ПОРУКА СВИМА КОЈИ БРИНУ О ПСИМА НА УЛИЦИ, а поводом вести о "забрани" храњења животиња!

ПОРУКА СВИМА КОЈИ БРИНУ О ПСИМА НА УЛИЦИ, а поводом вести о "забрани" храњења животиња:

У својству пре свега старатеља уличних ЦНР паса већ 20 година и законског заступника нашег Удружења које је старатељско од првог дана оснивања јер нам је поверана била дневна брига о ББ псима на улицама Београда, саопштавам следеће:

1. Храњење и појење уличних животиња НИЈЕ ЗАБРАЊЕНО нити једним ЗАКОНОМ! Да не говорим да је тако нешто умноболно по дефиницији...

2. Штавише чл. 6. Закона о добробити налаже ОБАВЕЗУ БРИГЕ о животињи чији опстанак од тога зависи.

3. Комплетна структура на коју наилазимо у животу бринући о псима и мачкама, а то могу бити комуналне инспекције, комунална полиција и вет. инспекција је ПРОТИВ животиња, стога, по правилу, свака част изузецима, ИСТУПА у свакој ПРЛИЦИ ПРОТИВ њих, позивајући се на наводне прописе, а које ни НЕ ПОЗНАЈУ или их тумаче како њима одговара! У радно време и за плату из буџета, од нашег новца као пореских обвезника, износе ЛИЧНИ СТАВ, који је притом нетачан! (Апсолутно раде незаконито у прилог чега имамо и пресудe судe које су то потврдиле. Пример, комунална инспекција доноси решења која се тичу уличних паса, а по закону нема таква овлашћења (?!), итд.).

4. Те структуре иступају, по правилу, врло осионо и бахато, а старатељи, прогоњени већ од комшилука и несигурни јер не познају законе, ПРЕСТРАШЕНИ устукну и повинују се, уместо да се успротиве питајући их на који се члан ког акта тачно позивају.

5. НИКАКО НЕ ТРЕБА ПЛАЋАТИ НИКАКВУ КАЗНУ, ВЕЋ ИЋИ НА ПРЕКРШАЈНИ СУД, а ју ћу помоћи свакоме и биће у нашу корист исход!

6. Објективно, старатељи нису криви што смо ДИСКРИМИНИСАНИ од структура јер оне, а приори, штите оне које се буне против присуства паса, иако их не дирају. Међутим, они треба да СХВАТЕ да волети животиње и бринути о њима, у оваквој средини – није довољно! Морају се упознати са макар основним правима које је законодавац дао тим животињама, али и нама, као људима који о њима бринемо. СТРАХОВЕ које имају за псе, морају СУЗБИТИ и сваком приликом реаговати тражећи примену закона јер животиње саме то не могу!

7. На сваком станишту има по неко агресиван који тера, малтретира псе и чак злоставља: нажалост већина старатеља, опрхвана сопственим страхом за псе, НЕ РЕАГУЈЕ, тј. не пријављује те људе, иде линијом мањег отпора, незамерања због пса, а то је КАРДИНАЛНА ГРЕШКА, јер ће на крају довести до страдања пса или његовог трајног одвођења! Пример, јуче неко написа да је лице које је физички малтретирало псе звало шинтере, комуналце и кога све не, и пас је одведен!!!! Грешка је на старатељу што је гледао како то лица злоставља пса, а није реаговао!!!!! Да јесте, особа би престала да се тиме бави, а пас би опстао!

8.БРИНУТИ О ПСУ НА УЛИЦИ, НЕ ЗНАЧИ САМО ХРАНИТИ ГА И ПОЈИТИ, ВЕЋ СЕ ОН МОРА, ЊЕГОВ ФИЗИЧКИ И ПСИХИЧКИ ИНТЕГРИТЕТ, ЗАШТИТИТИ ОД СВИХ КОЈА ГА УГРОЖАВАЈУ, а то изостаје, зато пси и страдају толико!

9. Често та агресивна лица прете људима који брину о псима, али старатељи и то ТРПЕ, уместо да их пријаве редовној полицији јер НИКО нема права да било коме прети или да се силеџијски понаша! У трпљењу не да нема спаса, већ води право у најгори епилог!

10. У бројним локалним самоуправама донета су незаконита акта, од Одлуке о држању кућних љубимаца, до осталих. Зашто удружења у тим местима нису реаговала? Ако јесу, а нема реакције, треба да иду даље, ту је Уставни суд и бројни други институционални механизми.

 

11. ПРЕПОРУКА:

• Животиње хранити ноћу, када није толика фреквенција људи и то на неком повученом или изолованом месту ( а не испред улаза, на пример).
• Воду им треба сипати у на пола исечене галоне (или велике пластичне флаше за воду од 5-6 литара) које су естетски прихватљиве и не упадају у очи, колико зарђале шерпе или слично.
• Настојати да се хране увек у исто или приближно исто време и то на истом месту. Ако нису навикли на то ново (дискретно) место, треба их навићи прићи им са храном, пратиће старатеља и ту им дати храну сваки следећи пут.
• Храну им треба давати у посудама пластичним од сладоледа, сачекати да поједу, које се после односе. Никако не треба је бацати по улици, нити на било који начин "прљати" улице. Све мора да се ради на најбољи могући начин и у општем интересу пса.

