Beograd, 03. april 2015.
SAOPŠTENJE ZA NOVINARE
Naše Udruženje je izvršilo prvu i površnu analizu Nacrta izmena koji je Ministarstvo poljoprivrede sačinilo za promenu važećeg Zakona o dobrobiti životinja (“Službeni glasnik RS” broj 41/2009) i uočilo je sledeće novine:
1. Uvodi se mogućnost razvoja GMO životinja, uvođenjem novog člana 44ª, koji je priložen u nastavku i koji glasi[1]:
Ova zemlja se nije javnom raspravom i društvenim konsenzusom izjasnila za GMO, štaviše brojne lokalne samouprave su donele deklaracije o zabrani GMO na svojoj teritoriji: kako je onda moguće da Ministarstvo za poljoprivredu predviđa GMO životinje u svom Nacrtu za izmenu Zakona o dobrobiti životinja? U čije ime ono to čini, ako građani, poreski obveznici, koji i njega finansiraju puneći budžet, su MASOVNO PROTIV GMO?
2. U članu 5. u kome se objašnjava šta je omamljivanje (životinje pre klanja) uvodi se mogućnost da životinja ugine prilikom omamljivanja(?!). Šta to znači? Mogućnost (surovog) ubijanja, ko zna na koji način, i tu se već pojavljuje? Da li se time otvaraju vrata za ubijanje životinja bez omamljivanja?
3. Član17. se menja tako da omamljivanje kod ubijanja na human način nije neophodno ako je ubijanje iz „nužde“: naravno nije propisano šta je iz nužde, što znači da životinje, u stvari, uvek mogu da se ubiju bez omamljivanja, a propisana „nužda“ se može naknadno „proizvesti“ potrebnom dokumentacijom. S obzirom da nije definisana, samim tim ni propisana, njeno nastajanje, kao ni način ubijanja životinje u takvoj „nuždi“, time se stvaraju neograničene mogućnosti zloupotrebe za surovo ubijanje životinje, a po Zakonu?! Pritom, u članu 7. je predviđeno da način ubijanja utvrduje naknadno Ministar[2]:
Šta to znači i zašto?
4. Nacrtom Ministarstva za izmenu postojećeg Zakona predviđeno je da se na svim mestima u pomenutom Zakonu formulacija „lišavanje života“ zameni rečju „ubijanje“, koje je definisano na sledeći način[3]:
O čemu se radi i šta se krije iza ovoga? Ovo je poprilično šokantno, posebno što se termin „ubijanje“ obično ne koristi u aktima za lišavanje života životinje, iako se na to svodi. Pritom, uopšte nije definisano, samim ti ni propisano kakav je to „postupak koji izaziva trenutnu smrt“: macola ili se način ubijanja prepušta mašti izvršioca?
5. Zatim, članovi 42. i 68, koji predviđa ubijanje životinja nakon 15 dana ukoliko se ne udome i njihovo „predavanja organizaciji“ koje prenosimo u celosti[4]:
Iz navedenog se vidi da životinje „postaju vlasništvo“ karantina i da se mogu, po isteku 15 dana od hvatanja, ubiti, ili predati „zainteresovanoj organizaciji“: pored neprihvatljivosti propisivanja masovnog ubijanja, postavlja se pitanje zašto je prihvatilište preimenovano u „karantin“, kada se zna šta je karantin i čemu isti služi, ko su te „zainteresovane organizacije“ i u koje svrhe i namene bi te životinje preuzele, mogu li biti inostrane, što uopšte nije propisano i konačno može li navedeni „karantin“ biti u rukama privatnika?.
U celini uzev, ova lapidarna analiza nedvosmisleno ukazuje da se nedovoljno definisanim pojmovima, radnjama, situacijama i postupanjima sa životinjma, širom otvaraju vrata za proizvoljna tumačenja i postupanja sa životinjama, ali i za druge brojne radnje, isključivo po nahođenju nadležnih u datim situacijama, a sve će se moći podvesti pod „zakonom propisano“ jer nisu namerno definisani? Otvara se ogroman manevarski prostor i sloboda postupanja i delovanja što je nedopustivo jer na taj način javnost, resorna udruženja i građani neće imati nikakav uvid u postupanje sa životinjama, ali ni u u sektor u celini. Ministarstvo poljoprivrede je među najvažnijima, jer je nadležno za pitanja i sektore koji neposredno utiču na zdravlje i život ljudi, ali i životinja, s toga, ovakve „improvizacije“ ne bi smele biti.
Primetno je, takođe, da se često ostavlja mogućnost Ministru da naknadno propisuje uslove, što samo po sebi, pruža mogućnost da se Zakon „u hodu“ menja BEZ UVIDA JAVNOSTI, donošenjem podzakonskih akata koji ne podležu javnoj raspravi, za razliku od zakona. To je potpuno neprihvatljivo iz ugla potrebe javnosti rada i pravne uređenosti svakog segmenta društva, ali i osnovnih civilizacijskih i evropskih vrednosti. vladavine prava, javnosti rada, kontrole svačijeg rada i, shodno tome, odgovornosti!!
Ne možemo se oteti utisku da neke namere i planovi već postoje, ako već nisu preduzeti, a da se ovim Nacrtom samo traži dovoljno propustljiva forma da se isti sprovedu (i legalizuju), a da javnost sa tim ne bude uopšte upoznata.
Smatramo da je uvođenje planiranih izvesnih izmena u pogledu načina ubijanja u koliziji sa duhom i smislom Zakona o dobrobiti životinja, te bi se isti morao preimenovati na način da verno oslika promene koje se žele uvesti.
