The Continuity of Fraud and Deception of the Belgrade Authorities

Belgrade is very specific in relation to the rest of Serbia because back in 2002, the French „Brigitte Bardot Foundation“ conducted a campaign of mass neutering/spaying of street dogs and thus established for the first time, not only in Belgrade but also in Serbia, CNR (catch-neuter-release) system as the only truly humane system of solving the problem in the long run, making him the method that even World Health Organization recommends and which is inevitable transitional period in the resolution of the problem of dogs on the streets, along with the introduction of systematic mechanisms for its suppression. On that occasion, FBB has sterilized 900 Belgrade street dogs. However, although the Republic of Serbia approved the arrival of the FBB and the pilot project, i.e. the introduction of CNR system, and Belgrade pledged not to catch CNR dogs, BB dogs, and subsequently signed the appropriate document – "The document of good intentions", the City began to catch dogs immediately after FBB departure, even those BB dogs, and took them to Ovcha facility to be killed although they were neutered and peaceful! These dogs were marked by a tattoo number and a blue collar around their neck and in that way they were, even from the far, very obvious and recognizable to the dog catchers.

If the local coordinators (associates) of the FBB hadn’t opposed Belgrade’s deception and murder, forming the organization "European Initiative 17”, all BB dogs would have been killed, and it is likely that the CNR would never come to life in Belgrade. The fight was terrible and debilitating, as is any fight for the animals in this country. Authorities cheated, lied, typed the wrong addresses from which the dogs were captured, horrible media campaign was conducted, they enlarged number of dogs in the streets and, at one point, banned taking dogs from the Ovcha, which meant complete liquidation of the dogs, but also of the CNR in Belgrade.

Then the "European Initiative 17" decided to organize a protest rally in Belgrade, on 13th December 2003, at 12.00 at the Republic Square, on the eve of the elections, a protest for the dogs’ right to life and for removing the embargo on taking dogs from the Ovcha. At the protest there were over 700 people. Although the City backed off a bit, the struggle continued fiercely until the end of 2004, when the pressure of the City eased and when we succeeded to prevent them from taking CNR dogs, as they were neutered and peaceful, which was more or less respected from 2005 to 2008. This is the only period of relative peace. Reports on the dogs were sent to us for a check though the danger of us being deceived was always lurking. But thanks to all of this, many dogs, not only BB dogs, had the opportunity to live to old age although the City carried out the euthanasia.

Isn’t the similarity in many aspects to the present situation obvious? It seems that all of us to constantly fight against the City leaders and their policies that have never been in the public interest: Is this normal?

The question here is, where would we be today if the City of Belgrade hadn’t killed a single CNR dog as the solution of the problem and reduction of dog population in the streets?

Belgrade is also specific in that, for these ten years, there has been the movement developed and habit among a large number of citizens to use their own funds, not only for taking care of these dogs, but also for neutering them, which is not the case in any other town in Serbia.

Over the last nine years Belgrade has practiced the CNR system, but as a political decision (enacted in 2002, then confirmed the 2006 by late Mayor Bogdanovic, and later in 2008), which, however, was not confirmed by adopting proper legal City act. All these years the position of all of us who care about street dogs has been discriminatory because we were misled (constantly expecting for City authorities to fulfill the promise they made – to legalize CNR), while in practice one call against the dog was enough to remove him from the streets although the dog didn’t do anything to anybody, and with that all our efforts and emotions would be annulled, without any basis and purpose. To be truly engaged and to invest our own efforts and resources, and not have any rights and to live in constant fear presents not only the grossest discrimination, but abuse of us, the human beings.

It is well known fact that in every town in Serbia dogs have always served for the purpose of making illegal money by the local authorities who have not been under any control. Even in Belgrade, the local authorities used to neuter dogs with money from the budget and then they would kill them, also with money from the budget.

Although we have endured years of pain and discrimination and despite the promises made by the new City authorities (2008) that CNR will be legally and officially confirmed, they ventured out on, so far the most massive crime against the dogs, through the most perfidious trick that was well planned and is implemented gradually, which is contrary not only to the Animal Welfare Law, but to all other laws of the Republic of Serbia! Specifically, the City decided to conduct gradual liquidation of dogs in a way that will deceive the public: without any objective reason – firstly, there is CNR, secondly, Belgrade CNR dogs are not aggressive, they are friendly and socialized (the percentage of street dog bites on an annual basis is insignificant compared to the number of inhabitants and dogs in the streets – 2009: 0.09%, 2010: 0, 11%, this is much below the percentages in countries which have no street dogs) – and in the midst of the economic crisis and in a heavily indebted country, the authorities built shelters for more than 3000 dogs, one with the capacity for more than 1000 dogs, while continuing to build other shelters. For this purpose, the authorities are using the facilities of the former Yugoslav agricultural combine PKB (now shelter Kovilovo) and Agricultural & Industry Combine Zemun (PIK Zemun).

We are not aware that any country in recent times on European continent dared to maintain thousands of dogs in one place, because it is well known that such conducts represents horrible torture and silent and delayed death of dogs, which is already happening en masse, but far from the public eye.

Such a decision was presented to the ignorant public as „humane“, because people don’t understand the problem, while the media blockade has denied us the right of addressing the public. This decision of the City authorities is in contrast with the Animal Welfare Law: welfare cannot be ensured in such conditions, rules on shelters and on the training of the personnel in animal welfare weren’t adopted, NGOs did not take part in making this decision, not even the Program for control and reduction of the stray animal population (Serbian Animal Welfare Law, Article 54) is adopted and so on, culminating with the authorities insisting in the media that everything is according to the European standards?!

Outright dictatorship has been introduced: there are two shifts of dog-catchers that the public knows nothing about; dogs are taken away without any criteria. No one, not even representatives of NGOs can enter the shelter in Resnik. They do not reply to letters, the officials of the public company Veterina Beograd[1] are not allowed to communicate: no one has the insight and there are no institutions that would control the situation! And for comparison, since 2006, although such legal obligation didn’t exist, it was possible for organization to have their own observers in Ovcha.

On top of this, on 21 September 2011, the City authorities adopted a Strategy in which have pledged to legalize CNR, but in practice they are brutally violating it far from the eyes of the citizens, by applying the most terrific methods: emotional and financial blackmailing of the dog guardians, including NGOs, coercion and threats! Releasing of dogs from the shelter is conditioned with forced “adoption”, i.e. people are forced to sign an adoption contract and they are threatened that they will pay a fine of 500 Euros if they return the dog back on the street. Street dogs that the City had chipped on their guardians before, are treated as owner’s dogs, and without a shred of conscience they charge impoverished citizens 55 Euros for caching the dog and 4,5 Euros per day of stay in the shelter! The City authorities are brutally removing all administrative traces of their own CNR that they applied until recently, doing that at the sole expense of the citizens, while making money from them (?!). This is really a PRECEDENT – as much as we were deceived by the City authorities in the past, we never had this kind of legal violence and deprivation of rights!

How can the Democratic Party (DS), that presents itself to the Serbian and foreign public as the only political force in the Serbia’s European path who provided Serbia EU candidate status behave in such a way? This kind of terror did not exist even in the times of communism!

Legal violence, blackmail, threats and extortion of money, certainly aren’t democratic values, let alone Europe’s!

CNR – objectively – as an interim solution, has no alternative in Belgrade and if we want to work in the public interest and in the interest of the citizens. CNR is the only viable and sustainable solution for the City because there are no costs, as NGOs and other independent guardians care for dogs and the only method that through process brings reduction of dog population, and we are close to achieving that since in Belgrade dogs have been neutered for years and recently has had a noticeable decline in the inflow of new dogs. With aforementioned decision, the City authorities are annulling a huge financial and human investment, taking us back to ZERO: as if no one ever worked on solving the problem, which must not be allowed!

As Belgrade in 2003 wanted with its irresponsible move to cancel a major investment both material and nonmaterial, and RESISTANCE prevented that, unfortunately today, in 2012, almost the same thing is happening and the City has almost succeeded in their intentions. So the question is how long are we going to allow frivolous and incompetent political party cadres not to do the job for which they receive a salary from the taxpayers' money and how long are we going to allow them not to work on the cause, i.e. the system itself. Until that happens the dogs will always get hurt on the pretext that they have "a problem" and that they "need" to do this or that, when in fact the only guilty party are the authorities themselves!

We believe that this non-institutional “decision” by the City authorities is motivated by the forthcoming elections. By boasting about removing the dogs from the streets and “adopting” them and “punishing” unconscientious owners, they are pretending that they are solving the problem, when actually they devised to throw the guilt on the CNR dogs and their guardians, who were blackmailed, while the real culprits (unconscientious owners) will be bypassed again! This has never happened before!

The truth is the other way around: in a situation where there is no single instrument for the implementation of the Animal welfare law, and therefore for the prevention of causes for the existence of street dogs, i.e. their abandoning, it is certainly not in the interest of solving the problem that the CNR dogs be removed and it is also not in the interest of the safety of citizens because new untreated and not socialized dogs, which can maybe be a threat, will soon take place of the removed ones. We believe that the plan is to bring new dogs to fill in the space of the dead dogs in shelters, and in that way Belgrade will be killing dogs, but slowly, so that it will not even look like killing!

The Serbian society is overwhelmed with violence. Violence against animals is not only tolerated, but it is encouraged through the media by calling to dog lynch, so it has reached unbearable dimensions. Dogs are mutilated, poisoning of dogs is widespread and has become the number one social problem. However, City authorities are not interested, just as they are not interested in the fact that citizens are freely handling toxic substances, as if they were candy. There is not a single regulated and civilized state where this would be possible. In spite of the excellent laws, no one, including the police and the prosecutors, are abiding by them in the case of dogs. They do not even react to violence of people over dogs?! Dogs are dying on Belgrade balconies as a result of negligence and starvation and no one is reacting?! If this kind of a conduct of the authorities resembles the conduct of EU bodies and institutions, then we have no comment!

From our press releases that haven’t been published, we can see that all laws are flagrantly violated, and that when the dogs are concerned, not only the street dogs, everyone is allowed to do anything: to freely kill (even though it’s a criminal offense), to maim and torture them, the journalists are allowed to lie and NOTHING HAPPENS! Dogs, street or owned, and the people behind them, are the most persecuted in this society, and one wonders whether Serbia has more important problems and how this is possible in a country that has adopted anti-discrimination law, and was granted EU candidate status.

We cannot take it anymore that the City authorities do what they want with us and with dogs, instead of doing what they have legal responsibility and for which they are paid from the budget. Dogs that they are supposed to catch they are leaving to us, and they catch the ones that they should not! Powerlessness and complete disenfranchisement, which we are exposed to, are more than unbearable, and we wonder how long we will all be held hostage by incapable and uninterested people.

From everything that is said, one is bound to conclude that the authorities are the only ones to blame for decades of continuous dog suffering. Because of their failure to act and work on the cause, they have been exposing dogs to such a fate and then they have been always using them for their own purposes and interests!

European initiative 17
www.evropskainicijativa17.blogspot.com
evropskainicijativa17@hotmail.com

---

[1] Veterinary Institution "Veterina Beograd" is an institution responsible for the affairs of public animal hygiene in Belgrade. "Veterina Beograd" is under the jurisdiction of the Department of animal hygiene, City Secretariat for Utilities and Housing Services of City of Belgrade, who takes care of and provides conditions for operation of institutions and shelters for animals in their composition and exercises control and constant supervision of their work.
http://www.veterinabeograd.rs/index.php?page_id=440&lang=engleski

 

 

Version in Serbian

Saopštenje za novinare povodom P R O T E S T A zbog nezapamćene represivne politike gradske vlasti prema psima, njihovog progona i patnje širokih razmera ljudi i pasa

Beograd, 21.04.2012.

Ne pamtimo da se ovakva sila ikada obrušila na sve nas koji volimo pse! Nikada nismo u ovoj sredini bili ravnopravni: diskriminisani smo, a psi satanizovani. No, uprkos takvom stanju, sve dosadašnje gradske garniture su se trudile da vode, koliko toliko, uravnoteženu politiku, nisu poštovale pse, ali su zato cenile naš trud i žrtvu za njih, a to je bilo dovoljno da brojni psi dožive duboku starost na ulicama Beograda i provedu lep i srećan život, iako nijedan zakon nije štitio ni nas, ni njih...