 

ДЕЛИТЕ ОВО АКО ЖЕЛИТЕ, МИ СМО АРМИЈА, НАС ИМА МНОГО, КАДА БИ СВАКО ОД НАС ПОСТАО ПРАВИ ВОЈНИК И ИСТИНСКИ БРАНИО ЖИВОТИЊЕ, КАКО ОД ЛОКАЛНИХ СИЛЕЏИЈА, ТАКО И ОД РАЗНИХ СЛУЖБИ, УБРЗО БИ СЕ СИТУАЦИЈЕ ПРОМЕНИЛА У КОРИСТ ЖИВОТИЊА! ОКРУЖЕЊЕ СТАНИШТА ГДЕ СЕ ПАС НАЛАЗИ МОРА СЕ НЕУТРАЛИСАТИ ДА БИ ОН ЖИВЕО НОРМАЛНО!

P.С. ЧЛ. 7. И 20. ЗАКОНА О ДОБРОБИТИ ЖИВОТИЊА ЗАБРАЊУЈУ ДА БИЛО КОЈА ЖИВОТИЊА БУДЕ ИЗЛОЖЕНА АТМОСФЕРСКИМ НЕПРИЛИКАМА, ПРЕМА ТОМЕ ИМА ПРАВО НА КУЋИЦУ ЈЕР МЕСТО ГДЕ СЕ ПАС НАЛАЗИ (улица) ГА НЕ ЛИШАВА ТОГ ПРАВА КОЈЕ МУ ЈЕ ДАО ЗАКОНОДАВАЦ.

ОКРЕНИТЕ НОВИ ЛИСТ ВЕЋ ДАНАС ЗБОГ ПАСА!

Gostovanje Danice Drobac u emisiji Mile Alečković “Besmrtnost i stvaralaštvo”

Gostovanje Danice Drobac u autorskoj emisiji Maje Volk “Sirovi život”

Analiza izmena Nacrta Ministarstva poljoprivrede Zakona o dobrobiti životinja i o pojavi na ulicama beskućnih pasa – namera: GMO životinje i legalizacija eutanazije (saopštenje za novinare)

Beograd, 03. april 2015.

SAOPŠTENJE ZA NOVINARE

Naše Udruženje je izvršilo prvu i površnu analizu Nacrta izmena koji je Ministarstvo poljoprivrede sačinilo za promenu važećeg Zakona o dobrobiti životinja (“Službeni glasnik RS” broj 41/2009) i uočilo je sledeće novine:

1. Uvodi se mogućnost razvoja GMO životinja, uvođenjem novog člana 44ª, koji je priložen u nastavku i koji glasi[1]:

Ova zemlja se nije javnom raspravom i društvenim konsenzusom izjasnila za GMO, štaviše brojne lokalne samouprave su donele deklaracije o zabrani GMO na svojoj teritoriji: kako je onda moguće da Ministarstvo za poljoprivredu predviđa GMO životinje u svom Nacrtu za izmenu Zakona o dobrobiti životinja? U čije ime ono to čini, ako građani, poreski obveznici, koji i njega finansiraju puneći budžet, su MASOVNO PROTIV GMO?

2. U članu 5. u kome se objašnjava šta je omamljivanje (životinje pre klanja) uvodi se mogućnost da životinja ugine prilikom omamljivanja(?!). Šta to znači? Mogućnost (surovog) ubijanja, ko zna na koji način, i tu se već pojavljuje? Da li se time otvaraju vrata za ubijanje životinja bez omamljivanja?

3. Član17. se menja tako da omamljivanje kod ubijanja na human način nije neophodno ako je ubijanje iz „nužde“: naravno nije propisano šta je iz nužde, što znači da životinje, u stvari, uvek mogu da se ubiju bez omamljivanja, a propisana „nužda“ se može naknadno „proizvesti“ potrebnom dokumentacijom. S obzirom da nije definisana, samim tim ni propisana, njeno nastajanje, kao ni način ubijanja životinje u takvoj „nuždi“, time se stvaraju neograničene mogućnosti zloupotrebe za surovo ubijanje životinje, a po Zakonu?! Pritom, u članu 7. je predviđeno da način ubijanja utvrduje naknadno Ministar[2]:

Šta to znači i zašto?

4. Nacrtom Ministarstva za izmenu postojećeg Zakona predviđeno je da se na svim mestima u pomenutom Zakonu formulacija „lišavanje života“ zameni rečju „ubijanje“, koje je definisano na sledeći način[3]:

O čemu se radi i šta se krije iza ovoga? Ovo je poprilično šokantno, posebno što se termin „ubijanje“ obično ne koristi u aktima za lišavanje života životinje, iako se na to svodi. Pritom, uopšte nije definisano, samim ti ni propisano kakav je to „postupak koji izaziva trenutnu smrt“: macola ili se način ubijanja prepušta mašti izvršioca?

5. Zatim, članovi 42. i 68, koji predviđa ubijanje životinja nakon 15 dana ukoliko se ne udome i njihovo „predavanja organizaciji“ koje prenosimo u celosti[4]:

Iz navedenog se vidi da životinje „postaju vlasništvo“ karantina i da se mogu, po isteku 15 dana od hvatanja, ubiti, ili predati „zainteresovanoj organizaciji“: pored neprihvatljivosti propisivanja masovnog ubijanja, postavlja se pitanje zašto je prihvatilište preimenovano u „karantin“, kada se zna šta je karantin i čemu isti služi, ko su te „zainteresovane organizacije“ i u koje svrhe i namene bi te životinje preuzele, mogu li biti inostrane, što uopšte nije propisano i konačno može li navedeni „karantin“ biti u rukama privatnika?.

