једино ИСТИНА спасава и једино је она у ОПШТЕМ ИНТЕРЕСУ, а крајње је време да се она изнесе.

Појава паса на улицама је проблем, попут било ког другог, и треба да се реши. Међутим, НИКО– деценијама – на њеном УЗРОКУ не ради, па се њоме ово друштво, нажалост и надлежни, „баве“ од инцидента до инцидента, и сваком таквом приликом искључиво се пси окривљују, као да су они нека свесна бића и „криви“ за свој статус бескућника, па се СВА одговорност на њих пребацује, а надлежне и људе нико ни не спомиње... Заборавља се да је брига о свакој животињи поверена човеку, у овом случају ресорним надлежнима, те једино он може бити одговоран.

Дакле, КРИВЦИ су ресорни надлежни јер не решавају узрок, ма шта износили у јавност, иако за то примају плате, али јавност то не зна, па је лако њоме манипуласти... Сви законски предуслови за то одавно постоје, али узалуд, јер се закони не поштују, псима су ускраћена сва права која им је законодавац дао, па чак и право на живот у већем делу Србије, за шта надлежни не маре. Све што локални функционери износе пред медијима на ову тему и у оваквим (не)приликама, најчешће, је бацање „прашине у очи“ с циљем да себе оправдају и сву кривицу пребаце на псе, да би прикрили сопствену одговорност и свој нерад. Нажалост, такву њихову „матрицу“ већина прихвата, па и медији, јер проблем јавности никада није објашњен, па зато олако добијају подршку дела јавности и медија за незаконите и бесмислене акције одмазде које уследе над свим псима. Хајка на псе се већ захухктала, ОДМАЗДА над свим уличним псима се већ одвија у Нишу, 69 је ухваћено, тако прочитасмо, а усијале су се и друштвене мреже, па тако предлог да се пси отрују, у трену добије преко 50 „свиђања“?! Где ми то живимо, што трује псе, трује децу и људе? Да ли је ово „рецепт“ за „уређену и пристојну“ Србију?

Знамо да не знају да реше проблем, али исто тако, да нису ни заинтересовани, што је већ неприхватљиво. Наше Удружење је јула 2015. послало озбиљне дописе и Градоначелнику Ниша, професору др. Зорану Перишићу, са Предлогом решења, у коме је до танчина проблем појаве уличних паса објашњен и у коме су дата решења, чак таксативно је написано шта треба радити: зашто ништа није урађено? Да ли је Градоначелник уопште прочитао обимни материјал? При чему, новац као „изговор“ је неприхватљив јер решење проблема не подразумева веће трошкове од постојећих, већ његову другачију намену, али и велико ангажовање бројних структура и запослених на изради система: да ли је то био проблем?

Грађани и новинари треба да знају да је појава паса на улицама системски проблем и да се не може решити физичким радњама (склањањем или убијањем: колико се уклони, толико ће нових доћи), већ само системским решењем. Дакле, за решавање проблема, потребни су, као што смо и предложили, „оловка и папир“, политичка воља и велики рад на успостављању система који ће зауставити прилив паса на улице. Дакле, недостатак новца не може бити изговор.

Градоначелникова изјава, да ће радије новац дати за народне кухиње, него за псе, је лицемерна јер пси нису криви за масовно сиромаштво грађана у Србији. Побуњивањем снажних емоција код грађана, желео је не само да се „оправда“ за нерад, већ и политички поен да добије истицањем бриге за грађане. Прихватилиште за псе је законом прописана обавеза сваке локалне самоуправе, па и Ниша. У прихватилиште не треба да се склоне СВИ пси, већ само РЕТКИ, уколико због свог карактера, заиста не могу бити на улици, а то не прелази постојећа средства.

Као увек у оваквим „приликама“, истичу се високи трошкови за исплаћене одштете због озледа од паса: јавна је тајна да је то постао врло уносан и распрострањен бизнис у Србији, на шта стално указујемо, а има елемената који указују и на организовани криминал. Зашто се ни тиме нико не бави? Огреботина, ко зна како настала, подводи се под „ујед“, околности под којима долази до таквог инцидента уопште се не утврђују (да ли је пса тукао и малтретирао, па се бранио), нити се проверававају, као ни идентитет пса на кога неко упери прстом... Упркос бројним законима, овај сектор је годинама потпуно неуређен!

Проблем паса на улицама је веома сложен проблем, који изискује ОЗБИЉАН рад СВИХ органа и служби, кажњавање злостављања и неодговорних власника, али то изостаје, иако важећи закони на то обавезују. Преко половине власничких паса нису ни чиповани, зато се напуштање пса ни не може кажњавати. Између паса и понашања људи постоји узрочно-последична веза, с тога прича о псима је прича о понашању људи према њима, али то се упорно прескаче, па се искључиво пси окривљују као да нихово понашање није последица односа људи према њима- а јесте!

Ми, који се бавимо псима на улици, не успевамо да разумемо, веровао нама неко или не, како се такви инциденти уопште дешавају? Нажалост, новинарски сензационализам уме да од „комарца направи магарца“, али зашто се нама, који их хватамо у наручје, носимо, држимо док их нешто боли и то на огромном узорку паса, нити један једини инцидент НИКАДА није десио ни са једним псом за две деценије, већ треба да сазнамо из медија да су ти улични пси, у ствари, неке „звери“?!

Насиље над псима је генеза сваког уједа, а кинофобија узрок инцидента са њима. Међутим, насиље над псима се не кажњава, иако је реч о кривичним делима која се гоне по службеној дужности, а едукација грађана изостаје, па тако нема ко да им објасни како треба да се понашају при сусрету са псима што би требало да се ради ради превенције оваквих догађаја, као и да им се проблем објасни, а стерилисани пси да се обележе траком упадљиве боје, око врата што би их умирило.

Упркос извештавању свих медија, нисмо успели да сазнамо околности под којима се инцидент на гробљу десио: свако је имао своју верзију? Да ли су пси на гробљу били стерилисани, или је окоћена женкица са младима била узрок? Псе треба стерилисати јер се тиме њихова популација смањује и стишава се њихова нарав. Уверени смо да је целој ситуацији допринео људски фактор, тј. страх и паника, који су ланчано произвели истоветну реакцију код паса, јер су ПСИ ПЛАШЉИВА бића и они су „лакмус папир“ нас самих...

Хајка у медијима је веома опасна јер јавно позива психопате на обрачун са псима, због чега ће страдати бројни невини пси од руке појединаца. Живећи преко 20 година у иностранству, у шест различитих земаља, на различитим континентима, нисам ни у једној од тих земаља приметила да је озледа од пса вест за ТВ дневнике: уједа има у свим земљама, али се у медијима ни не преносе. Додатно, проценат озлеђених грађана у Србији је занемарљив јер је испод 1% упркос броју паса на улицама, те таква халабука не одговара истини! Зато позивамо медије да помогну да се власти натерују да реше проблем, уместо што, несвесно, покривају њихов нерад на узроку проблема, својим активним учешћем у хајци на псе.

Питамо се да ли је оваква хајка, после дужег времена, случајна или има неки циљ? Промену важећих закона који забрањују убијање, иако ¾ локалних самоуправа никад није ни престало да убија псе? За страначке прваке и носиоце извршне власти, закони Србије не важе...

Позивамо Градоначелника Ниша да сместа обустави ХАЈКУ на уличне псе, њихово масовно хватање и да врати све ухваћене псе на локацију, јер ако је један пас, или њих више, неког озледио, то није оправдање да се целој врсти заметне траг! Ниједан пас није исти, као ни човек. Када неко лице изврши неко прекршајно или кривично дело, не хапси се цео крај или град, зар не?

Председник „Европске иницијативе 17“

Даница Дробац

 

Gostovanje Danice Drobac, predsednika EI17, na Radio Fokusu

"Mi smo diskriminisani... Meni dođe da pitam gospodina Gradonačelnika da li je on gradonačelnik svih Beograđana ili samo pojedinih pošto je nas pregazio!"

Prvi deo

Drugi deo

Odlomak iz pisma koje je EI17 uputila gradonačelniku g. Đilasu u avgustu 2011.

