19 January, 2012

Nesavesno lečenje i ponašanje zaposlenih u Ovči (pismo jednog staratelja upućeno Sekretarijatu za komunalno-stambene poslove)

Ovim putem želim da Vas obavestim o zlostavljanju pasa zatočenih u azilu Resnik i neodgovornom i neprofesionalnom odnosu zaposlenih u Zoohigijeni prema građanima. Takođe Vas molim da takvo postupanje ubuduće sprečite i, naročito, da hitno predupredite negativne posledice koje se još uvek mogu preduprediti.

U prvoj polovini 2007. svojim rukama sam u kombije Kafilerije stavila 20 zdravih i dobro uhranjenih pasa da bi bili sterilisani u Ovči. Dragi Josimovski, koji je bio vozač tada, po povratku pasa na staništa davao mi je obrazce s brojem čipova i potvrde o vakcinaciji. Poslednja 2 psa nisu vraćena, jer su usmrćeni tokom ili neposredno posle operacije. Zbog toga sam prestala dalje da sarađujem sa Zoohigijenom. Poređenja radi, u periodu od 2006. god. do danas Centru za mešance sam lično predala 69 uličnih pasa radi sterilizacije, a još 2 ulična psa sam odvela na sterilizaciju kod privatnih veterinara. Mnogi od tih pasa su divlji i poludivlji, dakle, oni do kojih hvatači Kafilerije nikad ne stižu. Drugim starateljima, iz drugih delova grada sam pomogla u hvatanju između 15 i 20 divljih pasa, koji su takođe sterilisani u Centru za mešance. Za sve te pse, sterilisane u Centru za mešance, kojih je bilo blizu 90, bila sam svedok da su vraćeni na svoja staništa živi i zdravi.

20. aprila ove godine 4 psa, 3 ženke i 1 mužjak, iz xxxxx ulice na Zvezdari, koje sam radnicima Ovče predala na sterilizaciju 2007. uhvaćeni su pomoću sajli u prisustvu čoveka koji ih hrani da bi bili odvedeni u Resnik na vakcinisanje. Taj staratelj mi je rekao da je hvatanje bilo jezivo i da su psi bili u velikom šoku. Ženke su, kako mi je kasnije saopštila tehničar Snežana Ilić, na prijemu imale temperaturu preko 40˚C. Sledećeg dana samo je jedna ženka još imala visoku temperaturu, počela je da kašlje i počeli su da joj daju antibiotsku terapiju. 20. april je bio vruć dan i ako hvatači Zoohigijene nigde nisu stajali (a 2007. sam više puta bila svedok da su svoje privatne poslove obavljali dok su im psi bili zatvoreni u kolima), od Zvezdare do Resnika im je trebalo oko sat vožnje tokom koje su izmrcvareni psi bili potpuno zatvoreni u malom prostoru, te otuda i visoka temperatura, koja je brzo prošla. Jedna od 2 ženke, kojoj je odmah spala temperatura, i mužjak su vakcinisani i vraćeni na stanište. Drugoj ženki, kojoj je tempretura takođe odmah pala, ni pomoću 3 aparata nisu uspeli da očitaju čip. Od ta 2 zadržana psa, jednom, kome temperatura nije pala, i drugom, neočitljivog čipa, obavestio me je njihov staratelj iz xxxxx, moleći da ih vratim.

Razgovarala sam sa Snežanom Ilić koja me je obavestila o stanju pasa i rekla da potrebno da donesem formulare na kojima su brojevi čipova tih pasa i da ih prepoznam, da bi psi mogli da budu vraćeni na stanište i da pas kod koga se ne očitava čip ne bi bio ponovo „sečen“, tj. operisan. U subotu 23. aprila sam u Resniku prepoznala oba psa i pokazala njihove obrasce. Oba psa su bila vesela, nijedan nije kašljao niti izgledao bolesno. Snežana Ilić je potvrdila broj čipa sa obrasca koji sam 2007. dobila za kuju sa temperaturom, nazvanu xxxxx (u daljem tekstu: Ženka1). Tada mi je rekla da obrazac za drugu kod koje se čip ne očitava, nazvanu xxxxx (u daljem tekstu: Ženka2), treba da odnesem u Zoohigijenu u ul. Desepota Stefana, da ga tamo iskopiraju i da potpišem izjavu da garantujem da je taj pas 2007. sterilisan i tek posle toga xxxxxx Ženku2 mogu da puste. Snežana Ilić je tada telefonom proverila veći broj obrazaca koje posedujem za ulične pse koje sam poslala na sterilizaciju u Ovču 2007. u Republičkoj bazi podataka. Neki od tih pasa se vode kao moji vlasnički, a drugi kao gradski psi, iako su obrasci koje posedujem identični za sve. Konkretno, Ženka1 je registrovana kao gradski pas, a Ženka2  – kao moj vlasnički i o tome nikada nisam bila obaveštena. Tada je S. Ilić predložila da se svi psi koji se vode kao moji prebace na Grad, kao bi se ispravila greška radnika Zoohigijene napravljena pri izradi baze.