U celini uzev, ova lapidarna analiza nedvosmisleno ukazuje da se nedovoljno definisanim pojmovima, radnjama, situacijama i postupanjima sa životinjma, širom otvaraju vrata za proizvoljna tumačenja i postupanja sa životinjama, ali i za druge brojne radnje, isključivo po nahođenju nadležnih u datim situacijama, a sve će se moći podvesti pod „zakonom propisano“ jer nisu namerno definisani? Otvara se ogroman manevarski prostor i sloboda postupanja i delovanja što je nedopustivo jer na taj način javnost, resorna udruženja i građani neće imati nikakav uvid u postupanje sa životinjama, ali ni u u sektor u celini. Ministarstvo poljoprivrede je među najvažnijima, jer je nadležno za pitanja i sektore koji neposredno utiču na zdravlje i život ljudi, ali i životinja, s toga, ovakve „improvizacije“ ne bi smele biti.

Primetno je, takođe, da se često ostavlja mogućnost Ministru da naknadno propisuje uslove, što samo po sebi, pruža mogućnost da se Zakon „u hodu“ menja BEZ UVIDA JAVNOSTI, donošenjem podzakonskih akata koji ne podležu javnoj raspravi, za razliku od zakona. To je potpuno neprihvatljivo iz ugla potrebe javnosti rada i pravne uređenosti svakog segmenta društva, ali i osnovnih civilizacijskih i evropskih vrednosti. vladavine prava, javnosti rada, kontrole svačijeg rada i, shodno tome, odgovornosti!!

Ne možemo se oteti utisku da neke namere i planovi već postoje, ako već nisu preduzeti, a da se ovim Nacrtom samo traži dovoljno propustljiva forma da se isti sprovedu (i legalizuju), a da javnost sa tim ne bude uopšte upoznata.

Smatramo da je uvođenje planiranih izvesnih izmena u pogledu načina ubijanja u koliziji sa duhom i smislom Zakona o dobrobiti životinja, te bi se isti morao preimenovati na način da verno oslika promene koje se žele uvesti.

Veterinarska inspekcija je nadležna da vrši nadzor nad primenom Zakona, međutim iz medija saznajemo za probleme sa procentom aflatoksina u mleku, za uvoz sumnjivog mesa, ilegalne klanice, kao da su glave čiode, pa se valjda „ne vide“ što sve ukazuje da ista svoju funkciju ne vrši na način propisan zakonom.

Što se tiče pasa i mačaka, njihova pojava na ulicama je prouzrokovana napuštanjem i ona je sistemski problem koji se može i mora rešiti JEDINO sistemskim mehanizmima. Međutim, nadležni godinama ne rade ništa na tom planu, iako su se odavno stekli svi zakonski preduslovi. Sistemski problem se ne može rešiti mehaničko-fizičkom radnjom, već samo sistemski, a sklanjanje pasa sa ulica, njihovo smeštanje u logore ili njihovo ubijanje je upravo fizička radnja koja ne može da reši sistemski problem, koliko se skloni, toliko se novih pojavi, a pritom izuzetno puno košta. Za rešavanje problema, potrebni su, pored dobre volje, „olovka i papir“, a ne milioni novca poreskih obveznika za azilaško šinterske tvorevine koje, očigledno, ne rešavaju problem.

Za problem populacije pasa su krivi ISKLJUČIVO NADLEŽNI, jer ne sprovode postojeće zakone i ne stvaraju sistem koji će pojavu obuzdati. Godinama fingiraju rešavanje problema pred neupućenom javnošću, a zaostalim, čak i primitivnim, isključivo azilaško-šinterskim pristupom problemu, troše uludo milione građana na „presipanje iz šupljeg u prazno“, a UZROK problema ni ne dotiču.

Ubijanje pasa je zabranjeno u Srbiji još 2005, zabrana je potvrđena Zakonom o dobrobiti životinja (2009) i Odlukom Ustavnog suda Srbije 2009. Međutim, većina gradova je nastavila da ubija pse i dan danas to čini: pa zašto onda imamo problem? Uprkos realnosti koja DOKAZUJE da se ubijanjem ne može rešiti problem, danas neko opet želi da ga nametne celoj Srbiji?! ZAŠTO? Javna je tajna da su kriminal i korupcija u zemljama koje su zapustile ovaj problem jedan od osnovnih razloga zagovaranja ubijanja pasa jer se na tome nezakonito stiče protivpravna imovinska dobit, daleko od očiju javnosti.

Srbija je HOROR za životinje, necivilizovano i surovo društvo, i ne može se više tolerisati takvo stanje, nerad nadležnih i kontinuirano kršenje zakona, a kriti se iza pasa, koji su žrtve neodgovornih ljudi i države koja sopstvene zakone ne poštuje i ne radi svoj posao u opštem interesu!

Licemerstvo Uprave za veterinu i Veterinarske inspekcije je vrhunsko jer i danas staju iza predloga nametanja ubijanja pasa celoj Srbiji, umesto da odgovaraju za višegodišnje nezakonito ubijanje pasa po najvećem delu Srbije: lokalni i regionalni vet.inspektori potpisuju naloge za ubijanje pasa iako je ono svim zakonima zabranjeno! Važi li zakoni za strukture države, ili je „Bastilja“ izuzeta iz njih? Dok vlasnik psa plaća kaznu što pudlica nije na povocu, dotle organi države neprestano krše zakone i nikom ništa?

