“Beogradske priče: Ljubav, boje, ritam i psi” (Večernje novosti)

Z. NIKOLIĆ | 24. mart 2017. 11:30 |

Neobični Beograđani: Danica Drobac, prevodilac, slikar... Posle ogromnog životnog iskustva širom sveta, rešila da u svom Beogradu štiti pse od nas samih

 

Nekome sudbina odredi da se rodi u Parizu a odrasta u Africi, pa u Beograd donese sva raskošna svetla nekog neobičnog, jarkog podneblja. Jedna naša sugrađanka je stasavala ukrštajući evropske vrednosti i ritam i boje Crnog kontinenta, a potom proživela svoj radni vek kao most između ta dva sveta. Danica Drobac je svojevremeno čvrsto rešila da poveže ono što je najbolje i u jednom i u drugom ambijentu koji su joj bili predočeni. Ova žena više od dve decenije pokušava da u Beogradu očuva neke civilizacijske vrednosti, poput zaštite životinja.

Zahvaljujući ocu Marku, diplomati, rođena je u Parizu, a onda je odrastala u Gvineji, Senegalu i Maroku.

 

SNAGA AFRIKE

- AFRIKA me je potpuno obeležila svojom bujnošću, raskošnim bojama, nebom sa jarkocrvenim i ljubičastim bojama i toplom klimom - kaže Danica Drobac. - Pošto je otac je voleo životinje, imali smo pse i majmuna Mikija, koji je bio beskrajno simpatičan, ali i bezobrazan. Unosio je nemir među moje roditelje, jer majka nije htela drekavca u kući, a životinje to osete, pa je pakosnik razbijao stvari i pravio slične smicalice. Tata je nekoliko puta probao da ga odvede u prašumu, ali se ovaj uvek iz nje vraćao.

Danica je, kako kaže, oduvek bila zaljubljena u boje, muziku i životinje. Bila je u stanju satima da gleda u magično afričko nebo. Gde god da je kasnije živela, taj svet nikako nije mogao da iščili iz nje.

- Prvu samostalnu slikarsku izložbu imala sam 1970. godine u Maroku, a vlada te zemlje ju je proglasila za najbolju koju je te godine priredio stranac.

Potom se vraća u Beograd, gde rađa dvojicu sinova. Na nagovor prijateljice, priskače u pomoć prilikom posete jedne francuske delegacije našoj zemlji. Tada se ispostavilo da je sjajna u poslu simultanog prevodioca, čime se bavila do penzije. Za taj posao su, kaže, pored talenta i znanja jezika, potrebne još neke osobine. Simultani prevodilac ne sme da ima tremu, mora da ima dovoljno samopouzdanja, sposobnost koncentracije i njenog održavanja. Potrebna mu je i dobra memorija, kao i umni i intelektualni, pa čak i fizički kapaciteti, da bi izdržao po osam ili devet sati rada tokom važnih događaja. Primoran je da brzo misli, govori i pamti na dva jezika.

Naša sagovornica beleži drugu izložbu "Afrika mog sećanja", u Konaku kneginje Ljubice 1996. godine, za koju dobija izuzetne kritike, a potom se ogleda tokom Bitefa iste godine kao glumica i igračica u predstavama "Serenata a tre" i "Tankredi".

 

Senegalske uspomene

 

POSLE LjUBAVI

DO tada je, kaže, sve oko nje bila ljubav, muzika i ritam. A onda je shvatila da je jedan umiljati ulični pas nestao i upitala se gde je.

- Otišla sam 1995. godine u Ovču, do mesta gde su pse ubijali na najsuroviji način. Tamo sam zaista doživela jedan snažan životni preobražaj. Bukvalno sam se sudarila s realnošću. Upitala sam se šta to ljudi rade čovekovom najboljem prijatelju, u mom gradu, sa našim novcem!

Danica je bila prisutna kada je Fondacija Brižit Bardo 2002. godine došla u Beograd i kada je uveden CNR projekat. To znači - uhvati, steriliši, pusti ili vrati na stanište. Fondacija je tada o svom trošku sterilisala i vakcinisala 900 pasa i obeležila ih plavom trakom i tetovir brojem.

