Povodom najnovije inicijative novog Udruženja «Akcija život(inje)» za formiranje Nacionalnog saveza organizacija za zaštitu životinja i već zakazane Osnivačke skupštine za 22. marta 2010.
Gore preneto pozivno pismo za sastanak EI 17 je dobila, međutim nismo to ozbiljno shvatili iz jednostavnog razloga što se nešto iole ozbiljno svakako ne radi na pomenuti način!?
Savez, pa još „nacionalni“ zaista zvuči veoma pretenciozno i nadasve ozbiljno! Nije sporno da kada bi se tako nešto moglo dogoditi u Srbiji i Beogradu, da bi to bilo više nego poželjno i nadasve preko potrebno imajući u vidu obiman posao i nezamislive probleme koji postoje u sektoru zaštite životinja, koji je zaista veoma zapušten, međutim i na našu veliku žalost, mišljenja smo da ni jedan jedini preduslov za tako nešto objektivno ne postoji:
- ozbiljne i afirmisane organizacije u oblastima zaštite životinja;
- razvijena saradnja između organizacija;
- ustanovljeni redovni oblici saradnje i razmene iskustava i informacija između njih.
S obzirom da sve to ne postoji, više puta smo isticali da je nevladin sektor u oblasti zaštite nedovoljno razvijen – nije dovoljno da bi neko izigravao ulogu organizacije razapeti šator nasred ulice i staviti kasicu, juriti sponzore po belom svetu i „posredovati“ u donacijama, niti „surfovati“ po internetu čitav dan i na taj način simulirati brojne aktivnosti u zaštiti, koje zapravo izostaju, te s toga zaista ne razumemo o kakvom Savezu onda uopšte može biti reč: savezu čega?
Drugo, proceduralno gledano, takav poziv je skandal! Hajde da se našalimo i da, makar za tren, poverujemo da postoje takve organizacije: kako neko saziva, ni manje ni više, nego osnivačku skupštinu saveza, a da ni jedan jedini bilateralni kontakt prethodno nije ostvario sa drugim organizacijama? To nije normalno i to samo po sebi dokazuje totalni diletantizam! Da postoje, svaka bi imala svoju platformu, usledili bi ozbiljni pregovori i usaglašavanje oko svake tačke, pa tek onda, od zavisnosti stepena usaglašenosti i mogućnosti za zajednički nastup, potrebno bi bilo da se zajednički oceni potreba za formiranjem saveza uopšte, tj. za zajedničkim istupanjem, pa tako redom... Dug je i trnovit put do bilo kog „zajedništva“ ili „savezništva“ ako smo ozbiljni i odgovorni ljudi!? Tako se radi u ozbiljnom svetu i tako se ponašaju ozbiljni ljudi!
Treće, da bi bilo ko mogao da bilo šta radi „zajedno“, nužno je da stepen opšte pismenosti, znanja i poznavanja materije bude makar približno ujednačen. U protivnom, ništa „zajedničko“ objektivno nije moguće, osim ako se neko ne nada da će druge organizacije, pored bremena brojnih problema čiji teret dnevno trpe i posrću, naći snage i vremena da dodatno edukuju i formiraju sve „potencijalne“ zaštitare ili da će na njihov račun – znanja i ugleda, da se nezasluženo „producira“ i uzdiže!
Posebno što po ugledu na političku scenu u Srbiji, tako i u ovom sektoru postoji tendencija da „svako ima svoju organizaciju“ iako samo hrani par pasa na ulici i nema nikakvo znanje ni o čemu?! Da li je reč o potrebi za ličnom afirmacijom kroz nesreću napuštenih životinja, nadi da će, ako se pribave donacije, sebi obezbediti egzistenciju, lakšem sticanju „ugleda“ zbog nekih budućih planova za ličnu karijeru, nije nam poznato, ali mišljenja smo da takvo postupanje, globalno posmatrano, samo šteti ugledu časnih ljudi i organizacija koje se zaista trude da od Srbije naprave iole civilizovanu zemlju, posebno što je ugled svih već narušen upravo zbog nekih profiterskih organizacija.
Konačno, isključivo istine radi potrebno je istaći da je takvih poduhvata već bilo u Beogradu, neki su se i ostvarili, ali apsolutno svaki je bio sazvan na istovetan način, na inicijativu samo jedne strane i bez ikakvih prethodnih kontakata, a kamoli konsultacija sa drugim NVO, i imao je isključivo za cilj da inicijator saveza ostvari neki lični cilj! Reč je, naravno o Elviru i Orki, prvo Savez šest organizacija (2005), zatim Savez tri organizacije (2006-2007), i podrazumeva da se svakom tom prilikom on lično ustoličio kao predstavnik svih, pred nadležnima i inače neupućenim medijima i javnošću, jer to jeste bio i jedni cilj nazovi saveza! Nije se radilo o životinjama, naravno i nažalost, već o potrebi učvršćivanja lične pozicije i lične karijere u sektoru, a za tim se poseže svaki put kada se proceni da se takav primat ne može ostvariti samostalnim snagama! Takav stil jeste, zapravo, prečica, da se bez teškog rada i afirmacije i ugleda za čije sticanje su potrebne godine pregalaštva, neko nametne za lidera u sektoru bez realnog pokrića!
Mimo pomenutog, zanimlljivo je da je svaka inicijativa za kolektivni pokret, otpor, štagod, a bilo ih je za sve ove godine, imala istovetan mehanizam za veštačko nametanje liderstva u sektoru. Ovakvo ponašanje ne samo da nije poželjno, već je pre svega štetno i opasno na globalnom nivou jer neminovno u sebi sadrži pokušaj minimiziranja, ili čak isključivanje svih drugih koji se tome ne bi priklonili. S toga, ono dodatno nanosi štetu upravo životinjama, koje su ionako u veoma teškom položaju u ovoj zemlji, posebno zbog nerazvijenog civilnog sektora, a kamoli „neutralizacije“ inače malobrojnih njegovih aktera!
Upravo zbog toga što se takvi savezi prave ad hoc i po potrebi sazivača, nijedan nije opstao, jer to nije bio izraz zajedničkog rada i sazrevanja u viši nivo razumevanja problematike i potrebe o zajedničkom istupanju u materiji! Sve u svemu, previše je pečata, a nedopustivo malo znanja!
Sledstveno svemu prethodno iznetom, za ovih sedam godina postojanja EI 17 nije bila član nijednog „saveza“.