Posle Uskršnjeg praznika, 26. aprila otišla sam u Zoohigijenu, gde mi je Dragi Josimovski predao izjavu koju uz ovo prilažem, a u kojoj stoji da: „Svu odgovornost za psa, u svemu, u skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja, snosim ja.“ Kako nisam vlasnik psa odbila sam da prihvatim svu odgovornost za psa u svemu i tražila da se taj deo promeni. Takođe nisam htela da garantujem da je pas obeležen mikročipom, jer preda mnom psu po povratku na stanište 2007. čip nije očitan. Za ono što nisam videla svojim očima ne mogu da garantujem. Mogla sam da garantujem samo da je kuja sterilisana, jer je imala rez od operacije i od tada nije imala teranja. Osim toga, potpisivanje priložene izjave je popuno besmisleno, jer je u izjavi naveden samo broj nečitljivog čipa, dakle, čipa po kome se pas ne može identifikovati. Nigde ne stoji broj novog čipa, čipa po kome će ubuduće biti moguće identifikovati psa. O tome sam kasnije obavestila S. Ilić, koja mi je rekla doslovno „da će mi broj novog čipa zapisati na nekom papiriću“, tako da ja mogu da identifikujem tog psa u slučaju budućih problema. Josimovski je na moju primedbu odgovorio da on nema ovlašćenja da menja tu izjavu i da treba da razgovaram sa veterinarom koji je tada rukovodio Zoohigijenom, Miloradom Đorđevićem. Sledeće jutro sam došla u 7.35 u Zoohigijenu, ali je Đorđević već bio otišao na teren. Posle kratkog telefonskog razgovora sa Đorđevićem, Josimovski mi je rekao da treba da razgovaram sa njegovim šefom Milivojem Lazićem koji je na putu i dolazi u subotu 30. aprila. Rekao je da njega, Josimovskog, pozovem na službeni mobilni u subotu ujutru da bi mi ugovorio sastanak sa Lazićem. Po mom pozivu u subotu ujutru mi je rekao da će odmah da pozove Lazića, pa će mi se javiti. Kako se nije javio sledećih sat vremena (zapravo nije se javio uopšte), pozvala sam Zoohigijenu (3293099) odakle mi je saopteno da Lazić dolazi na posao tek posle praznika.

Sa Lazićem sam uspela da razgovaram 4. maja u prisustvu pravnice Jasmine Špoljar. Kratko vreme razgovoru je prisustvovao i D. Josimovski, koji je pravnici i Laziću pojasnio da su 2007. u Ovči prebacivali na ljude koji su vodili računa o psima što veći broj pasa kako bi „smanjili“ broj gradskih pasa. Pravnica i Lazić su mi rekli da je izjava koju sam dobila da potpišem standardna izjava koja se potpisuje kada osoba preuzima psa. Na to sam im rekla da ja ne preuzimam psa, već ga radnici azila vraćaju na stanište, da ja živim na 3 kilometra udaljenosti od staništa psa, na drugoj opštini i da nisam vlasnik psa, bez obzira na to kako su me oni zaveli u svom registru pre 4 godine, a mimo mog znanja. Pravnica je najveći deo vremena tokom tog razgovora provela ćuteći i ne dižući pogled sa izjave. Zatim mi je rekla da će mi se javiti ujutru da dođem da potpišem izjavu bez tog spornog dela. Dogovorila sam se s njom da ću doći posle mog radnog vremena, oko 16.30 da potpišem izjavu, a da pas u toku dana bude pušten. Jasmina Špoljar se, baš kao ni Dragi Josimovski prethodno, nije javila.