Detinjstvo u Parizu

- Čim su otišli, naše vlasti nastavljaju sa ubijanjem pasa, pa čak i onih obeleženih, i tada okupljamo entuzijaste i registrujemo Udruženje "Evropska inicijativa 17". Tokom 2005. godine donet je Zakon o zabrani ubijanja pasa, mada je Beograd to prestao da radi tek četiri godine kasnije. Tada je usvojen Zakon o dobrobiti životinja. Od 2006. godine naši entuzijasti više nisu u kontaktu s Fondacijom Brižit Bardo.

- Ljudi ovde ne razumeju suštinski problem uličnih pasa. Oni su na pločnik dospeli zato što ih je neki čovek tamo izbacio. A taj neko ga nije čipovao, kako to odavno zakon nalaže. I tako je sa čak 60 odsto vlasničkih pasa u Srbiji. I onda taj isti čovek hoće da ih pobije jer mu tobože smetaju. Problemi moraju da se rešavaju sistemski, a ne ubijanjem i uklanjanjem nedužnih bića.

Sećanja da Daleki istok

BOG I SLUČAJNOST

KADA je Fondacija Brižit Bardo stigla u Beograd i kada im je bio potreban prevodilac, prvo su naišli na Danicu Drobac. Slučajnost?

- Veliki Žan Kokto jednom je rekao: "Ne postoji slučajnost. To je samo oblik koji je Bog uzeo da ostane neprimećen" - kaže Danica.

 

Izvor: Večernje novosti

Prilog RTS-a o poštovanju prava životinja u Srbiji

Udruženje pozdravlja što je RTS inspirisan jezivim stradanjem pasa u Grockoj snimio poseban prilog o nasilju i zlostavljanju pasa i kažnjivosti takvog postupanja prema psima i životinjama uopšte,  a koje je zakondavac kvalifikovao kao krivično delo po članu 269. Krivičnog zakona RS.

 

 

Pogledajte prilog

Odlomak iz pisma koje je EI17 uputila gradonačelniku g. Đilasu u avgustu 2011.

O CNR-u

Jedino rešenje je pod hitno ozakoniti CNR, nemojte misliti da Svetska zadravstvena organizacija tek tako preporučuje taj sistem, jer drugog, realno gledano, i nema. Gradski azil svakako treba da postoji, to i jeste zakonska obaveza svake lokalne samouprave, ali on treba da služi drugim svrhama i potrebama, a ne da bude deo rešenja – jer to nije. Između ostalog, „teret“ novih životinja, posebno štenaca, vlasničkih izbačenih pasa svih ovih godina, a i dan danas, jeste na „nama“ jer kapaciteti nikada nisu služili pravoj svrsi, pa neće ni u okviru ove Vaše odluke, što je kolateralna greška, a verujem da se o tome nije ni mislilo. Stiče se utisak da se „rešavaju“ problemi koje vi imate (zbog ljudi), a ni jedan jedini pravi, pošto se odvoze pse koji su odrasli, navikunuti na život na ulici, i koji nikog ne diraju, a sve druge životinje ostaju nama?! Osim toga, Beograd ima CNR već devet godina, tako da sam mišljenja da ništa što je mukom građeno i izgrađeno ne treba rušiti jer on na ulici većim delom, uprkos nezamislivim dnevnim problemima zahvaljujući velikoj ličnoj žrtvi ljudi koji brinu o gradskim psima, ipak funkcioniše.

…

CNR je ekonomski održiv i jedino realan jer, osim troškova sterilizacije i revakcinacije, Grad drugih troškova nema s obzirom da je briga o životinjama na teretu građana uključenih u sistem starateljstva bez obzira da li su članovi organizacije za zaštitu životinja ili nisu. Osim toga, brojne organizacije, kao i sami individualni staratelji, godinama svojim sredstvima sterilišu nove pse, ali i revakcinišu one o kojima brinu, što dodatno umanjuje troškove Grada. Recimo EI 17 ima par stotina pasa čipovanih na organizaciju, a većina je sterilisana sredstvima staratelja i BB Fondacije, što je Gradu veoma isplativo. CNR je održiv jer je i najhumaniji pošto psi žive potpuno prirodno. Kod CNR potrebno je sistem hraniteljstva razvijati i širiti ga uključivanjem većeg broja građana. Međutim, taj sistem podrazumeva agresivnu kampanju u medijama u prilog pasa i starateljstva, edukaciju građana i poštovanje teritorijalnog principa, što sve nije bilo nikada za ovih devet godina nažalost! Opšte je poznato da CNR stabilizuje brojnost populacije pasa, postepeno dolazi do njenog smanjenja, a sprečava nastanak novih generacija pasa jer je cela populacija uličnih pasa sterilisana. Staratelji mogu da budu dodatno veoma korisni jer preko njih se može snimiti i kontrolisati situacija na terenu, što se nikad u dovoljnoj meri nije eksploatisalo. Psi pod starateljstvom su srećni jer imaju svaki dan skuvan obrok, vodu, neki i kućicu, leče se na najmanji znak, a slobodni su, kreću se, trče, žive potpuno u skladu sa potrebama vrste, igraju se jer su svi psi na nivou dece i što je najvažnije imaju ljubav, a to je psima veoma važno da bi bili stabilni u ponašanju.