Danas, odvode te iste stare pse, iako imamo zakone koji nas štite! Doživeli smo da budemo pregaženi, kao da ni ne postojimo i nismo ljudi, poniženi i suočeni sa nasiljem za koje nismo verovali ni da postoji! Grad je dao nalog da se neselektivno – svaki pas koga šinteri vide – hvata i odvodi u nepovrat jer ih vode u megalomanske logore koje su brzinom svetlosti sagradili, kao da se radi o najvišem stepenu opasnosti po državu! Ne možemo, a da se ne zapitamo o čemu se, zapravo, tu radi?

Beograd nije običan grad po ovom pitanju jer punih deset godina ima sistem „uhvati-steriliši i pusti“ (CNR), koji je itekako zaživeo jer se razvio veliki pokret brige o psima kod brojnih sugrađana koji svojim sredstvima brinu o njima. Ljubav se rodila obostrano, navika i ti psi su postali veliki mezimci brojnih porodica i dece. Ali nam neko ne da ni to malo sreće, jer je naredio cunami, agresivno i baš brutalno se ruši i briše sve ono što je postojalo čitavu deceniju?! Niko nije očekivao ovakav knock down, a kao posle svakog udarca, ljudi koji ih vole su se porazboljevali, dobijali infarkte, deca plaču za njima... ali, uzalud, jer onaj ko treba, ne mari!

Ovo je grom iz vedra neba jer nikada ovako nešto niko nije radio, a niko nije ni očekivao jer se Grad septembra 2011, nakon decenije naše tlapnje i „ilegale“, obavezao usvajanjem Strategije da će zatečeni sistem CNR pravno potvrditi: kako je onda sve prethodno moguće? Gde je tu moral i odgovornost?

Nad Beogradom se nadvila tuga, ali niko ko nije u tome nju ne vidi. Uvedene su dve smene šintera, kupljeno sijaset novih šinterskih vozila, radi se čak i vikendom (?!), ako ne i za Uskrs (?!), zaposleno je na desetine, ako ne i stotine novih radnika, stavljena su rotaciona svetla na šinterski kombi, svuda rampe na ulaze u objekte, uvedeno je obezbeđenje, čak i magnetne kartice: da se nismo zbunili, da li sve ovo ima veza sa psima ili sa nečim drugim?

Svi živimo u strahu da naš pas sledeći put kada budemo izašli tu više neće biti: takav stres je opasan po zdravlje – ko ima pravo da narušava zdravlje sugrađanima?

Jedina „prepreka“ ovakvom mračnom planu su ljudi (staratelji) koji brinu o njima. Ali i to je „rešeno“ jer su jednostrano od strane „Veterine Beograd“ proglašeni za „vlasnike“ tih pasa, te bez trunke griže savesti i morala, naplaćuje im svoje „usluge“: hvatanje psa 5500,00 dinara i 460,00 po danu boravka u njenom objektu?! Tako smo doživeli da šnterska služba, osnovana da ide na teren, naplaćuje građanima 1000,00 za „izlazak“ na teren (?!), ali i 1500,00 za „izgubljeno vreme“, sa čime se sretosmo prvi put!

Ali kao da sve prethodno nije dovoljno, VU VB pokreće prekršajne postupke zbog „napuštanja“ psa protiv ljudi koji su brinuli o uličnima?! Kraj nije ni blizu jer kazna je do 50.000,00 dinara! Pri svemu tome, VU VB kupi naše pse, ali sama izbacuje, međutim po obodima Beograda?! Da ih seljaci motkama dotuku ako ih ne otruju: zar je to humano?

Ovo je pogrom bez presedana u istoriji Beograda, ali još je strašnije što sam čelnici Grada napisaše i usmeno potvrdiše da sve to ne služi ničemu?! Naime, kažu da azili nisu rešenje, kao što i nisu, pa zašto onda to rade? Kažu da će na mesta tih dobrih i sterilisanih pasa, ubrzo doći novi i to je tačno, pa zašto to onda rade? Kažu i zapisaše da je koncept megalomanskih azila za hiljade pasa neodrživ, ne samo ekonomski, već i zdravstveno (jer psi oboljevaju u takvim uslovima), te da se neminovno završavaju eutanazijom svih pasa, što je takođe tačno: pa zašto onda to rade?

Koliko košta poreske obveznike Beograda ova megalomanija od pet izgrađenih azila (još najavljuju nove?!) do enormne, nikad viđene ni u svetu, šinterske mašinerije?

Zašto se toliki novac troši za nešto za šta se unapred zna, čak i kaže, da je propala investicija? Da li je to normalno? Svakako nije!

Sve prethodno je na granici zakonitosti jer Beograd nije doneo ni Program za kontrolu i smanjenje populacije pasa, što je bio dužan jer je to zakonska obaveza po članu 54. Zakona o dobrobiti. „Odluka“ o sklanjanju svih pasa je USMENA jer nam je to potvrđeno odgovorom koji smo dobili. Azili su napravljeni i psi u njih natrpani pre nego je donet novi Pravilnik o prihvatilištima. Zaposleni su ljudi koji nisu prošli obuku iz dobrobiti, a to je zakonska obaveza za sve koji rade sa životinjama, itd. Od sijaset članova Zakona, izvukoše par koji im služe za ovakav monstruzni naum, a sve druge krše! Ali to ih ne sprečava da se pozivaju na Zakon i da svima nama „uvode red“?! Na pudlicama treniraju strogoću?! Da li je to taj „red“?

Brutalnošću i nasiljem odiše svaki njihov korak, a onda se mi optužimo da je Protest politički obojen?! Ako neko u sred izborne kampanje sprovodi ovakav teror i diktaturu, a neko se pobuni, onda je to„politički“?!

Nikom ne polažu računa ni za šta, mediji se „ne mešaju“, znamo i zašto, a mi se pitamo da li mi postojimo radi njih, ili bi trebalo oni nama da služe?

O transparentnosti ne može biti govora, vaninstitucionalno odlučivanje je način upravljanja, a nikome njihove namere i planovi nisu poznati?!

Preostaje nam samo da se pitamo da li su uošte čuli ua EU i znaju li oni šta je to?

Kažu da su odšete za ujede veliko opterećenje za budžet, nismo sigurni, no da li je moguće da sve ovo što rade manje košta?

Da zaključimo, od 1.6.2011. do 26.12.2011. 265 pasa je uginulo u njihovim objektima, a tu cifru svakako treba uvećati, bez da ih je iko ubio. Svega 211 pasa je 2011. boravilo u Ovči po rešenju za ozledu, što je objektivno zanemarljivo.

Ovo je zločin prema psima i njihova likvidacija, ali i prema nesrećnim ljudima, ničim izazvan, bez svrhe i cilja, te bi zaista trebalo da objasne javnosti o čemu se radi u stvari?

Dotle, gledaćemo agresivne TV priloge o „efikasnoj“ i „humanoj“ politici Grada koja „rešava“ problem pasa! Nema ni „h“ od humanosti, ni prema ljudima, a kamoli prema psima!

Mali vremeplov – kontinuitet prevare i obmane beogradskih vlasti

Beograd je veoma specifičan u odnosu na ostatak Srbije jer je još 2002. francuska Fondacija Brižit Bardo sprovela kampanju masovne sterilizacije uličnih pasa i na taj način uspostavila po prvi put, ne samo u Beogradu, već i u Srbiji, sistem CNR (catch-neuter-relaese), kao jedini istinski human zbog čega jedino njega Svetska zdravstvena organizacija preporučuje i koji je nezaobilazni prelazni period u rešavanju problema pojave pasa na ulicama uz uvođenje sistemskih mehanizama za njeno suzbijanje. Tom prilikom, FBB je sterilisala 900 beogradskih uličnih pasa. Međutim, iako je Republika odobrila dolazak FBB i sam pilot projekat, uvođenje CNR sistema, a Beograd se obavezao da neće hvatati te prve CNR pse, BB pse, te shodno tome potpisao odgovarajući dokument – "Dokument o dobrim namerama", Grad je, odmah po odlasku FBB, počeo da hvata i odvodi u Ovču, čak i te BB pse, da bi bili ubijeni, iako su sterilisani i miroljubivi! Ti psi su bili obeleženi tetovir brojem i plavom trakom oko vrata, dakle, vizuelno i iz daleka bili su itekako prepoznatljivi za šintere.

Da se lokalni koordinatori (saradnici) FBB nisu usprotivili prevari Grada i ubijanju, formirajući Udruženje "Evropska inicijativa 17", svi BB psi bi bili ubijeni, a vrlo je verovatno da CNR ne bi nikada zaživeo u Beogradu. Borba je bila strašna i iznurujuća, kao i svaka u ovoj zemlji za životinje, nadležni su varali, lagali, pogrešne adrese upisivali sa kojih su hvatani psi, strahovitu medijsku hajku sprovodili, uveličavali broj pasa na ulicama i u jednom trenutku zabranili preuzimanja pasa iz Ovče, što je značilo potpuno likvidaciju pasa, ali i CNR-a u Beogradu.

Tada je "Evropska inicijativa 17" donela odluku da organizuje protestni miting u Beogradu, 13. decembra 2003, u 12,00 na Trgu Republike, uoči samih izbora, a za pravo pasa na život i skidanja embarga sa preuzimanja pasa iz Ovče. Na mitingu je bilo preko 700 ljudi, Grad je malo ustuknuo, ipak, ali borba se nastavila žestoko sve do kraja 2004. kada je pritisak Grada popustio i kada smo uspeli da se CNR psi, kao sterilisani i miroljubivi, uvažavaju i ne hvataju, što se manje ili više poštovalo od 2005. do 2008. To je jedini period relativnog mira, prijave protiv pasa su se upućivala nama radi provere, mada, opasnost da budemo prevareni uvek je vrebala. No, zahvaljujući svemu tome, brojni psi, ne samo BB, imali su priliku da dožive zaista duboku starost iako se tada vršila eutanazija.

Zar sličnost po mnogo čemu sa sadašnjim trenutkom nije očigledna? Izgleda da je na svima nama da se stalno borimo protiv gradskih čelnika i njihove politike koja nikada nije bila u opštem interesu: pa zar je to normalno?

Postavlja se pitanje gde bismo danas bili da Beograd nije ubio ni jednog jedinog CNR psa kao nosioca rešenja problema i smanjenja populacije pasa na ulicama?

Beograd je specifičan i po tome što se razvio za ovih devet godina pokret i navika kod velikog broja građana da svojim sredstvima, ne samo brinu o tim psima, već i sami da ih sterilišu i leče, što ne postoji ni u jednom drugom gradu u Srbiji.

Svih ovih deset godina Beograd je sprovodio sistem CNR, ali kao političku odluku (donetu 2002, zatim potvrđenu 2006. pokojni Gradonačelnik Bogdanović), a koju nikada nije pravno potvrdio usvajanjanjem odgovarajuće gradske odluke. Sve te godine naš položaj, svih nas koji brinemo o njima, bio je diskriminatorski jer smo navedeni i dovedeni u zabludu da treba to da činimo, uz stalnu bojazan da će samo jednoj osobi, od desetina koje dnevno prođu, taj pas „zasmetati“, te bi se jednim potezom naš trud i emocije poništavale, a bez ikakvog osnova i cilja. Toliko se angažovati i ulagati sopstvenih sredstava, a nemati niti jedno pravo i živeti u stalnom strahu je ne samo najgrublja diskriminacija, već i zloupotreba nas ljudi.

U proteklom periodu (od 2002) sam Grad je sterilisao, ali posle je ubijao te iste pse iako nikog nisu dirali, s toga smatramo da su psi kako u Beogradu, tako u celoj Srbiji, uvek služili nekim partikularnim interesima nosilaca izvršne vlasti i nezakonitoj zaradi lokalnih samouprava koje niko nikada nije kontrolisao.