Ministarstvo je iznelo da su izmene iz Nacrta rezultat „harmonizacije“, da se zaključiti sa pravom EU, te bi bilo poželjno da javnosti predoči o kome aktu EU je reč, koja Direktiva, njen broj, kada je doneta itd, da bismo i mi drugi, javnost, udruženja i građani bili detaljnije upoznati, posebno što naše Udruženje nije uspelo da nađe nijednu novu Direktivu kada je reč o ZPP-u.

Predsednik Udruženja „Evropska inicijativa 17“

Danica Drobac (063 8 402 643)

---

[1] „44а) процедура коришћења огледних животиња јесте било које инвазивно илинеивазивно коришћење животиње за огледне или друге научне сврхе, са или без познатог резултатаили у образовне сврхе, које може код животиње изазвати ниво бола, стреса, патње или трајне повреде,једнак или већи од оног, проузрокованом убодом игле у складу са добром ветеринарском праксом, као ибило која намерна радња, која доводи до рађања, излегања животиње или стварања иодржавањагенетички модификоване животиње у таквим условима, осим убијања животиња само радикоришћења њихових ткива и органа.

[2] „Министар прописује ближе услове, начин и средства за убијање животиња.”

[3] „54) убијајање животиње јесте намерно изазвани поступак који изазива тренутну смрт животиње; „

[4] „Члан 42.

У члану 67 тач.1, 2,3 и 4 рачи „животиње” замењују се речима „пси и мачке”

Члан 42.

Члан 68 мења се и гласи

„У карантин, који обезбеђује орган јединице локалне самоуправе смештају се:

1) напуштене и изгубљене животиње;

2) животиње чији власници, односно држаоци не могу више да се брину о њима;

3) животиње које Министарство одузме власницима, односно држаоцима;

4) животиње које су у опасности.

Ако се животињама из тачке 1), свата 1 овог члана у року од 15 дана од дана смештаја у прихватилиште не пронађе нови власник, животиња постаје власништво карантина и може се предати другој заинтересованој организацији или убити на хуман начин. ”

Analiza izmena Nacrta Ministarstva poljoprivrede Zakona o dobrobiti životinja i o pojavi na ulicama beskućnih pasa – namera: GMO životinje i legalizacija eutanazije (saopštenje za novinare)

Beograd, 03. april 2015.

SAOPŠTENJE ZA NOVINARE

Naše Udruženje je izvršilo prvu i površnu analizu Nacrta izmena koji je Ministarstvo poljoprivrede sačinilo za promenu važećeg Zakona o dobrobiti životinja (“Službeni glasnik RS” broj 41/2009) i uočilo je sledeće novine:

1. Uvodi se mogućnost razvoja GMO životinja, uvođenjem novog člana 44ª, koji je priložen u nastavku i koji glasi[1]:

Ova zemlja se nije javnom raspravom i društvenim konsenzusom izjasnila za GMO, štaviše brojne lokalne samouprave su donele deklaracije o zabrani GMO na svojoj teritoriji: kako je onda moguće da Ministarstvo za poljoprivredu predviđa GMO životinje u svom Nacrtu za izmenu Zakona o dobrobiti životinja? U čije ime ono to čini, ako građani, poreski obveznici, koji i njega finansiraju puneći budžet, su MASOVNO PROTIV GMO?

2. U članu 5. u kome se objašnjava šta je omamljivanje (životinje pre klanja) uvodi se mogućnost da životinja ugine prilikom omamljivanja(?!). Šta to znači? Mogućnost (surovog) ubijanja, ko zna na koji način, i tu se već pojavljuje? Da li se time otvaraju vrata za ubijanje životinja bez omamljivanja?

3. Član17. se menja tako da omamljivanje kod ubijanja na human način nije neophodno ako je ubijanje iz „nužde“: naravno nije propisano šta je iz nužde, što znači da životinje, u stvari, uvek mogu da se ubiju bez omamljivanja, a propisana „nužda“ se može naknadno „proizvesti“ potrebnom dokumentacijom. S obzirom da nije definisana, samim tim ni propisana, njeno nastajanje, kao ni način ubijanja životinje u takvoj „nuždi“, time se stvaraju neograničene mogućnosti zloupotrebe za surovo ubijanje životinje, a po Zakonu?! Pritom, u članu 7. je predviđeno da način ubijanja utvrduje naknadno Ministar[2]:

Šta to znači i zašto?

4. Nacrtom Ministarstva za izmenu postojećeg Zakona predviđeno je da se na svim mestima u pomenutom Zakonu formulacija „lišavanje života“ zameni rečju „ubijanje“, koje je definisano na sledeći način[3]:

O čemu se radi i šta se krije iza ovoga? Ovo je poprilično šokantno, posebno što se termin „ubijanje“ obično ne koristi u aktima za lišavanje života životinje, iako se na to svodi. Pritom, uopšte nije definisano, samim ti ni propisano kakav je to „postupak koji izaziva trenutnu smrt“: macola ili se način ubijanja prepušta mašti izvršioca?

