Eutanazija pasa
Steriliši, pa ubij
Zašto i posle godinu dana od usvajanja akcionog plana, po kome se eutanaziraju samo bolesni i agresivni psi, i dalje ubijaju zdrave pse?
Nije, jelda, vest kada pas ujede čoveka, nego kad čovek ujede psa. A da li je vest kada čovek sistematski istrebljuje pse, svoje najbolje prijatelje? Upravo se takvo čišćenje u Beogradu sprovodi već godinama, daleko od novinara, pa i javnosti. O trošku građana.
Gradska vlada tvrdi da se problem pasa lutalica rešavana evropski način, potpuno humanom metodom masovne sterilizacije napuštenih pasa i njihovim puštanjem ili, pak, udomljavanjem. To bar predviđa akcioni plan za sprovođenje kontrole nad psima i mačkama lutalicama, koji je usvojen i po kome se radi od prošle godine. Taj plan navodi CNR program (Catch, Neuter, Release – uhvati, steriliši, pusti) kao jedino moguće rešenje problema i velikog broja napuštenih životinja. Ovaj program preporučuje Svetska zdravstvena organizacija i Svetsko udruženje za zaštitu životinja. CNR program podrazumeva hvatanje pasa, njihovu sterilizaciju, vakcinaciju protiv besnila, tretman protiv parazita, obeležavanje ogrlicom i mikročipom, kao i njihovo vraćanje na područje na kome su uhvaćeni (pod uslovom da su zdravi i neagresivni).
„Ovim programom se stabilizuje broj lutalica i sprečava nastanak novih generacija. Tako se zaustavlja širenje populacije i sprečava dolazak novih pasa na slobodne izvore hrane. Drugim rečima, cilj ovog programa jeste formiranje manje, zdravije i stabilnije populacije napuštenih pasa. Kako se ove životinje dalje ne mogu razmnožavati, njihov se broj postepeno godinama smanjujnje, pogotovo ako se uzme u obzir prosečan životni vek lutalice – svega dve i po godine“, objašnjava za NIN dr Marijana Vučinić, profesor na Fakultetu veterinarske medicine, autor ovog Akcionog plana kao i Programa izgradnje i organizacije rada prihvatilišta za napuštene pse i mačke na teritoriji Beograda.
Izgradnja ovog gradskog prihvatilišta, inače, najavljuje se još od marta prošle godine, a do sada nije ni započeta. Štaviše, još nije pronađena ni lokacija za izgradnju, što NIN-u potvrđuje i dr Vučinić.
Šta na sve to kažu društva za zaštitu životinja? Danica Drobac, predsednica društva za zaštitu životinja Evropska Inicijativa 17, koja godinama važi za najaktivnijeg „terenca“, naglašava da je CNR program jedina prihvatljiva i humana varijanta rešavanja problema ali da, „nažalost, iako je Grad usvojio ovaj program još pre više od godinu dana, on se ne realizuje, već se bacaju gradske pare“. Najveća zamerka u sprovođenju programa je, po Danici Drobac, činjenica da se sterilisani psi ne vraćaju na staništa na kojima su hvatani, već se puštaju na nova, njima nepoznata staništa, najčešće van Beograda. „Tako se psi, slabi od operacije, ostave na novim staništima gde ne mogu da se snađu i nemaju izvor hrane, pa najčešće tumaraju dok imaju snage. Najčešće ih udare kola jer ne mogu da se snađu na novim staništima. Masovno nalazimo udarene sterilisane pse po prigradskim naseljima“, kaže Danica Drobac.
Sa njom će se složiti i dr Nada Prokić, profesor ginekologije Medicinskog fakuleta u Beogradu, čuvena u krugovima ljubitelja životinja po višedecenijskoj borbi za humano rešavanje problema napuštenih pasa. „Pse puštaju na nove lokacije i oni masovno nestaju. Kite se brojem sterilisanih pasa a ne vode evidenciju o tome koliko je njih u životu. Kao doktor, mogu da kažem da je to najbrutalniji i najnehumaniji način biološkog istrebljenja mešanaca. Takođe je simptomatično da eutanaziraju velike ženke, a sterilišu manje, jer je to jeftinije. Ne uzima se u obzir to da se manje ženke posle operacije i boravka u Ovči često razboljevaju i imaju manje žanse da, bačene na nepoznatu lokaciju, prežive“, naglašava dr Prokić. Ona napominje da se više od 50 odsto pasa i dalje ubija, a ne samo „bolesni i agresivni“, kako piše u akcionom planu i CNR programu.