Iako smo izdržali tolike godine muke i diskriminacije i uprkos obećanju nove gradske vlasti (2008) da će CNR pravno potvrditi, ona se odvažila na do sada najveći masovni zločin prema psima, a putem najperfidnije prevare jer je najpromišljenija i ostvaruje se veoma postupno, a u suprotnosti je ne samo sa Zakonom o dobrobiti životinja, već i drugim zakonima Republike Srbije! Naime, Grad se opredelio za postupnu likividaciju pasa, ali na način da to ne izgleda tako u javnosti: izgradio je, u sred ekonomske krize i bez ikakvog objektinog razloga jer je procenat ujedljivosti uličnih pasa zanemarljiv na godišnjem nivou prema broju stanovnika i pasa na ulicama (za 2009. 0,09%, za 2010. 0,11%), što je znatno manje nego u zemljama koje nemaju pse na ulici, i sa postojećim CNR-om koji funkcioniše, azile za 3000 pasa, samo u jednom će biti preko 1000 pasa, a u planu je izgradnja novih!

Nije nam poznato da se ijedna zemlja u novije vreme i to na evropskom kontinentu usudila da izdržava hiljade pasa smeštenih na jednom mestu jer je u svetu poznato da je to najstrašnije mučenje i tiho umiranje pasa na odloženo, što se već masovno dešava, ali daleko od očiju javnosti.

Takva odluka je prikazana u neupućenoj javnosti kao vrlo „humana“, jer se niko ne razume u materiju, a nama je uskraćeno zakonsko pravo da se javnosti obratimo jer medijska blokada je neprobojna. Ovakav potez Grada je protivan Zakonu o dobrobiti životinja: dobrobit pasa se ne može obezbediti u takvim uslovima, pravilnici o azilima, kao i o obuci kadrova iz dobrobiti koji rade sa psima – nisu bili ni doneti, u odluci nisu učestovala NVO, čak ni Program nije usvojen po članu 54. Zakona o dobrobiti životinja i tako redom, a vrhunac je što gradska vlast u medijima potencira da je sve to po evropskim standardima?!

Zavedena je prava diktatura: uvedene su dve smene šintera, a da javnost to ne zna, psi se odvode bez ikakvih kriterijuma, čak ne postoji ni pisana odlika da se odvode svi psi do popunjavanja kapaciteta, zabranjen je ulaz svima, čak i NVO u azil u Resniku, na dopise ne odgovaraju, rukovodećem kadru javnog preduzeća „Veterina Beograd“ je zabranjeno da komunicira: niko nema uvid, a naravno, niko ih ne kontroliše, niti bilo kome polažu račun! A poređenja radi, od 2006. godine, iako takva zakonska obaveza apsolutno nije postojala, bilo je omogućeno udruženjima da imaju svoje posmatrače u Ovči.

Vrhunac licemerstva Grada je što 21. septembra 2011. usvojio Strategiju u kojoj se obavezao da će legalizovati CNR, dok ga u praksi brutalno ruši! Naravno, daleko od očiju javnosti, i to koristeći najstrašnije metode: emotivnu i finansijsku ucenu zaštitinika pasa, uključujući i NVO, prinudu i pretnju! Puštanje uličnog psa uslovljavaju „udomljavanjem“, tj. prinudnim potpisivanjem ugovora o udomljenju i pretnjom starateljima kaznom za napuštanje od 50.000 dinara ako ga vrate na ulicu; a ulične pse koje je sam Grad čipovao na njihove zaštitnike ranije, tretiraju kao „vlasničke“ i bez trunke savesti osiromašenim građanima naplaćuju 5500 dinara po psu ulov i 460 dinara po danu boravka! Grad brutalno uklanja sve administrativne tragove sopstvenog CNR jer je sam do nedavno, sprovodio CNR, ali to radi na isključivu štetu građana, još zarađujući na njima (?!) Ovo je zaista PRESEDAN i ma koliko da smo svih prethodnih godina bili varani od strane gradskih predstavnika, ovakvo pravno nasilje, obespravljenost, pa još nas da pljačkaju, zaista - nikada nismo imali!

Kako sme lokalna vlast Demokratske stranke (DS) koja se u srpskoj javnosti i pred strancima predstavlja kao jedina politička snaga evropskog puta Srbije i da je Srbiji obezbedila status kandidata za članstvoEU da se tako ponaša?! Pravno nasilje, ucene, pretnje i iznuda novca, svakako nisu demokratske vrednosti, a kamoli evropske!

CNR – objektivno – kao prelazno rešenje nema alternativu u Beogradu i ako se radi u opštem interesu – građana. CNR je jedino isplativ i održiv za Grad jer nema nikakvih troškova, pošto NVO i drugi samostalni zaštitnici brinu o psima i jedini kroz proces donosi smanjenje populacije pasa, a mi smo na dohvat toga jer se psi godinama sterilišu u Beogradu, te je u poslednje vreme primetno opadanje priliva novih pasa. Pomenutim potezom Grada uništava se ogromna dugodišnja finansijska i ljudska investicija i vraćamo se na NULU: kao da nikada niko u Beogradu nije radio na rešenju problema, što ne sme da se dozvoli!

Kao što je Beograd 2003. hteo da svojim neodgovornim potezom poništi veliku investiciju, materijalnu i nematerijalnu, pa je OTPOROM sprečen u tome, nažalost, i danas, 2012, čini isto i maltene je već uspeo u tome, te se postavlja pitanje dokle ćemo mi da dozvoljavamo da neozbiljni i nestručni stranački kadrovi ne rade posao za koji primaju platu od novca poreskih obveznika, a to je rad na uzroku, tj. na samom sistemu, a dotle će psi i mi stalno stradati, pod izgovorom da "imaju problem", te "moraju" ovo ili ono, a zapravo su JEDINI KRIVCI UPRAVO ONI SAMI!

Verujemo da je ovakva vaninstitucionalna„odluka“ Grada izborno motivisana jer činom sklanjanja pasa sa ulica, hvaljenjem u medijima da su „udomili“ brojne pse i „kaznili“ nesavesne vlasnike, žele se prikazati kao da „rešavaju“ problem, a zapravo su smislili da za sve prethodno podmetnu CNR pse i njihove zaštitnike koje su ucenili, a pravi krivci (nesavesni vlasnici) biće ovog puta opet zaobiđeni! Ovako nešto nikada nije bilo!

No, istina je upravo obrnuta: u situaciji gde ne postoji ni jedan jedini instrument za primenu Zakona o dobrobiti, samim tim ni za sprečavanje uzroka pojave pasa na ulicama, a to je njihovo napuštanje, nikako nije u interesu rešenja problema da se CNR psi sklanjaju, ali ni bezbednosti građana jer će na njihova mesta ubrzo doći novi, neodrađeni i nesocijalizovani koji ih možda mogu ugroziti! Verujemo da je plan da se na mesta uginulih pasa u azilima, što je već počelo, stalno privode novi, tako da će Beograd ubijati, ali lagano, pa se to neće tako ni zvati!

Srpsko društvo je ophrvano nasiljem, a nasilje prema životinjama ne samo da se toleriše, već se i podstiče putem medija pozivom na linč pasa tako da je dostiglo neizdržive dimenzije. Psi se živi sakate, pale, trovanje pasa je masovno i postalo je društveni problem broj 1, ali gradsku vlast to ne interesuje, kao ni to što građani otrovnim supstancama slobodno barataju kao da su bombone u pitanju, što ne postoji ni u jednoj iole civilizovanoj i uređenoj državi. Iako su zakoni odlični, niko, ali niko, uključujući policiju i tužilaštvo, neće da postupa po njima ako se radi o psu. Čak neće da reaguju ni na nasilje prema ljudima ukoliko je neki pas posredi?! U centru Beograda psi umiru na terasama od zanemarivanja i izgladnjivanja i niko neće da reaguje?! Ako ovakvo postupanje nadležnih organa i institucija liči na EU – mi nemamo ni komentar!

Iz saopštenja koja nisu objavljenja se vidi da se svi zakoni flagrantno krše i da kada su psi u pitanju, ne samo ulični, svima je sve dozvoljeno: da ih slobodno ubijaju (iako je to krivično delo), da ih sakate, muče, novinari da lažu i nikom ništa! Pas, ulični ili vlasnički, kao i ljudi koji stoje iza njega, najprogonjeniji su u ovome društvu, te se pitamo ima li Srbija prečih problema i kako je to moguće u zemlji koja je usvojila Zakon o zabrani diskriminacije i koja je dobila status kandidata za članstvo u EU?

Mi ne možemo više da izdržimo da Grad radi šta hoće sa nama i sa psima umesto da radi ono što mu je zakonska dužnost i za šta prima platu iz budžeta. Pse koje bi trebalo da kupi, ostavlja nama, a kupi one koje ne bi smeo! Nemoć i potpuna obespravljenost kojoj smo izloženi više je neizdrživa i pitamo se dokle ćemo svi mi biti taoci neposobnih i nezainteresovanih ljudi?

Iz svega prethodnog se neminovno da zaključiti da jedini krivci za višedecenijsko kontinuirano stradanje pasa jesu jedino nadležni jer svojim nečinjenjem i ne radeći na uzroku izlažu ih takvoj sudbini, a onda ih stalno koriste u neke svoje svrhe i interese!

Evropska inicijativa 17

Kako Veterina Beograd naplaćuje starateljima uličnih pasa za svakog uhvaćenog psa

Evo kako Veterina Beograd naplaćuje starateljima uličnih pasa koji su čipovani na te staratelje iako je Gradonačelnikov kabinet u odgovoru datom na pitanja građana postavljena u Novostima rekao da će u praksi biti tretirani kao staratelji uličnih pasa i zahvalio im je na svemu što rade i što pomažu gradu. A onda smo preko noći i neočekivano postali ne samo "nesavesni vlasnici", "lažni humanisti" (" ljudi koji se predstavljaju kao ljubitelji i zaštitnici pasa, a zapravo su lažni humanisti", "Lažno dobročinstvo ovih pojedinaca predstavlja zapravo primer neodgovornog vlasništva koji je glavni izvor problema velikog broja napuštenih pasa na ulicama" – saopštenje Grada) i neprijatelji sa kojima se treba obračunati koristeći sva sredstva (emotivna ucena, finansijska iznuda, zastrašivanje, pretnje prijavom za napuštanje i njihova realizacija).

Povrh svega, u svom Planu hitnih mera sa akcionim planovima za rešavanje problema nevlasničkih pasa potvrdili su postojanje lažne evidencije, tj. postojanja uličnih pasa koji su registrovani na građane (staratelje) i na udruženja, gde su se obavezali da će taj problem rešiti, a vidimo kako su ga "rešili"!

 

Samo smo sklonili ime staratelja, datum, broj vozila i broj priznanice. Ostalo nisu ni popunjavali. I kao što vidite, pečata nema!

Postupanje Veterine Beograd i Hitne pomoći za životinje – slučaj Mićko (pismo ljudi koji su brinuli o Mićku)

Prvi dan, tj. petak veče kada je Mićko udaren

Šetali smo se po kraju i videli Mićka kako leži na travi i kako mu se tresu šape. Oko njega su bila dva čoveka koja su sve videla i prišla da pomognu psu. Posle su se skupili neki ljudi koji brinu o njemu, odmah smo pozvali veterinara da mu da prvu pomoć. Odneli smo ga u ambulantu, veterinar mu je dao infuziju, glukozu i morfijum, nije mogao ništa više jer je Mićko bio čipovan na grad.

Zvali smo nekoliko veterinara i svi su rekli da ne smeju da rade sa lutalicama i da zovemo Veterinu Beograd, da su oni nadležni za takve slučajeve....  Čovek koji se našao tu kada je Mićko udaren ponudio nam je privremeni smeštaj za Mićka na njegovoj terasi... Opet smo zvali razne veterinare i ništa, svi su samo pričali o nekim sumama, a niko nije hteo da pomogne...