5. Zatim, članovi 42. i 68, koji predviđa ubijanje životinja nakon 15 dana ukoliko se ne udome i njihovo „predavanja organizaciji“ koje prenosimo u celosti[4]:

Iz navedenog se vidi da životinje „postaju vlasništvo“ karantina i da se mogu, po isteku 15 dana od hvatanja, ubiti, ili predati „zainteresovanoj organizaciji“: pored neprihvatljivosti propisivanja masovnog ubijanja, postavlja se pitanje zašto je prihvatilište preimenovano u „karantin“, kada se zna šta je karantin i čemu isti služi, ko su te „zainteresovane organizacije“ i u koje svrhe i namene bi te životinje preuzele, mogu li biti inostrane, što uopšte nije propisano i konačno može li navedeni „karantin“ biti u rukama privatnika?.

U celini uzev, ova lapidarna analiza nedvosmisleno ukazuje da se nedovoljno definisanim pojmovima, radnjama, situacijama i postupanjima sa životinjma, širom otvaraju vrata za proizvoljna tumačenja i postupanja sa životinjama, ali i za druge brojne radnje, isključivo po nahođenju nadležnih u datim situacijama, a sve će se moći podvesti pod „zakonom propisano“ jer nisu namerno definisani? Otvara se ogroman manevarski prostor i sloboda postupanja i delovanja što je nedopustivo jer na taj način javnost, resorna udruženja i građani neće imati nikakav uvid u postupanje sa životinjama, ali ni u u sektor u celini. Ministarstvo poljoprivrede je među najvažnijima, jer je nadležno za pitanja i sektore koji neposredno utiču na zdravlje i život ljudi, ali i životinja, s toga, ovakve „improvizacije“ ne bi smele biti.

Primetno je, takođe, da se često ostavlja mogućnost Ministru da naknadno propisuje uslove, što samo po sebi, pruža mogućnost da se Zakon „u hodu“ menja BEZ UVIDA JAVNOSTI, donošenjem podzakonskih akata koji ne podležu javnoj raspravi, za razliku od zakona. To je potpuno neprihvatljivo iz ugla potrebe javnosti rada i pravne uređenosti svakog segmenta društva, ali i osnovnih civilizacijskih i evropskih vrednosti. vladavine prava, javnosti rada, kontrole svačijeg rada i, shodno tome, odgovornosti!!

Ne možemo se oteti utisku da neke namere i planovi već postoje, ako već nisu preduzeti, a da se ovim Nacrtom samo traži dovoljno propustljiva forma da se isti sprovedu (i legalizuju), a da javnost sa tim ne bude uopšte upoznata.

Smatramo da je uvođenje planiranih izvesnih izmena u pogledu načina ubijanja u koliziji sa duhom i smislom Zakona o dobrobiti životinja, te bi se isti morao preimenovati na način da verno oslika promene koje se žele uvesti.

Veterinarska inspekcija je nadležna da vrši nadzor nad primenom Zakona, međutim iz medija saznajemo za probleme sa procentom aflatoksina u mleku, za uvoz sumnjivog mesa, ilegalne klanice, kao da su glave čiode, pa se valjda „ne vide“ što sve ukazuje da ista svoju funkciju ne vrši na način propisan zakonom.

Što se tiče pasa i mačaka, njihova pojava na ulicama je prouzrokovana napuštanjem i ona je sistemski problem koji se može i mora rešiti JEDINO sistemskim mehanizmima. Međutim, nadležni godinama ne rade ništa na tom planu, iako su se odavno stekli svi zakonski preduslovi. Sistemski problem se ne može rešiti mehaničko-fizičkom radnjom, već samo sistemski, a sklanjanje pasa sa ulica, njihovo smeštanje u logore ili njihovo ubijanje je upravo fizička radnja koja ne može da reši sistemski problem, koliko se skloni, toliko se novih pojavi, a pritom izuzetno puno košta. Za rešavanje problema, potrebni su, pored dobre volje, „olovka i papir“, a ne milioni novca poreskih obveznika za azilaško šinterske tvorevine koje, očigledno, ne rešavaju problem.

Za problem populacije pasa su krivi ISKLJUČIVO NADLEŽNI, jer ne sprovode postojeće zakone i ne stvaraju sistem koji će pojavu obuzdati. Godinama fingiraju rešavanje problema pred neupućenom javnošću, a zaostalim, čak i primitivnim, isključivo azilaško-šinterskim pristupom problemu, troše uludo milione građana na „presipanje iz šupljeg u prazno“, a UZROK problema ni ne dotiču.

Ubijanje pasa je zabranjeno u Srbiji još 2005, zabrana je potvrđena Zakonom o dobrobiti životinja (2009) i Odlukom Ustavnog suda Srbije 2009. Međutim, većina gradova je nastavila da ubija pse i dan danas to čini: pa zašto onda imamo problem? Uprkos realnosti koja DOKAZUJE da se ubijanjem ne može rešiti problem, danas neko opet želi da ga nametne celoj Srbiji?! ZAŠTO? Javna je tajna da su kriminal i korupcija u zemljama koje su zapustile ovaj problem jedan od osnovnih razloga zagovaranja ubijanja pasa jer se na tome nezakonito stiče protivpravna imovinska dobit, daleko od očiju javnosti.

Srbija je HOROR za životinje, necivilizovano i surovo društvo, i ne može se više tolerisati takvo stanje, nerad nadležnih i kontinuirano kršenje zakona, a kriti se iza pasa, koji su žrtve neodgovornih ljudi i države koja sopstvene zakone ne poštuje i ne radi svoj posao u opštem interesu!