O CNR-u

Jedino rešenje je pod hitno ozakoniti CNR, nemojte misliti da Svetska zadravstvena organizacija tek tako preporučuje taj sistem, jer drugog, realno gledano, i nema. Gradski azil svakako treba da postoji, to i jeste zakonska obaveza svake lokalne samouprave, ali on treba da služi drugim svrhama i potrebama, a ne da bude deo rešenja – jer to nije. Između ostalog, „teret“ novih životinja, posebno štenaca, vlasničkih izbačenih pasa svih ovih godina, a i dan danas, jeste na „nama“ jer kapaciteti nikada nisu služili pravoj svrsi, pa neće ni u okviru ove Vaše odluke, što je kolateralna greška, a verujem da se o tome nije ni mislilo. Stiče se utisak da se „rešavaju“ problemi koje vi imate (zbog ljudi), a ni jedan jedini pravi, pošto se odvoze pse koji su odrasli, navikunuti na život na ulici, i koji nikog ne diraju, a sve druge životinje ostaju nama?! Osim toga, Beograd ima CNR već devet godina, tako da sam mišljenja da ništa što je mukom građeno i izgrađeno ne treba rušiti jer on na ulici većim delom, uprkos nezamislivim dnevnim problemima zahvaljujući velikoj ličnoj žrtvi ljudi koji brinu o gradskim psima, ipak funkcioniše.

…

CNR je ekonomski održiv i jedino realan jer, osim troškova sterilizacije i revakcinacije, Grad drugih troškova nema s obzirom da je briga o životinjama na teretu građana uključenih u sistem starateljstva bez obzira da li su članovi organizacije za zaštitu životinja ili nisu. Osim toga, brojne organizacije, kao i sami individualni staratelji, godinama svojim sredstvima sterilišu nove pse, ali i revakcinišu one o kojima brinu, što dodatno umanjuje troškove Grada. Recimo EI 17 ima par stotina pasa čipovanih na organizaciju, a većina je sterilisana sredstvima staratelja i BB Fondacije, što je Gradu veoma isplativo. CNR je održiv jer je i najhumaniji pošto psi žive potpuno prirodno. Kod CNR potrebno je sistem hraniteljstva razvijati i širiti ga uključivanjem većeg broja građana. Međutim, taj sistem podrazumeva agresivnu kampanju u medijama u prilog pasa i starateljstva, edukaciju građana i poštovanje teritorijalnog principa, što sve nije bilo nikada za ovih devet godina nažalost! Opšte je poznato da CNR stabilizuje brojnost populacije pasa, postepeno dolazi do njenog smanjenja, a sprečava nastanak novih generacija pasa jer je cela populacija uličnih pasa sterilisana. Staratelji mogu da budu dodatno veoma korisni jer preko njih se može snimiti i kontrolisati situacija na terenu, što se nikad u dovoljnoj meri nije eksploatisalo. Psi pod starateljstvom su srećni jer imaju svaki dan skuvan obrok, vodu, neki i kućicu, leče se na najmanji znak, a slobodni su, kreću se, trče, žive potpuno u skladu sa potrebama vrste, igraju se jer su svi psi na nivou dece i što je najvažnije imaju ljubav, a to je psima veoma važno da bi bili stabilni u ponašanju.

Beograd se odavno bavi rešavanjem problema, uz sve greške, propuste i oklevanja, ali je ipak relativno davno, još 2002. počeo da steriliše ulične pse, dakle pre 9 godina. Opredelio se još tada za CNR i on nema drugu alternativu objektivno. Ali ne samo zbog toga već i zbog drugih stvari: CNR je jedino rešenje za urbane aglomeracije veličine Beograda. Beograd ima podršku u stanovništvu jer veliki broj ljudi, redovno ili sporadično, stekao je naviku da brine o psima na ulici. Isto tako brojni građani svojim novcem sterilišu ulične pse, revakcinišu ih, leče i plačaju skupe operacije, što sve bitno umanjuje troškove grada čije je to zapravo obaveza, a ljudi to čine dobrovoljno godinama. Takva podrška uličnim psima ne postoji ni u jednom drugom gradu u Srbiji. U Beogradu se razvila zaista velika mreža hranitelja (staratelja) koji su među sobom povezani što je velika prednost u pogledu mnogih stvari. Ima još jedna bitna okolnost, a to je da je veliki deo populacije beogradskih uličnih hraniteljskih pasa već u nekim godinama. Pored toga masovnom sterilizacijom sprečen je priraštaj nove populacije pasa. I što je najvažnije, on funkcioniše na terenu.

Problem kod CNR u Beogradu je to što se stalno krnjio jer nikada beogradske vlasti nisu razumele njegovu neophodnost, njegovu suštinu, pravila, funkcionisanje, niti prednosti, već su uvek na njega gledale kao na „nužno zlo“. Nisu zapravo nikada ni primenjivale integralno sistem CNR, već su samo sterilisale pse, a sve drugo smo mi ispravljali i gradili uz neverovatne poteškoće. Princip teritorijalnosti je temelj CNR, a vlasti su ga stalno rušile, pa i sada to čine ovom akcijom. Rušile su ga jer nisu vraćale pse na staništa i jer su u prethodnom periodu ubijali pse. Nikada nisu medijsku promociju sistema sprovodile, zato je danas posle devet godina informisanost građana ravna skoro nuli. Nisu radile na prihvatanju tog sistema od građana stalnim informisanjem, edukacijom i njegovim promovisanjem. Umesto svega toga imali smo hajke na pse sve te godine, čak i dan danas, tako da smo i mi i psi zapravo dovedeni u nemoguću situaciju, a ipak smo izdržali. Sve je to bila tako samo zato što su se vlasti uvek bavile sobom, pritiskom koji trpe od manjine, umesto da su shvatile sistem i uradile ono što je trebalo.

Da li je hajka na pse naš najveći problem?

Članak „Svakog dana 15 ujeda pasa“ objavljen u Glasu javnosti subjektivan je i neistinit, jer ukazuje na elementarno nepoznavanje materije, a sam naslov je zlonameran! Prijave građana VS Beograd nikako se ne mogu poistovetiti sa ujedima. Ako neko iz VS Beograd iznosi takve podatke, treba navesti ime sagovornika. Autori se pozivaju na Pravilnik iz 1994. koji predviđa masovno ubijanje pasa, ignorišući usvojeni Zakon o veterinarstvu 2005. čiji član 46 nalaže lokalnim samoupravama da zbrinu pse, dakle, zabranjuje ubijanje. Mediji mesecima bruje da se psi sterilišu i vraćaju na ulicu (4.000 pasa sterilisano), kao i o Strategiji za rešavanje pitanja napuštenih pasa, na čemu se radi od septembra 2006. godine. Da li je moguće da autorima teksta sve ovo nije poznato? Ovo je veoma važno jer svi ti psi su prošli testove agresivnosti (za razliku od ljudi) i niko normalan, a kamoli stručna služba za to zadužena, ne bi vratio na ulice pse koji bi nekog ugrozili. Oni su vakcinisani, sterilisani, evidentirani su i imaju svoje „staratelje“, te se nikako ne mogu nazivati „lutalicama“ jer su stacionirani i „brane“ svoja staništa. Ljudi koji ih hrane obavljaju društveno koristan posao jer sit i napojen pas je potpuno stabilan pas. To su zbrinuti psi „iz kraja“. Većina pasa na ulicama su upravo ti psi, te ne treba narod plašiti jer to nisu nepoznati psi o kojima se ništa ne zna. Čuveni „napadi“ pasa na ljude su vrlo problematična kategorija jer deo neupućenih građana svako lajanje psa doživljavaju kao pretnju, te to podvode pod „napade“! Problem postoji, jer je veoma rasprostranjen strah od pasa kod dela ljudi, te im treba pomoći da to prevaziđu, a ne dolivati ulje na vatru. „U strahu su velike oči“. Vrlo često ljudi u panici svojim nekontrolisanim ponašanjem uplaše pse koji se uzbune i tada mogu nastati problematične situacije. Zanimljivo je da sa psima imaju incidente uglavnom ljudi koji ih se plaše! Drugi problem je nasilje u društvu, samim tim nad psima. Deo užasno primitivnih građana šutira, gađa kamenjem i maltretira pse, neki to čine čak iz dokolice. Ne samo da je takvo ponašanje kažnjivo po KZ RS, već je nadasve opasno jer stvara strah psu od ljudi. Nije tajna da je nasilje ophrvalo ovo društvo i sve uzraste, te istine radi treba reći da su upravo psi prvi na udaru svim tim kategorijama. Neka deca su danas zaista divlja i nasilna, ubijaju drugove, dakle, nisu nikakvi anđelčići.