Kada sam 5. maja došla u 16.30 rekla mi je da obrazac ne može da se menja. Ja sam joj rekla da ću obrazac potpisati takav kakav je samo da puste psa koji skoro 3 nedelje živi u kavezu od 2 kvadrata, a zatim ću o svemu obavestiti Vas. J. Špoljar je zatim trijumfalno izjavila da je njena koleginica „proverila mene“ i da sam ja vlasnik 28 pasa. Ja sam joj ponovila da sam u Centru za mešance sterilisala 70-ak pasa i da se psi na sterilizaciji čipuju od 2010, tako da nije morala da proverava ono što sam joj sama rekla. Na to se vratila na temu i rekla da je direktor rekao da se u obrascu koji ja imam i u izjavi napisanoj u Resniku boja psa ne poklapa i da zato pas mora da se snimi. Rekla sam joj da je boju tog psa nemoguće opisati i da upravo zato i ima ime xxxxx (Ženka2), kao i da sam tog, kao i onog drugog psa, prepoznala u prisustvu S. Ilić. Na to je J. Špoljar rekla da pas mora da se snimi da se ustanovi da li ima čip ili ne. Bila sam zabezeknuta, jer sam prvo pominjanje „snimanja“ shvatila kao „fotografisanje“. Ovo sad je moglo samo da znači rendgensko sinimanje. Pitala sam kako će pas biti snimljen i ona je rekla rendgenom. Pitala sam koja je svrha snimanja celog tela psa rendgenom da bi se ustanovilo da li ima neaktivan čip ili ga nema. Ako ga nema, to samo potvrđuje da su radnici Kafilerije napravili i tu u nizu drugih grubih grešaka koje su 2007. i 2008. bile široko poznate. S druge strane, šta god rendgenski snimak pokazao, pas mora biti ponovo čipovan. Na to je J. Špoljar rekla da je tako naložio direktor. Pitala sam da li je direktor već otišao. Rekla da jeste. Na to sam rekla da i sutra, već peti put, treba da dođem na razgovor, sada sa direktorom. J. Špoljnar je rekla da ne treba da dolazim, već će mi se ona javiti.

Posle Uskršnjeg praznika, 28. aprila, zvala sam azil, tj. S. Ilić da čujem kako su psi. Rekla je da Ženka1 još više kašlje i da teško diše. Zamolila sam je da joj se promeni terapija, koju je primala već osmi dan. Ona je odbrusila da ona ne može da naređuje doktoru šta će da radi. Na to sam istakla da je molim da u moje ime zamoli doktora da psu promeni terapiju. S. Ilić je porazgovarala s nekim do sebe i rekla mi: “Terapija je promenjena”. Ponovo sam zvala u ponedeljak 2. maja da čujem kako je Ženka1 i S. Ilić je rekla da ona do srede neće raditi i da tek u sredu pre podne mogu da čujem kako je pas. Dakle, u neradne dane tehničarke iz azila koja je zadužena za službeni telefon, telefonski kontakt sa zaposlenima u Azilu, ako u to vreme uopšte ima ljudi tamo, potpuno je onemogućen. U sredu pre podne S. Ilić mi je rekla da je Ženka1 prekjuče, u ponedeljak uginula. Kada sam razgovarala sa M. Lazićem, 4. maja rekla sam da je 1 pas već usmrćen u azilu i da tražim da se Ženka2 hitno pusti da ne bi završila na isti način. On je odgovorio da se ne može svima pomoći. Ja sam rekla da je Ženka1 dobijala Longacef sigurno bi ostala živa. Na to je M. Lazić doslovno rekao: „Longacef ne mogu ni ljudi da dobijaju.“ Injekcija Longacefa u maloprodaji (apoteka Srbotrejd, Sinđelićeva 3a) košta 376 din. Što znači da ga ljudi, ipak, dobijaju, a takođe ga i beogradski veterinari koriste. Jedna injekcija je dovoljana za dvodnevnu teraiju psa veličine Ženke1, što znači da je za njeno (sedmodnevno) lečenje bilo potrebno 1316 din. Ako Grad nema taj novac, ja sam kao „zainteresovana građanka“ (s obzirom da ste kategoriju „staratelja“ u gradu prepunom napuštenih životinja ukinuli) od koje se traži „sva odgovornost u svemu“ za napuštenog psa, bila spremna i voljna da platim taj iznos, odnosno, donesem te injekcije da bih psu spasila život. Međutim, ja imam samo „svu odgovornost“, a nikakva prava ne samo da pomognem psu, već čak ni da znam ko mu, kako i čime pomaže. S druge strane, radnici azila imaju sva prava i nikakvu odgovornost.