Licemerstvo Uprave za veterinu i Veterinarske inspekcije je vrhunsko jer i danas staju iza predloga nametanja ubijanja pasa celoj Srbiji, umesto da odgovaraju za višegodišnje nezakonito ubijanje pasa po najvećem delu Srbije: lokalni i regionalni vet.inspektori potpisuju naloge za ubijanje pasa iako je ono svim zakonima zabranjeno! Važi li zakoni za strukture države, ili je „Bastilja“ izuzeta iz njih? Dok vlasnik psa plaća kaznu što pudlica nije na povocu, dotle organi države neprestano krše zakone i nikom ništa?

Ministarstvo je iznelo da su izmene iz Nacrta rezultat „harmonizacije“, da se zaključiti sa pravom EU, te bi bilo poželjno da javnosti predoči o kome aktu EU je reč, koja Direktiva, njen broj, kada je doneta itd, da bismo i mi drugi, javnost, udruženja i građani bili detaljnije upoznati, posebno što naše Udruženje nije uspelo da nađe nijednu novu Direktivu kada je reč o ZPP-u.

Predsednik Udruženja „Evropska inicijativa 17“

Danica Drobac (063 8 402 643)

---

[1] „44а) процедура коришћења огледних животиња јесте било које инвазивно илинеивазивно коришћење животиње за огледне или друге научне сврхе, са или без познатог резултатаили у образовне сврхе, које може код животиње изазвати ниво бола, стреса, патње или трајне повреде,једнак или већи од оног, проузрокованом убодом игле у складу са добром ветеринарском праксом, као ибило која намерна радња, која доводи до рађања, излегања животиње или стварања и одржавањагенетички модификоване животиње у таквим условима, осим убијања животиња само радикоришћења њихових ткива и органа.

[2] „Министар прописује ближе услове, начин и средства за убијање животиња.”

[3] „54) убијајање животиње јесте намерно изазвани поступак који изазива тренутну смрт животиње; „

[4] „Члан 42.

У члану 67 тач.1, 2,3 и 4 рачи „животиње” замењују се речима „пси и мачке”

Члан 42.

Члан 68 мења се и гласи

„У карантин, који обезбеђује орган јединице локалне самоуправе смештају се:

1) напуштене и изгубљене животиње;

2) животиње чији власници, односно држаоци не могу више да се брину о њима;

3) животиње које Министарство одузме власницима, односно држаоцима;

4) животиње које су у опасности.

Ако се животињама из тачке 1), свата 1 овог члана у року од 15 дана од дана смештаја у прихватилиште не пронађе нови власник, животиња постаје власништво карантина и може се предати другој заинтересованој организацији или убити на хуман начин. ”

HUMANOST U SRBIJI SE BRANI, ALI I NOVČANO KAŽNJAVA! (saopštenje za novinare)

Beograd, 23.avgust 2013.

 

SAOPŠTENJE ZA NOVINARE

 

HUMANOST U SRBIJI SE BRANI, ALI I NOVČANO KAŽNJAVA!

 

NAŠE UDRUŽENJE DOBILO JE ZAKLJUČAK O  IZRICANJU NOVČANE KAZNE U VISINI OD 20.000 RSD OD KOMUNALNE INSPEKCIJE OPŠTINE ZVEZDARA ZATO ŠTO JE KUPILO I POSTAVILO KUĆICU ZA PSA U MIRIJEVU, POD PRETNJOM DA ĆE JE DUPLIRATI, AKO, U ROKU OD JEDNOG DANA, JE NE SKLONIMO!

 

Naše Udruženje je registrovano još aprila 2003. da brine o uličnim psima Beograda. Mi smo volontersko i neprofitno Udruženje, koje ne ostvaruje prihode, niti ima redovne donacije, a uprkos tome godinama ličnim sredstvima sterilišemo, hranimo i, po potrebi, lečimo, uključujući i skupe hirurške intervencije u slučaju udesa automobilom ili pojave tumora, ulične CNR pse Beograda. Takođe godinama kupujemo kućice za pse i postavljamo ih tamo gde konfiguracija terena, ali i komšiluk, to dopušta. Kućice za pse su, ipak, ređa pojava, ako uzmemo obzir da Udruženje ima na sebe registrovano par stotina uličnih CNR pasa, a da svega par desetina uživa privilegiju da ima kućicu. Većina kućica je postavljena još pre desetak godina i uglavnom ih  inspekcije nisu dirale sve do 2008, kada je vlast u Beogradu promenjena, i kada počinje organizovani progon nas i postavljenih kućica, posebno u Mirijevu, od strane komunalne inspekcije opštine Zvezdara koja je zaista neumoljiva, kao da Srbija i Beograd, nemaju niti jedan drugi ozbiljan problem, pa  se valja "dokazati" na likvidaciji kućica za pse ili, koristeći neuređenost ove materije i nečinjenje resornih nadležnih, "ubirati" prihode, po svaku cenu,  za opštinsku kasu od odveć osiromašenih građana, koji, uprkos siromaštvu, nisu prestali da budu ljudi?