Beograd se odavno bavi rešavanjem problema, uz sve greške, propuste i oklevanja, ali je ipak relativno davno, još 2002. počeo da steriliše ulične pse, dakle pre 9 godina. Opredelio se još tada za CNR i on nema drugu alternativu objektivno. Ali ne samo zbog toga već i zbog drugih stvari: CNR je jedino rešenje za urbane aglomeracije veličine Beograda. Beograd ima podršku u stanovništvu jer veliki broj ljudi, redovno ili sporadično, stekao je naviku da brine o psima na ulici. Isto tako brojni građani svojim novcem sterilišu ulične pse, revakcinišu ih, leče i plačaju skupe operacije, što sve bitno umanjuje troškove grada čije je to zapravo obaveza, a ljudi to čine dobrovoljno godinama. Takva podrška uličnim psima ne postoji ni u jednom drugom gradu u Srbiji. U Beogradu se razvila zaista velika mreža hranitelja (staratelja) koji su među sobom povezani što je velika prednost u pogledu mnogih stvari. Ima još jedna bitna okolnost, a to je da je veliki deo populacije beogradskih uličnih hraniteljskih pasa već u nekim godinama. Pored toga masovnom sterilizacijom sprečen je priraštaj nove populacije pasa. I što je najvažnije, on funkcioniše na terenu.

Problem kod CNR u Beogradu je to što se stalno krnjio jer nikada beogradske vlasti nisu razumele njegovu neophodnost, njegovu suštinu, pravila, funkcionisanje, niti prednosti, već su uvek na njega gledale kao na „nužno zlo“. Nisu zapravo nikada ni primenjivale integralno sistem CNR, već su samo sterilisale pse, a sve drugo smo mi ispravljali i gradili uz neverovatne poteškoće. Princip teritorijalnosti je temelj CNR, a vlasti su ga stalno rušile, pa i sada to čine ovom akcijom. Rušile su ga jer nisu vraćale pse na staništa i jer su u prethodnom periodu ubijali pse. Nikada nisu medijsku promociju sistema sprovodile, zato je danas posle devet godina informisanost građana ravna skoro nuli. Nisu radile na prihvatanju tog sistema od građana stalnim informisanjem, edukacijom i njegovim promovisanjem. Umesto svega toga imali smo hajke na pse sve te godine, čak i dan danas, tako da smo i mi i psi zapravo dovedeni u nemoguću situaciju, a ipak smo izdržali. Sve je to bila tako samo zato što su se vlasti uvek bavile sobom, pritiskom koji trpe od manjine, umesto da su shvatile sistem i uradile ono što je trebalo.

Protest Stop nasilju nad životinjama, 25. april 2010.

Hvala svima koji su došli na protest i svima koji su učestvovali u organizaciji – Miji Koja i Ivani Mihajlović, redarima, volonterima, zatim donarkama, javnim ličnostima…

Najvredniji deo je dolazak Gradonačelnika, ali i njegovo učešće u Protestu od početka do kraja! Nije nam poznato da je u bilo kom gradu njegov prvi čovek bio učesnik protesta kao običan građanin! Osim toga, njegovo prisustvo šalje veoma snažnu poruku čitavom svetu, ali i našoj javnosti! Bravo za Đilasa!

Streriliši, pa ubij! Članak novinarke Nadežde Jokić za NIN, 16. avgust 2007.

Eutanazija pasa

Steriliši, pa ubij

Zašto i posle godinu dana od usvajanja akcionog plana, po kome se eutanaziraju samo bolesni i agresivni psi, i dalje ubijaju zdrave pse?