Da zaključim, novine su „javna reč“, utiču na formiranje javnog mnenja, s toga subjektivnosti nema mesta i njihova je pomoć potrebna u ovoj oblasti, ali u pravcu smirivanja strasti, pružanja informacija sugrađanima, suzbijanja obostranih strahova, potpuno drugačije intoniranih priloga.

I konačno, bilo bi poželjno da se sa hajkom na pse prestane, kao da ova zemlja nema nijedan drugi problem!

Danica Drobac, predsednik EI 17

Pismo objavljeno u Glasu javnosti, februara 2008. godine, reakcija na članak „Svakog dana 15 ujeda pasa“ od 6. februara 2008.

 

Šta predviđa Pravilnik o načinu držanju pasa koji mogu predstavljati opasnost za okolinu?

Povodom pisanja Press-a da će pas koji je devojčici odgrizao uho biti uspavan, iako ne znamo na osnovu čega je tako nešto napisano – da li je neko iz nadležnih struktura isto izjavio ili je to mišljenje samog novinara, dužni smo da predočimo šta je predviđeno Pravilkom o načinu držanja pasa koji mogu predstavljati opasnost za okolinu:


Član 2.

Pas koji se drži kao kućni ljubimac, a koji može predstavljati opasnost za okolinu (u daljem tekstu: opasan pas), u smislu ovog pravilnika, jeste bilo koja jedinka te vrste, izuzev službenog psa, koja je:
1) bez očiglednog povoda napala čoveka i nanela mu telesne povrede ili smrt;
2) bez očiglednog povoda napala drugog psa i nanela mu teške telesne povrede ili smrt;
3) uzgajana, odnosno dresirana za borbe pasa ili nađena u organizovanoj borbi sa drugim psom;
4) namenjena za čuvanje imovine ili kao telesni čuvar;
5) rase pit bul terijer ili mešanac te rase, koji ne potiče iz kontrolisanog uzgoja;
6) rase bul terijer, staford terijer, američki staford terijer i mini bul terijer ili mešanac tih rasa.


Član 4

Veterinarska stanica, odnosno veterinarska ambulanta upisuje podatak da je pas opasan u Registar pasa (rubrika: "tip događaja") i u potvrdu za pse i mačke (rubrika: XI. OSTALO), i to:
1) u slučaju da pas bez očiglednog povoda napadne čoveka i nanese mu telesne povrede ili drugog psa i nanese mu teške telesne povrede - ako veterinarski inspektor po podnetoj prijavi utvrdi da je pas opasan;
2) u slučaju da je pas dresiran za borbe ili nađen u organizovanoj borbi sa drugim psima - ako veterinarski inspektor po podnetoj prijavi utvrdi da je pas uzgajan, odnosno dresiran za borbe ili nađen u organizovanoj borbi sa drugim psom;
3) u slučaju iz člana 2. tač. 4), 5) i 6) ovog člana - prilikom vakcinacije psa protiv besnila.
O upisu podatka iz stava 1. ovog člana veterinarska stanica, odnosno veterinarska ambulanta obaveštava kinološki savez, u roku od osam dana od dana upisa.


Član 8.

Vlasnik koji drži opasnog psa mora, zajedno sa psom, da prođe obuku, uz proveru stepena socijalizacije.

Obuci i proveri iz stava 1. ovog člana podvrgava se i pas koji se u smislu ovog pravilnika ne smatra opasnim psom, i to pas srednjeg rasta (visine 55 cm mereno u visini grebena) i veliki pas, ako vlasnik želi da tog psa izvodi bez povoca i brnjice.

Ako posle provere stepena socijalizacije iz stava 1. ovog člana opasan pas ne postigne zadovoljavajuću ocenu, odnosno ako i dalje predstavlja opasnost za druge ljude i životinje, takav pas se više ne može držati i lišava se života u skladu sa zakonom kojim se uređuje dobrobit životinja.

(U članu 3. stav 1. tačka 4) definisano je da provera stepena socijalizacije jeste provera socijalizacije psa koju obavljaju lica koja su osposobljena za tu vrstu poslova, a koja se vrši posle sprovedene obuke, u skladu sa programom kinološkog saveza.)


Član 9.

Vlasnik koji drži opasnog psa iz člana 2. tač. 1) i 2) ovog pravilnika koji je više od jednog puta bez očiglednog povoda napao čoveka i naneo mu telesne povrede ili drugog psa i naneo mu teške telesne povrede ili smrt mora da obezbedi kastraciju/sterilizaciju psa, u roku od 14 dana od dana upisa podatka da je taj pas opasan u Registar pasa i u potvrdu za pse i mačke, kao i da o tome, kao dokaz, nadležnom veterinarskom inspektoru dostavi fotokopiju računa za obavljenu kastraciju/sterilizaciju.

Prioritet u 2011. godini – novi azili i veća kontrola napuštenih životinja

Sektor zoohigijene Sekretarijata za komunalne i stambene poslove ima ambiciozne planove za 2011. godinu, a s obzirom na to da mu je budžet povećan, prioritet će biti izgradnja novih azila i veća kontrola napuštenih životinja. Tokom protekle godine sterilisano je više od četiri hiljade napuštenih životinja, kao i 1.200 po ugovoru sa Fakultetom veterinarske medicine. Međutim, ovo je bilo i pokazatelj da brojanje napuštenih životinja iz 2008. godine na teritoriji deset opština, po kojem je Beograd bez prigrađa imao do 4.800 pasa lutalica, ne predstavlja realno stanje sa terena, te se u novembru pristupilo ponovnom prebrojavanju napuštenih životinja. Prema rečima Vladimira Terzina, pomoćnika gradskog sekretara za komunalne i stambene poslove, posao bi trebalo da bude završen za nekoliko meseci i uradiće se, najpre, za istu teritoriju kako bi se uporedili podaci.

– Ono što mislimo da je zapravo problem i izvor nekontrolisanog broja životinja u gradu jeste situacija u obodnim gradskim opštinama i to zbog nekontrolisanog legla vlasničkih životinja. Zato će se po dobijanju podataka sa teritorije deset nekada centralnih opština uporediti podaci i akcenat će potom biti stavljen na prigrađe. Očekuje nas potpisivanje ugovora sa Upravom za veterinu, kojim će Veterinarska ustanova „Veterina Beograd” biti ovlašćena da obavlja određenu vrstu inspekcijskog nadzora. Uz pomoć komunalne policije, počeće sveobuhvatna akcija provere papira, legla i podataka o vakcinaciji i čipovanju, posle čega će nesavesni vlasnici moći da se kažnjavaju. Kazne se kreću i do sto hiljada dinara, a važno je napomenuti da iako vlasnik da životinju u azil, mora da se brine o njoj do ponovnog udomljavanja. Grad će nastaviti akciju sterilisanja napuštenih životinja, a očekuje nas i javni poziv za veterinarske ordinacije te će se deo novca iz budžeta izdvojiti i za besplatnu sterilizaciju vlasničkih životinja – kazao je Terzin.

Pomoć udruženjima za zaštitu životinja koja u delokrugu svog rada imaju smeštajne kapacitete za napuštene životinje nastavlja se i u 2011. Za hranu i veretinarske usluge u 2010. izdvojeno je 13,5 miliona dinara, a budžet je ove godine veći za oko pola miliona dinara.

 

Možda najvažnija stvar koja je započeta u prethodnoj godini jeste transfer sredstava opštinama za izgradnju novih azila. Tako je Paliluli preneto 16 miliona dinara, Mladenovcu osam miliona i Zvezdari pola miliona dinara. Prvi nov azil biće izgrađen na teritoriji opštine Mladenovac, koja je sama pokrenula ovaj projekat, ali nije imala dovoljno sredstava za završetak. Oko 80 odsto radova je već završeno, smeštajni kapacitet u takozvanim „delta” kućicama biće do 450 životinja, a objekat će imati i ambulantu sa pre i postoperativnim prostorom, tako da će ovde moći da se obavljaju sterilizacije. Opština Zvezdara koja se pokazala kao jedna od najsavesnijih u rešavanju ovog problema, porad dva vozila koje je donirala „Veterini – Beograd”, prva je dala plac za izgradnju novog azila. Kapacitet „delta” objekta biće 450 napuštenih životinja, a otvaranje bi trebalo da bude u maju. Projekat za izgradnju azila na Paliluli završen je, počelo je nasipanje terena i objekat kapaciteta do 600 životinja trebalo bi da bude završen u septembru ove godine.

