Veterinarska inspekcija je po nalogu resornog gradskog Sekretarijata podnela veliki broj zahteva Prekršajnom sudom u Beogradu za pokretanje prekršajnog postupka protiv udruženja, ali i samostalnih staratelja uličnih CNR pasa – što je nesvakidašnji presedan da se oni građani koji su dobrovoljno brinuli svojim sredstvima o uličnim psima, podmetnu kao neodgovorni vlasnica pasa!
Ovakac čin je ravan razbojništvu pod plaštom prava i pravde jer su kazne predviđene Zakonom o dobrobiti životinja za prekršaje koji se lažno stavljaju na teret udruženjima i građanima egzorbitantno visoke: do milion dinara za pravno lice – udruženje i do 50.000,00 dinara za fizičko lice – staratelja uličnog psa.
Tim potezom gradski čelnici su ušli u obračun sa delom svojih sugrađana, kao i udruženjima za zaštitu pasa, čime se Beograd svrstao u jedini Grad na svetu koji za napuštanje, nebrigu i ugrožavanja pasa, optužuje upravo one koji ih štite i spašavaju!
Grad je ušao u rat sa svim onima koji su brinuli o uličnim psima i za njihovu plemenitost i humanost, naumio je da budu novčano kažnjeni!
Prekršajne prijave su lažne
Lažne su jer je potpuno ignorisano postojeće stanje i zlonamerno je interpretirano, zloupotrebljena je njegova neuređenost, selektivno i promišljeno, a mala fide, primenjen je i tumačen Zakon o dobrobiti životinja na koji se podnosilac prijave, vet.inspekcija, isključivo poziva sa ciljem da se optuženima naudi, psi trajno oduzmu i oni, ljudi koji brinu o uličnim psima, nasilno i „sub poena“ spreče u daljoj brizi o uličnim psima Beograda. Sve to je u cilju obezbeđivanja monopola Veterini Beograd i to nimalo demokratskim metodama, već primenom pravnog nasilja i zloupotrebom svega.
Lažne prijave protiv protiv udruženja i građana - staratelja, podnosilac prijave temelji samo na navodnom vlasništvu nad psom koje, pritom, uopšte nije dokazao, a tu nedokazanu tvrdnju dalje koristi za a priori podmetanje niza drugih prekršaja udruženjima i starateljima koji se implicitno imaju podrazumevati, a koje, takođe, nije potkrepio ni jednim jedinim dokazom, a koji kao takvi jedino mogu proisticati iz navodnog vlasništva nad psom koje nije uopšte dokazao. Podnosilac prijave ne samo da nije dokazao navodno vlasništvo nad psom, već ni da je napušten, niti da je, uopšte, bio ugrožen na bilo koji način.
Međutim, podnosilac prijave pokušava nedostatak dokaza za bilo šta za šta optužuje udruženja i staratelje, tj. nepostojanje prekršaja, da nadomesti nadljudskim mentalnim naporima i neverovatnom gimnastikom opštim teorijskim pojmovima i postulatima, čas pravnim, čas filozofsko-teorijskim, u cilju izgradnje teorije dedukcije po kojoj bi se svi okrivljeni, imali smatrati krivim po svaku cenu. Osim potvrde o načitanosti i lumen mundi podnosioca prijave, kao i iskazanog talenta za filozofsko teorijske rasprave, ovakav napor, nedvosmisleno, svedoči o njegovoj neumoljivoj nameri da se udruženja i staratelji, po svaku cenu osude. Međutim, istina je da jedino sa čime podnosilac prijave raspolaže je to da je pas uhvaćen na ulici i da je čipovan na okrivljene i ništa više.
Ovakve prekršajne prijave nastala su grubom zloupotrebom svega postojećeg i neshvatljivim ignorisanjem faktičkog stanja i činjenica što se da zaključiti na osnovu sledećeg:
1. okolnost da je neki CNR pas registrovan (čipovan) na udruženje ili staratelja u Registru vlasnika pasa, ne sme i ne može biti osnov za implicitno, a NETAČNO, pripisivanje vlasništva nad psom ni udruženjima, niti starateljima iz razloga što:
A) je opštepoznato činjenica svim sektorskim akterima, a trebalo bi da jeste i podnosiocu prijave jer i on spada u njih, da postoji problem sa evidencijom uličnih pasa koji su prošli program jer su brojni čipovani na udruženja i na građane. Upravo je isto zapisano u Strategiji koja je objavljena u Službenom listu Beograda i na taj način sam Grad je prepoznao faktičko stanje i potvrdio ga je, te nije jasno kako podnosilac prijave nije sa tim upoznat? Problem evidencije ima za posledicu da se u republičkom Registru ZAJEDNO NALAZE STARATELJI ULIČNIH PASA (koji su sterilisani i obeleženi) I PRAVI VLASNICI PASA za šta udruženja i staratelji ne mogu biti odgovorni (za pomenutu anomaliju) već samo oni koji su odgovorni za sektorsku politiku, kako na republičkom, tako i na gradskom nivou, niti bi smeli da ispaštaju na bilo koji način zbog toga;
B) je okolnost da je Udruženje „EI 17“ registrovano da se bavi uličnim psima, podnosilac prijave potpuno ignorisao, jer upravo ta činjenica dokazuje ipso facto da je svaki pas registrovan na njega, u stvari, ulični koji je prošao program sterilizacije i obeležavanja u skladu sa Strategijom, ličnim sredstvima Udruženja, članova ili saradnika. Udruženje, kao i svi drugi okrivljeni, jedino može biti „krivo“ što je svojim sredstvima doprinelo smanjenu populacije pasa jer je sterilizacijom sprečilo razmnožavanje jedinke što bi trebalo da bude osnovni cilj svake gradske politike, ali i zakonom propisana obaveza, a čini se da nije?