„To znači da smo na istom kao pre ovog programa. I Danica Drobac je ogorčena činjenicom da se i dalje ubijaju , i to sterilisani psi. „Kako se u gradu koji nije rešio uzrok ovog problema, nadležni bave samo posledicama? Ubijanjem već sterilisanih pasa dokazuju da ništa ne rešavaju, jer su to psi koji se ne razmnožavaju. Umesto obećanog humanog rešenja, dobili smo samo smanjenje populacije pasa – pse ubijaju u tišini. To je tiha likvidacija, a javnosti se mažu oči. Postoji primetna medijska blokada, pa građani ne znaju šta se radi njihovim novcem“, kaže Danica Drobac.
A da ubijaju – ubijaju. Da nema podataka o realizaciji akcionog plana dostupnog javnosti – nema. „Podaci o broju uhvaćenih, sterilisanih, eutanaziranih i udomljenih pasa nalaze se samo u zoohigijeni. Grad bi trebalo da negde oglašava te podatke jer ja, kao građanin, možda želim da se informišem o broju pasa na ulici, jer izdvajam dinar za to. Veoma je čudno da Grad nema službu koja bi vodilaevidenciju o tome“, kaže dr Marijana Vučinić. Na osnovu podataka dobijenih veterinarske stanice „Beograd“, u čijem sklopu je zoohigijena i šinterska služba u Ovči, dr Vučinić je došla do statističkih podataka koji važi za period od 2003. do 2005. godine. „Prosečno je godišnje hvatano 6086 pasa, od toga je eutanazirano 5680 a udomljeno 434 pasa. Moram da napomenem da nije utvrđen broj napuštenih pasa na 7 prigradskih opština, već samo na 10 centralnih gradskih opština. O statistici o broju uhvaćenih pasa u 2006. godini, od kada je akcioni plan koji sam ja pisala usvojen, još nemam podatke“, kaže dr Vučinić.
NIN je došao do podataka o broju sterilisanih, eutanaziranih i udomljenih pasa iz 2006. godine, od kada je na snazi rad po akcionom planu i CNR programu masovne sterilizacije. U razgovoru sa Đorđem Đokićem, direktorom Veterinarske stanice „Beograd“, saznali smo da se u Ovči vodi baza podataka o svakom psu. „Od početka sprovođenja CNR programa sterilisano je 2455 pasa. Eutanazirano je 1146, dok je udomljen 181 pas. Dakle, radi se na smanjenju broja eutanaziranih pasa, i biće ih sve manje, kao svuda u svetu“, kaže Đokić. Na primedbu ljubitelja životinja da se psi ne vraćaju na stanište gde su prethodno uhvaćeni, Đokić kaže da veterinarska stanica radi po akcionom planu i CNR programu, jer da se ne radi, „bio bi haos na ulicama“, ali da do grešaka u puštanju dolazi. „Naravno, psi se ne vraćaju na prvobitno stanište ako su uzeti sa javnih površina, škola, bolnica i iz centra“. Đokić kaže da se sterilizacije pasa koje donesu vlasnici naplaćuje od 5 do 8 hiljada dinara, dok je za napuštene pse ekonomičnija cena – 3050 dinara, od čega se sam rad naplaćuje 950 dinara.
Za nastavak akcije sterilizacije pasa, inače, u julu ove godine iz gradskog budžeta izdvojeno je novih 5,35 miliona dinara – dovoljno za sterilizaciju više od 1700 pasa.
„Mi smo samofinansirajuće preduzeće, živimo od lečenja koja sprovodimo u ambulanti. Zato vlasnici pasa više plaćaju. Ugovor je sa gradom postignut zahvaljujući niskoj ceni sterilizacije na koju sam ja pristao jer želim da konačno humano rešavamo problem lutalica, putem usvojenog akcionog plana i CNR programa. Moram da kažem da sam, kada smo počeli sa ovim programom, poslao svim društvima za zaštitu životinja pismo u kojima ih pozivam na saradnju putem udomljavanja pasa koje donesemo u Ovču. Samo je Evropska inicijativa 17, odnosno predsednica Danica Drobac došla i pomogla. Ona najviše radi na terenu, dok, moram da kažem, info centar Orke prosleđuje pozive ili Danici ili meni. Oni moraju da se više angažuju na terenu“, napominje Đokić.
