Šinterski safari na Novom Beogradu – atak na živote ljudi i pasa (svedočanstvo očevidca)

13. marta 2012. ekipa Zoohigijene Veterine Beograd je počela da „čisti teren“ od uličnih pasa na dve novobeogradske lokacije: kod Palate Srbije (bivšeg SIV-a) i na nekadašnjem gradilištu Energoprojekta u ulici Španskih boraca bb.

Psi kod Palate Srbije potiču od pasa koji su živeli na velikom gradilištu u ulici Proleterske solidarnosti. Po završetku svih radova na gradilištu preselili su se u nenaseljen kraj kod Palate Srbije.

Psi sa gradilišta Energoprojekt vode poreklo od malobrojnih pasa koji su preživeli trovanje pasa strihninom u okolini Beogradske srene u septembru 2005. pred Evropsko prvenstvo u odbojci kada je Veterinarska stanica Beograd dobila nalog Odeljenja za zaštitu životne sredine i ekologije grada Beograda da „očisti teren“. Tužba staratelja ovih pasa tužilaštvu, i pored svih patoloških – obdukcionih i toksikoloških nalaza, kao i izjava svedoka, nije odmakla dalje od okružnog tužilaštva.

13, 14, 15. i 16. marta 2012. kod Palate Srbije šinteri su u pet novih automobila Veterine Beograd sa upaljenim rotacionim svetlima gonili grupu nepoverljivih, mirnih, dobro uhranjenih i zdravih pasa koji ne prilaze ljudima, po travnjacima, oko šume i žbunja u kojima su se psi skrivali. Uplašeni psi su bežali na sve strane. Što su psi brže trčali, šineri su brže vozili ne obazirući se na smer u kome ih gone i isterujući ih i na Bulevar Mihajla Pupina i Bulevar Nikole Tesle. Dva mlada psa koje su 13. marta na takav način u punom trku isterali na Bulevar Nikole Tesle poginula su pod točkovima automobila. Šinteri su time direktno izazvali smrt pasa i direktno ugrozili bezbednost učesnika u saobraćaju, tj. ugrozli su živote ljudi koji su se u to vreme vozili Bulevarom. Osim direktnog ataka na živote ljudi i pasa, istraumirali su i vozače i saputnike vozača automobila pod čijim su točkovima psi poginuli, kao i putnike autobusa koji su posmatrajući hajku tokom zaustavljanja na semaforu bili zgroženi čitavim prizorom. Svoj „plen“, mlade pse stare oko godinu dana su pakovali u dva velika kombija koji su čekali u mestu. Stariji psi, kao brži, snažniji, iskusniji i veštiji u skrivanju su odolevali još koji dan.

16. marta kod Palate Srbije su došli samo sa dva automobila nastavljajući da po travnjacima progone istraumirane i već izmučene pse. Tada su automobilom udarili najstariju kuju po imenu Big Mama i na mestu je ubili polomivši joj vrat. Svedok Aleksandra Dokić je pritrčala psu i fotografisala leš pre nego što su se šinteri vratili da ga pokupe. Na licu mesta su bili i staratelji Nada Prokić i Mileta Kusurović.

Po završetku hajke kod Palate Srbije, šinteri su prelazili na „lakši“ posao na bivšem gradilištu Energoprojekta. Na ovom gradilištu koje više nije u funkciji živi grupa od oko 10 pasa u kojoj su svi osim jedne ženke sterilisani, vakcinisani i čipovani od strane Veterine Beograd u jesen 2011 i ranije. Ovi psi su nepoverljivi, neagresivni, dobro uhranjeni i mirni. Oni ne napuštaju ograđen prostor bivšeg gradilišta. Staratelji su u jesen prošle godine pozvali šintere i pomogli im da pomoću duvaljki uhvate večinu ovih pasa da bi bili sterilisani u Resniku i vraćeni na svoje stanište. Psi su iz Resnika vraćeni na stanište čipovani na imena staratelja koji su u akciji pomagali.