Drugi dan se Veterina Beograd odazvala i rekla da će doći po Mićka, jer tad nismo imali drugo rešenje za njega, pod hitno je morao da dobije pomoć. Došli su po njega, i rekli da ce napraviti dijagnozu, da možemo da zovemo i proveravamo njegovo stanje, kao i da možemo doći da ga posetimo i da će nam vratiti psa odakle su ga i uzeli.

Sledećih nekoliko dana smo svi stalno zivkali i raspitivali se za Mićka. Rekli su nam da ima svu negu, hranu i da su napravili rendgenski snimak i da mu je pukla karlica i iskočilo 2 pršljena...

Nakon par dana otišli smo da posetimo Mićka... Mićko je bio napolju, ležao je na zemlji, rana od udarca mu je bila još u gorem stanju, tj. on je delovao gore nego dan posle udarca. Mićku koji je imao dobar apetit davali su infuziju, bez razloga, jer je pas lepo jeo i pio vodu. Tada nam je veterinarka Bojana iz Hitne rekla da moramo uzeti psa (tj. da moramo da ga usvojimo da bi nam ga vratili) ili ga oni sledeći dan šalju u Ovču iako su ovećali da će biti vraćen nama. Kada smo rekli neke informacije ovima iz hitne koje smo dobili od drugih veterinara, Bojana nam je rekla da se ne pravimo pametni jer u hitnoj Beograd ima tim od 30 „stručnjaka“ i da oni znaju šta rade.

Sledeći dan smo došli po Mićka sa čovekom koji ga je čipovao na sebe da bi nam dali psa jer drugačije nije moglo.

Zahtevali smo da nam daju snimke da bi ih odneli drugom veterinaru. Tu je ispao problem, jer veterinar koji je tad bio tu nije znao da li to sme da uradi, morao je da zove direktora da se raspita da li to sme da uradi.

Onda je ispao problem oko vakcine prilikom usvajanja. Mi smo lepo rekli da pas ne sme da primi vakcinu protiv besnila dok je na terapiji, ali on opet nije znao šta da radi pa je opet zvao direktora. Zatim je rekao da ge neće vakcinisati, ali da moramo da potpišemo da ćemo ga mi nakon terapije vakcinisati.

Tokom popunjavanja formulara i pasoša o usvajanju, devojka koja je to radila po njegovom diktiranju, nekoliko je puta stornirala dokumente i popunjavala ih ponovo jer on opet nije znao sta se gde popunjava, a ona pogotovo, te su nas zadržali pola sata više...

Kad su nam nakon toga izneli psa, dovele su ga dve devojke iz hitne, noseći ga kao džak i ispustila na zadnje šape iako je znala da pas ne može da stane na zadnje šape, a kad smo mi rekli sta to rade, veterinar je rekao: „Kakve veze ima, već je on dovoljno povređen“!

Po njihovoj dijagnozi pas ima slomljenu karlicu i iskočena dva pršljena na zadnjem delu, bez većih preloma kičme.

Na snimcima koje smo dobili čak se ni to nije poklapalo, karlica je potpuno zdrava, a ti iskočeni pršljenovi se i ne vide. Ne znamo da li su to stvarno njegovi snimci, jer se priče ne poklapaju. Odmah smo ga odveli kod veterinara Vlade Antića da ga opet snime i da nam da dijagnozu. Ispalo je da ti iskočeni pršljenovi ne postoje, da je karlica cela, a da je kičma prelomljena, i to na gornjem delu!!!

Nije mi jasno sta je Veterina Beograd radila šest dana ako je dijagnoza bila potpuno pogrešna, rane u još gorem stanju i davana infuzija bez razloga.

Nakon nekoliko dana zvala je veterinarka Bojana iz hitne da se kao raspituje kako je Mićko.

Eto toliko o Mićkovom slučaju u vezi sa radom i „humanosti“ Veterine Beograd.

Zbog svega toga je operacija kasno omogućena, iako je trebala da bude odmah nakon nesreće.

Mićku, tj. njegovom telu i njegovom imunitetu nije operacija pomogla da preživi jer je Mićko toliko dana pre toga bio iscrpljen. A na operaciju smo pristali jer mu je to bila poslednja šansa koju nismo želeli da propustimo.

 

Gostovanje Danice Drobac, predsednika EI17, na Radio Fokusu

"Mi smo diskriminisani... Meni dođe da pitam gospodina Gradonačelnika da li je on gradonačelnik svih Beograđana ili samo pojedinih pošto je nas pregazio!"

Prvi deo

Drugi deo

Osveta i obračun Grada sa EI 17, starateljskom organizacijom uličnih pasa

Zloupotrebom organa državne uprave i selektivnom primenom Zakona o dobrobiti životinja, danas smo primili 11 rešenja o privremenom oduzimanju pasa čipovanih na EI 17 od Uprave za veterinu zbog kršenja Zakona o dobrobiti?! Veterina Beograd nije nas obavestila ni o jednom hvatanju naših pasa, iako joj je to bila zakonska obaveza, a pošto su dužni da nam ih vrate po članu 65, "odlučili" su da nas optuže za kršenje zakona, koji upravo oni krše, da nam pse ne bi vratili!

Zastrašujuće je dokle idu i na šta su sve spremni da unište one koji im stoje na putu ostvarenja njihovih ciljeva, umesto da se bave uzrokom problema pojave pasa na ulicama! Mi koji negujemo te pse kršimo Zakon o dobrobiti, a oni kod kojih ti psi umiru i pate - ne krše ga?!

PROTEST zbog nezapamćene represivne politike gradske vlasti prema psima, njihovog progona i patnje širokih razmera ljudi i pasa!

U subotu 21. aprila 2012. u 14h dođite ispred Skupštine Grada Beograda i podržite PROTEST zbog nezapamćene represivne politike gradske vlasti prema psima, njihovog progona i patnje širokih razmera ljudi i pasa!

Pozivamo sve koji su potrešeni ovim događanjima (NVO, samostalne aktiviste i sve druge ljbitelje pasa) da nam se pridruže!

Pažnja: molimo sve da dođu obučeni u crno zbog žalosti za svakim izgubljenim i otetim psom!

Dodatne informacije na www.evropskainicijativa17.​blogspot.com
evropskainicijativa17@hotm​ail.com
063 8402 643

 

Pismo podrške Evropske inicijative 17 protestu KD "Šapa" zbog takse od 30.000 za "opasne" rase pasa

Bograd, 06. aprila 2012.

KD „ŠAPA“
Beograd

 

Poštovani,

 

U predvečerje samog Protesta koji organizujete zbog Odluke gradske vlasti o naplati takse na „opasne“ pse ovim putem izražavamo, ne samo punu podršku vašoj legitimnoj borbi za njeno ukidanje, već i bezrezervnu solidarnost u ovome trenutku kada su vaši psi ozbiljno ugroženi.

Smatramo da je taksa nezakonita, nemoralna, nepravedna i izraz, do sada, najgrublje diskrimacije prema određenim rasama pasa.

U društvu koje je oprhvano nemaštinom ogromne većine građana Srbije, tražiti izgovore za njeno uvođenje pozivajući se na visokorazvijene zapadne zemlje, u najmanju ruku je izraz beskrajne licemernosti, ne samo zbog visokog životnog standarda u tim zemljama, već i zbog njihovog stepena uređenosti naspram našeg. Osim toga, takse na kućne ljubimce u većini zemalja EU ni ne postoje!

U svakom društvo i u svim sferama života postoje pojedinci čije nedopustivo ponašanje preti ili ugrožava druge. Međutim, po svim istraživanjima u svetu, takvi ne prelaze 20% od ukupnog broja stanovnika, te se postavlja pitanje zašto i s kojim pravom neko može da sankcioniše svih 100%?

Taksa ne može da reši ni jedan jedini problem, niti može biti zamena za izostanak ozbiljnog rada na uvođenju mehanizama u sistem koji će delovati ne samo preventivno, već i suzbiti pojavu neodgovornog ponašanja pojedinaca koji svakako moraju odgovarati za svoje činjenje.

Imajući u vidu da po isteku uskoro punih sedam godina od propisivanja obaveze obeležavanja pasa (po Zakonu o veterinarstvu iz 2005) nadležni organi i institucije ove zemlje nisu ni pokušali sistemski da se postaraju da se ta obaveza ispuni, prinuđeni smo da zaključimo da se uvođenjem takse, zapravo, sankcionišu savesni vlasnici. Nadležni nisu čak ni uočili ozbiljan propust pomenutog Zakona, a to je nepostojanje propisane kazne za neobeležavanje, što svedoči o njihovoj potpunoj nezinteresovanosti, a primaju platu iz budžeta za taj posao! Ova okolnost čine taksu potpuno deplasiranom i ukazuje na jedini razlog za njeno uvođenje, a to je dodatno prihodovanje Grada na račun odveć osiromašenih građana.

Dakle, u društvo koje čak ni nema zaokruženi sistem za praćenje i kontrolu sektora, samim tim ni mehanizme za suzbijanje napuštanja pasa, zbog čega se kontinuirano suočava sa prekobrojnom populacijom pasa, a na čijem rešenju ni ne radi, vrlo je neodgovorno donositi mere koje direktno podstiču nova napuštanja pasa, što svakako nije u opštem interesu, tj. građana, a posebno „opasnih“ rasa, iako se i takvi potezi gradske uprave pokušavaju prikazati kao politika koja je u „interesu“ građana i njihove bezbednosti što se kontinuirano apostrofira u medijskim istupima.

Konačno, pas i mačka su kućni ljubimci, kao takvi ne mogu poslužiti u lukrativne svrhe, te je duboko nepravedno i diskriminatorski da gradske strukture prihoduju na nečijoj ljubavi prema životinjama!

Odgovorna vlast bi, imajući u vidu prethodno izneto i broj napuštenih pasa, stimulisala savesne vlasnike da u tome istraju i podsticala bi udomljavanje svim sredstvima, zašto da ne i poreskim i drugim olakšicama za svaku udomljenu napuštenu životinju umesto što celokupnom svojom politikom dramatično pogoršava stanje koje je zatekla zbog nesposobnosti da sagleda posledice svoje politike, ili joj čak nije ni stalo?

Do pobede i ukidanja takse!

 

Predsednik EI 17
Danica Drobac

Odgovor na pitanja koja su nam postavljali građani u vezi sa trenutnim stanjem u Beogradu i onim što radi gradska vlast

Ovo jeste iživljavanje i to ne samo nad psima, već i nad ljudima, toliko o brizi ove vlasti za građane! Dat je nalog sa "vrha" Grada da se SVI psi pokupe i strpaju u logore  da tamo u stalnom strahu i šoku čekaju svoj red za umiranje! Ne, ne ubijaju ih oni, barem ne za sada, ali veoma dobro se zna da takvi koncepti mega giga azila ne uspevaju, nisu održivi ekonomski, a konceptualno se sami urušavaju i zato svi takvi pokušaji (doduše nikada sa ovolikom brojem pasa, rekoše 3000 -?!- nije nam poznato da je iko toliko broj strpao u logore) nigde u svetu nisu uspeli: završili su se tako što su sve psi ubijeni! Istina za volju, i sami gradski oci to isto zapisaše u svojoj Strategiji.