 

Godinama smo izloženi maltretiranju komunalne inspekcije Zvezdara koja ne prestaje da donosi rešenje o sklanjanju kućica i o "prestanku" držanja pasa, iako nije zakonom ovlašćenja da donosi rešenja koja se odnose na pse, već samo veterinarska inspekcija. Čak smo se žalili Ministarstvu Pravde i državne uprave na  njen nezakoniti rad jer ne utvrđuje pravilno činjenično stanje i ne primenjuje pravilno propise. Međutim, nismo se spasili upravnog i iscrpljujućeg maratona sa dotičnom inspekcijom, koji je odavno postao neizdrživ jer smo progonjeni kako kakvi izgrednici ili krimnalci, a samo pomažemo volonterski uličnim psima i ni po jednom osnovu ne delujemo u suprotnosti sa Zakonom o dobrobiti životinja usvojenom još 2009. koji dotična inspekcija, ali i druge resorne službe, sa zadovoljstvom ignorišu - na štetu pasa, ali i našeg delovanja! Ulični psi su posebno ugroženi i lišavati psa kućice u kojoj je godinama živeo je ravno ugrožavanju njegovog života jer su zime oštre i zaista nemaju gde da se sklone  kada je sneg i led svuda, a temperature u velikom minusu!

http://evropskainicijativa17.blogspot.com/2011/11/nezakonito-postupanje-komunalne_03.html

 

Juče smo primili Zaključak o izricanju novčane kazne koji je u prilogu, a kao što ćete videti komunalna inspekcija je izrekla najviši iznos kazne jer se ona kreće u rasponu od 5000 do 20.000: gde je tu načelo srazmernosti u pogledu visine kazne, sve i  da uopšte ima "osnova" da nas kazni? Ovaj Zaključak jeste presedan i po dva druga osnova. Naime, do sada je komunalna inspekcija tražila da kućice sklanjamo, ali nije izricala novčane kazne, a u konkretnom slučaju, dodatno na postojeću izrečenu, preti novom iste visine ukoliko kućicu za pse ne sklonimo u roku od  1 dana?! Usput, i sam rok, od 1 dana, ukazuje na zlonamernost i progon  jer čime se takva "hitnost" postupanja može opravdati, pošto se kućica već godinama nalazi na istom mestu?

 

Ako su medijske vesti svakodnevno preplavljene informacijama o basnoslovnim krađama ogromnih svota novca od strane pojedinaca na vlasti ili u zvaničnim strukturama, brojnim zloupotrebama svake vrste dotičnih, nelegalnim svakolikim radnjama i sagrađenim ilegalnim objektima, čak čitavih naselja (Kaluđerica, na primer), a koje, po običaju, završavaju kao  puke vesti, retko dobijajući sudski epilog, kako treba mi da se osećamo i šta da mislimo kada za takav lični napor i žrtvu da pomognemo nezbrinutim životinjama, umesto pohvale i društvenog priznanja, po uzoru na normalna društva gde se humanost i filantropija cene i promovišu, se oglašavamo "KRIVIM" i još se traži da PLATIMO NOVČANU KAZNU?

 

Ovaj Zaključak je epilog dvogodišnjeg maratona sa komunalnom inspekcijom u kome smo do sada uložili 3 žalbe na njena rešenja i zaključke, a koja je ona sistematski odbijala bez obzira što smo se pozivali na zakonske odredbe? Pritom, svaki put smo platili administrativnu taksu, sada je 380,00 dinara, kao uslov za podnošenje žalbe, iako je većina nas nezaposlena i nadljudskim samoodricanjem jedva uspevamo da i dalje brinemo o životinjama, ali od nas se, izgleda, očekuje da finansiramo opštinu Zvezdara?

 

U Mirijevu, objektivno, ima toliko posla za komunalnu inspekciju opštine Zvezdara jer pravog komunalnog otpada i nereda ima na svakom koraku, kao i prljavštine na nekim delovima koji niko nije nadležan da čisti (pošaljite ekipu, pokazaću neka se sami uvere), pregršt ilegalnih klupa penzionera i svakog drugog haosa i uzurpacije javnih površina, ali sve to - očigledno - nju ne interesuju - već samo psi i retke kućice za pse?!

Potpuno je očigledno da se radi o otvorenoj i gruboj diskriminaciji nas koji štitimo pse i njihova prava propisana Zakonom o dobrobiti životinja, mi smo jednako progonjeni, kao i sami psi, u ovome društvu, koje je usvojilo Zakon o zabrani diskriminacije: kako je to moguće onda?

 

Zakonom o dobrobiti životinja ("Službeni glasnik RS" 41/09), konkretno čl. 7. i čl. 20, propisano je da nijedna životinja ne sme biti izložena atmosferskim neprilikama, tj. da mora imati sklonište, pa ako nadležni, čija je to zakonom propisana obaveza da psima obezbede sva prava garantovana pomenutim Zakonom to ne čine, a umesto njih to učini Udruženje registrovano po zakonu da se stara o uličnim CNR (sterilisanim i čipovanim) psima, zar treba zbog primene zakonskih odredbe da bude NOVČANO KAŽNJENO? Komunalna inspekcija opštine Zvezdara je pogrešno primenila materijalno pravo jer se pozvala na čl. 34.st.1. tač. 3 gradskeOdluke o održavanju čistoće, tretirajući kućice za pse kao "ambalažu" ili "robu" na javnoj površini? U pravu postoji hijerarhija i nijedan podzakonski akt, a gradska Odluke to svakako jeste, ne može biti pravno stariji od samog zakona. Štaviše, "lex posterior, derogat legi priori" što znači da usvajanje novog zakona ukida sve odredbe koje su u suprotnosti sa njim bez obzira u kom se aktu nalazile.

Uložićemo Žalbu (četvrtu) i na ovaj Zaključak, međutim žalba ne odlaže izvršenje, a pošto prete prinudnom naplatom, verovatno će blokirati račun Udruženja, a time bi dodatno naudili psima jer bismo bili sprečeni da kupujemo granuliranu hranu za pse po povoljnijim cenama, što činimo kada skupimo novac između sebe i platimo je dobavljaču preko Udruženja. Mi novca nemamo, a sledi poslednji izvod iz banke kao dokaz za izneti navod.

