Protiv pasa se vodi specijalni rat (saopštenje za novinare)

Uključivanjem svih najvažnijih elektronskih medija u Srbiji u hajku protiv pasa i to u udarnim terminima, u glavnim informativnim emisijama, kontinuiranim emitovanjem snimljenih priloga o incidentima sa psima, pa čak i samog čina hvatanja pasa od strane šintera u Šumicama i na Dedinju u periodu od 11.10. do 15.10.2011. napravljen je opasan presedan u ovoj zemlji sa dalekosežnim posledicama.

 

Činom emitovanja hvatanja pasa pomenuti elektronski mediji (TV Pink, RTS 1, Studio B TV, B92 TV, TV Avala, i Prva TV) su flagrantno i u kontinuitetu kršili Zakon o radiofuziji, član 68, tačke 5. i 6, što nisu smeli, međutim, na takav njihov postupak niko nije reagovao, pa čak ni RRA, iako se previđena novčana kazna po članu 113, tačka 2, kreće u rasponu od 300.000 do 1.000.000 dinara. Napravljen je još jedan prekršaj jer gledaoci nisu upozoreni na sadržaj koji sledi, a koji je uznemiravajući za sve osetljive ljude. Sve ono na šta se iole civilizovani svet zgražava, u Srbiji je postalo "normalan"sistem vrednosti i još se servira u informativnim udarnim terminima bez ikakvog prethodnog upozorenja kada su psi u pitanju?!

 

Zaista se pitamo kako je to moguće i dokle više? Da, zaboravili smo, da kada su psi u pitanju: sve je svima dozvoljeno! Zar treba jedna neprofitna i volonterska organizacija koja se stara o uličnim psima da brine i o poštovanju zakona u ovoj zemlji i da štiti duševni mir njenih stanovnika pored tolikog broja zaposlenih u brojnim institucijama ove države koji za takve i slične povode primaju plate iz budžeta?

 

Izvršen je silovit medijski udar na pse, iako su pomenute ujede naneli vlasnički psi, a vešto je cela hajka podmetnuta, kao i uvek, uličnim psima; a odmah nakon toga, "spontano" je usledila nikad ranije upamćena i organizovana šinterska racija po celom Beogradu u dve smene šintera, skupljajući neselektivno sve pse, dobrim delom i starateljske koji ne prave nikom nikakav problem jer godinama žive na ulicama bez ijednog incidenta. Da apsurd bude savršen i potpun, većinu tih pasa su, oni koji ih danas hvataju i bez valjanog razloga osuđuju na doživotno zatočeništvo, još juče, sami vraćali među ljude jer su pitomi. U ovoj zemlji odavno nam je poznato da svako sa psima može da radi šta hoće.

 

Televizije u takvom "presudnom trenutku za celu naciju" nisu uzele izjavu niti jedne NVO - jer ako je cela Srbija podignuta na noge - zbog pasa, red je bio da se i njihov glas čuje. EI 17 se ponudila TV Pinku, pošto je imala prijavu za zlostavljanje malog vlasničkog psa iz Zemuna, ali nisu nas udostojili ni odgovora - toliko o kulturi komunikacije najgledanije televizije u Srbiji. Niko mu nije pritekao u pomoć, te ma koliko to zvučalo kao čista jeres u ovoj uzavreloj situaciji danas - pas nije kriv jer niko nije hteo da to spreči! Ali, to su teme koje medije u principu ne interesuju. Novinarsko pravilo o dve strane, kada su psi u pitanju, retko važi.

 

Iznenadili smo se kada smo na snimcima hvatanja pasa videli i policiju - iako su bili u štrajku i sami izjavili da će izlaziti samo za krivična dela?! Zar je moguće da je hvatanje pasa po ulicama postalo krivično delo preko noći, a u nečijem interesu? Organi represije svake države u Beogradu se koriste za hvatanja kučića?! Demonstracija strašne sile i nasilje.

 

Medijska hajka uperena protiv uličnih pasa započeta 2000. nikada nije ni prestala. Psi su tada izvučeni iz potpune anonimnosti i stavljeni pod reflektore kamera i javnosti da bi postali, dosad, neviđene žrtve medijske eksploatacije i manipulacije. Niko se tako predano i kontinuirano ne proganja kao psi u ovome društvu, ali i demonizuju.

 

Pristup problemu pasa na ulici je nedopustivo površan, pretežno proizvoljan i nadasve ličan. S obzirom da odgovornosti prema građanima nema, oni su ostali uskraćeni za osnovne informacije o suštini ovog problema, o merama koje se preduzimaju i o poželjnom njihovom ponašanju prema psima. TV Pink se, nedavno, prilikom emitovanja hvatanja pasa oko o.š. "Pavle Savić"(dakle, nije prvi put) u Mirijevu, ali i zmija, potrudio da pozove stručnjaka za njih koji je izjavio da nisu opasne, ali zato za pse: nikoga, kao i uvek! Žalosno je i neoprostivo što se mediji psima bave samo od incidenta do ujeda!