 

Iz navedenog može se zaključiti:

· Da zaposleni u Zoohigijeni nemaju proceduru po kojoj postupaju u relativno jednostavnoj situaciji kada čip psa ne mogu da očitaju, a građanin dokumentima i svojim svedočenjem garantuje za stanje psa. Takođe daju sebi za pravo da svojevoljno i proizvoljno formulišu, tj. smišljaju i izmišljaju stalno nove zahteve, koji nemaju nikakvog zdravorazumskog i zakonskog osnova: ponovo ističem da uporno insistiraju na potpisivanju izjave kojom bih prihvatila odgovornost za psa, a pri tome je moju odgovornost prema podacima navedenim u izjavi (broju neočitljivog čipa) nemoguće ustanoviti. Sebi daju za pravo i da ne pružaju informacije koje su se obavezali da će pružiti, kao i da pozivaju građane istim povodom više puta u radno vreme dotičnih građana. Primera radi, za dobijanje lične karte potrebno je otići 2 puta u stanicu policije i utrošiti pola sata vremena, a za Zoohigijenu su potrebni sati.

· Pitam se ko im odobrava finansijska sredstva Grada za rendgensko snimanje celog psa, koje nikakvu praktičnu, ni medicinsku opravdanost nema, a s druge strane nemaju novac potreban za lečenje psa.

· Ako su već svesni grešaka koje Zoohigijena pravila prethodnih godina, s kakvim pravom zahtevaju da građani koji su im u njihovom poslu pomagali odvajajući svoje vreme i novac (u Centru za mešance sterilizacija se plaća) sada preuzimaju odgovornost za njihove greške i snose „svu odgovornost“ za pse za koje su se potrudili da budu sterilisani i time smanjili broj gradskih pasa?

· Građanima od kojih se traži „sva odgovornost za psa“ odriče se svako pravo da dobiju jasne i pouzdane informacije o stanju zatočenog psa, da ga izvade iz azila kako bi mu pružili odgovarajuće lečenje, odnosno, da psu dopreme potrebne lekove. Dakle, ja imam svu odgovornost za psa, a nikakva prava da mu spasem život, već sam prinuđena da ga prepostim usmrćivanju usled neodgovarajućeg lečenja i nege. Veterinari azila su javni službenici koji pred javnošću nemaju nikakvu odgovornost.

Molim Vas da na osnovu iznesenih problema poradite na odgovornom, savesnom, profesionalnom i precizno određenom odnosu zaposlenih Zoohigijene prema građanima i psima, odnosno, da zaposlene koji se prema građanima i psima odnose neodgovorno uklonite sa radnih mesta koja premašuju njihove mogućnosti, a zaposlite sposobne i kulturne ljude.

Pre svega i više od svega Vas molim da naložite da kuja iz xxxxx, kojoj sam dala ime Ženka2 (koja je prema obrascu koji posedujem 2007. bila čipovana čipom br. xxxxxxxxxxxxxx), a koja je danas već 17. dan zatočena, odmah bude čipovana i vraćena na svoje stanište.

 

6.maj 2011.

 

***

 

Iznosim Vam nastavak i, nadam se, završetak zlostavljanja pasa iz xxxxx ulice u azilu Resnik.

Ukratko da Vas podsetim: dve kuje iz xxxxx, koje su uhvaćene 20. aprila radi vakcinacije, zadržane su u azilu: jedna, Ženka1, jer je imala temperaturu i kašljala, a druga, Ženka2, jer nije bilo moguće očitati joj čip.

23. aprila sam u Resniku prepoznala oba psa, uverila se da su veseli i pokazala njihove obrasce.

