Taman kada sam se na proputovanju do redakcije “Dnevnika” u baštenskoj loži novosadskog kafea, s jesenjom miholjskom kompozicijom u glavi i svrabom u stomaku, s obrednim jutarnjim espresom na stolu i kafanskim novinama pod obrvama, nameravao da pod plafonom ove reporterske “kolumne” – tj. njenog gradskog ciklusa koji je u toku – ove nedelje nastavim priču o (staro)pazovačkim slovačkim biciklistinjama u misterioznim, uštirkanim suknjama, i taman kada sam, s pogledom na trotoar, razmišljao o (meteorološkom) fenomenu ili, pak, o možda subjektivnoj iluziji da su žene – nazovimo ih cvećem muškog života – najlepše na jutarnjem miholjskom plavetnilu od druge polovine septembra do prve polovine oktobra, relaksiran sunčanim pejzažom, napojen plavetnilom i pozitivnim jonima, oslobođen i provetren iznutra dobrim stvaralačkim raspoloženjem kao posledicom bistre i prohladne svetlosti koju sam doneo u Novi Sad sa sveže asfaltne kore pazovačkog Svetosavskog bulevara, i taman kada sam... kad, okrenuh stranicu latiničnih novina, i gle, opet, ljudske brljotine!
Ove stvari teško mi je da zamislim: postanak svemira (iz čega? iz ničega?), sebe kako ubijam ili zlostavljam domaću ili divlju životinju (ili asistiram pri ubijanju ili zlostavljanju) i žute markice, minđuše novog svetskog poretka na ušima slobodnih sremskih svinja! Tada, kada sam ovo napisao – ja koji sam pre četiri godine usvojio uličnog mačka Žileta, mačka kojeg je kod novosadske Banovine iskasapio neki auto, i posvetio roman “Bratstvo mermernog krsta” brutalno ubijenom psu lutalici iz Raške Dijagonali – kao da sam bio “tvrđi” čovek i kao da mi je letvica emocionalne i profesionalne tolerancije i izdržljivosti bila baždarena na višem nivou. Sad, kako otvorim jutarnje novine, tako letvica padne. Mali svakodnevi užasi! Fotografija otrovane keruše u Kuršumliji čiji leš sisaju kučići. Fotografija psa obešenog o drvo u Futogu. Fotografija mačeta odrezanih zadnjih nogu... Šta će im sledeće pasti na pamet? I hoćemo li u zemlji Srbiji, Zemlji pregaženih pasa, nekada doživeti da se prezenter(ka) nacionalnog televizijskog Dnevnika zagrcne, makar i zbunjen(a), između dve svetske vesti, i pročita poslednju – vest koja je stigla u toku Dnevnika – da je policija večeras uhapsila čudovište za koje se osnovano sumnja da je odrezalo šape keruši Mili? I šta je s tim slučajem ? Da li je istraga stala? Ili, bar, hoćemo li jednom u Zemlji pregaženih pasa odahnuti sa zahvalnošću (državi), gledajući u televizijskom Dnevniku kako onoga koji je prerezao grkljan zlatnom retriveru s lisicama na rukama uvode u sudnicu?
Jednom sam pametovao pod plafonom ovog maratonskog reporterskog serijala kako je naša frustrirana svakodnevica postala poput nekakvog minskog polja; začas vas oni, ma kako se čuvali od viška života i preterane upotrebe stvarnosti, navuku na svoj mrak i dovedu vas pred svršen čin, i taman kada se najmanje nadate, nagazite na neku njihovu brljotinu, upadne vam u oko, poput trunčice stakla, neki mali svakodnevni užas. Premda u ovim reportažama često i rado citiram sebe, ovoga puta ilustrovaću tezu o minskom polju klasičnom situacijom u kojoj plovite u limuzini fruškogorskim Grebenskim drumom osvetljenim hiperbaričnom septembarskom svetlošću i, s blagim kapima muzike u zvučnicima – dok vam preko ekrana auta provejava opalo lišće – opušteni i u prividnom miru sa sobom, svetom i šumom, uživate u poeziji crvenkasto-žućkastog pejzaža pod suncem, sve do momenta, sve do trenutka istine, kada vam u šoferšajbni, u sred šume, eksplodira maločas pregaženi pas, i kada shvatite da ga je na sredini puta pregazio tvrdokrilac koji je u svom crnom tenku upravo projurio pored vas...