Kao 2006, 2007. i 2008. Zoohigijena ponovo uslovljavanjem vraćanja sterilisanih pasa na njihova staništa primorava staratelje da prihvate status i odgovornosti vlasnika. Razlika u odnosu na prethodnu deceniju je u tome što je 21. septembra 2011. Skupština Grada usvojila najnoviju Strategiju rešavanja problema nevlasničkih pasa i mačaka na teritoriji Grada Beograda. Veterina Beograd kao neposredni izvršilac Strategije je obavezna da radi u skladu i na osnovu smernica iz Strategije. Jedan od specifičnih ciljeva Strategije je uvođenje u pravni status staratelja uličnih životinja. Nasuprot tome, Veterina Beograd već mesecima staratelje preobražava u vlasnike, time poništavajući navedeni cilj Strategije, kao i jednu od dve osnovne metode Strategije: Catch – Neuter - Release. S druge strane, Veterina Beograd ove vlasnike ne obaveštava da su im psi uhvaćeni uprkos Pravilniku o uslovima koje moraju da ispunjavaju prihvatilišta i pansioni za životinje, a koji ih na to obavezuje (čl. 36 st. 2) i koji je nedavno stupio na snagu. Čitav problem ima i ekonomski aspekt: hvatanje i prevoz vlasničkog psa se naplaćuje 5.500,00 rsd, a dan boravka u prihvatilištu 400,00 rsd.

13. marta šinteri su počeli da love i ove već sterilisane pse kod Energoprojekta koji su registrovani kao vlasnički psi ljudi koji ih hrane i o njima vode računa. Prvog dana lova uhvaćen je jedan pas pomoću duvaljke, a narednog dana još jedan na isti način. 15. marta preostali, već istraumirani, inteligentni psi sakrili su se ispod barake tražeći sigurnost.

Otkrivši njihovo sklonište, šinteri su lupali o baraku, pomicali betonske ploče na kojima baraka leži dovodeći pse u opasnost da se baraka sruči na njih. Uvlačili su gvozdene šipke, drvene grede, gvozdene kuke i drvene fosne naslepo udarajući pse sa jedne strane dok su ih sa druge strane sačekivali sa sajlama u rukama. Tada su sajlom uhvatili i izvukli jednog prestravljenog mužjaka okrvavljene glave i na brzinu mu ubrizgali injekciju anestetika da bi mogli da ga odvuku do kombija. Svedoci koji su ovo posmatrali su im smetali, pa je šinter Marković psovao i vređao jednu od staratelja – stariju ženu u crnini.

16. marta kao svedok načina hvatanja ovih pasa na gradilištu se pojavila starateljka Nada Prokić prethodno dobivši dozvolu od čuvara na ulazu da uđe. Šinteri su upravo vukli jednu davno sterilisnu kuju po imenu Ema. Videvši Nadu Prokić, šinteri su odmah prestali sa radom i svi su, osim šintera Markovića, ćutali. Šinter Marković je nepistojno oslovljavao starateljku Prokić vičući na nju „šta ona tu radi“, a zatim je telefonirao pretpostavljenom u Veterini Beograd. Pretpostavljeni je uputio šintera Markovića da pozove policuju, što je ovaj i učinio i to nekoliko puta zaredom, tj. sve dok se policijska patrola nije pojavila na licu mesta. Šinter Marković je policajce presreo na ulazu u gradilište i objasnio im da ih Nada Prokić „ometa u radu“. Nadi Prokić se priključio i drugi svedok, staratelj Veselinović pokušavajući da razgovara sa policajcima. Ušavši na gradilište policajac Trajković, broj značke 10 56 92, legitimisao je oba staratelja i tražio da napuste tuđi posed jer su „neprijavljeno došli i ometaju ljude u radu“. Nada Prokić je policajcu Trajkoviću rekla da je na gradilište ušla sa dozvolom čuvara gradilišta, a da bi bila svedok – posmatrač rada šintera, tj. nehumanog hvatanja životinja kojim krše Zakon o dobrobiti životinja, Zakon o veterini, Evropsku konvenciju, kao i sam Pravilnik Veterine Beograd o načinu hvatanja životinja. Iz navedenih razloga Nada Prokić je odbila da napusti gradilište, a policajac ju je grubo uhvatio za nadlakticu, odvukao sa gradilišta i ugurao u policijski automobil. Tada su šinteri nastavili svoju akciju. Nada Prokić je u policijskoj stanici provela čitavo pre podne uz policajca koji je stajao tik uz nju; nije mogla ni do toaleta da ode, niti vodu da pije. Da bi slika bila potpunija navodimo da je Nada Prokić doktor i profesor Medicinskog fakulteta u penziji, sitna i krhka žena. Staratelj Veselinović je takođe profesor – Rudarskog fakulteta.