Od 26. aprila do 5. maja sam četiri puta odlazila u Zoohigijenu, radi potpisivanja sporne izjave. 2. maja Ženka1 je uginula u azilu od kašlja. Zato sam 5. maja prihvatila da potpišem bilo kakavu izjavu da bih spasila život preostalom psu, Ženki1. To više nije bilo moguće, jer je direktor Zoohigijene sada zahtevao da se Ženka2 rendgenom snimi da bi se ustanovilo da li u njenom telu postoji čip. Zato sam 6. maja došla u Sekretarijat za komunalne i stambene poslove (kada ste bili na sastanku van Zgrade), da bih Vas molila da intervenišete da se Ženka2 hitno vrati na svoje stanište. Nikakve nove informnacije nisam mogla da dobijem sve do 12. maja, kada mi je S. Ilić rekla da i Ženka2 kašlje. Odmah sam kupila Longacef injekcije i sledeći dan zvala S. Ilić da bih joj predala injekcije. Ona je rekla da Ženka2 već dobija Longacef injekcije i da nema potrebe da dolazim. Ženka2 je ozdravila oko 20. maja, a sledeć1ih 10 dana sam čekala da Zoohigijena sastavi novu izjavu, kojom garantujem da je pas sterilisan (a koja se sastoji od jedne rečenice), koju sam potpisala čim je sastavljena, 30. maja.

Radnici Zoohigijene su insistirali da psa sačekam na staništu kako bi mu preda mnom očitali novi čip. U ponedeljak i utorak, 30. i 31. maja, oni nisu mogli da ga prevezu, a u sredu ja nisam mogla da ga sačekam, tako da je vraćen u četvrtak, 2. juna, jedan sat i dvadeset pet minuta od kako su mi javili da su krenuli. Kada su otvorili vrata odeljka automobila u kome je bio smešten pas zapahnuo me je smrad urina i fecesa. Ubrzo sam uvidela da i Ženka2 isto tako smrdi i to izuzetno jako, s obzirom na to da se smrad od nje nadaleko osećao na otvorenom prostoru. Sva dlaka joj je bila lepljiva, čak i na temenu glave. Bilo mi je teško da poverujem, pa sam joj pomirisala glavu – i glava joj je imala isti miris. Ja ne mogu da zamislim koliko je prljavštine potrebno i tokom kog perioda da pas toliko smrdi. Koliko pasa u takvoj prljavštini može da ostane zdravo?

Ostala sam više od pola sata uz Ženka2 da se uverim u kakvom je stanju. Sve to vreme je ležala u hladu dašćući. Ona je na oko 30˚C po drugi put putovala najmanje sat vremena u zatvorenom limenom prostoru, praktično u „bunkeru“. Ne znam koliko je vremena potrebno da pas u takvim uslovima doživi toplotni udar, ali verujem da je i dvadeset minuta više nego dovoljno.

Savremena veterina, isto kao i humana medicina veliku pažnju obraća na dejstvo stresa na fizičko zdravlje. Čime Veterina Beograd može da opravda ovakav transport životinja? Human odnos prema životinjama takođe je nespojiv sa zadržavanjem uličnog psa u kavezu četrdeset četiri (44) dana, sa držanjem psa u nehigijenskim uslovima i sa izlaganjem zdravog psa zarazi u takvim uslovima. Tri od četiri prevezena psa 20. aprila su pokazivali simptome toplotnog udara: tel. temperarturu preko 40˚C. Stres od toplotnog udara udružen sa stresom držanja u kavezu uz neodgovarajuću negu tokom spojenih Uskršnjih i prvomajskih praznika, kada rukovodilac vet. Dragica (prezime ne znam) nije bila u Srbiji, uslovili su da mala prehlada za Ženku1 preraste u smrtonosnu bolest. Ako radnici Azila u regularnim radnim uslovima drže pse u takvoj prljavštini da se smrad sa pasa nadaleko oseća, u kavim uslovima su psi držani tokom spojenih Praznika, kada svi radnici nisu radili i kada rukovodilac nije bila prisutna?

Ni jedan od pasa iz xxxxx ulice ni u kom smislu nije bio pretnja po zdravlje ljudi. Oni ne napuštaju dvorište kuće u kojoj žive, a u Beogradu nema besnila. Komšijama je mogao da smeta samo lavež. Pre četiri godine kada je u toj kući bilo sedam odraslih pasa i trinaest štenaca, za čudo, komšijama takva situacija nije smetala dovoljno da zovu Zoohigijenu.

Koliko će pisama još biti potrebno i koliko će pasa još biti žrtvovano da Zoohigijena stvarno prestane da ubija pse? Ako ulični pas ima staratelja, a svaki ulični pas ima staratelje – ljude koji ga hrane i na druge načine vode računa o njemu, staratelju bi trebalo pružiti mogućnost da na sebe preuzme odogovornost za lečenje psa na staništu psa (što su najmanje stresni uslovi za psa) i da po izlečenju pozove radnike Zoohigijene da ga vakcinišu.