 

– Čelnici brojnih drugih opština pokazali su veliku zainteresovanost da se i tamo izgrade azili za napuštene životinje, pa su tako u Barajevu, Surčinu, Lazarevcu i na Čukarici lokacije u procesu izdvajanja. Iako će većina biti završena u 2012, očekujemo da već ove godine vidimo prave efekte uloženog truda i da dokažemo kako se problem napuštenih životinja može rešiti „no kill” strategijom – istakao je Terzin.

 

Veliki i važan objekat trebalo bi da se gradi i na staroj farmi PIK „Zemun”, koji bi trebalo da ima kapacitet do 1.200 napuštenih životinja. Ipak, poenta rada ovog sektora neće biti to da se životinje jednostavno sklanjaju sa ulica. To znači samo za one agresivne. S obzirom na to da Beograd ima brojne životinje koje su, kako se popularno kaže, „u tipu”, tačnije vode poreklo od rasnih pasa, akcenat će biti stavljen na udomaljavanje kako u zemlji tako i u inostranstvu.

 

Izvor: Beoinfo vesti

---

Zanimljivo je da se legalizacija CNR-a nigde ne spominje, iako se to obećava od dolaska nove garniture? Štaviše, nedavno je obećano da će se to uskoro uraditi, kao i da će se evidencija pasa srediti.

 

Vidimo da se spremaju da kažnjavaju nesavesne vlasnike, što bismo pozdravili samo tako da su evidenciju sredili, ali NISU! Ali kako će da kažnjavaju vlasnike koji napuštaju svoje životinje kada se po evidenciji ne zna koji je pas  vlasnički, a koji ulični?!  Šira javnost ne zna da se veliki deo pasa na ulici  u evidenciji vodi na njihove hranioce ili na udruženja što ne bi bio problem samo po sebi da se isti ti psi ne vode kao vlasnički! Drugim rečima, hranioci tih pasa koji žive na ulici tretiraju se kao pravi vlasnici po zakonu jer ulični psi još uvek nisu pravno "vidljivi" i u tome jeste suština zahteva za ispravnom, a ne lažnom evidencijom i legalizacijom CNR-a, tj. statusa uličnih pasa! Pošto su već naplaćivali hraniocima uličnih pasa  ulov, vakcine i nekima čak ležarinu po danu od 430,00 dinara, pitamo se da li će kazne za "napuštanje" sada da naplaćuju istim tim hraniocima ili starateljima uličnih pasa?

 

Da živ čovek ne poveruje!

 

Isto tako, pada u oči da je celokupan plan prioriteta prevashodno fokusiran na posledice, a ne na uzroke problema.
Najveće iznenađenje je da je prioritet udomljavanje u inostranstvu!

Baš bismo voleli da sva ona udruženja koja grčevito zastupaju koncept rešavanja metodom "no kill", što znači trpanje pasa u azile, koja je usput propala i u samoj Americi gde je nastala jer su sve životinje pobijene jer nije bilo moguće izdržavati i lečiti toliki broj iz budžeta, da na sebi probaju da do kraja života žive u kavezu i potpunom zatočeništvu, pa tek onda da tako nešto namene psima zbog čijeg navodnog interesa sve to rade?!

 

Osim toga, pada u oči kontradikcija i to velika: ako sam Grad iznosi podatak da 90% ozleda učine vlasnički psi, a NE ulični, za koga su onda toliki kapaciteti planiranih azila ako su namenjeni samo agresivnima???????

Umesto da se souče sa pravim problemima i zaostalošću i primitivizmom ove sredine, upravo tome čine ustupak na štetu životinja, a sve pod znakom velikog humanizma povrh svega!

Preporučujemo nadležnima da svako jutro pre odlaska na posao pogledaju emisiju Jovana Memedovića "Moj prijatelj skitnica" o beogradskim i srpskim uličnim psima i kako je taj "beli i veliki" svet umeo da plemenito iskoristi bogatstvo koje nam je pred očima i koje je ovde i njima "teret"!

 

Slažemo se da infrastruktura mora da postoji i da treba da se gradi, ali ne "azilčine", već mali, mini azili na nivou čak i mesnih zajednica, koji će biti prava potpora svim onim zaista ugroženim životinjama - bolesnim, povređenim, majkama sa štencima i mačićima. Čisto da ne bude nesporazuma! Ovo nije dobro po životinje i sva je prilika da će se i ovom prilikom ići "lakšim" putem, umesto da se sredi delom nasleđena, a delom napravljena konfuzna situacija, a cenu će platiti, kao i uvek, životinje!  Mnogo je lakše biti neimar i ostaviti trag, nego izgarati na mukotrpnim poslovima evidencije i sličnih zavrzlama koje nisu vidljive... Ovakav ambiciozan i preskup plan koštaće Beograđane mnogo, a posve smo sigurni da će životinje izgubiti i ovo malo srećnog života na slobodi što imaju na ulicama i što su plemeniti ljudi ovoga Grada mukotrpno svojim novcem i svojim srcem im obezbedili...

 

Radovali bismo se da su najavili da će sagraditi stacionar za povređene pse, za kujice i mace sa podmlatkom, za štence i male mačiće... takvi i dalje neće imati gde pored toliko utrošenog novca...

Izvinite, zbunili smo se, mi bismo da stvorimo uslove da se što većem broju životinja u nevolji pomogne, da od Srbije i Beograda napravimo no kill društvo i da poboljšamo brigu o njima da bude na visini iskreno evropske zemlje, a oni hoće  da "reše problem" i to brzopotezno i efikasno! To nikako nije isto!

 

Da ne bi bilo zabune, i mi hoćemo da se problem reši, ali ne po cenu patnje životinja.

 

Još jedno šokanto iskustvo koje svedoči o užasnom stanju u našem društvu: ni za veći novac NIKO nije hteo da preveze ugroženog psa do veterinara!

Neposredno iskustvo članice EI 17 sa njenim psom kog je usvojila sa ulice!

 

Danas, 13. oktobra, osvanuo je lep jesenji dan, možda poslednji takav u ovoj godini pred dugu i hladnu zimu... Moj pas Caki i ja imamo običaj da dugo šetamo, te smo i danas krenuli našom uobičajenom trasom. Međutim, na oko dva kilometra od kuće, negde kod Carine, Caki je zgazio na osu. Srećom, odmah sam primetila da ne može da stane na zadnju šapu i zato sam smesta sama izvadila žaoku. Shvatila sam da je u opasnosti i da moram HITNO da ga odvedem kod veterinara, posebno što nije mogao uopšte da koristi tu šapu, da bi ubrzo potom, potpuno malaksao, legao na stranu: uplašila sam se da nije nastupio anafilaktički šok! Podigla sam ga u naručje i uputila sam se ka obližnjoj taksi stanici kod Fontane, verujući da će se taksisti „polomiti“ da prevezu mog psa do veterinara, posebno što sam odmah ponudila 1000,00 dinara za vožnju koja je besmisleno kratka: manje od dva kilometra. Međutim, ne da sam se prevarila, već sam doživela potpuni šok, jer taksisti, iako satima sede bez posla, jedan za drugim (Pink, Lux, Beogradski...) svi do jednog su odbili da prime psa u automobil, iako je bilo više nego očigledno da je pas u teškom stanju – ležao mi je u naručju potpuno umrtvljen i zatvorenih očiju?!

Pitamo se javno pa kako smeju tako neprofesionalno da se ponašaju? Jesu privatnici, ali dobili su dozvole od Grada da vrše funkciju javnog prevoza, pa kako onda smeju da odbiju da voze, bilo koga, pa i psa? Ovo je bio HITAN slučaj, pa makar se radilo i o psu?! Da li će sutra odbiti i nekog čoveka u nevolji da voze jer im se nije dopao, a može im se?

 

Očajna, sa nevericom u duši, obraćala sam se svim prolaznicima koji su ulazili u svoje parkirane automobile, svi, ali svi do jednog su me odbili, IAKO SAM I NJIMA NUDILA NOVAC?! Nisam imala kud, kao da živim u nekoj ubogoj zabiti, daleko od svake civilizacije, a ne u glavnom gradu Srbije, smogla sam snage i peške sam odnela psa do veterinara, veći deo puta sama, a pred kraj uz pomoć komšinice. Srećom, stigli smo na vreme, dobio je terapiju i oporavlja se!