Geneza svakog ujeda jeste nasilje nad psom, a kinofobija uzročnik svih incidenata sa njima.

Sledstveno tome, a imajući u vidu da je svaka hajka, zapravo, poziv na linč nekoga, u ovom slučaju pasa, da li je dopustivo da elektronski mediji države koja se nada statusu kandidata za članstvo u EU pozivaju na nasilje?

 

Zašto na ovakve javne pozive na nasilje ne reaguje niko: ni institucije, ni organi, ali ni brojne resorne NVO koje se dobro kotiraju u medijima jer se finansiraju iz inostranstva?

 

Hajka podstrekava na vršenje krivičnih dela, uzbunjuje javnost, izaziva paniku (krivična dela), a kao da to nije dovoljno, SVESNO indukuje enormne količine straha građanima od pasa, čime se stvaraju idealni uslovi za rat između ljudi i pasa što će neminovno dovesti do frapantnog porasta broja ujedenih građana i broja ubijenih ili zlostavljanih pasa. ČIJI JE TO CILJ u stvari?

 

Da se razumemo, ujeda i incidenata sa psima ima u svakoj zemlji i biće ih uvek jer je život sačinjen i od incidenata, PA I SA PSIMA. Međutim, davanje tolikog prostora u medijima, pa još u vestima, je zaista bolesno, posebno što vest o ubistvo čoveka ili nekom drugom stradanju ljudi, bude emitovana jednom i uglavnom se ne ponavlja, dok se sadržaji o incidentima sa psima emituju kao serije - do iznemoglosti! Da li je to normalno?

 

Da, u Srbiji se vodi specijalan rat protiv pasa jer ovakvo medijsko "izveštavanje" o psima zaista nosi brojne obrise klasičnog: perfidnost, građani, a ni psi ne prepoznaju da su meta napada, ispada da se to prirodno desilo (a u stvari je isprovocirano), cilj je promeniti mentalnu matricu svesti na način koji odgovara ciljevima (uništenju uličnih pasa) i dirigovati misaonim procesom stanovništva. KO STOJI IZA TAKO NEČEG MONSTRUOZNOG U SRBIJI?

 

Zašto neko tolike godine krije istinu sprečavajući građane da razumeju problem i da nauče da žive sa psima na ulici? Zašto im niko nije objasnio da pasa mora biti jer još uvek ne postoje mehanizmi za sprečavanje priliva novih? Zašto niko nije pitao one, kojima "smeta" neki pas koji ih ne dira, da li bi voleo da mu, umesto njega, sutra dođu neki nepoznati koji će ga možda dirati? Zašto neko stalno održava opšterasprostranjenu zabludu da se psi mogu skloniti, i na njoj gradi sukob onih koji ih ne vole sa nama? Kako nas onda to mediji informišu?

Ovo intenzivno sklanjanje pasa po Beogradu je običan predizborni trik.

 

EI17 je koristeći svetske metode, a prema podacima "Veterine Beograd" uradila Analizu ujedljivosti uličnih pasa Beograda, koja pokazuje da Beograd, sa hiljadama pasa na ulicama, ima 0,11% ozleđenog stanovništa na godišnjem nivou,neuporedivo manje od zemalja koje nemaju pse na ulici! S kojim pravom su onda - potpuno neutemeljeno u činjenicama -ulični psi Beograda satanizovani u medijima i u čijem interesu?

 

Pored svega, ako građani Srbiji nemaju većih i ozbiljnijih briga od kučića, od nasušne kore hleba i opšteg očaja, onda je ovo retko srećna zemlja, samo što oni to nisu ni primetili.

U nastavku su prikupljeni podaci o broju televizijskih priloga na temu pasa u samo nekoliko dana, kao dokaz navedenog, a količina je zastrašujuća - dostojna čuvene Gebelsove propagande!

 

 

 

 

 

 