Mali svakodnevni užasi! Mužjak s blistavim psom kao s reklamom na povodcu, ljubitelj čistokrvnih pasa, koji se sa svojom statusnom životinjom uspinje na most kod novosadskog Štranda – ako sam tačno precizirao lokaciju – i odjedared, hvata za gušu radoznalo napušteno kerče, koje je vrteći repom prišlo da se upozna s njegovom reklamom, i kerče baca s mosta, isterujući vrisak iz životinjice koje pada u dubinu i krik, Munkov krik, iz grla skamenjene žene koja se tu zatekla u šetnji (i koja je u očaju, u nemoćnom besu, poslala SMS u “Dnevnikovu” mobilnu rubričicu). Automehaničar koji drži psa vezanog na pola metra lanca. Ciganin na skalameriji zatrpanoj kartonskom ambalažom, nalik na maloletnika, koji stoji na taljigama s kajasima zategnutim u jednu stranu (kao da vuče slona) i toljagom po rebrima udara neuhranjeno konjče u trku na raskršću kod Banovine. Baba iz Karlovaca koja je psa vezala volovskim lancem u skrnovoj avliji pored međunarodnog puta. Devojčica koja kod Miletića cima, vuče, mrcvari belo kučence kao da je na povodcu dobila krpenu lutku, baca ga kao loptu, dok se mama smeje...
I ovaj me je poučni gradski prizor, evo, ovog momenta, teleportovao deset godina u rikverc i prebacio na stražilovački drum, šumski deo (otprilike sto metara ispod prve rampe), da bih sebe – kao da sada gledam – video kako biciklom, pažljivo da ne razljutim šumskog boga, zaobilazim četu jelenaka koji se gegaju prelazeći put, zatim kako pozdravljam mladu ženu koja se putem spušta od čardaka s dečakom, i još vidim sebe kako se gore, blizu druge rampe, štrecam i verglam niz brdo, da bih na putu ugledao zgnječene jelenke, mali svakodnevni užas, i dole, pre nego što će zamaći iza šumske krivine, ugledao njih dvoje dok se osvrću prema meni... Tako počinje.
A evo kako se nastavlja. I, dakle, onog jutra u Novom Sadu, dok sam se oštrio da pišem o zarudelom lišću nepripitomljenog kestena, koje provejava s drvoreda u Svetosavskom pazovačkom bulevaru, i o nekom naročitom elektricitetu kojeg emituju žene u miholjskoj jeseni, okrenuh stranicu jutarnjih novina... Mina! I još jedan mali svakodnevni užas. Na fotografiji žena s mačetom u naručju. I, premda, sve češće, obično uz jutarnji kofeinski opijat, kad mi se u zenicu, negde odozdo sa dna ili iz ćoška neke neoprezno prelistane stranice na zabačenim parcelama novina – gde urednici, moderatori papirnatog života, uglavnom pakuju, po njima, manje važne fragmente svakodnevice – zabode neki “problematiči” naslov ili, pak, neka eksplicitna slika sa životinjom, i premda, dakle, uprkos iskustvu, nagazivši po ko zna koji put na papirnatu minu, refleksno, sada već refleksno, gledam da smaknem pogled i, s mušicom u glasnim žicama i ranicom na duši, pređem na drugi tekst ili na sledeću stranicu i izbegnem suočenje s istinom, uvek se nekako štrecnem i vratim, vratim se kao krivac podvijenog repa, preletim pogledom preko “spornog” teksta (i fotografije) i oližem, oližem kao sonu kiselinu, poneki detalj... Tekst je ovoga puta objavljen na prvoj polovini novina, tamo gde ga uopšte nisam očekivao. Žena je pronašla mače u kartonskoj kutiji odrezanih zadnjih nogu. Istraga je u toku.