Nije, jelda, vest kada pas ujede čoveka, nego kad čovek ujede psa. A da li je vest kada čovek sistematski istrebljuje pse, svoje najbolje prijatelje? Upravo se takvo čišćenje u Beogradu sprovodi već godinama, daleko od novinara, pa i javnosti. O trošku građana.

Gradska vlada tvrdi da se problem pasa lutalica rešavana evropski način, potpuno humanom metodom masovne sterilizacije napuštenih pasa i njihovim puštanjem ili, pak, udomljavanjem. To bar predviđa akcioni plan za sprovođenje kontrole nad psima i mačkama lutalicama, koji je usvojen i po kome se radi od prošle godine. Taj plan navodi CNR program (Catch, Neuter, Release – uhvati, steriliši, pusti) kao jedino moguće rešenje problema i velikog broja napuštenih životinja. Ovaj program preporučuje Svetska zdravstvena organizacija i Svetsko udruženje za zaštitu životinja. CNR program podrazumeva hvatanje pasa, njihovu sterilizaciju, vakcinaciju protiv besnila, tretman protiv parazita, obeležavanje ogrlicom i mikročipom, kao i njihovo vraćanje na područje na kome su uhvaćeni (pod uslovom da su zdravi i neagresivni).

„Ovim programom se stabilizuje broj lutalica i sprečava nastanak novih generacija. Tako se zaustavlja širenje populacije i sprečava dolazak novih pasa na slobodne izvore hrane. Drugim rečima, cilj ovog programa jeste formiranje manje, zdravije i stabilnije populacije napuštenih pasa. Kako se ove životinje dalje ne mogu razmnožavati, njihov se broj postepeno godinama smanjujnje, pogotovo ako se uzme u obzir prosečan životni vek lutalice – svega dve i po godine“, objašnjava za NIN dr Marijana Vučinić, profesor na Fakultetu veterinarske medicine, autor ovog Akcionog plana kao i Programa izgradnje i organizacije rada prihvatilišta za napuštene pse i mačke na teritoriji Beograda.

Izgradnja ovog gradskog prihvatilišta, inače, najavljuje se još od marta prošle godine, a do sada nije ni započeta. Štaviše, još nije pronađena ni lokacija za izgradnju, što NIN-u potvrđuje i dr Vučinić.

Šta na sve to kažu društva za zaštitu životinja? Danica Drobac, predsednica društva za zaštitu životinja Evropska Inicijativa 17, koja godinama važi za najaktivnijeg „terenca“, naglašava da je CNR program jedina prihvatljiva i humana varijanta rešavanja problema ali da, „nažalost, iako je Grad usvojio ovaj program još pre više od godinu dana, on se ne realizuje, već se bacaju gradske pare“. Najveća zamerka u sprovođenju programa je, po Danici Drobac, činjenica da se sterilisani psi ne vraćaju na staništa na kojima su hvatani, već se puštaju na nova, njima nepoznata staništa, najčešće van Beograda. „Tako se psi, slabi od operacije, ostave na novim staništima gde ne mogu da se snađu i nemaju izvor hrane, pa najčešće tumaraju dok imaju snage. Najčešće ih udare kola jer ne mogu da se snađu na novim staništima. Masovno nalazimo udarene sterilisane pse po prigradskim naseljima“, kaže Danica Drobac.

Sa njom će se složiti i dr Nada Prokić, profesor ginekologije Medicinskog fakuleta u Beogradu, čuvena u krugovima ljubitelja životinja po višedecenijskoj borbi za humano rešavanje problema napuštenih pasa. „Pse puštaju na nove lokacije i oni masovno nestaju. Kite se brojem sterilisanih pasa a ne vode evidenciju o tome koliko je njih u životu. Kao doktor, mogu da kažem da je to najbrutalniji i najnehumaniji način biološkog istrebljenja mešanaca. Takođe je simptomatično da eutanaziraju velike ženke, a sterilišu manje, jer je to jeftinije. Ne uzima se u obzir to da se manje ženke posle operacije i boravka u Ovči često razboljevaju i imaju manje žanse da, bačene na nepoznatu lokaciju, prežive“, naglašava dr Prokić. Ona napominje da se više od 50 odsto pasa i dalje ubija, a ne samo „bolesni i agresivni“, kako piše u akcionom planu i CNR programu.