Hvatanje pasa Šumice/Dedinje:
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: PINK TV Termin: 20:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Nacionalni dnevnik Trajanje: 00:02:28
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: Avala TV Termin: 18:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:01:29
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: 1 RTS 1 TV Termin: 17:45:00
Zemlja: Srbija Emisija: Beogradska hronika Trajanje: 00:01:31
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: B92 TV Termin: 18:30:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti B92 Trajanje: 00:02:28
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: STUDIO B TV Termin: 19:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:09:27
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: Prva TV Termin: 19:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:01:51
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: PINK TV Termin: 19:30:00
Zemlja: Srbija Emisija: Nacionalni dnevnik Trajanje: 00:01:14
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: PINK TV Termin: 19:30:00
Zemlja: Srbija Emisija: Nacionalni dnevnik Trajanje: 00:01:17
Datum: Sre, 12/10/2011 Medij: 1 RTS 1 TV Termin: 19:20:00
Zemlja: Srbija Emisija: Dnevnik 2 Trajanje: 00:00:38
Datum: Čet, 13/10/2011 Medij: PINK TV Termin: 07:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Dobro jutro Trajanje: 00:14:14
Datum: Čet, 13/10/2011 Medij: Avala TV Termin: 09:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Otvoreni studio Trajanje: 00:01:49
Datum: Čet, 13/10/2011 Medij: STUDIO B TV Termin: 07:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Beograde, dobro jutro Trajanje: 00:06:44
Datum: Čet, 13/10/2011 Medij: PINK TV Termin: 17:40:00
Zemlja: Srbija Emisija: Nacionalni dnevnik Trajanje: 00:00:45
Datum: Čet, 13/10/2011 Medij: Prva TV Termin: 19:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:02:00
Datum: Čet, 13/10/2011 Medij: PINK TV Termin: 19:30:00
Zemlja: Srbija Emisija: Nacionalni dnevnik Trajanje: 00:00:47
Datum: Sub, 15/10/2011 Medij: PINK TV Termin: 19:30:00
Zemlja: Srbija Emisija: Nacionalni dnevnik Trajanje: 00:00:43

Vlasnički u Zemunu:
Datum: Sub, 15/10/2011 Medij: B92 TV Termin: 16:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti B92 Trajanje: 00:01:38
Datum: Sub, 15/10/2011 Medij: Avala TV Termin: 18:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:00:41
Datum: Sub, 15/10/2011 Medij: Prva TV Termin: 19:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:02:02
Datum: Sub, 15/10/2011 Medij: 1 RTS 1 TV Termin: 19:20:00
Zemlja: Srbija Emisija: Dnevnik 2 Trajanje: 00:01:36
Datum: Sub, 15/10/2011 Medij: 1 RTS 1 TV Termin: 19:20:00
Zemlja: Srbija Emisija: Dnevnik 2 Trajanje: 00:01:36

Protest protiv hajke:
Datum: Ned, 16/10/2011 Medij: Avala TV Termin: 18:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:01:20
Datum: Ned, 16/10/2011 Medij: Prva TV Termin: 19:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:01:16
Datum: Ned, 16/10/2011 Medij: 1 RTS 1 TV Termin: 19:30:00
Zemlja: Srbija Emisija: Dnevnik 2 Trajanje: 00:02:03
Datum: Ned, 16/10/2011 Medij: B92 TV Termin: 16:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti B92 Trajanje: 00:02:03
Datum: Ned, 16/10/2011 Medij: B92 TV Termin: 18:30:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti B92 Trajanje: 00:02:03
Datum: Ned, 16/10/2011 Medij: STUDIO B TV Termin: 19:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Vesti Trajanje: 00:03:23
Datum: Pon, 17/10/2011 Medij: Avala TV Termin: 09:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Otvoreni studio Trajanje: 00:02:28
Datum: Pon, 17/10/2011 Medij: STUDIO B TV Termin: 07:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Beograde, dobro jutro Trajanje: 00:03:35

Najava promene zakona:
Datum: Uto, 18/10/2011 Medij: 1 RTS 1 TV Termin: 17:45:00
Zemlja: Srbija Emisija: Beogradska hronika Trajanje: 00:02:04
Datum: Sre, 19/10/2011 Medij: 1 RTS 1 TV Termin: 06:00:00
Zemlja: Srbija Emisija: Jutarnji program Trajanje: 00:02:08

Nezapamćena hajka na pse, a posebno ulične – „Igre bez granica“ (saopštenje za novinare)

Beograd, 26. 10.2011.

Poštovani urednici i novinari pisanih i elektronskih medija,
Poštovani građani Beograda i Srbije,

Sa bolom u srcu i sa nevericom u duši konstatujemo da je sam đavo uzeo stvar u svoje ruke u Beogradu i u zemlji Srbiji sa ovakvim medijskim „informisanjem“ građanstva.

Kako je moguće da se tako nesrazmeran medijski prostor prioritetno poklanja manijakalnom progonu pasa, a da sa druge strane mediji nisu zainteresovani da informišu građane o bezmalo masovnom stradanju uličnih pasa na pojedinim lokacijama ovog grada?

TROVANJE uličnih, ali i vlasničkih pasa, kao i NASILJE nad njima su odavno dostigli zastrašujuće dimenzije koje nose ozbiljan predznak patologije i bolesti čitavog društva, a da niko od onih koji primaju platu iz budžeta, neće time da se bavi, dok mediji ne žele o tome da izveštavaju?


NAPAD PSIHIČKI BOLESNOG NA ŽENU I MIRNE STARATELJSKE PSE

Lično, juče sam doživela da mi psihički bolesnik koji se godinama leči u odgovarajućoj instituciji, a neki „odgovoran“ lekar ga je pustio, sa teškom macolom i ogromnim metalnim teškim klještima, preti – ubistvom, da me vređa najstrašnije jer zna da ja hranim ulične pse u kraju?!

