Jednoga dana, umorni pas ušetao je u moje dvorište. Video sam po ogrlici i dobro uhranjenom stomačiću da ima dom i da je dobro zbrinut.
Mirno mi je prišao, pomilovao sam ga po glavi, zatim me pratio u kuću, polako otišao niz hodnik, sklupčao se u uglu i zaspao.
Sat kasnije, prišao je vratima i ja sam ga pustio napolje.
Sutradan je ponovno došao, pozdravio me, ušao unutra i zauzeo svoje mesto u hodniku, ponovno odspavavši oko sat vremena. To se ponavljalo nekoliko nedelja.
Iz znatiželje, pričvrstio sam ceduljicu na njegovu ogrlicu:
- Voleo bih da znam ko je vlasnik ovog divno, umiljatog psa i da ga pitam da li zna da svako popodne dolazi kod mene da odrema.
Pas je sutradan stigao s novom ceduljicom pričvršćenom na ogrlicu:
- On živi u kući sa šestoro dece, od kojih je dvoje mlađe od tri godine, pa pokušava da se naspava. Mogu li i ja da dođem sutra s njim?