„To znači da smo na istom kao pre ovog programa. I Danica Drobac je ogorčena činjenicom da se i dalje ubijaju , i to sterilisani psi. „Kako se u gradu koji nije rešio uzrok ovog problema, nadležni bave samo posledicama? Ubijanjem već sterilisanih pasa dokazuju da ništa ne rešavaju, jer su to psi koji se ne razmnožavaju. Umesto obećanog humanog rešenja, dobili smo samo smanjenje populacije pasa – pse ubijaju u tišini. To je tiha likvidacija, a javnosti se mažu oči. Postoji primetna medijska blokada, pa građani ne znaju šta se radi njihovim novcem“, kaže Danica Drobac.

A da ubijaju – ubijaju. Da nema podataka o realizaciji akcionog plana dostupnog javnosti – nema. „Podaci o broju uhvaćenih, sterilisanih, eutanaziranih i udomljenih pasa nalaze se samo u zoohigijeni. Grad bi trebalo da negde oglašava te podatke jer ja, kao građanin, možda želim da se informišem o broju pasa na ulici, jer izdvajam dinar za to. Veoma je čudno da Grad nema službu koja bi vodilaevidenciju o tome“, kaže dr Marijana Vučinić. Na osnovu podataka dobijenih veterinarske stanice „Beograd“, u čijem sklopu je zoohigijena i šinterska služba u Ovči, dr Vučinić je došla do statističkih podataka koji važi za period od 2003. do 2005. godine. „Prosečno je godišnje hvatano 6086 pasa, od toga je eutanazirano 5680 a udomljeno 434 pasa. Moram da napomenem da nije utvrđen broj napuštenih pasa na 7 prigradskih opština, već samo na 10 centralnih gradskih opština. O statistici o broju uhvaćenih pasa u 2006. godini, od kada je akcioni plan koji sam ja pisala usvojen, još nemam podatke“, kaže dr Vučinić.

NIN je došao do podataka o broju sterilisanih, eutanaziranih i udomljenih pasa iz 2006. godine, od kada je na snazi rad po akcionom planu i CNR programu masovne sterilizacije. U razgovoru sa Đorđem Đokićem, direktorom Veterinarske stanice „Beograd“, saznali smo da se u Ovči vodi baza podataka o svakom psu. „Od početka sprovođenja CNR programa sterilisano je 2455 pasa. Eutanazirano je 1146, dok je udomljen 181 pas. Dakle, radi se na smanjenju broja eutanaziranih pasa, i biće ih sve manje, kao svuda u svetu“, kaže Đokić. Na primedbu ljubitelja životinja da se psi ne vraćaju na stanište gde su prethodno uhvaćeni, Đokić kaže da veterinarska stanica radi po akcionom planu i CNR programu, jer da se ne radi, „bio bi haos na ulicama“, ali da do grešaka u puštanju dolazi. „Naravno, psi se ne vraćaju na prvobitno stanište ako su uzeti sa javnih površina, škola, bolnica i iz centra“. Đokić kaže da se sterilizacije pasa koje donesu vlasnici naplaćuje od 5 do 8 hiljada dinara, dok je za napuštene pse ekonomičnija cena – 3050 dinara, od čega se sam rad naplaćuje 950 dinara.

Za nastavak akcije sterilizacije pasa, inače, u julu ove godine iz gradskog budžeta izdvojeno je novih 5,35 miliona dinara – dovoljno za sterilizaciju više od 1700 pasa.

„Mi smo samofinansirajuće preduzeće, živimo od lečenja koja sprovodimo u ambulanti. Zato vlasnici pasa više plaćaju. Ugovor je sa gradom postignut zahvaljujući niskoj ceni sterilizacije na koju sam ja pristao jer želim da konačno humano rešavamo problem lutalica, putem usvojenog akcionog plana i CNR programa. Moram da kažem da sam, kada smo počeli sa ovim programom, poslao svim društvima za zaštitu životinja pismo u kojima ih pozivam na saradnju putem udomljavanja pasa koje donesemo u Ovču. Samo je Evropska inicijativa 17, odnosno predsednica Danica Drobac došla i pomogla. Ona najviše radi na terenu, dok, moram da kažem, info centar Orke prosleđuje pozive ili Danici ili meni. Oni moraju da se više angažuju na terenu“, napominje Đokić.