S toga se postavlja pitanje zašto uopšte to rade? Koliko košta budžet Beograda ova suluda baš avantura, ali sa fatalnim posledicama po pse? Ova zemlja i ovaj Grad su u dugovima, zar je trenutak da sa takvom zaduženošću i u sred svetske ekonomske krize neko se odvaži da to radi sa našim novcem – poreskih obveznika? Ako ja izdržavan nekog psa dobrovoljno, zašto mi ga Grad otima, da bi ga on izdržavao?! Teško razumljivo... Uz to, dok jadni psi koji su srećno živeli godinama na ulicama, slobodno, trčkali, imali svaki dan skuvano i vodu, veterinarsku negu, neki čak i svoju kućice, a pre svega ljubav ljudi koji su dobrovoljno o njima brinuli, tamo drhte od straha i neprirodnih uslova za (ne)život kojima su izloženi bez ikakvog razloga, dotle mediji vrcaju od "humanosti" gradske uprave: em "rešavaju" problem jer ih sklanjaju, em "humano", a danas se u civilizovanom svetu azili smatraju zlostavljanjem pasa! Koriste zablude neupućene javnosti i novinara da problem može da se reši tako da pasa ne bude, što nije istina, biće sve dotle dok gospoda koja je dobrovoljno sela na tu fotelju da rešava problem i koja prima platu iz budžeta za to, ne bude želela da se ozbiljno pozabavi UZROKOM! Dakle, na mesto ovih dobrih, socijalizovanih pasa koji nikoga nisu dirali i koji su naviknuti na život na ulici, doćiće ubrzo DRUGI PSI: nepoznatog ponašanja, nesterilisani, nevakcinisani, ženke u teranju i čopori oko njih, a kao posledica još više štenaca! Do sada smo uglavnom imali štence nesavesnih vlasnika, a sada ćemo imati i ove buduće! Druga zabluda rasprostranjena skoro kod svih je da su azili humano rešenje, a upravo su suprotno, ali to niko u zemlji Srbiji ne zna. Koristeći obe zablude Grad bez problema predstavlja sebe lažno kako "rešava" problem i to "humano". Istina je da uništava sve što je godinama stvarano i vraća nas na nulu kao da u Beogradu niko nikada ništa nije radio, a brojni ljudi su 10 godina svog života ugradili u te pse, ali i prethodno vlastodržci jer Beograd godinama steriliše pse!

No, to nije sve! Sklanjati CNR pse bez ijednog mehanizma da sprečiš dolazak novih je ravno idiotluku! Što je najgore, sami su i to napisali : "da azili nisu rešenje i da će doći novi psi"! Opet se postavlja pitanje, pa zašto onda to rade?

Dalje, ni Program za kontrolu populacije i njeno smanjenje po članu 54. Zakona o dobrobiti životinja nisu doneli: gradovi u provinciji JESU i to u zakonskom roku! Dakle, Beograd koji je godinama sijao kao zvezda u mračnoj Srbiji sa svojim CNR sistemom, danas kaska za provincijom i uništava CNR koji živi i funkcioniše u Beogradu preko 10 godina, dok drugi gradovi ga uvrstiše u svoje Programe, iako nemaju pokret staratelja – hranitelja uličnih pasa! Bolesno i nerazumno!

Da bi uništili CNR u Beogradu opredelili su se za nasilje i brutalnost, i prema ljudima i prema psima: hvataju sve, od invalida, do ekstremno starih pasa i to isuviše čestim fizičkim povređivanjem pasa! Da bi ljude naveli da odustanu od pasa koje im nasilno oduzimaju i vode u svoje logore, koriste emotivnu i finansijsku ucenu, pretnje i zastrašivanje, mašući svaki dan nekim novim "pravilima", a zapravo usmenim nalozima vlastodržaca, ne poštujući zakone ni u jednom jedinom delu, osim u retkim članovima koji njima odgovaraju da bi ovaj teror sproveli!

Prevara je veoma perfidna i slojevita: ulične pse koje su sami čipovali na njihove staratelje, preko noći su proglasili "vlasničkima", te za puštanje psa traže od osiromašenih građana da im plate "rad": 5500 "ulov" (1000 dinara izlazak na teren, 1500 "izgubljeno vreme" i 3000 samo hvatanje psa) i 460 dinara po danu boravka psa u njihovim kazamatima! Ima li to igde? Jadni diskriminisani građani iz ljubavi prema psima i to plate, a oni dođu sutradan i opet uzmu psa?! Ima li to igde?

Za puštanje pasa koji su čipovani na Grad, njihove staratelje uslovljavaju da ih "udome", tj. da se pas prečipuje na njih i postane "vlasnički", a onda prete kaznom za napuštanje koja može biti do 50.000 dinara i da ako ponovo uhvate psa, da ga više nikada neće vratiti?! To, kao i sve drugo, nije po zakonu jer ako je pas na njih tek onda su dužni po članu 65. Zakona o dobrobiti životinja da ga vrate!

No, sila boga ne moli, psi cvile, ljudi pate, razboljevaju se, idu po lekarima, preklinju, plaču i mole da im ne odnose pse, ali to Veterinu Beograd ne dotiče, kao ni "vrh" Grada koji je dao takve naloge! MILOSTI NEMA PREMA NIKOME: ni ljudima, ni psima!

Ovom nezakonitom akcijom izazvana je nesreća ogromnih razmera hiljade pasa je u pitanju, ali i ljudi jer maltene iza svakog psa stajao je neki čovek! Koji je to njihov cilj koji je "vredan" ovakve kolektivne nesreće – ničim izazvane? Niko ne zna njihov plan, čak ni sa psima jer nikom ne polažu račune, niti ih ko kontroliše, a udruženja su pregazili iako imaju zakonsku obavezu (član 3. Zakona o dobrobiti) da sa njima ne samo sarađuju, već zajedno rade na rešenju?!

U toj istoj Strategiji koju usvojiše septembra 2011. zapisaše da će legalizovati CNR, jeste da takav dokument nije izvor prava, niti može biti zamena za Program koji nisu doneli, ali pošto ga je usvojila Gradska skupština, poizvodi moralnu obavezu. A šta su oni uradili? Ruše CNR svim sredstvima, koristeći nimalo demokratske metode (iznuda, ucena, pretnja) i sprovodeći bezakonje u OBRAČUNU SA STARATELJIMA ULIČNIH PASA jer je uslov njihovog plana da nas slome da bi pse oteli i već jesu 2000!

Od letos do 31. 12.2011. 265 pasa je uginulo u gradskim azilima bez da ih je iko ubio: mi u tu cifru sumnjamo, treba je uvećati i njoj dodati sve druge pse koje su ljudi izvukli iz njihovih objekata, a koji su uginuli uprkos nadljudskim naporima i ogromnom novcu da im spasu živote! Po našoj proceni do 450 pasa je uginulo. Da li će iko ikada za ovakav zločin da odgovara?

Po njihovim podacima svega 213 pasa je boravilo u Ovči u celoj 2011. po rešenju za nanetu ozledu, što je NIŠTA! Dakle, beogradski psi nisu ujedljivi uprkos nasilju koje trpe u ovakvoj primitivnoj sredini!

Ma koja garnitura koja dođe u neki sektor i koja želi da reši neke probleme dužna je da rešenje za probleme nalazi shodno zatečenom stanju, a ne da silom uništava zatečeno stanje da bi prilagodila sopstvenom cilju. To je uništavanje,a niko nema pravo da uništava nešto je stvoreno.

Ovom politikom uništavaju se svi psi:
1. oni koji su oteti u perspektivi su otpisani
2. preostali koji beže takođe su ugoženi, ostaju bez brige ljudi, lutaju jer su staništa rasturena
3. promenom uslova konkursa za pomoć u nabavci dela hrane privatnim azilima zapravo su lišeni pomoći brojni privatni azili i život tih pasa je doveden u pitanje
4. taksom na “opasne” pse od 30 000 dinara pod pretnjom zaplenom imovine u slučaju plaćanja ljude primoravaju da se tih pasa reše, čime ugrožavaju i te pse i podstiču napuštanje.

MNOGO PITANJA NEMAJU ODGOVORE, ALI PITANJE NAD PITANJEM JE KAKO NEKO SME DA UPRKOS BROJNIM ZAKONIMA, ČINJENICI DA JE SRBIJA DOBILA STATUS ZEMLJE KANDIDATA ZA EU (što je obavezuje na poštovanje zakona), BEZ IKAKVOG OBJEKTIVNOG RAZLOGA, A BEZ SVRHE I CILJA OVAKVU TRAGEDIJU LJUDI I PASA PROIZVEDE IZ SAMO NJEMU ZNANIH RAZLOGA I INTERESA? PA GDE MI TO ŽIVIMO I DA LI SMO MI SVI ZAMORČIĆI VLASTODRŽACA?

Najgore od svega je što ovo što mi živimo, od patnje do pljačke, NIKO ne zna jer medijski mrak u Beogradu nikada nije bio gušći!

Šinterski safari na Novom Beogradu – atak na živote ljudi i pasa (svedočanstvo očevidca)

13. marta 2012. ekipa Zoohigijene Veterine Beograd je počela da „čisti teren“ od uličnih pasa na dve novobeogradske lokacije: kod Palate Srbije (bivšeg SIV-a) i na nekadašnjem gradilištu Energoprojekta u ulici Španskih boraca bb.

Psi kod Palate Srbije potiču od pasa koji su živeli na velikom gradilištu u ulici Proleterske solidarnosti. Po završetku svih radova na gradilištu preselili su se u nenaseljen kraj kod Palate Srbije.

Psi sa gradilišta Energoprojekt vode poreklo od malobrojnih pasa koji su preživeli trovanje pasa strihninom u okolini Beogradske srene u septembru 2005. pred Evropsko prvenstvo u odbojci kada je Veterinarska stanica Beograd dobila nalog Odeljenja za zaštitu životne sredine i ekologije grada Beograda da „očisti teren“. Tužba staratelja ovih pasa tužilaštvu, i pored svih patoloških – obdukcionih i toksikoloških nalaza, kao i izjava svedoka, nije odmakla dalje od okružnog tužilaštva.

13, 14, 15. i 16. marta 2012. kod Palate Srbije šinteri su u pet novih automobila Veterine Beograd sa upaljenim rotacionim svetlima gonili grupu nepoverljivih, mirnih, dobro uhranjenih i zdravih pasa koji ne prilaze ljudima, po travnjacima, oko šume i žbunja u kojima su se psi skrivali. Uplašeni psi su bežali na sve strane. Što su psi brže trčali, šineri su brže vozili ne obazirući se na smer u kome ih gone i isterujući ih i na Bulevar Mihajla Pupina i Bulevar Nikole Tesle. Dva mlada psa koje su 13. marta na takav način u punom trku isterali na Bulevar Nikole Tesle poginula su pod točkovima automobila. Šinteri su time direktno izazvali smrt pasa i direktno ugrozili bezbednost učesnika u saobraćaju, tj. ugrozli su živote ljudi koji su se u to vreme vozili Bulevarom. Osim direktnog ataka na živote ljudi i pasa, istraumirali su i vozače i saputnike vozača automobila pod čijim su točkovima psi poginuli, kao i putnike autobusa koji su posmatrajući hajku tokom zaustavljanja na semaforu bili zgroženi čitavim prizorom. Svoj „plen“, mlade pse stare oko godinu dana su pakovali u dva velika kombija koji su čekali u mestu. Stariji psi, kao brži, snažniji, iskusniji i veštiji u skrivanju su odolevali još koji dan.

16. marta kod Palate Srbije su došli samo sa dva automobila nastavljajući da po travnjacima progone istraumirane i već izmučene pse. Tada su automobilom udarili najstariju kuju po imenu Big Mama i na mestu je ubili polomivši joj vrat. Svedok Aleksandra Dokić je pritrčala psu i fotografisala leš pre nego što su se šinteri vratili da ga pokupe. Na licu mesta su bili i staratelji Nada Prokić i Mileta Kusurović.

Po završetku hajke kod Palate Srbije, šinteri su prelazili na „lakši“ posao na bivšem gradilištu Energoprojekta. Na ovom gradilištu koje više nije u funkciji živi grupa od oko 10 pasa u kojoj su svi osim jedne ženke sterilisani, vakcinisani i čipovani od strane Veterine Beograd u jesen 2011 i ranije. Ovi psi su nepoverljivi, neagresivni, dobro uhranjeni i mirni. Oni ne napuštaju ograđen prostor bivšeg gradilišta. Staratelji su u jesen prošle godine pozvali šintere i pomogli im da pomoću duvaljki uhvate večinu ovih pasa da bi bili sterilisani u Resniku i vraćeni na svoje stanište. Psi su iz Resnika vraćeni na stanište čipovani na imena staratelja koji su u akciji pomagali.