Zatim je, pod izgovorom da je on napadnut, pa njegova ćerka ujedena – a sve je laž, ćerke su mu odrasle i divne – čak imaju i psa, krenuo po kraju da macolom ubije dobre starateljske pse koji su godinama tu bez i jednog jedinog incidenta?! Niko, ali niko od velikog broja prisutnih građana nije hteo da pomogne da mu se hladno oružje oduzme jer su svi – poverovaši u njegove lažne priče, a ne znajući da je stvarno poremećen, maltene imali „razumevanje“ za njegovu nameru?!

Samo sam se ja, kao žena, suprotstavila i sprečila da ubije psa koji je mirno ležao i čak mu se radovao jer je mahao repom, a bolesnik macolom da ga udari u glavu. Jednog psa je potkačio jer nije uspeo da pobegne.


POLICIJA ODBILA DA GA SKLONI SA ULICE I SMESTI

Divljao je poprilično vremena, zvala sam policiju koja je došla, ali je odbila da ode kod njega iako sam im rekla, pošto živi u mojoj zgradi, da je stvarno psihički bolestan i da se leči?!

Zvala sam sve i tražila da se pod hitno vrati u instituciju jer je agresivan i opasan po okolinu, međutim policija iz Mirijeva je odbila da primeni postojeću proceduru koja omogućava da se takvi smesta sklone jer je sve svela na psa, kao i obično?! Nije vredno napominjati da je reč o dva krivična dela jer nas, građane, u ovoj zemlji nema ko da zaštiti – sve je uništeno, pa i policija!


NAPADAO I DRUGE I VREĐAO

Dotični bolesnik je napao i komšiju koja ima 70 godina jer mu „dira ženu na autobuskoj stanici“(?!), te mu je pretio da će ga zaklati – kad tad, iako ni u kakvoj vezi nije sa psima, za razliku od mene. Ovo potvrđuje poremećenost dotičnog. Celo prepodne je vitlao, udarao metalne stubove macolom,. divljao i niko nije bio nadležan da se takav čovek smesta skloni.Da je neko pozvao za psa koji je samo zalajao, makar i na zvezde, šinteri bi hitro došli i odveli ga! Da se ovako nešto desilo u ma kojoj zemlji, čak ne ni evropskoj, za pet minuta došlo bi troje kola da ga sklone gde mu je i mesto.


ZAMENA TEZA. NISU PSI PROBLEM VEĆ LJUDSKI OLOŠ

Ludnice su pune, a koliko čujemo i zatvori, bensedini se više neće prodavati kao bombone, a ostali smo samo mi i ulični psi „na izvolite“ svima i ovom lakovernom i neupućenom narodu koje veruje u sve što mu se servira, pa tako i u zamenu teze , da su ulični psi njegov najveći problem, a ne glad, opšte siromaštvo i bespuće miliona uništenih ljudskih života.


IZBORNI POENI

Neko je namerno pokrenuo i profesionalno – bez zamerke – ovu do sada najagresivniju kampanju protiv uličnih pasa odradio, iako su četiri ujeda počinili isključivo vlasnički psi, sve je vešto podmetnuto uličnim psima: zašto? Zato što onaj ko upravlja ima politički i svaki drugi interes u ovom predizbornom periodu u toj oblasti, a mediji, umesto da budu kontrolori vlasti, zajedno sa političkom opozicijom i nevladinim sektorom, u Srbiji su pretvoreni u servis izvršne vlasti na ma kom nivou.

Politički i izborni interes je interes, čak i za to imamo delimično razumevanje, ali da cena političkog poena pred izbore bude svesno podsticanje na nasilje i ugrožavanje stotine života i ljudi i uličnih pasa, to je ipak preskupo i nedopustivo.Demokratija u Srbiji ne sme da se pretvori u izbornu tiraniju!


STRADANJE NEDUŽNIH

Ne prihvatam da moj život, ili život bilo bilo koga drugoga, ko brine o napuštenim životinjama, ili samo šteta svog psa, bude ugrožen jer nas je neko, svesno ili nesvesno, a zarad sopstvenih ciljeva, označio kao žive mete i time usmerio sve problematične kategorije ovog društva, duševne bolesnike, alkoholičare, nasilnike, ovisnike i sve primitivce na iživljavanje nad nama, čak i obične medijski indoktrinirane građane misleći da ih mi „ugrožavamo“ i da napadom na nas „čine dobro delo! Za preko šesnaest godina brige o uličnim psima, ovo sam prvi put u životu doživela!

Zato molimo one koji upravljaju, ali i medije da ako već institucije ne funkcionišu u ovoj državi, da makar naše živote poštuju i da prestanu ove „igre bez granica“jer zaista mogu dovesti do još većeg i ozbiljnijeg stradanja nedužnih na sve strane.

