Neposredno iskustvo članice EI 17 sa njenim psom kog je usvojila sa ulice!
Danas, 13. oktobra, osvanuo je lep jesenji dan, možda poslednji takav u ovoj godini pred dugu i hladnu zimu... Moj pas Caki i ja imamo običaj da dugo šetamo, te smo i danas krenuli našom uobičajenom trasom. Međutim, na oko dva kilometra od kuće, negde kod Carine, Caki je zgazio na osu. Srećom, odmah sam primetila da ne može da stane na zadnju šapu i zato sam smesta sama izvadila žaoku. Shvatila sam da je u opasnosti i da moram HITNO da ga odvedem kod veterinara, posebno što nije mogao uopšte da koristi tu šapu, da bi ubrzo potom, potpuno malaksao, legao na stranu: uplašila sam se da nije nastupio anafilaktički šok! Podigla sam ga u naručje i uputila sam se ka obližnjoj taksi stanici kod Fontane, verujući da će se taksisti „polomiti“ da prevezu mog psa do veterinara, posebno što sam odmah ponudila 1000,00 dinara za vožnju koja je besmisleno kratka: manje od dva kilometra. Međutim, ne da sam se prevarila, već sam doživela potpuni šok, jer taksisti, iako satima sede bez posla, jedan za drugim (Pink, Lux, Beogradski...) svi do jednog su odbili da prime psa u automobil, iako je bilo više nego očigledno da je pas u teškom stanju – ležao mi je u naručju potpuno umrtvljen i zatvorenih očiju?!
Pitamo se javno pa kako smeju tako neprofesionalno da se ponašaju? Jesu privatnici, ali dobili su dozvole od Grada da vrše funkciju javnog prevoza, pa kako onda smeju da odbiju da voze, bilo koga, pa i psa? Ovo je bio HITAN slučaj, pa makar se radilo i o psu?! Da li će sutra odbiti i nekog čoveka u nevolji da voze jer im se nije dopao, a može im se?
Očajna, sa nevericom u duši, obraćala sam se svim prolaznicima koji su ulazili u svoje parkirane automobile, svi, ali svi do jednog su me odbili, IAKO SAM I NJIMA NUDILA NOVAC?! Nisam imala kud, kao da živim u nekoj ubogoj zabiti, daleko od svake civilizacije, a ne u glavnom gradu Srbije, smogla sam snage i peške sam odnela psa do veterinara, veći deo puta sama, a pred kraj uz pomoć komšinice. Srećom, stigli smo na vreme, dobio je terapiju i oporavlja se!
Potpuno je jasno da je život psa bio ugrožen, da veterinar kojim slučajem nije bio relativno blizu, pitanje je kako bi se sve završilo, a pitamo se da li to znači da bi taj pas ili bilo čiji ili bilo koji drugi, ni kriv, ni dužan, svoj jedini život položio na braniku neshvatljive neprofesionalnosti vršioca javnog prevoza i skandalozne bezdušnosti sugrađana? Život piše romane i niko ne zna šta ga sutra može snaći, ali da li je normalno da život, pa makar bio i pseći, zavisi od „dobre volje“ ma koga?
Gde mi to živimo? Pa zar ni „lj“ od ljudskosti u ljudima više ne postoji?
Osim toga, član 6. Zakona o dobrobiti životinja nalaže obavezu svakom da pomogne životinji u nevolji jer one zavise od nas ljudi!
Da kojim slučajem ordinacija nije bila relativno blizu i da se radilo o većem psu, pas bi izgubio život i pitamo se javno ko bi bio kriv?
Ovako nešto za zemlju i grad koji pretenduju da budu deo civilizovanog sveta je nedopustivo i ne ponovilo se! Ovo je samo jedna u nizu tužnih priča o odnosu ljudi prema psima u našoj sredini. Ako znamo da je prijateljstvo čoveka i psa počelo pre blizu 30.000 godina – zašto se čovek tako ružno odnosi prema svom najboljem prijatelju u našoj sredini?
Evropska inicijativa 17