17. marta starateljki koja se u telefonskom razgovoru žalila zameniku gradskog sekretara za komunalne i stambene poslove, sektor zoohigijena, Vladimiru Terzinu, na surovost s kojom šinteri postupaju sa psima pri hvatanju, povređujući ih kukama, motkama, šipkama... Vladimir Terzin je odgovorio: „Ako treba i baraku ćemo prevrnuti!“

Šinteri su „lov“ prekinuli 21. i 22. marta, a zatim nastavili progon ovih pasa.

Veterinarska inspekcija pri Ministarstvu poljoprivrede, trgovine, vodoprivrede i šumarstva nadležna za vršenje nadzora nad primenom Zakona o dobrobiti životinjanije, kao i Uprava za veterinu, nisu odgovorili ni na jedan od mnogih dopisa startelja o kršenju Zakona od strane VU Veterina Beograd.

 

Šinterski safari na Novom Beogradu - atak na živote ljudi i pasa VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

Odlomak iz pisma koje je EI17 uputila gradonačelniku g. Đilasu u avgustu 2011.

O CNR-u

Jedino rešenje je pod hitno ozakoniti CNR, nemojte misliti da Svetska zadravstvena organizacija tek tako preporučuje taj sistem, jer drugog, realno gledano, i nema. Gradski azil svakako treba da postoji, to i jeste zakonska obaveza svake lokalne samouprave, ali on treba da služi drugim svrhama i potrebama, a ne da bude deo rešenja – jer to nije. Između ostalog, „teret“ novih životinja, posebno štenaca, vlasničkih izbačenih pasa svih ovih godina, a i dan danas, jeste na „nama“ jer kapaciteti nikada nisu služili pravoj svrsi, pa neće ni u okviru ove Vaše odluke, što je kolateralna greška, a verujem da se o tome nije ni mislilo. Stiče se utisak da se „rešavaju“ problemi koje vi imate (zbog ljudi), a ni jedan jedini pravi, pošto se odvoze pse koji su odrasli, navikunuti na život na ulici, i koji nikog ne diraju, a sve druge životinje ostaju nama?! Osim toga, Beograd ima CNR već devet godina, tako da sam mišljenja da ništa što je mukom građeno i izgrađeno ne treba rušiti jer on na ulici većim delom, uprkos nezamislivim dnevnim problemima zahvaljujući velikoj ličnoj žrtvi ljudi koji brinu o gradskim psima, ipak funkcioniše.