Potpuno je jasno da je život psa bio ugrožen, da veterinar kojim slučajem nije bio relativno blizu, pitanje je kako bi se sve završilo, a pitamo se da li to znači da bi taj pas ili bilo čiji ili bilo koji drugi, ni kriv, ni dužan, svoj jedini život položio na braniku neshvatljive neprofesionalnosti vršioca javnog prevoza i skandalozne bezdušnosti sugrađana? Život piše romane i niko ne zna šta ga sutra može snaći, ali da li je normalno da život, pa makar bio i pseći, zavisi od „dobre volje“ ma koga?

 

Gde mi to živimo? Pa zar ni „lj“ od ljudskosti u ljudima više ne postoji?

 

Osim toga, član 6. Zakona o dobrobiti životinja nalaže obavezu svakom da pomogne životinji u nevolji jer one zavise od nas ljudi!

 

Da kojim slučajem ordinacija nije bila relativno blizu i da se radilo o većem psu, pas bi izgubio život i pitamo se javno ko bi bio kriv?

 

Ovako nešto za zemlju i grad koji pretenduju da budu deo civilizovanog sveta je nedopustivo i ne ponovilo se! Ovo je samo jedna u nizu tužnih priča o odnosu ljudi prema psima u našoj sredini. Ako znamo da je prijateljstvo čoveka i psa počelo pre blizu 30.000 godina – zašto se čovek tako ružno odnosi prema svom najboljem prijatelju u našoj sredini?

 

 

Evropska inicijativa 17

Novi slučaj beskrupuloznog ubijanja uličnog beogradskog psa Đoleta na Medakoviću, na samo 200m od mesta gde je pronađena Mila

Reakcija Evropske inicijative 17

U ovim vremenima bremenitim problemima ekonomske, socijalne i društvene prirode svakako su položaj i bitisanje svih životinja otežani jer je samim ljudima veoma teško: barem većini! Teško je u situaciji ekstremnih uslova i mnogostruke uskraćenosti većine građana naći snage, volje i "viška" da se pomogne bilo kome, a posebno i nekom beskućnom psu!

Sudbina beskućnog psa Đoleta sa Medaka je isuviše tragična i izaziva u svima nama, čije srce još uvek ima snage da kuca i za druge, stare i, nažalost, uvek "aktuelne" misli o dobru i zlu, o pravdi i nepravdi, o paklu i raju.... Ovaj svet je isuviše surov i za ljude, a kamoli za životinje koje zavise od "dobrote" ljudi, a nje je sve manje i manje....

Imao je užasnu sudbinu, tako kratak život, a tako pun patnje i bola... Ako se našla neka dobra duša da ga primi u svoj stan posle pakla koji je prošao na ulici, pa zašto mu je ruka smrti, iz čista mira i velike obesti, zauvek uzela najveće i jedino njegovo bogatstvo koje je imao: sam život?

Dokle i opet dokle će anonimni pojedinci pod nebeskim svodom koji pruža jednake mogućnosti za sav živi svet izigravati gospodare života i smrti? Kome je taj pas bio kriv i zašto? Zato što je živ i što je, nažalost, u ovakvom zaostalom društvu gde ni komšija komšiju ne poštuje, pas odavno postao predmet najsurovijeg iživljavanja bolesnih i zlih pojedinaca! Da, oni jesu manjina, ali ta manjina  još uvek nije raskrinkana, samim tim nije propisno kažnjena i zato se ne nalaze na stubu srama gde im je jedino mesto!

Više je nego očigledno da teški bolesnici stanuju u tom kraju jer i pre jadne kerušice Mile kojoj je takav "um" sve četiri šape odsekao, dobijali smo dojave o osakaćenim macama na sličan način! Da je taj kraj jedini, bilo bi nam, uslovno  rečeno, lakše, ali nažalost nije tako, tu su Čelebićka ulica na Miljakovcu, Nede Spasojević na Bežanijskoj Kosi, Miroslava Krleže u Mirijevu i brojne druge u kojima neometano i nekažnjemo ekstremno zli i opasni ljudi usred Beograda divljaju, iživljavaju se i ubijaju nedužne životinje... u "tišini" i daleko od naše odveć turobne svakodnevnice.

 

Evropska inicijativa 17

Beograd, 11. 10. 2010.
 

Dušan Matijević, kod koga je noću spavao pas Đole

Ulaz ispred kog je ubijen pas Đole

 

 

 

---

Obavljena obdukcija psa mešanca ubijenog juče u Medakovićevoj 113

Veterinarska ustanova „Veterina Beograd” saopštila je da je obavljena  obdukcija leša psa mešanca, koji je juče nađen ispred zgrade u Medakovićevoj 113. Prema obdukcionom izveštaju reč je o psu mešancu, starosti dve godine, muškog pola, nekastriranom. Na levoj strani vrata pronađena je rana veličine do dva centimetra, a zapaženi su i veliki podlivi na obe strane vrata. Prilikom obdukcije ustanovljeno je da je polomljen četvrti vratni pršljen i povređena arterija usled čega je došlo do brzog iskrvarenja. Reč je o povredi izazvanoj metkom, verovatno iz malokalibarskog pištolja, pronađenom u predelu grudne muskulature. Pretpostavlja se da je rana na vratu ulazna rana od upucavanja iz neposredne blizine, jer nema tragova baruta ili opekotina na vratu. Ovo ubistvo dogodilo se u blizini mesta gde je u aprilu nađena Mila sa posečenim šapama. Prema informacijama, ovaj pas nije prijavljivan kao agresivan.

Veterinarska ustanova „Veterina Beograd” predala je policiji metak na balističko ispitivanje i zatražila je izveštaj o ovom ubistvu. Leš su u ulazu zgrade juče pronašli stanari, a ekipu zoohigijene pozvali su aktivista Evropske inicijative 17 za zaštitu napuštenih pasa.

Beoinfo vesti

Reakcija na izostanak medijske reakcije na naše saopštenje od juče!

I ovom prilikom se potvrdilo da demanti nemaju nikakve svrhe jer retko ko ih objavi, tako se desilo i sa našim saopštenjem koje je trebalo da približi istinu u vezi sa incidentom dadilje i psima na Bežanijskoj kosi! Više je nego očigledno da istina nikog ne interesuje, kao ni pozadina iz koje nastaju apsolutno svi problemi. Prosto se stiče utisak da u zemlji Srbiji niko ne želi niti jedan jedini problem valjano da reši, već se svi trude da odveć žalosno stanje učine još nepodnošljivijim i gorim. Zašto? Uzroci se zanemaruju, a tone energije se troše, svaki put  – kao po prvi put, na posledice... i tako u svemu! Zašto?  O psima na ulici se piše po ustaljenoj matrici da su opasni i ujedljivi, iako sami nadležni, evo i danas u članku u Press-u tvrde da 90% ujeda učine vlasnički psi!  S toga se pitamo javno ko to ima pravo da tako uporno i besprizorno zvanične podatke ignoriše i da obmanjuje javnost? Zar to nije kažnjivo? U čijem je to interesu? Primitivne družine koja je ovladala ovim društvom u svim njegovim segmentima? 
   

Nedavno su psi masovno trovani na Vidikovcu, osim Kurira nijedne jedine novine nisu bile spremne da vest prenesu?! Zar je sejanje otrova jednako bacanju komfeta? Ili je nivo svesti na tako niskom nivou? Izveštavanje u Srbiji je postalo veoma problematično jer kako objasniti da svi događaji protiv uličnih pasa smesta dobijaju apsolutni prioritet i sav prostor, a njihovo stradanje i nasilje nad njima iako indirektno ugrožava i ljude, retko, osim u drastičnom slučajevima, kao što je keruša Mila? Kada je protiv pasa, novinari se prosto utrkuju, ko će više i "bolje" da napiše... Ono što nas zastrašuje jeste činjenica da u takvim situacijama novinari skoro nikad ne nazovu koga treba, već koga nađu?! Tako se obavezno pita Elvir Burazerović za sve, iako sam, ne bi li uopšte opravdao postojanje sebe i svoje organizacije Orke pošto se psima na ulici ne bavi, niti ih ima, uporno insistira da se bavi isključivo "nadgradnjom" – edukacijom! Pa što mu sami novinari konačno ne poveruju?  U čije ime taj čovek govori i koga zastupa, kada ga ulični psi nisu delegirali?  Zaista je za svako "divljenje" kada neko ko nema ni jedan jedini podatak o nekom događaju sebi dozvoli da daje izjave medijima?!