Kao 2006, 2007. i 2008. Zoohigijena ponovo uslovljavanjem vraćanja sterilisanih pasa na njihova staništa primorava staratelje da prihvate status i odgovornosti vlasnika. Razlika u odnosu na prethodnu deceniju je u tome što je 21. septembra 2011. Skupština Grada usvojila najnoviju Strategiju rešavanja problema nevlasničkih pasa i mačaka na teritoriji Grada Beograda. Veterina Beograd kao neposredni izvršilac Strategije je obavezna da radi u skladu i na osnovu smernica iz Strategije. Jedan od specifičnih ciljeva Strategije je uvođenje u pravni status staratelja uličnih životinja. Nasuprot tome, Veterina Beograd već mesecima staratelje preobražava u vlasnike, time poništavajući navedeni cilj Strategije, kao i jednu od dve osnovne metode Strategije: Catch – Neuter - Release. S druge strane, Veterina Beograd ove vlasnike ne obaveštava da su im psi uhvaćeni uprkos Pravilniku o uslovima koje moraju da ispunjavaju prihvatilišta i pansioni za životinje, a koji ih na to obavezuje (čl. 36 st. 2) i koji je nedavno stupio na snagu. Čitav problem ima i ekonomski aspekt: hvatanje i prevoz vlasničkog psa se naplaćuje 5.500,00 rsd, a dan boravka u prihvatilištu 400,00 rsd.

13. marta šinteri su počeli da love i ove već sterilisane pse kod Energoprojekta koji su registrovani kao vlasnički psi ljudi koji ih hrane i o njima vode računa. Prvog dana lova uhvaćen je jedan pas pomoću duvaljke, a narednog dana još jedan na isti način. 15. marta preostali, već istraumirani, inteligentni psi sakrili su se ispod barake tražeći sigurnost.

Otkrivši njihovo sklonište, šinteri su lupali o baraku, pomicali betonske ploče na kojima baraka leži dovodeći pse u opasnost da se baraka sruči na njih. Uvlačili su gvozdene šipke, drvene grede, gvozdene kuke i drvene fosne naslepo udarajući pse sa jedne strane dok su ih sa druge strane sačekivali sa sajlama u rukama. Tada su sajlom uhvatili i izvukli jednog prestravljenog mužjaka okrvavljene glave i na brzinu mu ubrizgali injekciju anestetika da bi mogli da ga odvuku do kombija. Svedoci koji su ovo posmatrali su im smetali, pa je šinter Marković psovao i vređao jednu od staratelja – stariju ženu u crnini.

16. marta kao svedok načina hvatanja ovih pasa na gradilištu se pojavila starateljka Nada Prokić prethodno dobivši dozvolu od čuvara na ulazu da uđe. Šinteri su upravo vukli jednu davno sterilisnu kuju po imenu Ema. Videvši Nadu Prokić, šinteri su odmah prestali sa radom i svi su, osim šintera Markovića, ćutali. Šinter Marković je nepistojno oslovljavao starateljku Prokić vičući na nju „šta ona tu radi“, a zatim je telefonirao pretpostavljenom u Veterini Beograd. Pretpostavljeni je uputio šintera Markovića da pozove policuju, što je ovaj i učinio i to nekoliko puta zaredom, tj. sve dok se policijska patrola nije pojavila na licu mesta. Šinter Marković je policajce presreo na ulazu u gradilište i objasnio im da ih Nada Prokić „ometa u radu“. Nadi Prokić se priključio i drugi svedok, staratelj Veselinović pokušavajući da razgovara sa policajcima. Ušavši na gradilište policajac Trajković, broj značke 10 56 92, legitimisao je oba staratelja i tražio da napuste tuđi posed jer su „neprijavljeno došli i ometaju ljude u radu“. Nada Prokić je policajcu Trajkoviću rekla da je na gradilište ušla sa dozvolom čuvara gradilišta, a da bi bila svedok – posmatrač rada šintera, tj. nehumanog hvatanja životinja kojim krše Zakon o dobrobiti životinja, Zakon o veterini, Evropsku konvenciju, kao i sam Pravilnik Veterine Beograd o načinu hvatanja životinja. Iz navedenih razloga Nada Prokić je odbila da napusti gradilište, a policajac ju je grubo uhvatio za nadlakticu, odvukao sa gradilišta i ugurao u policijski automobil. Tada su šinteri nastavili svoju akciju. Nada Prokić je u policijskoj stanici provela čitavo pre podne uz policajca koji je stajao tik uz nju; nije mogla ni do toaleta da ode, niti vodu da pije. Da bi slika bila potpunija navodimo da je Nada Prokić doktor i profesor Medicinskog fakulteta u penziji, sitna i krhka žena. Staratelj Veselinović je takođe profesor – Rudarskog fakulteta.

17. marta starateljki koja se u telefonskom razgovoru žalila zameniku gradskog sekretara za komunalne i stambene poslove, sektor zoohigijena, Vladimiru Terzinu, na surovost s kojom šinteri postupaju sa psima pri hvatanju, povređujući ih kukama, motkama, šipkama... Vladimir Terzin je odgovorio: „Ako treba i baraku ćemo prevrnuti!“

Šinteri su „lov“ prekinuli 21. i 22. marta, a zatim nastavili progon ovih pasa.

Veterinarska inspekcija pri Ministarstvu poljoprivrede, trgovine, vodoprivrede i šumarstva nadležna za vršenje nadzora nad primenom Zakona o dobrobiti životinjanije, kao i Uprava za veterinu, nisu odgovorili ni na jedan od mnogih dopisa startelja o kršenju Zakona od strane VU Veterina Beograd.

 

Šinterski safari na Novom Beogradu - atak na živote ljudi i pasa VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

Odlomak iz pisma koje je EI17 uputila gradonačelniku g. Đilasu u avgustu 2011.

O CNR-u

Jedino rešenje je pod hitno ozakoniti CNR, nemojte misliti da Svetska zadravstvena organizacija tek tako preporučuje taj sistem, jer drugog, realno gledano, i nema. Gradski azil svakako treba da postoji, to i jeste zakonska obaveza svake lokalne samouprave, ali on treba da služi drugim svrhama i potrebama, a ne da bude deo rešenja – jer to nije. Između ostalog, „teret“ novih životinja, posebno štenaca, vlasničkih izbačenih pasa svih ovih godina, a i dan danas, jeste na „nama“ jer kapaciteti nikada nisu služili pravoj svrsi, pa neće ni u okviru ove Vaše odluke, što je kolateralna greška, a verujem da se o tome nije ni mislilo. Stiče se utisak da se „rešavaju“ problemi koje vi imate (zbog ljudi), a ni jedan jedini pravi, pošto se odvoze pse koji su odrasli, navikunuti na život na ulici, i koji nikog ne diraju, a sve druge životinje ostaju nama?! Osim toga, Beograd ima CNR već devet godina, tako da sam mišljenja da ništa što je mukom građeno i izgrađeno ne treba rušiti jer on na ulici većim delom, uprkos nezamislivim dnevnim problemima zahvaljujući velikoj ličnoj žrtvi ljudi koji brinu o gradskim psima, ipak funkcioniše.

…

CNR je ekonomski održiv i jedino realan jer, osim troškova sterilizacije i revakcinacije, Grad drugih troškova nema s obzirom da je briga o životinjama na teretu građana uključenih u sistem starateljstva bez obzira da li su članovi organizacije za zaštitu životinja ili nisu. Osim toga, brojne organizacije, kao i sami individualni staratelji, godinama svojim sredstvima sterilišu nove pse, ali i revakcinišu one o kojima brinu, što dodatno umanjuje troškove Grada. Recimo EI 17 ima par stotina pasa čipovanih na organizaciju, a većina je sterilisana sredstvima staratelja i BB Fondacije, što je Gradu veoma isplativo. CNR je održiv jer je i najhumaniji pošto psi žive potpuno prirodno. Kod CNR potrebno je sistem hraniteljstva razvijati i širiti ga uključivanjem većeg broja građana. Međutim, taj sistem podrazumeva agresivnu kampanju u medijama u prilog pasa i starateljstva, edukaciju građana i poštovanje teritorijalnog principa, što sve nije bilo nikada za ovih devet godina nažalost! Opšte je poznato da CNR stabilizuje brojnost populacije pasa, postepeno dolazi do njenog smanjenja, a sprečava nastanak novih generacija pasa jer je cela populacija uličnih pasa sterilisana. Staratelji mogu da budu dodatno veoma korisni jer preko njih se može snimiti i kontrolisati situacija na terenu, što se nikad u dovoljnoj meri nije eksploatisalo. Psi pod starateljstvom su srećni jer imaju svaki dan skuvan obrok, vodu, neki i kućicu, leče se na najmanji znak, a slobodni su, kreću se, trče, žive potpuno u skladu sa potrebama vrste, igraju se jer su svi psi na nivou dece i što je najvažnije imaju ljubav, a to je psima veoma važno da bi bili stabilni u ponašanju.

Beograd se odavno bavi rešavanjem problema, uz sve greške, propuste i oklevanja, ali je ipak relativno davno, još 2002. počeo da steriliše ulične pse, dakle pre 9 godina. Opredelio se još tada za CNR i on nema drugu alternativu objektivno. Ali ne samo zbog toga već i zbog drugih stvari: CNR je jedino rešenje za urbane aglomeracije veličine Beograda. Beograd ima podršku u stanovništvu jer veliki broj ljudi, redovno ili sporadično, stekao je naviku da brine o psima na ulici. Isto tako brojni građani svojim novcem sterilišu ulične pse, revakcinišu ih, leče i plačaju skupe operacije, što sve bitno umanjuje troškove grada čije je to zapravo obaveza, a ljudi to čine dobrovoljno godinama. Takva podrška uličnim psima ne postoji ni u jednom drugom gradu u Srbiji. U Beogradu se razvila zaista velika mreža hranitelja (staratelja) koji su među sobom povezani što je velika prednost u pogledu mnogih stvari. Ima još jedna bitna okolnost, a to je da je veliki deo populacije beogradskih uličnih hraniteljskih pasa već u nekim godinama. Pored toga masovnom sterilizacijom sprečen je priraštaj nove populacije pasa. I što je najvažnije, on funkcioniše na terenu.

Problem kod CNR u Beogradu je to što se stalno krnjio jer nikada beogradske vlasti nisu razumele njegovu neophodnost, njegovu suštinu, pravila, funkcionisanje, niti prednosti, već su uvek na njega gledale kao na „nužno zlo“. Nisu zapravo nikada ni primenjivale integralno sistem CNR, već su samo sterilisale pse, a sve drugo smo mi ispravljali i gradili uz neverovatne poteškoće. Princip teritorijalnosti je temelj CNR, a vlasti su ga stalno rušile, pa i sada to čine ovom akcijom. Rušile su ga jer nisu vraćale pse na staništa i jer su u prethodnom periodu ubijali pse. Nikada nisu medijsku promociju sistema sprovodile, zato je danas posle devet godina informisanost građana ravna skoro nuli. Nisu radile na prihvatanju tog sistema od građana stalnim informisanjem, edukacijom i njegovim promovisanjem. Umesto svega toga imali smo hajke na pse sve te godine, čak i dan danas, tako da smo i mi i psi zapravo dovedeni u nemoguću situaciju, a ipak smo izdržali. Sve je to bila tako samo zato što su se vlasti uvek bavile sobom, pritiskom koji trpe od manjine, umesto da su shvatile sistem i uradile ono što je trebalo.

Nesavesno lečenje i ponašanje zaposlenih u Ovči (pismo jednog staratelja upućeno Sekretarijatu za komunalno-stambene poslove)

Ovim putem želim da Vas obavestim o zlostavljanju pasa zatočenih u azilu Resnik i neodgovornom i neprofesionalnom odnosu zaposlenih u Zoohigijeni prema građanima. Takođe Vas molim da takvo postupanje ubuduće sprečite i, naročito, da hitno predupredite negativne posledice koje se još uvek mogu preduprediti.

