Kad god, posle svega, s mušicom u grlu, izazovem u još jasnom sećanju jedno od svojih sve češćih putovanja autom “preko Rakovca”, kako mi, novosadski građani s Planine, oslovljavamo vrtalomni uspon iz Starog Rakovca za prevoj Zmajevac, kad god se, dakle, setim pojave, očiju i ponašanja tog simpatičnog crnog psića, prizora ili trenutka složenog u mojoj memorijskoj fioci (pregradak za pse), prilikom našeg poslednjeg živog suočenja u dubokoj i strmoj vododerini nekoliko stotina metara ispod glave Zmajevca, polovinom avgusta meseca – navire mi pred oči, najpre, čupava ugljena glava s njuškicom i pogledom filmskog švrće (životinjica iz Diznijeve basne) i brkovima iznad očiju, urbana verzija neke ovčarske pasmine, a zatim vidim momenat kada taj ostavljeni i istraumirani pas (u daljem tekstu: Pas), ugledavši auto zaustavljen u obali, ostavlja kost koju je ležeći do tada krckao na zemlji pored puta i, umesto da me sačeka, jer ja sam prijatelj (u daljem tekstu: Prijatelj), ali ne piše mi na čelu, beži između drveća niz kosinu obraslu šikarom, pretrčava put na smrtonosnom delu ispod lakta krivine (u daljem tekstu: Pseća krivina) pod nagibom i nestaje u rastinju. Zapravo, odozdo, s bezbedne distance, zaklonjen u zelenišu, ili zagledan pored puta, posmatra čoveka pored vozila, koji ga odozgo, uzalud, doziva da mu priđe, s kokošijim kostima u šaci. Pas ne prilazi. I tako svaki put kada se zbog tog Psa zaustavim(o) na Psećoj krivini. Auto stane, motor zaćuti, Pas šmugne niz kosinu dublje u šumu.
Mesec dana pokušavali smo da Psa pridobijemo da nam se približi, jer na tom brdu, ostavljen pored puta u dubokoj šumi, nije imao nikakve šanse – dugoročno gledano, pogotovo ne kada Frušku goru zapljusnu jesenje hladne kiše i zatresu je zimski beli vetrovi. Međutim, Pas se plašio ljudi. Rekli su mi (fruškogorski putnici): Pas je prvi put primećen kod kaptiranog izvora u šumi poviše skretanja za rakovački kamenolom Kišnjeva glava, početkom jula meseca, sklupčan na zemljanom ostrvcetu, između asfalta i zalomljene potočne vododerine, proširenje koje koriste putnici koji tu vozilima zastaju da se iz gvozdenog vimena u bregu napiju kamene vode ili je iz bradavice izmuzu u balone i flaše, mesto gde je Pas, tih dana, po svemu sudeći, izbačen iz vozila, i gde je jedno vreme čekao – nepoverljiv, preplašen i iscrpljen – da se odnegde pojavi poznati auto i poznato lice. Jedne gluve i sparne noći (predigra za sutrašnju kišu), dok sam se autom spuštao kroz šumu sa Zmajevca u Stari Rakovac, uleteo je iznenada u far sklupčan kao jagnje na zemljanom ostrvcetu nasuprot izvora, podigao je glavu i oči su zasvetlele kao lampice, ali auto se nije zaustavio, ostao je u retrovizoru sam u bezdanu mračne šume, i od tada je taj crni čupavi Pas, s brkovima iznad očiju, ušao u polje mog interesovanja.
Da li je Pas bežao od nepoznatih ljudi zbog traumatičnog iskustva sa vlasnikom koji ga je ostavio u šumi? Da li ga je neki mrzitelj pasa oterao sa izvora, gde inače ovaj plašljivi simpatični dobričina nikome nije mogao da bude na smetnji? Ili je Psu, izgubljenom u svemiru fruškogorskog parka, pored izvora – gde se letnjih meseci svaki čas zaustavi poneki žedan auto – postalo i suviše prometno i opasno, ili je, pak, posredi nešto što nikada nećemo dokučiti? Nešto jeste. Uglavnom, Pas je ubrzo napustio izvor i pozicionirao se tristo metara iznad, pored samog puta, na tvrdom zemljanom proširenju oštre i nagnute Pseće krivine. Od tada smo ga mi, mi koji kola vozimo gledajući u bočna stakla, od tada smo ga, dakle, viđali samo na krivini iznad vodederine. I od tada je napušteni Pas – Pas koji se kao divlja zverčica plašio ljudi – ležao na uzvišenju s njuškicom među šapama, držao pod vizuelnom “kontrolom” Pseću krivinu, vozila koja se penju (na Zmajevac) i vozila koja se spuštaju (u Rakovac), i bežao niz okrajak brežuljka kada bi se auto zaustavio u blizini. A zaustavljali su se Prijatelji. Doduše, pored tog Psa, izgubljenog u dubokoj šumi, prolazili su i mnogi drugi (naročito vikendom), ali se nisu zaustavljali...
