14 October, 2010

Još jedno šokanto iskustvo koje svedoči o užasnom stanju u našem društvu: ni za veći novac NIKO nije hteo da preveze ugroženog psa do veterinara!

Neposredno iskustvo članice EI 17 sa njenim psom kog je usvojila sa ulice!
 
Danas, 13. oktobra, osvanuo je lep jesenji dan, možda poslednji takav u ovoj godini pred dugu i hladnu zimu... Moj pas Caki i ja imamo običaj da dugo šetamo, te smo i danas krenuli našom uobičajenom trasom. Međutim, na oko dva kilometra od kuće, negde kod Carine, Caki je zgazio na osu. Srećom, odmah sam primetila da ne može da stane na zadnju šapu i zato sam smesta sama izvadila žaoku. Shvatila sam da je u opasnosti i da moram HITNO da ga odvedem kod veterinara, posebno što nije mogao uopšte da koristi tu šapu, da bi ubrzo potom, potpuno malaksao, legao na stranu: uplašila sam se da nije nastupio anafilaktički šok! Podigla sam ga u naručje i uputila sam se ka obližnjoj taksi stanici kod Fontane, verujući da će se taksisti „polomiti“ da prevezu mog psa do veterinara, posebno što sam odmah ponudila 1000,00 dinara za vožnju koja je besmisleno kratka: manje od dva kilometra. Međutim, ne da sam se prevarila, već sam doživela potpuni šok, jer taksisti, iako satima sede bez posla, jedan za drugim (Pink, Lux, Beogradski...) svi do jednog su odbili da prime psa u automobil, iako je bilo više nego očigledno da je pas u teškom stanju – ležao mi je u naručju potpuno umrtvljen i zatvorenih očiju?!
Pitamo se javno pa kako smeju tako neprofesionalno da se ponašaju? Jesu privatnici, ali dobili su dozvole od Grada da vrše funkciju javnog prevoza, pa kako onda smeju da odbiju da voze, bilo koga, pa i psa? Ovo je bio HITAN slučaj, pa makar se radilo i o psu?! Da li će sutra odbiti i nekog čoveka u nevolji da voze jer im se nije dopao, a može im se?
 
Očajna, sa nevericom u duši, obraćala sam se svim prolaznicima koji su ulazili u svoje parkirane automobile, svi, ali svi do jednog su me odbili, IAKO SAM I NJIMA NUDILA NOVAC?! Nisam imala kud, kao da živim u nekoj ubogoj zabiti, daleko od svake civilizacije, a ne u glavnom gradu Srbije, smogla sam snage i peške sam odnela psa do veterinara, veći deo puta sama, a pred kraj uz pomoć komšinice. Srećom, stigli smo na vreme, dobio je terapiju i oporavlja se!
Potpuno je jasno da je život psa bio ugrožen, da veterinar kojim slučajem nije bio relativno blizu, pitanje je kako bi se sve završilo, a pitamo se da li to znači da bi taj pas ili bilo čiji ili bilo koji drugi, ni kriv, ni dužan, svoj jedini život položio na braniku neshvatljive neprofesionalnosti vršioca javnog prevoza i skandalozne bezdušnosti sugrađana? Život piše romane i niko ne zna šta ga sutra može snaći, ali da li je normalno da život, pa makar bio i pseći, zavisi od „dobre volje“ ma koga?
 
Gde mi to živimo? Pa zar ni „lj“ od ljudskosti u ljudima više ne postoji?
 
Osim toga, član 6. Zakona o dobrobiti životinja nalaže obavezu svakom da pomogne životinji u nevolji jer one zavise od nas ljudi!
 
Da kojim slučajem ordinacija nije bila relativno blizu i da se radilo o većem psu, pas bi izgubio život i pitamo se javno ko bi bio kriv?
 
Ovako nešto za zemlju i grad koji pretenduju da budu deo civilizovanog sveta je nedopustivo i ne ponovilo se! Ovo je samo jedna u nizu tužnih priča o odnosu ljudi prema psima u našoj sredini. Ako znamo da je prijateljstvo čoveka i psa počelo pre blizu 30.000 godina – zašto se čovek tako ružno odnosi prema svom najboljem prijatelju u našoj sredini?
 