U prvoj polovini 2007. svojim rukama sam u kombije Kafilerije stavila 20 zdravih i dobro uhranjenih pasa da bi bili sterilisani u Ovči. Dragi Josimovski, koji je bio vozač tada, po povratku pasa na staništa davao mi je obrazce s brojem čipova i potvrde o vakcinaciji. Poslednja 2 psa nisu vraćena, jer su usmrćeni tokom ili neposredno posle operacije. Zbog toga sam prestala dalje da sarađujem sa Zoohigijenom. Poređenja radi, u periodu od 2006. god. do danas Centru za mešance sam lično predala 69 uličnih pasa radi sterilizacije, a još 2 ulična psa sam odvela na sterilizaciju kod privatnih veterinara. Mnogi od tih pasa su divlji i poludivlji, dakle, oni do kojih hvatači Kafilerije nikad ne stižu. Drugim starateljima, iz drugih delova grada sam pomogla u hvatanju između 15 i 20 divljih pasa, koji su takođe sterilisani u Centru za mešance. Za sve te pse, sterilisane u Centru za mešance, kojih je bilo blizu 90, bila sam svedok da su vraćeni na svoja staništa živi i zdravi.

20. aprila ove godine 4 psa, 3 ženke i 1 mužjak, iz xxxxx ulice na Zvezdari, koje sam radnicima Ovče predala na sterilizaciju 2007. uhvaćeni su pomoću sajli u prisustvu čoveka koji ih hrani da bi bili odvedeni u Resnik na vakcinisanje. Taj staratelj mi je rekao da je hvatanje bilo jezivo i da su psi bili u velikom šoku. Ženke su, kako mi je kasnije saopštila tehničar Snežana Ilić, na prijemu imale temperaturu preko 40˚C. Sledećeg dana samo je jedna ženka još imala visoku temperaturu, počela je da kašlje i počeli su da joj daju antibiotsku terapiju. 20. april je bio vruć dan i ako hvatači Zoohigijene nigde nisu stajali (a 2007. sam više puta bila svedok da su svoje privatne poslove obavljali dok su im psi bili zatvoreni u kolima), od Zvezdare do Resnika im je trebalo oko sat vožnje tokom koje su izmrcvareni psi bili potpuno zatvoreni u malom prostoru, te otuda i visoka temperatura, koja je brzo prošla. Jedna od 2 ženke, kojoj je odmah spala temperatura, i mužjak su vakcinisani i vraćeni na stanište. Drugoj ženki, kojoj je tempretura takođe odmah pala, ni pomoću 3 aparata nisu uspeli da očitaju čip. Od ta 2 zadržana psa, jednom, kome temperatura nije pala, i drugom, neočitljivog čipa, obavestio me je njihov staratelj iz xxxxx, moleći da ih vratim.

Razgovarala sam sa Snežanom Ilić koja me je obavestila o stanju pasa i rekla da potrebno da donesem formulare na kojima su brojevi čipova tih pasa i da ih prepoznam, da bi psi mogli da budu vraćeni na stanište i da pas kod koga se ne očitava čip ne bi bio ponovo „sečen“, tj. operisan. U subotu 23. aprila sam u Resniku prepoznala oba psa i pokazala njihove obrasce. Oba psa su bila vesela, nijedan nije kašljao niti izgledao bolesno. Snežana Ilić je potvrdila broj čipa sa obrasca koji sam 2007. dobila za kuju sa temperaturom, nazvanu xxxxx (u daljem tekstu: Ženka1). Tada mi je rekla da obrazac za drugu kod koje se čip ne očitava, nazvanu xxxxx (u daljem tekstu: Ženka2), treba da odnesem u Zoohigijenu u ul. Desepota Stefana, da ga tamo iskopiraju i da potpišem izjavu da garantujem da je taj pas 2007. sterilisan i tek posle toga xxxxxx Ženku2 mogu da puste. Snežana Ilić je tada telefonom proverila veći broj obrazaca koje posedujem za ulične pse koje sam poslala na sterilizaciju u Ovču 2007. u Republičkoj bazi podataka. Neki od tih pasa se vode kao moji vlasnički, a drugi kao gradski psi, iako su obrasci koje posedujem identični za sve. Konkretno, Ženka1 je registrovana kao gradski pas, a Ženka2  – kao moj vlasnički i o tome nikada nisam bila obaveštena. Tada je S. Ilić predložila da se svi psi koji se vode kao moji prebace na Grad, kao bi se ispravila greška radnika Zoohigijene napravljena pri izradi baze.

Posle Uskršnjeg praznika, 26. aprila otišla sam u Zoohigijenu, gde mi je Dragi Josimovski predao izjavu koju uz ovo prilažem, a u kojoj stoji da: „Svu odgovornost za psa, u svemu, u skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja, snosim ja.“ Kako nisam vlasnik psa odbila sam da prihvatim svu odgovornost za psa u svemu i tražila da se taj deo promeni. Takođe nisam htela da garantujem da je pas obeležen mikročipom, jer preda mnom psu po povratku na stanište 2007. čip nije očitan. Za ono što nisam videla svojim očima ne mogu da garantujem. Mogla sam da garantujem samo da je kuja sterilisana, jer je imala rez od operacije i od tada nije imala teranja. Osim toga, potpisivanje priložene izjave je popuno besmisleno, jer je u izjavi naveden samo broj nečitljivog čipa, dakle, čipa po kome se pas ne može identifikovati. Nigde ne stoji broj novog čipa, čipa po kome će ubuduće biti moguće identifikovati psa. O tome sam kasnije obavestila S. Ilić, koja mi je rekla doslovno „da će mi broj novog čipa zapisati na nekom papiriću“, tako da ja mogu da identifikujem tog psa u slučaju budućih problema. Josimovski je na moju primedbu odgovorio da on nema ovlašćenja da menja tu izjavu i da treba da razgovaram sa veterinarom koji je tada rukovodio Zoohigijenom, Miloradom Đorđevićem. Sledeće jutro sam došla u 7.35 u Zoohigijenu, ali je Đorđević već bio otišao na teren. Posle kratkog telefonskog razgovora sa Đorđevićem, Josimovski mi je rekao da treba da razgovaram sa njegovim šefom Milivojem Lazićem koji je na putu i dolazi u subotu 30. aprila. Rekao je da njega, Josimovskog, pozovem na službeni mobilni u subotu ujutru da bi mi ugovorio sastanak sa Lazićem. Po mom pozivu u subotu ujutru mi je rekao da će odmah da pozove Lazića, pa će mi se javiti. Kako se nije javio sledećih sat vremena (zapravo nije se javio uopšte), pozvala sam Zoohigijenu (3293099) odakle mi je saopteno da Lazić dolazi na posao tek posle praznika.

Sa Lazićem sam uspela da razgovaram 4. maja u prisustvu pravnice Jasmine Špoljar. Kratko vreme razgovoru je prisustvovao i D. Josimovski, koji je pravnici i Laziću pojasnio da su 2007. u Ovči prebacivali na ljude koji su vodili računa o psima što veći broj pasa kako bi „smanjili“ broj gradskih pasa. Pravnica i Lazić su mi rekli da je izjava koju sam dobila da potpišem standardna izjava koja se potpisuje kada osoba preuzima psa. Na to sam im rekla da ja ne preuzimam psa, već ga radnici azila vraćaju na stanište, da ja živim na 3 kilometra udaljenosti od staništa psa, na drugoj opštini i da nisam vlasnik psa, bez obzira na to kako su me oni zaveli u svom registru pre 4 godine, a mimo mog znanja. Pravnica je najveći deo vremena tokom tog razgovora provela ćuteći i ne dižući pogled sa izjave. Zatim mi je rekla da će mi se javiti ujutru da dođem da potpišem izjavu bez tog spornog dela. Dogovorila sam se s njom da ću doći posle mog radnog vremena, oko 16.30 da potpišem izjavu, a da pas u toku dana bude pušten. Jasmina Špoljar se, baš kao ni Dragi Josimovski prethodno, nije javila.

Kada sam 5. maja došla u 16.30 rekla mi je da obrazac ne može da se menja. Ja sam joj rekla da ću obrazac potpisati takav kakav je samo da puste psa koji skoro 3 nedelje živi u kavezu od 2 kvadrata, a zatim ću o svemu obavestiti Vas. J. Špoljar je zatim trijumfalno izjavila da je njena koleginica „proverila mene“ i da sam ja vlasnik 28 pasa. Ja sam joj ponovila da sam u Centru za mešance sterilisala 70-ak pasa i da se psi na sterilizaciji čipuju od 2010, tako da nije morala da proverava ono što sam joj sama rekla. Na to se vratila na temu i rekla da je direktor rekao da se u obrascu koji ja imam i u izjavi napisanoj u Resniku boja psa ne poklapa i da zato pas mora da se snimi. Rekla sam joj da je boju tog psa nemoguće opisati i da upravo zato i ima ime xxxxx (Ženka2), kao i da sam tog, kao i onog drugog psa, prepoznala u prisustvu S. Ilić. Na to je J. Špoljar rekla da pas mora da se snimi da se ustanovi da li ima čip ili ne. Bila sam zabezeknuta, jer sam prvo pominjanje „snimanja“ shvatila kao „fotografisanje“. Ovo sad je moglo samo da znači rendgensko sinimanje. Pitala sam kako će pas biti snimljen i ona je rekla rendgenom. Pitala sam koja je svrha snimanja celog tela psa rendgenom da bi se ustanovilo da li ima neaktivan čip ili ga nema. Ako ga nema, to samo potvrđuje da su radnici Kafilerije napravili i tu u nizu drugih grubih grešaka koje su 2007. i 2008. bile široko poznate. S druge strane, šta god rendgenski snimak pokazao, pas mora biti ponovo čipovan. Na to je J. Špoljar rekla da je tako naložio direktor. Pitala sam da li je direktor već otišao. Rekla da jeste. Na to sam rekla da i sutra, već peti put, treba da dođem na razgovor, sada sa direktorom. J. Špoljnar je rekla da ne treba da dolazim, već će mi se ona javiti.

Posle Uskršnjeg praznika, 28. aprila, zvala sam azil, tj. S. Ilić da čujem kako su psi. Rekla je da Ženka1 još više kašlje i da teško diše. Zamolila sam je da joj se promeni terapija, koju je primala već osmi dan. Ona je odbrusila da ona ne može da naređuje doktoru šta će da radi. Na to sam istakla da je molim da u moje ime zamoli doktora da psu promeni terapiju. S. Ilić je porazgovarala s nekim do sebe i rekla mi: “Terapija je promenjena”. Ponovo sam zvala u ponedeljak 2. maja da čujem kako je Ženka1 i S. Ilić je rekla da ona do srede neće raditi i da tek u sredu pre podne mogu da čujem kako je pas. Dakle, u neradne dane tehničarke iz azila koja je zadužena za službeni telefon, telefonski kontakt sa zaposlenima u Azilu, ako u to vreme uopšte ima ljudi tamo, potpuno je onemogućen. U sredu pre podne S. Ilić mi je rekla da je Ženka1 prekjuče, u ponedeljak uginula. Kada sam razgovarala sa M. Lazićem, 4. maja rekla sam da je 1 pas već usmrćen u azilu i da tražim da se Ženka2 hitno pusti da ne bi završila na isti način. On je odgovorio da se ne može svima pomoći. Ja sam rekla da je Ženka1 dobijala Longacef sigurno bi ostala živa. Na to je M. Lazić doslovno rekao: „Longacef ne mogu ni ljudi da dobijaju.“ Injekcija Longacefa u maloprodaji (apoteka Srbotrejd, Sinđelićeva 3a) košta 376 din. Što znači da ga ljudi, ipak, dobijaju, a takođe ga i beogradski veterinari koriste. Jedna injekcija je dovoljana za dvodnevnu teraiju psa veličine Ženke1, što znači da je za njeno (sedmodnevno) lečenje bilo potrebno 1316 din. Ako Grad nema taj novac, ja sam kao „zainteresovana građanka“ (s obzirom da ste kategoriju „staratelja“ u gradu prepunom napuštenih životinja ukinuli) od koje se traži „sva odgovornost u svemu“ za napuštenog psa, bila spremna i voljna da platim taj iznos, odnosno, donesem te injekcije da bih psu spasila život. Međutim, ja imam samo „svu odgovornost“, a nikakva prava ne samo da pomognem psu, već čak ni da znam ko mu, kako i čime pomaže. S druge strane, radnici azila imaju sva prava i nikakvu odgovornost.