"Šumari" koji žive i drže sekire u stanovima, kauboji koji pucaju na pse, psihopate i primitivci koji ih svakodnevno proganjaju i maltretiraju ne zavređuju, čini se, pažnju ovog društva pošto su novinari retko kad voljni da o tome pišu? Treba li da zaključimo da je to normalno i da takvi ljudi treba i dalje nekažnjeno i neosramoćeno da žive među nama? A onda čitamo sve gore i gore naslove u novinama ko je koga ubio, iskasapio, deca su sve gora, jedni druge ozleđuju i svi su iznenađeni i zgranuti?! Mi nismo jer ovo je društvo bolesno, ono ne samo da toleriše nasilje, ono ga indirektno promoviše!

EI 17 ne odustaje od protesta

EI 17 smatra da ne postoji ni jedan jedini razlog za otkazivanje protesta, posebno što još uvek nismo dobili nikakav odgovor od gospodina Gradonačelnika, koga smo u dopisu zamolili da taksu ukine. S druge strane, zločin nad Milom je kulminacija nasilja nad životinjama, koje se nedopustivo dugo odvija uz opštu inertnost svih koji su u poziciji da to suzbiju. U tom smislu, zločin nad Milom vremenski se poklopio sa već započetom borbom protiv nameta na životinje koje volimo, što je možda nesrećna koincidencija jer takva monstruoznost zavređuje najoštriju reakciju svih normalnih i plemenitih ljudi! Setimo se brojnih otrovanih životinja, živih spaljenih, mučenih žicama, sakaćenih, čije stradanje je bilo besciljno s obzirom da nikada adekvatna reakcija na takvu izopačenost nije doživela javnu osudu u ovome društvu. EI 17 zaista veruje da je kucnuo poslednji čas da se reaguje protestnim mitingom zbog nedopustivog nasilja nad životinjama!

Prema tome, EI 17 do daljnjeg ne odustaje od protesta!

Bez takse na kućne ljubimce

Beograd -- Taksa za držanje kućnih ljubimaca biće dopunjena tako da se ona neće odnositi na one vlasnike koji su ih iz azila ili sa ulice udomili pse ili mačke.

Odluka iz decembra prošle godine da se aktivira komunalna taksa iz 2002. godine za vlasnike životinja biće dopunjena članom kojim će od plaćanja biti izuzeti i oni koji se o njima brinu na ulicama i u privatnim azilima, navodi se u saopštenju informativne službe Skupštine grada.

"Simbolična komunalna taksa za držanje kućnih ljubimaca, u iznosu od 500 dinara godišnje, a koja je deo šire strategije po evropskoj praksi, naplaćivaće se isključivo vlasnicima pasa i mačaka", navodi se u saopštenju.

Dodaje se da će Sekretarijat za komunalne i stambene poslove sredstva od naplate, oko 40 miliona dinara koliko se procenjuje, iskoristiti za realizaciju svih projekata pomoći azilima za pse i strategije rešavanja problema pasa lutalica i njihove sterilizacije.

Sekretarijat je krajem prošle godine preuzeo osnivačka prava nad Veterinarskom stanicom Beograd. "Za pomoć privatnim azilima izdvojili smo 13 miliona dinara, dok je prošle godine taj iznos bio 4,5 miliona. Taj novac namenski je korišćen za kupovinu hrane. Veterinarska stanica će za azile i sprovodjenje strategije dobiti 93 miliona dinara", navodi se u saopštenju.

Planirano je da u ovoj godini budu otvorena dva azila koji će moći da prime više od hiljadu pasa. "Azil koji ćemo da izgradimo na Paliluli imaće i kompletno opremljen hiruški blok za sprovođenje najzahtevnijih zahvata. Da bi bilo jasno koji je obim tog posla, istakao bih podatak da se svakog meseca u Beogradu steriliše više od 300 pasa lutalica", kazao je pomoćnik sekretara za komunalne i stambene poslove Vladimir Terzin.

On je dodao da je tokom prošle godine sterilisanio oko 3.500 životinja, kao i podatak da je broj ujeda u prva tri meseca ove godine smanjen za 11 odsto u odnosu na isti period prošle godine.

Izvor: B92

---

Dopuna Odluke o taksi, tj. oslobađanje od iste, čista je magla: sve i da hoće, nemaju mehanizme da to urade. Problem je u evidenciji: najveći deo uličnih se vodi kao vlasnički, dobar deo vlasničkih uopšte nije ni evidentiran, evidencije nisu ažurne, mesecima ne unose se podaci o vakcinisanju, nema evidencije o udomljavanju, nema evidencije o uginulim. Ni za taksu nema uslova jer bi je većinski uputili starateljima uličnih pasa....  Niko normalan u takvom haosu, obaška što je neprihvatljivo, ne bi uvodio taksu jer ne postoje elementarni uslovi ni za šta!

Doneta Odluka o komunalnoj policiji

O zabrinutosti povodom rada komunalne policije pisali smo ovde. U međuvremenu je doneta Odluka o komunalnoj policiji (22. mart 2010.), kojom je komunalnoj policiji dodeljeno obavljanje određenih poslova, od kojih se na pse na ulicama direktno odnose poslovi kontrole održavanja komunalne zoohigijene, deponovanja komunalnog i drugog otpada, otkrivanja i sprečavanja bespravne gradnje (kućice).

U obavljanju svojih poslova komunalni policajac moći će da izda upozorenje, usmeno naređenje, da proveri identitet lica, izvrši dovođenje, pregleda lice i predmet, privremeno oduzme predmet, koristi video nadzor i upotrebi sredstva prinude (fizičku snagu, službenu palicu i sredstva za vezivanje). Komunalni policajac moći će da izrekne novčanu kaznu na licu mesta, podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, podnese prijavu za učinjeno krivično delo i obavesti drugi nadležni organ da preduzme mere iz svoje nadležnosti.

---

Vise je nego jasno da se dešava upravo ono što nije smelo da se desi, a čega smo se pribojavali: uvodi se strogoća, a ne rešava se niti jedan problem!

Od komunalne policije podilazi nas jeza jer i sa komunalnom inspekcijom svih ovih godina nismo uspevali da izađemo na kraj: pri tom doslovce piše da će komunalna policija vršiti kontrolu održavanje komunalne zoohigijene! ŠTA TO ZNAČI IZ UGLA PASA NA ULICAMA????????????????????

Više puta smo se obraćali nadležnima sa pitanjem kakav će odnos biti prema psima na ulici i posebno prema njihovim kućicama jer do sada komunalnoj inspekciji đubre i nered nisu smetali, ali su uredno kućice pasa tretirali kao „komunalni nered“?

Od 1. marta Sekretarijat za komunalno stambene poslove uveo plaćanje "ležarine" za uhvaćenog psa!

Danas smo, nesrećnim sticajem okolnosti, saznali da je Sekretarijat od 1. marta 2010. uveo, nisam tačno razumela koji akt je tačno u pitanju, plaćanje tzv. "ležarine" u iznosu od 430,00 dinara po danu za vlasničkog psa uhvaćenog na ulici i odvedenog u Rakovicu! Takav pas se lično preuzima iz Rakovice uz uslov da se prethodno plati "ležarina" po danu boravka u objektu.

Celo prepodne je bilo "okapanje" u vezi sa izlaskom uličnog psa iz Rakovice, nije trebalo ni da ga hvataju (?!) jer je odrađen na Veterinarskom fakultetu pre dva meseca, a, naravno, čipovan na osobu koja ga je samo dovela uz napomenu da je pas ulični, što, prema informacijama sa kojima mi raspolažemo, svaki dan rade uprkos upozorenju o poreklu psa! Bili su baš neumoljivi i iskreno rešeni da ga ne daju dok neko ne dođe i ne plati, sve dok Terzin nije intervenisao!

Lično, nemam čak ni komentar!

Svi vi koji nasedate i čipujete životinje na sebe imajte ovo na umu i blagovremeno ispravite šta se može! Ovo kao i niz drugih stvari koje još uvek ne želim da iznesem javno, uopšte mi se ne sviđaju... Slažem se da se vlasnicima pasa treba ozbiljno pozabaviti, ali na drugi način i da je ovaj "početak" potpuno pogrešan... kao i takse i tome slično jer će dodatno pogoršati stanje u sektoru! Stičem utisak kao da se kreće otpozadi....

Povodom poziva na formiranje Nacionalnog saveza

Povodom najnovije inicijative novog Udruženja «Akcija život(inje)» za formiranje Nacionalnog saveza organizacija za zaštitu životinja i već zakazane Osnivačke skupštine za 22. marta 2010.