 
Evropska inicijativa 17

11 October, 2010

Novi slučaj beskrupuloznog ubijanja uličnog beogradskog psa Đoleta na Medakoviću, na samo 200m od mesta gde je pronađena Mila

Reakcija Evropske inicijative 17

U ovim vremenima bremenitim problemima ekonomske, socijalne i društvene prirode svakako su položaj i bitisanje svih životinja otežani jer je samim ljudima veoma teško: barem većini! Teško je u situaciji ekstremnih uslova i mnogostruke uskraćenosti većine građana naći snage, volje i "viška" da se pomogne bilo kome, a posebno i nekom beskućnom psu!

Sudbina beskućnog psa Đoleta sa Medaka je isuviše tragična i izaziva u svima nama, čije srce još uvek ima snage da kuca i za druge, stare i, nažalost, uvek "aktuelne" misli o dobru i zlu, o pravdi i nepravdi, o paklu i raju.... Ovaj svet je isuviše surov i za ljude, a kamoli za životinje koje zavise od "dobrote" ljudi, a nje je sve manje i manje....

Imao je užasnu sudbinu, tako kratak život, a tako pun patnje i bola... Ako se našla neka dobra duša da ga primi u svoj stan posle pakla koji je prošao na ulici, pa zašto mu je ruka smrti, iz čista mira i velike obesti, zauvek uzela najveće i jedino njegovo bogatstvo koje je imao: sam život?

Dokle i opet dokle će anonimni pojedinci pod nebeskim svodom koji pruža jednake mogućnosti za sav živi svet izigravati gospodare života i smrti? Kome je taj pas bio kriv i zašto? Zato što je živ i što je, nažalost, u ovakvom zaostalom društvu gde ni komšija komšiju ne poštuje, pas odavno postao predmet najsurovijeg iživljavanja bolesnih i zlih pojedinaca! Da, oni jesu manjina, ali ta manjina  još uvek nije raskrinkana, samim tim nije propisno kažnjena i zato se ne nalaze na stubu srama gde im je jedino mesto!

Više je nego očigledno da teški bolesnici stanuju u tom kraju jer i pre jadne kerušice Mile kojoj je takav "um" sve četiri šape odsekao, dobijali smo dojave o osakaćenim macama na sličan način! Da je taj kraj jedini, bilo bi nam, uslovno  rečeno, lakše, ali nažalost nije tako, tu su Čelebićka ulica na Miljakovcu, Nede Spasojević na Bežanijskoj Kosi, Miroslava Krleže u Mirijevu i brojne druge u kojima neometano i nekažnjemo ekstremno zli i opasni ljudi usred Beograda divljaju, iživljavaju se i ubijaju nedužne životinje... u "tišini" i daleko od naše odveć turobne svakodnevnice.

 
Evropska inicijativa 17
Beograd, 11. 10. 2010.
 

Dušan Matijević, kod koga je noću spavao pas Đole

Ulaz ispred kog je ubijen pas Đole      





Obavljena obdukcija psa mešanca ubijenog juče u Medakovićevoj 113

Veterinarska ustanova „Veterina Beograd” saopštila je da je obavljena  obdukcija leša psa mešanca, koji je juče nađen ispred zgrade u Medakovićevoj 113. Prema obdukcionom izveštaju reč je o psu mešancu, starosti dve godine, muškog pola, nekastriranom. Na levoj strani vrata pronađena je rana veličine do dva centimetra, a zapaženi su i veliki podlivi na obe strane vrata. Prilikom obdukcije ustanovljeno je da je polomljen četvrti vratni pršljen i povređena arterija usled čega je došlo do brzog iskrvarenja. Reč je o povredi izazvanoj metkom, verovatno iz malokalibarskog pištolja, pronađenom u predelu grudne muskulature. Pretpostavlja se da je rana na vratu ulazna rana od upucavanja iz neposredne blizine, jer nema tragova baruta ili opekotina na vratu. Ovo ubistvo dogodilo se u blizini mesta gde je u aprilu nađena Mila sa posečenim šapama. Prema informacijama, ovaj pas nije prijavljivan kao agresivan.
Veterinarska ustanova „Veterina Beograd” predala je policiji metak na balističko ispitivanje i zatražila je izveštaj o ovom ubistvu. Leš su u ulazu zgrade juče pronašli stanari, a ekipu zoohigijene pozvali su aktivista Evropske inicijative 17 za zaštitu napuštenih pasa.