 

Iz navedenog može se zaključiti:

· Da zaposleni u Zoohigijeni nemaju proceduru po kojoj postupaju u relativno jednostavnoj situaciji kada čip psa ne mogu da očitaju, a građanin dokumentima i svojim svedočenjem garantuje za stanje psa. Takođe daju sebi za pravo da svojevoljno i proizvoljno formulišu, tj. smišljaju i izmišljaju stalno nove zahteve, koji nemaju nikakvog zdravorazumskog i zakonskog osnova: ponovo ističem da uporno insistiraju na potpisivanju izjave kojom bih prihvatila odgovornost za psa, a pri tome je moju odgovornost prema podacima navedenim u izjavi (broju neočitljivog čipa) nemoguće ustanoviti. Sebi daju za pravo i da ne pružaju informacije koje su se obavezali da će pružiti, kao i da pozivaju građane istim povodom više puta u radno vreme dotičnih građana. Primera radi, za dobijanje lične karte potrebno je otići 2 puta u stanicu policije i utrošiti pola sata vremena, a za Zoohigijenu su potrebni sati.

· Pitam se ko im odobrava finansijska sredstva Grada za rendgensko snimanje celog psa, koje nikakvu praktičnu, ni medicinsku opravdanost nema, a s druge strane nemaju novac potreban za lečenje psa.

· Ako su već svesni grešaka koje Zoohigijena pravila prethodnih godina, s kakvim pravom zahtevaju da građani koji su im u njihovom poslu pomagali odvajajući svoje vreme i novac (u Centru za mešance sterilizacija se plaća) sada preuzimaju odgovornost za njihove greške i snose „svu odgovornost“ za pse za koje su se potrudili da budu sterilisani i time smanjili broj gradskih pasa?

· Građanima od kojih se traži „sva odgovornost za psa“ odriče se svako pravo da dobiju jasne i pouzdane informacije o stanju zatočenog psa, da ga izvade iz azila kako bi mu pružili odgovarajuće lečenje, odnosno, da psu dopreme potrebne lekove. Dakle, ja imam svu odgovornost za psa, a nikakva prava da mu spasem život, već sam prinuđena da ga prepostim usmrćivanju usled neodgovarajućeg lečenja i nege. Veterinari azila su javni službenici koji pred javnošću nemaju nikakvu odgovornost.

Molim Vas da na osnovu iznesenih problema poradite na odgovornom, savesnom, profesionalnom i precizno određenom odnosu zaposlenih Zoohigijene prema građanima i psima, odnosno, da zaposlene koji se prema građanima i psima odnose neodgovorno uklonite sa radnih mesta koja premašuju njihove mogućnosti, a zaposlite sposobne i kulturne ljude.

Pre svega i više od svega Vas molim da naložite da kuja iz xxxxx, kojoj sam dala ime Ženka2 (koja je prema obrascu koji posedujem 2007. bila čipovana čipom br. xxxxxxxxxxxxxx), a koja je danas već 17. dan zatočena, odmah bude čipovana i vraćena na svoje stanište.

 

6.maj 2011.

 

***

 

Iznosim Vam nastavak i, nadam se, završetak zlostavljanja pasa iz xxxxx ulice u azilu Resnik.

Ukratko da Vas podsetim: dve kuje iz xxxxx, koje su uhvaćene 20. aprila radi vakcinacije, zadržane su u azilu: jedna, Ženka1, jer je imala temperaturu i kašljala, a druga, Ženka2, jer nije bilo moguće očitati joj čip.

23. aprila sam u Resniku prepoznala oba psa, uverila se da su veseli i pokazala njihove obrasce.

Od 26. aprila do 5. maja sam četiri puta odlazila u Zoohigijenu, radi potpisivanja sporne izjave. 2. maja Ženka1 je uginula u azilu od kašlja. Zato sam 5. maja prihvatila da potpišem bilo kakavu izjavu da bih spasila život preostalom psu, Ženki1. To više nije bilo moguće, jer je direktor Zoohigijene sada zahtevao da se Ženka2 rendgenom snimi da bi se ustanovilo da li u njenom telu postoji čip. Zato sam 6. maja došla u Sekretarijat za komunalne i stambene poslove (kada ste bili na sastanku van Zgrade), da bih Vas molila da intervenišete da se Ženka2 hitno vrati na svoje stanište. Nikakve nove informnacije nisam mogla da dobijem sve do 12. maja, kada mi je S. Ilić rekla da i Ženka2 kašlje. Odmah sam kupila Longacef injekcije i sledeći dan zvala S. Ilić da bih joj predala injekcije. Ona je rekla da Ženka2 već dobija Longacef injekcije i da nema potrebe da dolazim. Ženka2 je ozdravila oko 20. maja, a sledeć1ih 10 dana sam čekala da Zoohigijena sastavi novu izjavu, kojom garantujem da je pas sterilisan (a koja se sastoji od jedne rečenice), koju sam potpisala čim je sastavljena, 30. maja.

Radnici Zoohigijene su insistirali da psa sačekam na staništu kako bi mu preda mnom očitali novi čip. U ponedeljak i utorak, 30. i 31. maja, oni nisu mogli da ga prevezu, a u sredu ja nisam mogla da ga sačekam, tako da je vraćen u četvrtak, 2. juna, jedan sat i dvadeset pet minuta od kako su mi javili da su krenuli. Kada su otvorili vrata odeljka automobila u kome je bio smešten pas zapahnuo me je smrad urina i fecesa. Ubrzo sam uvidela da i Ženka2 isto tako smrdi i to izuzetno jako, s obzirom na to da se smrad od nje nadaleko osećao na otvorenom prostoru. Sva dlaka joj je bila lepljiva, čak i na temenu glave. Bilo mi je teško da poverujem, pa sam joj pomirisala glavu – i glava joj je imala isti miris. Ja ne mogu da zamislim koliko je prljavštine potrebno i tokom kog perioda da pas toliko smrdi. Koliko pasa u takvoj prljavštini može da ostane zdravo?

Ostala sam više od pola sata uz Ženka2 da se uverim u kakvom je stanju. Sve to vreme je ležala u hladu dašćući. Ona je na oko 30˚C po drugi put putovala najmanje sat vremena u zatvorenom limenom prostoru, praktično u „bunkeru“. Ne znam koliko je vremena potrebno da pas u takvim uslovima doživi toplotni udar, ali verujem da je i dvadeset minuta više nego dovoljno.

Savremena veterina, isto kao i humana medicina veliku pažnju obraća na dejstvo stresa na fizičko zdravlje. Čime Veterina Beograd može da opravda ovakav transport životinja? Human odnos prema životinjama takođe je nespojiv sa zadržavanjem uličnog psa u kavezu četrdeset četiri (44) dana, sa držanjem psa u nehigijenskim uslovima i sa izlaganjem zdravog psa zarazi u takvim uslovima. Tri od četiri prevezena psa 20. aprila su pokazivali simptome toplotnog udara: tel. temperarturu preko 40˚C. Stres od toplotnog udara udružen sa stresom držanja u kavezu uz neodgovarajuću negu tokom spojenih Uskršnjih i prvomajskih praznika, kada rukovodilac vet. Dragica (prezime ne znam) nije bila u Srbiji, uslovili su da mala prehlada za Ženku1 preraste u smrtonosnu bolest. Ako radnici Azila u regularnim radnim uslovima drže pse u takvoj prljavštini da se smrad sa pasa nadaleko oseća, u kavim uslovima su psi držani tokom spojenih Praznika, kada svi radnici nisu radili i kada rukovodilac nije bila prisutna?

Ni jedan od pasa iz xxxxx ulice ni u kom smislu nije bio pretnja po zdravlje ljudi. Oni ne napuštaju dvorište kuće u kojoj žive, a u Beogradu nema besnila. Komšijama je mogao da smeta samo lavež. Pre četiri godine kada je u toj kući bilo sedam odraslih pasa i trinaest štenaca, za čudo, komšijama takva situacija nije smetala dovoljno da zovu Zoohigijenu.

Koliko će pisama još biti potrebno i koliko će pasa još biti žrtvovano da Zoohigijena stvarno prestane da ubija pse? Ako ulični pas ima staratelja, a svaki ulični pas ima staratelje – ljude koji ga hrane i na druge načine vode računa o njemu, staratelju bi trebalo pružiti mogućnost da na sebe preuzme odogovornost za lečenje psa na staništu psa (što su najmanje stresni uslovi za psa) i da po izlečenju pozove radnike Zoohigijene da ga vakcinišu.

Srećna Nova godina!

Srećnu Novu 2012. želi vam Evropska inicijativa 17!

Prilog o projektu Reci av i budi zdrav u Dnevniku RTS1

Reci av i budi zdrav

U SUSRET PRVOJ KONFERENCIJI MEDICAL SPA SRBIJE

Udruženje Medical Spa Asocijacija Srbije, Holistički centar “Mind centar” i ”Vidya Joga škola” po ugledu na velike svetske medicinske i holističke centre organizuju 22. novembra u 11 časova tribinu

ZNAČAJ PSA I OSTALIH KUĆNIH LJUBIMACA ZA ZDRAVLJE DECE I NJIHOVA ULOGA U HOLISTIČKOM PRISTUPU CELOJ PORODICI

Predstavljanje projekta “Reci av i budi zdrav”

Učesnici tribine:

Prof Dr Nikola Popović, Veterinarski fakultet Beograd,

Prim. Dr Gorana Isailović, dermatolog, predsednik udruženja Medical Spa Asocijacija Srbije

Dr Mirjana Mićović, pedijatar, član udruženja “Mind centar”

Danica Drobac, predsednik udruženja za zaštitu životinja “Evropska inicijativa 17”

 

Naučne studije, kao i praksa širom sveta, pokazali su da prisustvo kućnog ljubimca, a naročito psa, u porodicama gde je dete bolesno ili postoje poremećeni međuljudski odnosi, značajno doprinosi bržem opravku i uspostavljanju harmonične kućne atmosfere. Klinička ispitivanja su dokazala da u slučaju dečjeg ekcema i astme u najvećem broju slučajeva, uvođenjem psa u porodicu, simptomi postaju blaži, smanjuje se unos lekova i pojačava detetov imunitet.

Na tribini će biti više reči i o pokretanju akcije “Reci av i budi zdrav”, u okviru koje će bolesna deca imati priliku da na poklon dobiju zdravog psa pregledanog od strane veterinara sa Veterinarskog fakulteta u Beogradu, a u “Mind centru” besplatne konsultacije sa pedijatrom i dermatologom , kao i besplatne antistres časove joge za decu, dok će predstavnici udruženja za zaštitu životinja govoriti o tome na koji način i gde se može nabaviti besplatan pas Zdravko.

Holistički centar “Mind centar” se nalazi u ul. Bulevar Despota Stefana br. 48 , III sprat.

Deset upozorenja Noama Čomskog: strategija manipulisanja ljudima putem medija

Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je poželjno biti glup, vulgaran i neuk

1. UPOTREBA NEVAŽNOG
Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2. STVARANJE PROBLEMA
Ta metoda se naziva i "problem-reagovanje-rešenje". Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu, ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3. LOŠE NA KAŠIČICU
Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, "na kašičicu", mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4. RAZBLAŽAVANJE NEPOPULARNOG
Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideju o promeni. Sem toga i "zajednička nada u bolju budućnost" olakšava njihov prihvat.

5. DEČJI JEZIK ZA ODRASLE
Kada se odraslima obraćamo kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6. KRATKI SPOJ EMOCIJA
Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7. NEZNANJE ZA SIROMAŠNE
Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanja manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8. VELIČANJE GLUPOSTI
Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9. USAĐIVANJE KRIVICE
Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10. ZLOUPOTREBA ZNANJA
Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. "Sistem", zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

TV Metropolis, emisija Moja priča (emitovana 4. novembra 2011.)

 

U emisiji su govorili: Danica Drobac, predsednik Evropske inicijative 17, Maja Andrijašević iz Uprave za veterinu i Milan Kamponeski, novinar.