 

Danica Drobac, predsednik EI 17

Suze dece zbog politike grada prema uličnim psima

U Mirijevu, ul. Samjuela Beketa na uglu zgrade br. 8 živeli su keruša Cica i 4 mala šteneta ne smetajući nikome. Svi iz ulice su se brinuli o njima dok kerušu Cicu šinteri nisu odveli na brutalan način i ostavili 4 mala šteneta koji još sisaju.

 

3.10.2011 oko 11 sati pre podne čulo se bolno zavijanje keruše. Deca su uplakana otišla u školu ostavljajući male štence.

Keruša Cica ostala je bez vlasnika pre 4 godine i od tada je ona naš ulični ljubimac, a kad se oštenila sredinom avgusta, donela je mnogo sreće i radosti čitavoj ulici. Svojom predanošću i brigom deca su zaslužila Cicino poverenje.

I ova priča bi imala tužan kraj jer nas je Zoohigijena Beograda ostavila bez informacija o razlogu odvođenja keruše Cice. Na svu sreću postoji Evropska Inicijativa 17 i neko ko stvarno brine o životinjama bez materijalne nadoknade. Zahvaljujći predsednici Danici Drobac koja se odmah upustila u rešavanje ovog slučaja i na njenu inicijativu keruša Cica je vraćena posle dvodnevnog odsustva. Dirljiv je bio dolazak keruše Cice, deca su se radovala, a štenci su srećno skakutali oko svoje majke. Keruša Cica se tresla od doživljene traume i neprijatno mirisala. Po ugovoru iz azila Rakovica obavezali smo se da će keruša Cica biti čipovana i vakcinisana kad prođe period laktacije. Ovde bi priča imala srećan kraj, ali su je šinteri jutros, 18.10.2011. opet pokupili sa ulice gde se družila sa druga dva psa.

 

I ŠTA SAD?

Opet sve iz početka, štenci su večeras sami na niskoj temperaturi do 0 stepeni, deca opet očajna, a keruša Cica opet negde doživljava traume.

 

ZBOG KOGA?

Da li zbog “savesnih” građana kojima i deca smetaju, a kamoli psi?

Ili možda zbog nečijih stranačkih poena?

Nemojte mi samo reći da je to zbog aktuelnosti ovih dana: “Pas napao dete”, “Trudnica pala...” , “U Zemunu pas napao”, itd. itd.

Istina je negde drugde, a nju znaju oni koji vole pse (ne znam za slučaj da je ulični pas napao čoveka koji ga voli i hrani).

 

SLUČAJ PONOVO OTVOREN!

Pored keruše Cice šinteri su pokupili još 3 psa u ul. Samjuela Beketa 5, u parku kod dragstora na očigled radnice. Psi su mešanci,deca su se družila s njima i nadenula su im imena i to pas Meda, tamno-braon boje sa ranom na nozi. Pas Beba koji je pre godinu dana pobegao iz azila, pas Kralj – ogromni crni pas sa velikom belom flekom ispod vrata (ne voli da mu se diraju uši). A pas Dule se nije dao uhvatiti. Ovde bi neko trebao mnogo da razmisli i da napravi selekciju kad se upušta u jedan poduhvat racije. Gde su tu granice, kome se pomaže, a ko je istinski oštećen i povređen? Šta dalje...?

 

 

M. P. i deca

CNR (uhvati-steriliši-pusti/vrati) nema alternativu!

Borba, 17.08.2009.

Studija Roberta Smita preporučuje princip po kome se sterilisani psi vraćaju na mesto odakle su pokupljeni jer eliminisanje čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu.

Istanbul ima problem uličnih pasa još iz vremena Vizantije. Retko koji putopisac iz doba Osmanskog carstva je propustio da, uz obavezno divljenje multietničkom, multikonfesionalnom i uopšte multikulturalnom karakteru tadašnjeg Konstantinopolja, pomene ulične pse.

Uprkos bliskoistočnoj izreci koja kaže da je „grad u kome psi ne laju tokom noći mrtav grad" i verovanja da su ulični psi deo pa i sreća grada, razne vlasti su tokom istorije pokušavale da reše ovaj problem.

Najpoznatija epizoda, koja je i dan-danas u svesti svakog stanovnika Istanbula, desila se 1910. godine. Mladoturci, čiji je politički uticaj i preuzimanje administracije tada bio u usponu, odlučili su da reše problem istanbulskih pasa lutalica jednom zauvek.