C) je činjenicu da je pas sterilisan i da je mešanac podnosilac prijave potpuno ignorisao jer i to nedvosmisleno potvrđuje naše navode da je reč o autentično uličnom psu, s obzirom da vlasnički nisu; da jesu, ne bismo imali neželjeno potomstvo na svakom koraku.
D) je činjenicu da su psi sterilisan i obeleženi u „Centru za mešance“ koji od 1996. vrši sterilizaciju isključivo uličnih životinja što takođe ipso facto neoborivo dokazuje njegov status – uličnog psa.
E) je činjenicu da ne postoji poseban registar za ulične CNR pse (koji su prošli program sterilizacije i čipovanja) ni posle 10 godine primene ovog sistema u Beogradu, podnosilac prijave je grubo ne samo ignorisao, već i zloupotrebio na prevaran način pripisujući starateljskom Udruženju uličnih pasa, „EI 17“ navodno „vlasništvo“ nad tim psima, ali otišao je korak dalje, optužujući ga, zajedno sa drugim udruženjem i samostalnim starateljima, pred Prekršajnim sudom za napuštanje psa – kao da je ono pravi neodgovorni vlasnik, a sa punom spoznajom da ono to nije.
F) Optuživanje staratelja CNR pasa, kao fizičkih lica,od strane podnosioca prijave kao nesavesnih vlasnika pred Prekršajnim sudom u Beogradu upućuje na kršenje čl.57.st.1.tačka 4. Zakona o zaštiti podataka ličnosti što je kažnjivo.
Imajući u vidu gore iznete činjenice potkrepljene postojećim dokazima za sve izrečeno, nedvosmisleno proističe obaveza dokazivanja svim sredstvima, uključujući i svedočenja svedoka, statusa za svakog konkretnog psa jer on se, zbog navedenih okolnosti i anomalije, može i mora dokazati činjenično, a ne a priori pripisivanjem „vlasništva“ nad psom udruženjimai starateljima od strane podnosica prijave samo iz razloga što je čipovan na njega, posebno što su materijalne posledice ovakve monstruozne zloupotrebe nemogućeg položaja u koji su, ne svojom krivicom, dovedeni svi oni koji su želeli uličnim psima da pomognu, veoma visoke.
In ultima linea nije kažnjivo niti jednim zakonom da Udruženje čipuje pse na sebe, iako je de facto prinuđeno na to jer, osim na lično ime, druga mogućnost, nažalost, ne postoji, a opet bi bili izloženi riziku da budu optuženi da su „vlasnici“ tih pasa!
2. okolnosti da je pas bio na ulici, a zašto i ne bi kada je na njoj rođen, a udruženja i staratelji su ga samo sterilisali i kada u svim aktima Grada piše da Beograd primenjuje CNR sistem? Ili se od volonterskih i neprofitnih udruženja i građana - staratelja očekuje da pse rođene na ulici sklanjaju sa njih? Ili se, pak, udruženjima i starateljima, pod pretnjom prekršajne prijave Prekršajnom sudu, ograničava sloboda delovanja zabranom da sterilišu i čipuju ulične pse iako su čl.3. Zakona o udruženjima i čl.55. Ustava RS slobode udruživanja i delovanja garantovane svim građanima Republike Srbije?
3.okolnost da je pas bio na ulici kao CNR pas – nosilac rešenja problema u skladu sa Strategijom jer je nezakonito uhvaćen od strane šintera Veterine Beograd: nezakonito jer je hvatan po usmenom nalogu vrha Grada, bez prijave (inače nedefinisane u smislu sadržaja i razloga da se pas hvata i sklanja sa ulice), suprotno usvojenoj Strategiji, bez Programa po čl.54. Zakona o dobrobiti životinja, a zloupotrebom opštih zakonodavnih ovlašćenja Veterine Beograd za delovanje i hvatanje pasa.
U pogledu „ugroženosti“ nezakonito uhvaćenih pasa i prisilno zadržanih u gradskom prihvatilištu za koju se udruženja i staratelji, terete pred Prekršajnim sudom, postavlja se pitanje zašto takva teška optužba nije ni jednim jedinim dokazom pokrepljenja: nalazom veterinara odmah po prijemu psa u prihvatilište? Nema ga jer je i ta optužba „ex capita“ i zato što je pas bio zdrav i zbrinut u svakom smislu, a vrlo bi nas zanimalo da saznamo u kom su zdravstvenom stanju psi, danas posle višemesečnog boravka u gradskom prihvatilištu, ukoliko su uopše svi živi?