…

CNR je ekonomski održiv i jedino realan jer, osim troškova sterilizacije i revakcinacije, Grad drugih troškova nema s obzirom da je briga o životinjama na teretu građana uključenih u sistem starateljstva bez obzira da li su članovi organizacije za zaštitu životinja ili nisu. Osim toga, brojne organizacije, kao i sami individualni staratelji, godinama svojim sredstvima sterilišu nove pse, ali i revakcinišu one o kojima brinu, što dodatno umanjuje troškove Grada. Recimo EI 17 ima par stotina pasa čipovanih na organizaciju, a većina je sterilisana sredstvima staratelja i BB Fondacije, što je Gradu veoma isplativo. CNR je održiv jer je i najhumaniji pošto psi žive potpuno prirodno. Kod CNR potrebno je sistem hraniteljstva razvijati i širiti ga uključivanjem većeg broja građana. Međutim, taj sistem podrazumeva agresivnu kampanju u medijama u prilog pasa i starateljstva, edukaciju građana i poštovanje teritorijalnog principa, što sve nije bilo nikada za ovih devet godina nažalost! Opšte je poznato da CNR stabilizuje brojnost populacije pasa, postepeno dolazi do njenog smanjenja, a sprečava nastanak novih generacija pasa jer je cela populacija uličnih pasa sterilisana. Staratelji mogu da budu dodatno veoma korisni jer preko njih se može snimiti i kontrolisati situacija na terenu, što se nikad u dovoljnoj meri nije eksploatisalo. Psi pod starateljstvom su srećni jer imaju svaki dan skuvan obrok, vodu, neki i kućicu, leče se na najmanji znak, a slobodni su, kreću se, trče, žive potpuno u skladu sa potrebama vrste, igraju se jer su svi psi na nivou dece i što je najvažnije imaju ljubav, a to je psima veoma važno da bi bili stabilni u ponašanju.

Beograd se odavno bavi rešavanjem problema, uz sve greške, propuste i oklevanja, ali je ipak relativno davno, još 2002. počeo da steriliše ulične pse, dakle pre 9 godina. Opredelio se još tada za CNR i on nema drugu alternativu objektivno. Ali ne samo zbog toga već i zbog drugih stvari: CNR je jedino rešenje za urbane aglomeracije veličine Beograda. Beograd ima podršku u stanovništvu jer veliki broj ljudi, redovno ili sporadično, stekao je naviku da brine o psima na ulici. Isto tako brojni građani svojim novcem sterilišu ulične pse, revakcinišu ih, leče i plačaju skupe operacije, što sve bitno umanjuje troškove grada čije je to zapravo obaveza, a ljudi to čine dobrovoljno godinama. Takva podrška uličnim psima ne postoji ni u jednom drugom gradu u Srbiji. U Beogradu se razvila zaista velika mreža hranitelja (staratelja) koji su među sobom povezani što je velika prednost u pogledu mnogih stvari. Ima još jedna bitna okolnost, a to je da je veliki deo populacije beogradskih uličnih hraniteljskih pasa već u nekim godinama. Pored toga masovnom sterilizacijom sprečen je priraštaj nove populacije pasa. I što je najvažnije, on funkcioniše na terenu.

Problem kod CNR u Beogradu je to što se stalno krnjio jer nikada beogradske vlasti nisu razumele njegovu neophodnost, njegovu suštinu, pravila, funkcionisanje, niti prednosti, već su uvek na njega gledale kao na „nužno zlo“. Nisu zapravo nikada ni primenjivale integralno sistem CNR, već su samo sterilisale pse, a sve drugo smo mi ispravljali i gradili uz neverovatne poteškoće. Princip teritorijalnosti je temelj CNR, a vlasti su ga stalno rušile, pa i sada to čine ovom akcijom. Rušile su ga jer nisu vraćale pse na staništa i jer su u prethodnom periodu ubijali pse. Nikada nisu medijsku promociju sistema sprovodile, zato je danas posle devet godina informisanost građana ravna skoro nuli. Nisu radile na prihvatanju tog sistema od građana stalnim informisanjem, edukacijom i njegovim promovisanjem. Umesto svega toga imali smo hajke na pse sve te godine, čak i dan danas, tako da smo i mi i psi zapravo dovedeni u nemoguću situaciju, a ipak smo izdržali. Sve je to bila tako samo zato što su se vlasti uvek bavile sobom, pritiskom koji trpe od manjine, umesto da su shvatile sistem i uradile ono što je trebalo.