Pozivno pismo

Gore preneto pozivno pismo za sastanak EI 17 je dobila, međutim nismo to ozbiljno shvatili iz jednostavnog razloga što se nešto iole ozbiljno svakako ne radi na pomenuti način!?

Savez, pa još „nacionalni“ zaista zvuči veoma pretenciozno i nadasve ozbiljno! Nije sporno da kada bi se tako nešto moglo dogoditi u Srbiji i Beogradu, da bi to bilo više nego poželjno i nadasve preko potrebno imajući u vidu obiman posao i nezamislive probleme koji postoje u sektoru zaštite životinja, koji je zaista veoma zapušten, međutim i na našu veliku žalost, mišljenja smo da ni jedan jedini preduslov za tako nešto objektivno ne postoji:

• ozbiljne i afirmisane organizacije u oblastima zaštite životinja;
• razvijena saradnja između organizacija;
• ustanovljeni redovni oblici saradnje i razmene iskustava i informacija između njih.

S obzirom da sve to ne postoji, više puta smo isticali da je nevladin sektor u oblasti zaštite nedovoljno razvijen – nije dovoljno da bi neko izigravao ulogu organizacije razapeti šator nasred ulice i staviti kasicu, juriti sponzore po belom svetu i „posredovati“ u donacijama, niti „surfovati“ po internetu čitav dan i na taj način simulirati brojne aktivnosti u zaštiti, koje zapravo izostaju, te s toga zaista ne razumemo o kakvom Savezu onda uopšte može biti reč: savezu čega?

Drugo, proceduralno gledano, takav poziv je skandal! Hajde da se našalimo i da, makar za tren, poverujemo da postoje takve organizacije: kako neko saziva, ni manje ni više, nego osnivačku skupštinu saveza, a da ni jedan jedini bilateralni kontakt prethodno nije ostvario sa drugim organizacijama? To nije normalno i to samo po sebi dokazuje totalni diletantizam! Da postoje, svaka bi imala svoju platformu, usledili bi ozbiljni pregovori i usaglašavanje oko svake tačke, pa tek onda, od zavisnosti stepena usaglašenosti i mogućnosti za zajednički nastup, potrebno bi bilo da se zajednički oceni potreba za formiranjem saveza uopšte, tj. za zajedničkim istupanjem, pa tako redom... Dug je i trnovit put do bilo kog „zajedništva“ ili „savezništva“ ako smo ozbiljni i odgovorni ljudi!? Tako se radi u ozbiljnom svetu i tako se ponašaju ozbiljni ljudi!

Treće, da bi bilo ko mogao da bilo šta radi „zajedno“, nužno je da stepen opšte pismenosti, znanja i poznavanja materije bude makar približno ujednačen. U protivnom, ništa „zajedničko“ objektivno nije moguće, osim ako se neko ne nada da će druge organizacije, pored bremena brojnih problema čiji teret dnevno trpe i posrću, naći snage i vremena da dodatno edukuju i formiraju sve „potencijalne“ zaštitare ili da će na njihov račun – znanja i ugleda, da se nezasluženo „producira“ i uzdiže!

Posebno što po ugledu na političku scenu u Srbiji, tako i u ovom sektoru postoji tendencija da „svako ima svoju organizaciju“ iako samo hrani par pasa na ulici i nema nikakvo znanje ni o čemu?! Da li je reč o potrebi za ličnom afirmacijom kroz nesreću napuštenih životinja, nadi da će, ako se pribave donacije, sebi obezbediti egzistenciju, lakšem sticanju „ugleda“ zbog nekih budućih planova za ličnu karijeru, nije nam poznato, ali mišljenja smo da takvo postupanje, globalno posmatrano, samo šteti ugledu časnih ljudi i organizacija koje se zaista trude da od Srbije naprave iole civilizovanu zemlju, posebno što je ugled svih već narušen upravo zbog nekih profiterskih organizacija.

Konačno, isključivo istine radi potrebno je istaći da je takvih poduhvata već bilo u Beogradu, neki su se i ostvarili, ali apsolutno svaki je bio sazvan na istovetan način, na inicijativu samo jedne strane i bez ikakvih prethodnih kontakata, a kamoli konsultacija sa drugim NVO, i imao je isključivo za cilj da inicijator saveza ostvari neki lični cilj! Reč je, naravno o Elviru i Orki, prvo Savez šest organizacija (2005), zatim Savez tri organizacije (2006-2007), i podrazumeva da se svakom tom prilikom on lično ustoličio kao predstavnik svih, pred nadležnima i inače neupućenim medijima i javnošću, jer to jeste bio i jedni cilj nazovi saveza! Nije se radilo o životinjama, naravno i nažalost, već o potrebi učvršćivanja lične pozicije i lične karijere u sektoru, a za tim se poseže svaki put kada se proceni da se takav primat ne može ostvariti samostalnim snagama! Takav stil jeste, zapravo, prečica, da se bez teškog rada i afirmacije i ugleda za čije sticanje su potrebne godine pregalaštva, neko nametne za lidera u sektoru bez realnog pokrića!

Mimo pomenutog, zanimlljivo je da je svaka inicijativa za kolektivni pokret, otpor, štagod, a bilo ih je za sve ove godine, imala istovetan mehanizam za veštačko nametanje liderstva u sektoru. Ovakvo ponašanje ne samo da nije poželjno, već je pre svega štetno i opasno na globalnom nivou jer neminovno u sebi sadrži pokušaj minimiziranja, ili čak isključivanje svih drugih koji se tome ne bi priklonili. S toga, ono dodatno nanosi štetu upravo životinjama, koje su ionako u veoma teškom položaju u ovoj zemlji, posebno zbog nerazvijenog civilnog sektora, a kamoli „neutralizacije“ inače malobrojnih njegovih aktera!

Upravo zbog toga što se takvi savezi prave ad hoc i po potrebi sazivača, nijedan nije opstao, jer to nije bio izraz zajedničkog rada i sazrevanja u viši nivo razumevanja problematike i potrebe o zajedničkom istupanju u materiji! Sve u svemu, previše je pečata, a nedopustivo malo znanja!

Sledstveno svemu prethodno iznetom, za ovih sedam godina postojanja EI 17 nije bila član nijednog „saveza“.

Monstrum iz Goce Delčeva 33, Novi Beograd, povredio još jednog psa!

Naše saopštenje o planskom i sistematskom trovanju četiri psa na relaciji Goce Delčeva i Stari Merkator na Novom Beogradu u roku od samo par dana, pošto nijedno javno glasilo nije prenelo, čak ni greškom, monstrum sa te adrese neometano nastavlja sa svojim zločinom!

 

Naime, jedan iz grupe tih pasa, Lunja, nakon masakra njegovih drugara odmetnuo se u centar grada! Inače ima taj običaj da skita, zato je dobio ime koje je dobio i zaista mu pristaje! Lunja je svih prethodnih dana bio uslovno rečeno praćen preko ljudi u centru koji brinu o psima, njegova starateljka ga je lično "molila" da se ni slučajno ne vraća "kući"! No, on se ipak vratio i odmah po povratku poliven je vrelom vodom ili čak uljem po vratu i zadobio je jadan strašne povrede, a inače nema jedno oko! Smesta je odvežen kod veterinara i tamo je ostao smešten do oporavka!

 

Reći da smo ogorčeni, ali i očajni, malo je reći! Ova država ne funkcioniše kada treba neki smrtnik da se zaštiti, pa makar on bio pas i zakoni ove zemlje to nalagali! Nadležni u sektoru su se sad medijski angažovali povodom jezivog spaljivanja dva živa šteneta u zatvorenim barakama na Bežanijskoj kosi i drago nam je zbog toga! Saznajemo sa Foruma Životinjsko carstvo da će se Sekretarijat za komunalne i stambene poslove dodatno angažovati oko podnošenje krivične prijave, naime, da će to oni učiniti! Ako je ta vest tačna i ako stvarno tako postupe, to će zaista biti prvi put u istoriji Beograda da su nadležni odreagovali na takve užasne zločine koji se uz opšti muk čitave društevne zajednice neometano vrše decenijama!

 

Međutim, posle masovnog trovanja naših pasa kod Starog Merkatora, a imajući u vidu nezainteresovanost medija za stradanje životinja i njihovu nedostupnost nama, predložili smo g. Terzinu da upriliči na TV Studio B, jer je jedina gradska, budžetska televizija, celu emisiju koja bi bila posvećena samo trovanju, što je on odmah i prihvatio. Naša ideja je bila da pored njega, bude neko od eko-toksikologa, iz MUP-a i mi! Uprkos prihvatanju, do realizacije takve emisije nije došlo... da jeste monstrum iz Goce Delčeva ne bi se usudio da nastavi svoj krvavi i bolesni pir...