Veterinarska inspekcija je nadležna da vrši nadzor nad primenom Zakona, međutim iz medija saznajemo za probleme sa procentom aflatoksina u mleku, za uvoz sumnjivog mesa, ilegalne klanice, kao da su glave čiode, pa se valjda „ne vide“ što sve ukazuje da ista svoju funkciju ne vrši na način propisan zakonom.
Što se tiče pasa i mačaka, njihova pojava na ulicama je prouzrokovana napuštanjem i ona je sistemski problem koji se može i mora rešiti JEDINO sistemskim mehanizmima. Međutim, nadležni godinama ne rade ništa na tom planu, iako su se odavno stekli svi zakonski preduslovi. Sistemski problem se ne može rešiti mehaničko-fizičkom radnjom, već samo sistemski, a sklanjanje pasa sa ulica, njihovo smeštanje u logore ili njihovo ubijanje je upravo fizička radnja koja ne može da reši sistemski problem, koliko se skloni, toliko se novih pojavi, a pritom izuzetno puno košta. Za rešavanje problema, potrebni su, pored dobre volje, „olovka i papir“, a ne milioni novca poreskih obveznika za azilaško šinterske tvorevine koje, očigledno, ne rešavaju problem.
Za problem populacije pasa su krivi ISKLJUČIVO NADLEŽNI, jer ne sprovode postojeće zakone i ne stvaraju sistem koji će pojavu obuzdati. Godinama fingiraju rešavanje problema pred neupućenom javnošću, a zaostalim, čak i primitivnim, isključivo azilaško-šinterskim pristupom problemu, troše uludo milione građana na „presipanje iz šupljeg u prazno“, a UZROK problema ni ne dotiču.
Ubijanje pasa je zabranjeno u Srbiji još 2005, zabrana je potvrđena Zakonom o dobrobiti životinja (2009) i Odlukom Ustavnog suda Srbije 2009. Međutim, većina gradova je nastavila da ubija pse i dan danas to čini: pa zašto onda imamo problem? Uprkos realnosti koja DOKAZUJE da se ubijanjem ne može rešiti problem, danas neko opet želi da ga nametne celoj Srbiji?! ZAŠTO? Javna je tajna da su kriminal i korupcija u zemljama koje su zapustile ovaj problem jedan od osnovnih razloga zagovaranja ubijanja pasa jer se na tome nezakonito stiče protivpravna imovinska dobit, daleko od očiju javnosti.
Srbija je HOROR za životinje, necivilizovano i surovo društvo, i ne može se više tolerisati takvo stanje, nerad nadležnih i kontinuirano kršenje zakona, a kriti se iza pasa, koji su žrtve neodgovornih ljudi i države koja sopstvene zakone ne poštuje i ne radi svoj posao u opštem interesu!
Licemerstvo Uprave za veterinu i Veterinarske inspekcije je vrhunsko jer i danas staju iza predloga nametanja ubijanja pasa celoj Srbiji, umesto da odgovaraju za višegodišnje nezakonito ubijanje pasa po najvećem delu Srbije: lokalni i regionalni vet.inspektori potpisuju naloge za ubijanje pasa iako je ono svim zakonima zabranjeno! Važi li zakoni za strukture države, ili je „Bastilja“ izuzeta iz njih? Dok vlasnik psa plaća kaznu što pudlica nije na povocu, dotle organi države neprestano krše zakone i nikom ništa?
Ministarstvo je iznelo da su izmene iz Nacrta rezultat „harmonizacije“, da se zaključiti sa pravom EU, te bi bilo poželjno da javnosti predoči o kome aktu EU je reč, koja Direktiva, njen broj, kada je doneta itd, da bismo i mi drugi, javnost, udruženja i građani bili detaljnije upoznati, posebno što naše Udruženje nije uspelo da nađe nijednu novu Direktivu kada je reč o ZPP-u.
Predsednik Udruženja „Evropska inicijativa 17“
Danica Drobac (063 8 402 643)
[1] „44а) процедура коришћења огледних животиња јесте било које инвазивно илинеивазивно коришћење животиње за огледне или друге научне сврхе, са или без познатог резултатаили у образовне сврхе, које може код животиње изазвати ниво бола, стреса, патње или трајне повреде,једнак или већи од оног, проузрокованом убодом игле у складу са добром ветеринарском праксом, као ибило која намерна радња, која доводи до рађања, излегања животиње или стварања и одржавањагенетички модификоване животиње у таквим условима, осим убијања животиња само радикоришћења њихових ткива и органа.
[2] „Министар прописује ближе услове, начин и средства за убијање животиња.”
[3] „54) убијајање животиње јесте намерно изазвани поступак који изазива тренутну смрт животиње; „
[4] „Члан 42.
У члану 67 тач.1, 2,3 и 4 рачи „животиње” замењују се речима „пси и мачке”
Члан 42.
Члан 68 мења се и гласи
„У карантин, који обезбеђује орган јединице локалне самоуправе смештају се:
1) напуштене и изгубљене животиње;
2) животиње чији власници, односно држаоци не могу више да се брину о њима;
3) животиње које Министарство одузме власницима, односно држаоцима;
4) животиње које су у опасности.
Ако се животињама из тачке 1), свата 1 овог члана у року од 15 дана од дана смештаја у прихватилиште не пронађе нови власник, животиња постаје власништво карантина и може се предати другој заинтересованој организацији или убити на хуман начин. ”