Inače, informativni SOS centar je kancelarija za pozive građana vezane za probleme sa životinjama, za koju je Orka dobila sredstva iz gradskog budžeta. Ćokić kaže da se uhvaćeni psi drže 14 dana i da je pansion pre „protočni“, da nije za duže zadržavanje pasa, najviše zbog nedovoljnog kapaciteta. Sa njim se slaže i dr Vučinić, koja smatra da su kavezi „takvi da psi ne bi trebalo da ostaju duže od tri dana“.Ona dodaje da zaposleni nemaju prava da eutanaziraju pse pre nego što prođe 7 dana, jer se time daje vremena da se jave mogući vlasnici pasa ili da društva pokušaju da udome pse. To potvrđuje i Đokić, i dodaje da se moraju uvesti zakoni o puštanju na ulicu vlasničkih pasa, koji se dalje, nebrigom vlasnika, razmnožavaju na ulicama.

Komisija koju je Grad izabrao usvojila je Strategiju rešavanja pasa lutalica masovnom sterilizacijom i primenu CNR programa. Dr Vučinić kaže: „U ime Veterinarskog fakulteta služim dobrobiti životinja na sastancima za sprovođenje ostrategije, kao posmatrač, pored komisije. U toj komisiji sedi i Elvir Burazerović, predsednik Orke, koji je imao zadatak da okupi sva društva za zaštitu životinja u Savez beogradskih društava a okupio je samo tri, od kojih je jedno Orka. Zašto tamo sedi predstavnik samo tih društava? Ostala društva su, iz nekog razloga, isključena. To su društva koja konkretno rade na brazi i zaštiti pasa, na njihovim izvornim staništima. Smatram da društva koja nisu u Savezu beogradskih društava treba da imaju svog predstavnika u komisiji za sprovođenje kontrole, kao i svog posmatrača rada u Ovči. Nakon godinu dana ovog CNR programa, zatraženo mi je da dam pozitivnu ocenu o njegovom sprovođenju, ali ja ne mogu da dam nikakvu ocenu jer nemam uvid u statističke podatke, iskazane prednosti i mane od početka sprovođenja programa. Ja sam na svoju inicijativu kontaktirala društva koja nisu u Savezu, da bih imala barem nekakav uvid u stanje na terenu. Većina primedbi na rad Veterinarske stanice Beograd od strane ovih društava jeste da se psi ne vraćaju na staništa sa kojih su pokupljeni. Oni koji su pušteni, lutaju po novim lokacijama i ja to ne odobravam. Zakon o veterinarstvu kaže da je grad dužan da napuštene životinje hvata i zbrinjava u prihvatilištima na svojoj teritoriji. Pitam se kada će grad da se uozbilji i konačno shvati da nam je hitno potreban gradski veterinarski centar – azil.“

Sa njom se slaže i dr Nada Prokić, koja idealno rešenje vidi u Adi Huji, „gde je prostor ogroman i psi u azilu nikome ne bi smetali“.

Odgovarajući na ove primedbe, Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, kaže da je izdat nalog urbanističkim službama. „U toku je traganje za lokacijom. Prolazimo kroz urbanističke planove i procedure, a novac za to imamo. Ali, pitanje je da li će se novac potrošiti pre nego što se pronađe lokacija. Da ja odlučujem o tome, to bi već bilo gotovo,“ kaže Božović, prebacujući odgovornost za postojeću situaciju na Veterinarsku stanicu Beograd, objašnjavajući istovremeno kako njemu nisu poznati podaci o ubijenim zdravim psima. „Mi smo samo naručioci posla, a dali smo im nalog da se prema psima ponašaju etičnije.“ Na optužbu društava da se ubijaju i zdravi psi, iako je Akcionim planom predviđeno da se ubijaju samo agresivni, stari i bolesni psi, Božović odgovara da je to neprijatna vest za njega, te da on „ne beži od odgovornosti“ u slučaju da se dokaže da se i zdravi psi ubijaju. Sekretar Božović zaključuje: „Ima onih koji traže da se pobije sve živo, a i onih koji bi da se životinje po ulicama šetljaju kao svete krave. Moramo da nađemo sredinu.“

Intervju Jelene Tinske za nedeljnik Tabloid sa predsednikom EI17, 27.12.2007.