Svi ulični psi su pohvatani i transportovani na nenaseljeno ostrvo Sivriadu u Mramornom moru. Danima su Istanbulci slušali zavijanje i arlaukanje sirotih životinja koje su se u nedostatku vode i hrane klale između sebe. Ubrzo potom grad je pogođen zemljotresom, što objašnjava zašto je događaj ostao duboko urezan u pamćenje. Samo tri godine kasnije psi su ponovo bili vidljivi na ulicama grada, a pet godina kasnije kao da akcija nikad nije bila ni preduzeta. Do preseljenja u Istanbul godine 2000. nisam razmišljao o psima lutalicama ili, preciznije, o uličnim psima. Jednostavno, gde god da sam živeo taj problem, ako ga je i bilo, nije bio vidljiv. Ono što me je prijatno iznenadilo jeste da je većina uličnih pasa vakcinisana što je vidljivo po „minđušama" koje im se tom prilikom stavljaju.

S druge strane, vlasti su povremeno pokušavale da se nose s problemom pokretanjem kampanja trovanja. Mnogo kućnih ljubimaca je padalo kao „kolateralna šteta", a da se brojno stanje lutalica nikad nije bitno menjalo.

Činjenica da masovna trovanja nemaju uticaja na populaciju uličnih pasa delovala mi je zbunjujuće dok se, sticajem okolnosti, nisam upoznao sa Robertom Smitom i njegovom studijom o rešavanju problema uličnih pasa u Istanbulu. Naime, sreo sam pet žena koje su upravo osnivale društvo za zaštitu beskućnih životinja. Robert Smit je bio osnivač sličnog godinama aktivnog udruženja, te su ga pozvale da podeli svoja iskustva i savete. On je upravo završio studiju i pokušavao da lobira kod vlasti da krenu u dugotrajno i efikasno rešavanje problema pasa lutalica. Studija je rađena na osnovu iskustava i predloga Svetske zdravstvene organizacije koja se, logično, zbog pitanja besnila često sreće sa problemom uličnih pasa. Princip koji se preporučuje (u svim dokumentima koje spominju problem) svodi se na „vakciniši, steriliši i pusti" (vrati na mesto).

Psi prepušteni sami sebi okupljaju se u teritorijalno organizovane čopore. Eliminisanje jednog, dva, tri ili više čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu, a što su bolji uslovi (više teritorije znači više hrane) psi će se brže razmnožavati.

Pomenuto iskustvo Sivriade, a ono nije jedino takvo (pa ni u Istanbulu), jasno govori o uzaludnosti pokušaja da se problem uličnih pasa reši fizičkom likvidacijom. Da ne govorimo o prostoj računici prema kojoj jedna ženka, u idealnim uslovima, tokom samo šest godina, može biti izvor populacije od 67.000 potomaka.

Princip „vakciniši, steriliši i pusti" dovodi do postepenog pada populacije bez prepuštanja teritorije drugim čoporima. Međutim, mora se sprovoditi konsekventno na celom području grada i kasnije prigradskim naseljima, kako Robert Smit kaže u svojoj studiji, „vojnom sistematičnošću - ulica po ulica". Nažalost, vidljivi rezultati tog pristupa su na dugom štapu (3-5 godina), što program ne čini privlačnim za vlasti sklonije beskorisnim ali vidljivijim akcijama eliminisanja ili sklanjanja uličnih pasa tokom predizborne kampanje i/ili kada žalbe stanovništva postanu nepodnošljive.

Ono što treba razumeti kad je reč o pristupu iz ove studije je da to nije stvar humanosti i/ili ljubavi prema životinjama nego, jednostavno, pitanje efikasnosti i dugoročnosti rešenja.

Ulični psi, a oko tog pitanja se mogu složiti i ljubitelji i mrzitelji pasa, jesu nevolja za grad i bez drastičnih incidenata poput nedavnog u Beogradu sa narodnom poslanicom Jelenom Trivan. Prestravljivanje dece i odraslih, razvlačenje đubreta i rizik koji predstavljaju u saobraćaju sasvim su dovoljni razlozi da bi se problem pokušao trajno rešiti.

Ovaj program bio bi nepotpun bez dela koji se bavi obrazovanjem (ljudske) populacije i podizanjem (ljudske) svesti kako o problemu tako i o rešavanju istog, kao i promocijom modela odgovornog vlasnika kućnih ljubimaca. U svakom slučaju, racionalni entuzijazam Roberta Smita, za razliku od emotivnog entuzijazma pomenute grupe žena, privukao je mene i suprugu da volontiramo za novoosnovano udruženje.

Skoro svaka opština u Istanbulu ima azil za zbrinjavanje uličnih pasa. Svi su prepuni i u onima koje sam video životinje izgledaju neuporedivo jadnije od onih na ulici. Osim kad treba preseći vrpcu na novoizgrđenim, azili su u stvari glavobolja svakog predsednika opštine i zapravo poslednja rupa na svirali. Tako da nije bilo čudno da je pet žena punih entuzijazma uspelo da ubedi predsednika istanbulske opštine Sarijer da im ustupi na staranje opštinski azil. Tako je naše udruženje nastalo. Opština je nastavila da plaća struju, vodu i dva fizička radnika.