I, dakle, kako biva, crni Pas iz fruškogorske šume, koji je sada već nedeljama živeo na laktu Pseće krivine, krzna iz dana u dan sve ritavijeg i ućebanijeg, ulepljenog repa, bez suvog zaklona od kiše i u stalnim stresovima i uzmicanjima kroz šikaru, zapao je za oko i drugim putnicima koji su se na okruglim nogama svojih limenih životinja kotrljali, mnogi i svakodnevno (poput mojih Vrdničana), ovom rakovačko-zmajevačkom vododerinom, i zemljani okrajak Pseće krivine, ispod Zmajevca, malo po malo, dobijao je svoje znakove pored puta: darove Prijatelja. Neko je Psu ostavio belu plastičnu činiju i napunio je hranom, da bi onda, nevidljiva ruka Prijatelja, svakog dana ostavljala nešto jestivo u toj posudi ili pored nje; neko je izručio na tacnu gomilicu granula i, namerno, ostavio na zemlji praznu foliju, “poruka” drugima da i sami nahrane Psa granulama, što su neki i činili; neko je maločas u kutijici od margarina ulio svežu vodu (još je oko posude vlažna zemlja) i u foliji od keksa ostavio gomilicu kokošijih kostiju iz supe; neko je, možda, psu pravio društvo, s obzirom da su na zemljanom okrajku ostali rascopana lubenica (?) i zgužvana pivska konzerva... Lubenica i pivo uneli su u mene zebnju i loš predosećaj, s obzirom da se za životinje lepe razne ljudske patologije.
Prelazim na množinu i biću vrlo subjektivan (a kao da sam do sada bio objektivan, je l’!): hteli smo da usvojimo tog Psa, ili, ako Pas na to ne pristane, nameravali smo da mu, preko Prijatelja, nađemo novi dom, ili da ga, preko Prijatelja, smestimo u azil u kojem pse ne ubijaju. Odlučili smo da spasemo tog psa! Hteli su to, ubeđen sam, još neki od Prijatelja koji su mu nedeljama ostavaljali hranu i vodu, ali Pas je bežao, nije imao poverenja u ljude, bar od mene je bežao. Možda je nekome i prišao, meni nije. I – jednog dana, polovinom avgusta, kada sam Psu doneo hranu, učinilo mi se sumnjivim da ga nema na osmatračnici Pseće krivine i zabrinuh se što su hrana i voda u posudama, dar Prijatelja koji je tamo bio tog jutra pre mene, ostali netaknuti.
I prođoh unaokolo. Pas je ležao mrtav na donjem nivou Pseće krivine, odmah iza zavoja, skoro pored samog puta. Leš star otprilike dvadeset četiri časa zaklanjalo je od očiju putnika nisko rastinje, a Prijatelji ga odozgo – sa mesta gde smo navikli da viđamo Psa i gde smo mu punili posude – nisu mogli videti u zelenišu, pa su mu i toga dana (i još nekoliko dana), ostavljali vodu i hranu, ne znajući da je Pas mrtav nekoliko metara dalje u podnožju. Psa je udarilo vozilo. Nisam, doduše, sto posto siguran u rezultate sopstvene istrage, izvesni tragovi na lešu (oguljeno krzno na leđima i trbuhu) ukazuju na udarac točka, ali tragova krvi nema na asfaltu, što dakako ne isključuje učešće auta u ovoj smrti, na tom opasnom, slabo preglednom delu krivine, a baš taj deo puta je Pas, uzmičući od ljudi, prelazio i pretrčavao. Uostalom, teško mi je i da zamislim da bi neko Psa poslužio otrovanom hranom ili ga ubio na neki drugi način, kao što mi je nezamislivo da je neko namerno autom pregazio Psa, premda nemam iluzija da su tih mesec dana, koliko smo učestvovali u drami napuštene životinje, pored Psa u vozilima prolazila i čudovišta svakodnevnog života. Jedan šaljivdžija za volanom doviknuo mi je u prolazu: “Šta ga raniš... Ubi džukelu!”
Ko god da je tog Psa izbacio iz auta u šumi, taj će za sebe, ako ima gram duše i zaru pameti, ako nije emocinalna i socijalna nakaza, bez obzira na razloge jednog takvog neljudskog čina, smisliti već kakvo-takvo opravdanje da ga, bar, nije usmrtio, da je Psu, bar, poklonio “slobodu” i samim tim još jednu šansu (da ga neko udomi), premda je životinji, pokazala je najčešća domaća praksa, samo odložio smrt. Fenomen izbacivanja pasa (i mačaka) iz auta pored puteva, nije dabome nikakav srpski specijalitet rešenja psećeg pitanja, ima toga i drugde (viđao sam napuštene pse i pored švajcarskih, nemačkih, mađarskih, čeških unutrašnjih puteva), ali drugde ostavimo njima; stoga, ako moje reportersko “istraživačko” iskustvo s unutrašnjih puteva sremskog kontinenta može da posluži kao neka vrsta uzorka, onda se usuđujem da utvrdim da je Srem Zemlja pregaženih pasa! I bila je ovo priča o jednom takvom (pregaženom) Psu, priča o Psu lutalici iz fruškogorske šume. I njegovim Prijateljima. Ali i priča o jednoj od “izgubljenih duša”, koje lutaju po našim gradovima, putevima, šumama...
Pas je do takvih razmera ušao u život čoveka da je postao deo njegovog bića, sama njegova ljudska i civilizacijska suština, i kada se (ne)čovek lišava “najboljeg prijatelja”, ubija ga ili izbacuje na ulicu ili u šumu, on zaprava ubija i odriče se sebe samog, lišavajući se svog najvrednijeg elementa: sopstvene duše. “Ako verujete u raj i pakao”, pisao je J. Turber, “onda će svaki pas kojeg ste poznavali biti u raju. Ljudi će tamo biti vrlo, vrlo malo.” Čoveče, ti koji si iz auta izbacio Psa u šumi, iznad Starog Rakovca, kada jednom shvatiš da si izbacio i izgubio sopstvenu dušu, otiđi do Pseće krivine, ispod Zmajevca, i tamo je potraži... Ali tamo više nećeš naći svog najboljeg Prijatelja.
Željko Marković
Foto: Ž. M.
Izvor: Dnevnik