Iz navoda podnosioca prijave da je pas prethodno viđen na lokaciji i da je zato, citiramo „...opredeljujuće ...“ bilo da se uhvati i smesti u gradsko prihvatilište proističe apsolutna i najbolja potvrda svih naših prethodnih navoda: neosnovanosti svega – hvatanja, smeštanja u gradsko prihvatilište, navodne ugroženosti psa i samog osnova ovih prekršajnih prijava! Podnosilac prijave je time sam potvrdio da je samo viđenje psa bio razlog za njegovo hvatanje i trajno smeštanje u gradsko prihvatilište, a ne razlozi koje navodi u prekršajnoj prijavi. S tim u vezi, kako je moguće da se samo na osnovu „viđenja“ psa, on osudi na doživotno ropstvo i liši prava na život primeren potrebama njegove vrste u zemlji koja je usvojila Zakon o dobrobiti životinja koji mu to pravo garantuje?
Da li su sve pse – 2700, ako ne i više, koliko su šinteri uhvatili i smestili u gradska prihvatilišta, „napustili“ „neodgovorni“ vlasnici ili podnosilac prijave pokušava da nam predoči kako Beograd, u stvari, uopšte nema pse na ulicama?
Ako prethodnom, da su psi hvatani samo „po viđenju“ što sam podnosilac prijave kontinuirano ističe u inicijalnom i „uređenom“ aktu, dodamo da je rešenje o privremenom oduzimanju psa post festum doneto, u svim slučajevima, a što potvrđuje poređenje datuma hvatanja psa sa datumom rešenja, jasno je, i to se mora smatrati dokazom u ovoj pravnoj stvari, da je najgrublje zloupotrebljen čl.28. Zakona o dobrobiti životinja. Pas je privremeno oduzet od udruženja i staratelja naknadno, pošto je već uhvaćen i smešten u gradsko prihvatilište, što dokazuje neosnovanost takvog rešenja i nepostojanja razloga predviđenih Zakonom za njegovo privremeno oduzimanje. Podnosilac prijave je zloupotrebio svoje radno mesto jer je administrativnim manevrima i pogrešnom, a mala fide primenom Zakona o dobrobiti životinja, doneo rešenje da bi neosnovanom hvatanju psa dao „legalitet“, ali i „pokriće“ odbijanju VB da pse nasumično uhvaćene vrati starateljima, odnosno „pravno“ pokrio njihovo nasilno zadržanje u gradskom prihvatilištu, a udruženja i staratelje, zastrašio da bi od pasa odustali i prihvatili silom stvorenu situaciju – otimanje pasa.
Da bi primena čl. 79 stav 1. tačka 2 imala smisla, kao zaštitna mera koju je propisao zakonodavac, nužno je bilo prethodno činjenično utvrditi i dokazati ugroženost psa, zatim doneti rešenje o njegovom privremenom oduzimanju i tek onda, na osnovu njega, naložiti hvatanje psa. Dakle, u konkretnom slučaju, redosled je potpuno obrnut, dokaza o ugroženosti pasa nema, kao ni o navodnom vlasništvu nad njima da bi uopšte rešenje o privremenom oduzimanju pasa koje je donela vet.inspekcija moglo biti doneto I upućeno udruženjima i starateljima i da bi imalo ikakvog smisla i osnova, što nepobitno ukazuje na proizvoljnost celog ovog manevra podnosioca prijave, samim tim nepostojanja prekršaja za koji tereti pred Prekršajnim sudom udruženja, odnosno staratelje uličnih CNR pasa.
U samom Beogradu, na svakom koraku se mogu videti psi koje nehumani vlasnici drže na lancu, bez voda i hrane, bez kućice po ekstremnim temperaturama, ali vet. inspekciji nije palo ni na pamet da te pse oduzme od takvih vlasnika, već su nas našli?!
Jasno je da je dosluh u pitanju između gradskih resornih institucija i ustanova sa pojedincima u vet.inspekciji Odeljenja za Grad Beograd! Politika i funkcije se očigledno shvataju kao „sloboda“ za vaninstitucionalno dogovaranje i uz potpuno ignorisanje postojećih zakona, opšteg interesa, potrebe rešavanja problema i samih građana čiji bi servis trebalo da budu!
KONAČNO, LOKALNA SAMOUPRAVA IMA ZAKONOM PROPISANU OBAVEZU PREMA PSIMA NA ULICI, A NIKAKO LJUBITELJI I STARATELJI ULIČNIH CNR PASA KOJI SVE ŠTO ČINE ZA NJIH - ČINE DOBROVOLJNO I VOLONTERSKI, TE SE NE MOGU TERETITI PRED SUDOVIMA NI PO KOM OSNOVU!