ORCA samo parazitira na psećoj nesreći
__________________________________________

Danica Drobac, predsednik Evropske Inicijative 17, tvrdi

Orca je dovitljiva organizacija koja se sporadično bavi životinjama, tek toliko koliko treba da opravda svoje postojanje! Projektom "Info centar" uspeli su da od "zaštite" životinja sebi naprave dobro plaćenu profesiju, što im je očigledno bio i pravi cilj

Piše: Jelena Tinska
 
Posle strašnih slika iz beogradskog šinteraja, koje smo objavili u prošlom broju Tabloida, pod naslovom "Mauthauzen u Ovči", zamolila sam gospođu Danicu Drobac, predsednicu Evropske Inicijative 17, da mi iz prve ruke razjasni neke dileme.

Šta je Evropska inicijativa 17?
- Evropska inicijativa 17 je organizacija koja je spontano nastala 2003. od prve grupe ljudi koja se povezala zahvaljujući dolasku Fondacije Brižit Bardo u Beograd 2002. koja je sterilisala, tetovirala i vakcinisala skoro 900 uličnih pasa o svom trošku! Kada smo shvatili da smo prevareni, jer Dokument o dobrim namerama koji je g. Božović potpisao sa BBF nije poštovan, da neće dirati BB pse, registrovali smo se i otpočeli bitku za njihove živote! Pomogla nam je BBF brojnim otvorenim pismima, kampanjom bilborda, a mi smo protestovali i na Trgu Republike 13. decembra 2003. za pravo pasa na život! Naši psi koji su danas živi - živi su samo zato što smo po njih išli u Ovču onoliko puta koliko su bili hvatani! Rekorder je pas Đole BB 1280 koji je bio hvatan devet puta! Prebrojavali smo ih i dežurali godinama. Pored nas, o uličnim psima brinu i građani koji nisu ni u jednoj organizaciji! Pored populacije pasa na ulicama Beograda, imamo tri mini azila u okolini Beograda i jedan u Budisavi sa 220 pasa.

Šta je ORCA?
  - Orca je organizacija koja se sporadično bavi životinjama, tek toliko koliko treba da opravda svoje postojanje! Prioritetno se bave sopstvenom egzistencijom, skupljanjem novca po svim mogućim osnovama i sopstvenom promocijom u medijima! Životinje su im samo povod! Dovitljiva organizacija, pravi izdanak današnjeg vremena, uvidela je potpuno slobodan prostor u nevladinom sektoru životinja, da drugi "odrađuju posao" oko njih. Pošto je g. Burazerović besposlen čovek, bez zanimanja, imao je sve vreme ovog sveta da "zauzme" sektor, vešto plasirajući sebe kao glavnog i jedinog. Imao je, pritom, otvoren put, jer mi, kao i svi drugi, spasavajući živote, što nam je bio prioritet, nismo stizali na dva fronta istovremeno! Tako se njihova "zaštita" svela na građenje "institucije" Orca i samo na priču o životinjama (tribinice, flajerčici, brošurice, kampanjice itd). Uspeli su da se nametnu svima, i Gradu i medijima! Na taj način je stvorena potpuno iskrivljena slika u medijima: oni koji godinama nose teret ove golgote maltene su anonimni za širu javnost, a "neobavešteni" mediji i šira javnost njihov rad pripisuju Orci! Kome bi drugom! Bave se "salonskim" delom priče, kobajagi institucionalnim delom, a zapravo fingiraju i parazitiraju na trudu svih drugih i nesreći životinja! Politika "nezameranja", donela je organizaciji Orca egzistenciju i monopol u medijima, a psima smrt! Ali, čini se da su na polju ličnog sna bili daleko uspešniji, jer su se konačno "uhlebili". Projektom Info centar uspeli su da od "zaštite" životinja sebi naprave dobro plaćenu profesiju, što im je očigledno bio i pravi cilj! Burazerović je uspeo i ovoga puta, jer je ubedio nadležne da je projekat "Info centar" apsolutni prioritet. Tako su životinje izgubile milione, a samim tim i šansu da ostanu žive u većem broju! Trebalo je novac uložiti u bazu, a ne u nadgradnju! Sve je to još odurnije kad se zna da pojedini građani više rade za životinje i dan-danas sopstvenim sredstvima nego Orca, koja je dobila sve... Ama baš sve!