U azilu kapaciteta 250 pasa (taj broj pasa je ubrzo dupliran) uvek ima šta da se radi. Moja supruga i ja smo išli uglavnom vikendom na fizikalisanje. Tada bi i dva veterinara dolazila i pro bono sterilisala pse. Obavljali su do pedeset operacija dnevno (šta sam se ja anestesteziranih pasa nanosio!).

Međutim, osnova našeg volontiranja bila je u promociji udruženja. Logo koji sam dizajnirao je štampan na majicama i kapama namenjenim prodaji. Sajt udruženja koji smo vodili supruga i ja, imao solidnu posećenost s obzirom na temu i neki kučići su usvojeni preko njega, a neki i pronađeni (kroz rubriku izgubljeni ljubimci).

Jedna od akcija koje smo pokrenuli bila je „Yüz dost yüz", mala igra reči na turskom koja znači „sto prijateljskih lica". Klasična „selebriti kampanja": fotografisali smo poznate ličnosti iz kulture i estrade u majicama udruženja i, zajedno sa njihovim porukama podrške, objavljivali te fotografije na sajtu. Udruženje je organizovalo posete školske dece azilu, a i gostovalo je po školama. No, bez obzira na sav entuzijazam i brojnost dobrovoljaca i udruženja, problem pasa lutalica će ostati dok se vlasti ne odluče da ga reše kako valja.

BOJAN BUDIMAC, BODRUM, TURSKA

Preuzeto sa sajta Sloboda za životinje

Da li je hajka na pse naš najveći problem?

Članak „Svakog dana 15 ujeda pasa“ objavljen u Glasu javnosti subjektivan je i neistinit, jer ukazuje na elementarno nepoznavanje materije, a sam naslov je zlonameran! Prijave građana VS Beograd nikako se ne mogu poistovetiti sa ujedima. Ako neko iz VS Beograd iznosi takve podatke, treba navesti ime sagovornika. Autori se pozivaju na Pravilnik iz 1994. koji predviđa masovno ubijanje pasa, ignorišući usvojeni Zakon o veterinarstvu 2005. čiji član 46 nalaže lokalnim samoupravama da zbrinu pse, dakle, zabranjuje ubijanje. Mediji mesecima bruje da se psi sterilišu i vraćaju na ulicu (4.000 pasa sterilisano), kao i o Strategiji za rešavanje pitanja napuštenih pasa, na čemu se radi od septembra 2006. godine. Da li je moguće da autorima teksta sve ovo nije poznato? Ovo je veoma važno jer svi ti psi su prošli testove agresivnosti (za razliku od ljudi) i niko normalan, a kamoli stručna služba za to zadužena, ne bi vratio na ulice pse koji bi nekog ugrozili. Oni su vakcinisani, sterilisani, evidentirani su i imaju svoje „staratelje“, te se nikako ne mogu nazivati „lutalicama“ jer su stacionirani i „brane“ svoja staništa. Ljudi koji ih hrane obavljaju društveno koristan posao jer sit i napojen pas je potpuno stabilan pas. To su zbrinuti psi „iz kraja“. Većina pasa na ulicama su upravo ti psi, te ne treba narod plašiti jer to nisu nepoznati psi o kojima se ništa ne zna. Čuveni „napadi“ pasa na ljude su vrlo problematična kategorija jer deo neupućenih građana svako lajanje psa doživljavaju kao pretnju, te to podvode pod „napade“! Problem postoji, jer je veoma rasprostranjen strah od pasa kod dela ljudi, te im treba pomoći da to prevaziđu, a ne dolivati ulje na vatru. „U strahu su velike oči“. Vrlo često ljudi u panici svojim nekontrolisanim ponašanjem uplaše pse koji se uzbune i tada mogu nastati problematične situacije. Zanimljivo je da sa psima imaju incidente uglavnom ljudi koji ih se plaše! Drugi problem je nasilje u društvu, samim tim nad psima. Deo užasno primitivnih građana šutira, gađa kamenjem i maltretira pse, neki to čine čak iz dokolice. Ne samo da je takvo ponašanje kažnjivo po KZ RS, već je nadasve opasno jer stvara strah psu od ljudi. Nije tajna da je nasilje ophrvalo ovo društvo i sve uzraste, te istine radi treba reći da su upravo psi prvi na udaru svim tim kategorijama. Neka deca su danas zaista divlja i nasilna, ubijaju drugove, dakle, nisu nikakvi anđelčići.

Da zaključim, novine su „javna reč“, utiču na formiranje javnog mnenja, s toga subjektivnosti nema mesta i njihova je pomoć potrebna u ovoj oblasti, ali u pravcu smirivanja strasti, pružanja informacija sugrađanima, suzbijanja obostranih strahova, potpuno drugačije intoniranih priloga.