I ta je žena, kako saznajem iz teksta, poznata u tom beogradskom kraju po tome što spasava pse i mačke koje su odbacili ljudi, pa je usvojila i nekoliko napuštenih i bolesnih pasa. Hoćemo li nekada čuti da je društvo nagradilo za plemenitost ljude poput ove divne žene? Hoćemo li nekada doživeti da oktobarsku ili februarsku nagradu Novog Sada dobije npr., Zorka Damjanović, vlasnica azila kod Budisave, žena koja je ostavila sve(t) i stara se o 350 pasa, godinama uzalud moleći da joj Novi Sad pomogne... Grad koji plaća milionske odštete za ujede pasa lutalica s indicijama da je uhvaćen u vrzino kolo beščašća.
Bes, nemoćni bes, koji mi je na primarnom nivou čitalačke percepcije duplirao pritisak zbog bezobraznog omalovažavanja životinje, onomad kada me je – takođe uz jutarnji espreso – doveo pred svršen čin i zapahnuo s lica onih neozbiljnih novina debeli crni naslov: Prvi Srbin koji će robijati zbog džukele – naslov kroz čiju se prostačku vickastost pas dehumanizuje nazivom džukela i, štaviše, “okrivljuje” zbog toga što će neki Srbin – koji ga je inače zlostavljao i ubio – robijati zbog njega, pretopio se, taj moj čitalački bes, kada progutah tekst, u neko stanje uboge, očajniče zahvalnosti (tom listu i tom novinaru) i nekog olakšanja utopljenika kome je s obale bačen makar i probušen šlauf, kada se ukazala slamka nade da će, ovoga puta, srpska država odraditi svoj posao, i čudovište, makar i srpsko, poslati u zatvor. Da li je (bio) u zatvoru, to ne znam. I kada su, opet, osakatili neko kerče, i kada o tome ne pročitah ni retka u takozvanoj ozbiljnoj štampi, otvorih, opet, one neozbiljne novine (za koje su psi džukele), i preko cele strane ugledah tekst o osakaćenoj životinjici neke dirljivo motivisane novinarke, i zahvalih se u sebi i njoj i tim neozbiljnim novinama... Ozbiljne novine imaju pametnijeg posla.
I dok u zemlji Srbiji, Zemlji pregaženih pasa, takoreći svakodnevno gledam zlo, odnosno dok zlo gleda mene kroz leš nemačkog ovčara ostavljenog u fruškogorskoj šumi kod Zmajevca i, nekoliko dana kasnije, ustreljenog pored puta pištoljem iz auta, zlo koje neometano (nekažnjeno ili smešno kažnjeno), “naročito poslednjih godina”, izjavljuju statističari i svedoci ljudskih brljotina, iznalazi sve maštovitije načine okrutnosti prema psima i mačkama – bićima koja su nam nekako najbliža i, civilizacijski, socijalno i emotivno, najbliskija u urbanom pejzažu – stalno mi se po glavi vrzmaju upitnici, pitanja bez odgovora koja su u Zemlji pregaženih pasa postala sama sebi svrha: zašto to ljudi rade životinjama, i hoćemo li – hoćemo li za naših života – osetiti, bar, kakavu-takvu “satisfakciju” od države da negde na zabačenim stranicama u ćošku nekih novina pročitamo da je taj i taj monstrum pravosnažno poslat na trogodišnje robijanje zbog toga što je u Futogu obesio psa za drvo ili u Kuršumliji otrovao kerušu ili na Zvezdari odrezao zadnje noge mačetu ili u Dunavskom parku u Novom Sadu ubio jednog od ona tri labudića? Da. U Dunavskom parku ubio labudića.
Željko Marković
Dnevnik, Novi Sad, 30. septembar 2012.
Na fotografiji: Zorka Damjanović, vlasnica azila kod Budisave, i reporter “Dnevnika” Željko Marković, u društvu spasenih pasa
Sada su nerazdvojni....