Šta se konkretno dešava u Beogradu?
- Beograd je, pod jakim pritiskom s polja i iznutra, 2005. odlučio da humano reši pitanje napuštenih gradskih životinja. Napravljena je Strategija, enormna sredstva su izdvojena iz budžeta grada, što je sve pohvalno! Međutim, Program je realizacijom pretvoren u svoju suprotnost. Jer, sve da su u Ovči poštovali Protokol o radu, a nisu, nehuman odnos prema životinjama doveo je do njihovog masovnog stradanja u još gorim mukama! Nisu poštovali ništa, istresali su pse gde su stigli, a ne na staništa sa kojih su uzeti kako nalaže Program i time su im život ugrozili, na raskrsnicama, na obodima grada, umirali su sutradan, brojni pregaženi! Bolesne i zaražene štenećakom ili mačjom kugom su sterilisane puštali na ulice da se muče i da seju zarazu prema drugim psima, štence su sterilisali, pse sa ranama od operacije koje vlaže ili su inficirane, sa koncima istresali su, otvarali su već sterilisane ženke, a ubijali su i sterilisane pse! Ovča je sterilisala 3.500 pasa, za to je dobila 60 miliona dinara, a koliko ih je danas živo, to nikog ne brine. Za Ovču je to bio samo jako unosan biznis! Ostali su samo brojevi njihovih čipova u evidenciji i -  puni novčanici!

Zašto se tek sada raspada koalicija ORCA-SOS ANIMAL-HELP ANIMAL?
- O Koaliciji ne mogu da govorim jer EI17 nije bila njen deo, niti je na bilo koji način učestvovala u njenom radu! Koliko znam, sve je bilo prepušteno Elviru Burazeroviću, tj. Orci, da u ime SOS Animala i Help Animal postupa. Podržavamo Gorana Paskaljevića što je direktora Đokića isključio iz stranke G17 Plus. Verujemo da Paskaljevići nisu bili upoznati sa situacijom, jer često duže borave u inostranstvu.

Šta treba uraditi?
- Svi koji koji su izigrali program smesta treba da budu sklonjeni sa tih mesta, a oni koji su se ogrešili o zakone treba da pred istim odgovaraju! Takođe, treba hitno uložiti novac u infrastrukturu, u izgradnju mini azila, jer bez toga nema humanosti! Treba dovesti ljude koji vole životinje i uvesti potpunu kontrolu na svim nivoima, napraviti stacionare za povređene pse, za štence itd. Jer, nema ničeg osim milionskog Info centra!

Ko je kriv za ovu situaciju i ko, i na kakav način, može da je reši?
- Grad je pogrešio u izboru izvršioca! Mislimo da je i nasamaren! Krivi su izvršioci Programa i to srazmerno udelu koji su imali: Ovča i beogradski savez društava! Ovča zato što je direktno odgovorna za smrt i patnju, a Orca jer nije ispunila svoj deo: kontrola Ovče, medijska afirmacija Programa, edukacija! Imaju posmatrača u Ovči. Izveštaje Tamare Popić, prvog posmatrača, su imali, zašto se toliko dugo ćutalo? I sada se vidi da su psi samo povod, a da su neki posve drugi interesi u prvom planu! EI17 upravo zbog toga nije pristala februara 2005. da Orca bude predstavnik NVO sektora. Žalimo što smo bili u pravu!

 

antrfile

Koliko godina se bavite problemom napuštenih i zlostavljanih životinja?
- Lično, više od 12 godina se bavim uličnim psima. Sa izuzetkom kraćeg razdoblja, uvek sam imala svoje pse i ljubav prema njima me je "izvela" na ulice. Počela sam da primećujem te tužne oči, povijene repove u strahu od ljudi, od predosećanja jezive sudbine koja ih izvesno očekuje, a toliko željne ljudskog dodira i ljubavi... Tako je krenulo, i to Vam je kao začarani krug. Nema nazad kada spoznate svu dubinu agonije njihovog bespotrebnog stradanja u paralelnom svetu koji većina ni ne primećuje! Prvi put sam otišla u šinteraj 1995. godine. Od tada nisam više ista osoba! Stalno mi se vraćaju slike svih jadnih pasa koje su moje oči videle za sve ove godine u šinteraju. Neki su mi pružali šapu, drugi mahali repom, treći prestravljeni drhtali u ćošku tih kaveza... A znam da su svi ubijeni! Možda sam ih baš ja poslednji put videla žive? Tamo su završili brojni divni psi ovog grada. Bolji, plemenitiji i časniji od većine ljudi koje sam upoznala u svom životu! Jedino se životinje rađaju i umiru nevine, ako se nešto i desilo, bilo je po pravilima vrste kojoj pripadaju, što se začoveka ne može reći!