I konačno, bilo bi poželjno da se sa hajkom na pse prestane, kao da ova zemlja nema nijedan drugi problem!

Danica Drobac, predsednik EI 17

Pismo objavljeno u Glasu javnosti, februara 2008. godine, reakcija na članak „Svakog dana 15 ujeda pasa“ od 6. februara 2008.

 

Moskovski ulični psi

Šta predviđa Pravilnik o načinu držanju pasa koji mogu predstavljati opasnost za okolinu?

Povodom pisanja Press-a da će pas koji je devojčici odgrizao uho biti uspavan, iako ne znamo na osnovu čega je tako nešto napisano – da li je neko iz nadležnih struktura isto izjavio ili je to mišljenje samog novinara, dužni smo da predočimo šta je predviđeno Pravilkom o načinu držanja pasa koji mogu predstavljati opasnost za okolinu:


Član 2.

Pas koji se drži kao kućni ljubimac, a koji može predstavljati opasnost za okolinu (u daljem tekstu: opasan pas), u smislu ovog pravilnika, jeste bilo koja jedinka te vrste, izuzev službenog psa, koja je:
1) bez očiglednog povoda napala čoveka i nanela mu telesne povrede ili smrt;
2) bez očiglednog povoda napala drugog psa i nanela mu teške telesne povrede ili smrt;
3) uzgajana, odnosno dresirana za borbe pasa ili nađena u organizovanoj borbi sa drugim psom;
4) namenjena za čuvanje imovine ili kao telesni čuvar;
5) rase pit bul terijer ili mešanac te rase, koji ne potiče iz kontrolisanog uzgoja;
6) rase bul terijer, staford terijer, američki staford terijer i mini bul terijer ili mešanac tih rasa.


Član 4

Veterinarska stanica, odnosno veterinarska ambulanta upisuje podatak da je pas opasan u Registar pasa (rubrika: "tip događaja") i u potvrdu za pse i mačke (rubrika: XI. OSTALO), i to:
1) u slučaju da pas bez očiglednog povoda napadne čoveka i nanese mu telesne povrede ili drugog psa i nanese mu teške telesne povrede - ako veterinarski inspektor po podnetoj prijavi utvrdi da je pas opasan;
2) u slučaju da je pas dresiran za borbe ili nađen u organizovanoj borbi sa drugim psima - ako veterinarski inspektor po podnetoj prijavi utvrdi da je pas uzgajan, odnosno dresiran za borbe ili nađen u organizovanoj borbi sa drugim psom;
3) u slučaju iz člana 2. tač. 4), 5) i 6) ovog člana - prilikom vakcinacije psa protiv besnila.
O upisu podatka iz stava 1. ovog člana veterinarska stanica, odnosno veterinarska ambulanta obaveštava kinološki savez, u roku od osam dana od dana upisa.


Član 8.

Vlasnik koji drži opasnog psa mora, zajedno sa psom, da prođe obuku, uz proveru stepena socijalizacije.

Obuci i proveri iz stava 1. ovog člana podvrgava se i pas koji se u smislu ovog pravilnika ne smatra opasnim psom, i to pas srednjeg rasta (visine 55 cm mereno u visini grebena) i veliki pas, ako vlasnik želi da tog psa izvodi bez povoca i brnjice.

Ako posle provere stepena socijalizacije iz stava 1. ovog člana opasan pas ne postigne zadovoljavajuću ocenu, odnosno ako i dalje predstavlja opasnost za druge ljude i životinje, takav pas se više ne može držati i lišava se života u skladu sa zakonom kojim se uređuje dobrobit životinja.

(U članu 3. stav 1. tačka 4) definisano je da provera stepena socijalizacije jeste provera socijalizacije psa koju obavljaju lica koja su osposobljena za tu vrstu poslova, a koja se vrši posle sprovedene obuke, u skladu sa programom kinološkog saveza.)


Član 9.

Vlasnik koji drži opasnog psa iz člana 2. tač. 1) i 2) ovog pravilnika koji je više od jednog puta bez očiglednog povoda napao čoveka i naneo mu telesne povrede ili drugog psa i naneo mu teške telesne povrede ili smrt mora da obezbedi kastraciju/sterilizaciju psa, u roku od 14 dana od dana upisa podatka da je taj pas opasan u Registar pasa i u potvrdu za pse i mačke, kao i da o tome, kao dokaz, nadležnom veterinarskom inspektoru dostavi fotokopiju računa za obavljenu kastraciju/sterilizaciju.

Trovanje životinja je strogo zabranjeno i kažnjivo!

Klinknite ovde da biste plakat sačuvali kao pdf fajl.

Prilog emitovan u emisiji Beogradska hronika (RTS1), u četvrtak 29. septembra

 

U prilogu govore: Danica Drobac, predsednik EI17 Predrag Petrović, gradski sekretar za komunalne i stambene poslove Igor Bulat, novinar.