Inače, informativni SOS centar je kancelarija za pozive građana vezane za probleme sa životinjama, za koju je Orka dobila sredstva iz gradskog budžeta. Ćokić kaže da se uhvaćeni psi drže 14 dana i da je pansion pre „protočni“, da nije za duže zadržavanje pasa, najviše zbog nedovoljnog kapaciteta. Sa njim se slaže i dr Vučinić, koja smatra da su kavezi „takvi da psi ne bi trebalo da ostaju duže od tri dana“.Ona dodaje da zaposleni nemaju prava da eutanaziraju pse pre nego što prođe 7 dana, jer se time daje vremena da se jave mogući vlasnici pasa ili da društva pokušaju da udome pse. To potvrđuje i Đokić, i dodaje da se moraju uvesti zakoni o puštanju na ulicu vlasničkih pasa, koji se dalje, nebrigom vlasnika, razmnožavaju na ulicama.
Komisija koju je Grad izabrao usvojila je Strategiju rešavanja pasa lutalica masovnom sterilizacijom i primenu CNR programa. Dr Vučinić kaže: „U ime Veterinarskog fakulteta služim dobrobiti životinja na sastancima za sprovođenje ostrategije, kao posmatrač, pored komisije. U toj komisiji sedi i Elvir Burazerović, predsednik Orke, koji je imao zadatak da okupi sva društva za zaštitu životinja u Savez beogradskih društava a okupio je samo tri, od kojih je jedno Orka. Zašto tamo sedi predstavnik samo tih društava? Ostala društva su, iz nekog razloga, isključena. To su društva koja konkretno rade na brazi i zaštiti pasa, na njihovim izvornim staništima. Smatram da društva koja nisu u Savezu beogradskih društava treba da imaju svog predstavnika u komisiji za sprovođenje kontrole, kao i svog posmatrača rada u Ovči. Nakon godinu dana ovog CNR programa, zatraženo mi je da dam pozitivnu ocenu o njegovom sprovođenju, ali ja ne mogu da dam nikakvu ocenu jer nemam uvid u statističke podatke, iskazane prednosti i mane od početka sprovođenja programa. Ja sam na svoju inicijativu kontaktirala društva koja nisu u Savezu, da bih imala barem nekakav uvid u stanje na terenu. Većina primedbi na rad Veterinarske stanice Beograd od strane ovih društava jeste da se psi ne vraćaju na staništa sa kojih su pokupljeni. Oni koji su pušteni, lutaju po novim lokacijama i ja to ne odobravam. Zakon o veterinarstvu kaže da je grad dužan da napuštene životinje hvata i zbrinjava u prihvatilištima na svojoj teritoriji. Pitam se kada će grad da se uozbilji i konačno shvati da nam je hitno potreban gradski veterinarski centar – azil.“
Sa njom se slaže i dr Nada Prokić, koja idealno rešenje vidi u Adi Huji, „gde je prostor ogroman i psi u azilu nikome ne bi smetali“.
Odgovarajući na ove primedbe, Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, kaže da je izdat nalog urbanističkim službama. „U toku je traganje za lokacijom. Prolazimo kroz urbanističke planove i procedure, a novac za to imamo. Ali, pitanje je da li će se novac potrošiti pre nego što se pronađe lokacija. Da ja odlučujem o tome, to bi već bilo gotovo,“ kaže Božović, prebacujući odgovornost za postojeću situaciju na Veterinarsku stanicu Beograd, objašnjavajući istovremeno kako njemu nisu poznati podaci o ubijenim zdravim psima. „Mi smo samo naručioci posla, a dali smo im nalog da se prema psima ponašaju etičnije.“ Na optužbu društava da se ubijaju i zdravi psi, iako je Akcionim planom predviđeno da se ubijaju samo agresivni, stari i bolesni psi, Božović odgovara da je to neprijatna vest za njega, te da on „ne beži od odgovornosti“ u slučaju da se dokaže da se i zdravi psi ubijaju. Sekretar Božović zaključuje: „Ima onih koji traže da se pobije sve živo, a i onih koji bi da se životinje po ulicama šetljaju kao svete krave. Moramo da nađemo sredinu.“