 

Jedini način da se zločini prema psima suzbiju jeste agresivna medijska kampanja koja bi nedvosmisleno javno osudila takvo ponašanje, posebno što druge poluge "države" baš i ne funkcionišu, ali i da skoro nikad nema direktnih očevidaca što otežava pronalaženje počinioca! Javna osuda i upozorenje bi nesumnjivo uplašili i makar delimično odvratili potencijalne počinioce u strahu da ne budu otkriveni i javno žigosani! Ovako, hajka protiv pasa se nastavlja i zaista nam nije jasno kako tim novinarima nije jasno da rade opasne stvari jer podstiču na nasilje prema životinjama. Geneza većine ujeda je upravo nasilje, a tek sejanjem straha od pasa dodatno podstiču razvoj kinofobije što opet uvećava mogućnost incidenta sa psom usled patološkog straha i nenormalnog ponašanja nekih ljudi samo po viđenju psa! Tu se krug ludila zatvara!

 

Može se reći da hajkom podstrekuju na vršenje krivičnih dela, što je takođe krivično delo! Isto tako, neobjavljivanjem vesti o takvim zločinima i to bez ikakvog prava, mediji građanima uskraćuju informacije o stanju u društvu, ali i "štite" jedan civilizacijski neprihvatljiv odnos i postupanje prema životinjama! Ili se možemo pitati koji sistem vrednosti, zapravo, zagovaraju? Ovde se radi o veoma ozbiljnim stvarima u stvari.... Još jedna "crtica" iz "evropskog" nam Beograda i zemlje Srbije koja je podnela kandidaturu za EU!

Šok: gradska vlast uvela porez na kućne ljubimce!

Sasvim slučajno i privatno saznali smo juče da je nova garnitura na vlasti u Gradu uvela porez na kućne ljubimce i to od 1. januara 2010. godine!

Doživeli smo potpuni šok: 1. Kao organizacija registrovana po zakonu još 2003. godine da delujemo u ovom sektoru, mi treba slučajno da saznajemo ovako važne stvari?! "Izvor" je kozmetički salon?! Strašno i neoprostivo!   2. Ova garnitura ne sarađuje iako član 15. Statuta Grada nalaže saradnju sa svim organizacijama?! 3. Sudeći po istupima u medijima stičemo utisak da Sekretarijat za komunalno-stambene poslove korenito menja politiku, a mi o tome ne znamo ništa jer niko ne smatra da treba da nas informiše o budućim potezima, a kamoli da zajedno radimo na svim potrebnim promenama, iako je to praksa u svim demokratskim društvima?! Štaviše, takva praksa je brižljivo građena prethodnih godina, čak i u eri najvećeg masakra beogradskih pasa, a sada je ukinuta! 4. Sektor je veoma zapušten jer do juče svi su se "folirali", samim tim ni jedan jedini problem niko nije hteo da reši, a problemi su:

• Licemerstvo oko CNR i stalno fokusiranje priče na potpuno pogrešan kolosek: da li pasa da bude na ulici ili da ne bude?! To nije pitanje, niti dilema, njih mora da bude, ali potrebno je da se i ostali mehanizmi kontrole populacije odmah uvedu i primene, što nije učinjeno! Svaka druga priča je obmana!
• Spisak vlasnika i odgajivača pasa nije nam poznato da uopšte postoji, a to je uzrok stalnog priliva novih pasa na ulice?!
• Evidencija je nula, od par vrsti čipova, do različitih evidencija na različitim nivoima, do samog vođenja autetično uličnih pasa kao da su vlasnički? !Zašto niko neće jedinstvenu nacionalnu bazu podataka?!
• Iako je Zakon o veterinarstvu usvojen novembra 2005. godine, većina pasa koju vlasnici izbace na ulicu nije ni obeležena?! Ni posle pet godina od uvođenja zakonske obaveze??!!!
• Blagovremeno neunošenje podataka u evidenciju! Mesecima se podaci o psu ne unose: čemu onda evidencija?!
• Više puta smo sugerisali još ranije da prilikom skupljanja leševa pasa šinteri obavezno provere da li je obeležen: da li to čine nije nam poznato jer smo iz svega isključeni! Ali nas uopšte ne čudi stalna licitacija brojkama pasa koje se vraća kao početkom 2000. godine (tada od 300.000 do 20.000 ?!) jer ako i odavno pokojne drže u evidenciji, onda ih zaista ima i biće ih sve više i više?! Da se ne lažemo, niko se ozbiljno i sistematski ovim pitanjima ne bavi, a to je veliki posao, ali nije "vidljiv" za TV kamere, zar ne?! I tako možemo u nedogled....

Ako je ovo zemlja seljaka, kako neko reče, znamo kakav je odnos prema životinjama uopšte, drže ih, kada se razbole ubiju ih ili ih puste da se muče, a onda uzmu drugog zdravog, neće pse ni da vakcinišu, ako hiljade ljudi danas mitinguje po Srbiji jer su gladni, ako nijedan od gore pomenutih problema nije ni dotaknut, a kamoli da se počelo sa njegovim rešavanjem, UZROK problema se i dalje "uspešno" preskače, kakav je smisao uvođenja komunalne takse na pse????? Da li će to da "reši" problem? Ne, neće, ali će da ga pogorša! Da se populacija pasa na ulicama uveća aritmetičkom progresijom? Prosto se pitamo da li je iko više normalan u ovoj zemlji? Prethodni nisu hteli, ovi možda hoće, ali NE umeju?! Nadobudnost i oholost ima svoje značenje, a svakako ne nosi predznak demokratskog. Nedostatak transparentnosti u radu, isključivanje nevladinog sektora, stručne javnosti i javnosti uopšte, sve i da se radi najbolje, svakako inspiriše podozrenje i opravdani revolt jer to su sve javni poslovi ili javne stvari i nikakva hermetički zatvorena grupa stranačakih saboraca i prijatelja ne može da bude iznad i izvan! Primaju plate od novca nas poreskih obveznika i treba za naš račun da poslove obavljaju jer su javni servis, a ne nečija dedovina! Nikako da se shvati da raditi u sektoru nije uobičajeni posao, već veoma specifičan i ako se već zapošljavaju novi ljudi, minimum je da ih neko obuči! Da li da kažem da sam neki dan doživela drugi šok: zvala sam zoohigijenu u VS i javio se novi ženski glas koji me je odmah po dizanju slušalicu pitao da li sam ozleđena?! Toga nikada, ali nikada nije bilo! Šta se to zapravo psima sprema?

---

Службени лист Града Београда, број 60, 28.12.2009. године, стр. 49

Тарифни број 16

1. За држање кућних и егзотичних животиња, утврђује се комунална такса у годишњем износу, и то: 1а) за држање кућних животиња – паса и мачака у зградама индивидуалног и колективног становања – по псу 500,00 динара – по мачки 500,00 динара 1б) за држање нестерилисаних паса и мачака у зградама индивидуалног и колективног становања – по псу 1.000,00 динара – по мачки 1.000,00 динара 1в) за држање егзотичних животиња у зградама индивидуалног и колективног становања – по животињи 500,00 динара. 2. Обвезник таксе из подтачки 1а) и 1б) овог тарифног броја је правно и физичко лице, које је као власник, односно држалац пса или мачке, евидентиран у јединственој бази података Министарства поqопривреде, шумарства и водопривреде – Управе за ветерину, о броју регистрованих паса и мачака на територији Републике Србије, за град Београд. Обвезник таксе из подтачке 1в) овог тарифног броја је власник, односно држалац егзотичне животиње утврђен решењем надлежног министарства. 3. Обвезник таксе из овог тарифног броја је дужан да таксу плати у року од 15 дана од дана достављања обавештења за плаћање локалне комуналне таксе из овог тарифног броја. 4. Контролу наплате таксе из овог тарифног броја врши Секретаријат за комуналне и стамбене послове Градске управе града Београда и Ветеринарска станица Београд. 5. Комуналну таксу не плаћају војне установе, органи унутрашњих послова и слепа и слабовида лица за псе водиче. Члан 6. Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном листу града Београда”, а примењује се почев од 1. јануара 2010. године. Скупштина града Београда

Број 43-1178/09-С, 28. децембра 2009. године

Председник Александар Антић, с. р.