 

 

Ozbiljno smo zabrinuti za stepen otuđenosti pojedinih službi, a ponekad i sudova, od stvarnog života i potreba ljudi, koji su izmučeni, a okruženi brojnim stvarnim problemima koji oni, koji za to primaju platu, ne rešavaju, već se ponašaju kao da su sami sebi cilj, a na istovetan način primenjuju i propise, umesto da služe uređivanju odnosa. U prilog prethodnom, podsećamo:

 

1. da je Profesoru istorije koji je vodio učenike na Kalemegdan izrečena novčana kazna od strane Prekršajnog suda jer nije položio za turističkog vodiča, umesto da je javno pohvaljen što svoje slobodno vreme, a radeći za malu platu, koristi da decu dodatno obrazuje?!

 

2. da je čoveku koji je u sred zime polu -mrtvu i promrzlu mačku spasio od sigurne smrti, takođe izrečena novčana kazna od istog Suda jer je mačku u kutiji stavio ispred vrata svoga stana (stan mu je bio pun životinja i nije mogao da je uvede), a prijavila ga je komunalna policija Sudu, umesto da je u nekim novinama javno pohvaljen za iskazanu humanost?!

 

Sada je naše Udruženje na redu: šta se desilo sa ovom zemljom i kuda vode ovakva postupanja i koji model ponašanje se propagira ovakvim odlukama, ako se žele novčano kazniti retki ljudi koji se nisu otuđili od stvarnog života i koji su zadržali običnu ljudskost u ovim teškim prilikama po sve? Šta je alternativa, nasilje i sebičluk, odveć dominantan kao "model" ponašanja u ovome društvu?

 

U oba ova slučaju trebalo je da - ti ljudi za primer svima - novčano budu kažnjeni, a nisu jer su se mediji, srećom, digli na noge u odbrani “normale” - hvala Bogu! Iskreno se nadamo da će u ovom, našem slučaju, mediji istovetno reagovati jer jedino njihov pritisak može zaustaviti ovako naopak i nelegitiman naum. Napominjemo da bismo najviše želeli da nam dotična inspekcija i sama opština Zvezdara da, makar, privremeno dozvolu, što smo i ponudili u jednoj od žalbi, pozivajući se na Direktora “Tvrđave” koji nam još 2006. dao dozvolu da postavimo kućicu za psa u srcu Beograda, na Kalemegdanu, ili da se, makar, uzdrže od postupanja po ovakvim prijavama dokonih penzionera koji mrze pse uglavnom zbog svog ruralnog porekla, međutim, to nije za očekivati od strukture koja troši naš novac, ali i zdravlje i život, na ugnjetavanje malobrojnih preostalih plemenitih ljudi, pa čak i Udruženja za zaštitu životinja.. Postupanje po “prijavi” jedne osobe, iako u okruženju žive hiljade ljudi, je diskriminacija svih ostalih, ali i relikt minulog sistema u kome takve službe, poput inspekcije, sebe doživljavaju isključivo kao kaznene, a ne kao posrednike u rešavanju, eventualno, problema jer za to nisu sposobne.

HUMANITARNA PLESNA PREDSTAVA BITEF TEATRA

Bitef teatar i ove godine organizuje humanitarnu predstavu  na dan 20.maja - "Dana kućnih ljubimaca Beograda"  sa ciljem da se odnos prema životinjama u našoj sredini promeni na bolje.
Ovo je četvrta godina za redom kako Bitef teatar organizuje humanitarne predstave za naše drage kuce. To je jedini dan i mesto kada je našim "malim", a nama koji ih volimo, "važnim" sugrađanima dozvoljeno da svojim šapicama kroče u tako važnu instituciju kulture našeg Grada i naše zemlje. - kao što je Bitef teatar!
Svake godine prikupljena sredstva od ulaznicu za predstavu su donirana azilu za napuštene kuce što je omogućilo da se na konkretan način pomogne njihovom opstanku i boljitku.
Naše Udruženje izražava duboku zahvalnost Bitef teatru za sve godine saradnje i pomoći životinjama o kojima brinu naši članovi u našim "mini azilima" : ukupno preko 200 životinja,  preko 90 pasa i 110 mačaka.

Ove godine Bitef teatar organizuje 20. maja 2013. sa početkom u 20,00 časova humanitarnu plesnu predstavu "PRIJATELJI" u izvođenju Bitef dens kompanije, a ULAZ je DOZVOLJEN KUĆNIM LJUBIMCIMA.

Pozivamo sve ljubitelje pasa da se, zajedno sa svojim najboljim prijateljima, pridruže ovako retkom, a plemenitom i lepom događaju.

Kontekst: Problem pasa lutalica (Aljazeera)

19 septembar 2012, sreda 21:01 CEST

Stanje sa problemom pasa lutalica alarmantno je u većini zemalja regije. Zašto je u zemljama Balkana teško riješiti problem pasa lutalica? Kako spriječiti ili smanjiti sve učestalije napade na ljude? Ko je odgovoran za postojeće stanje? Kako je ovo pitanje zakonski uređeno u pojedinim zemljama?

Procjene su da samo u Sarajevu ima najmanje osam hiljada pasa lutalica. Njihovo adekvatno zbrinjavanje je dugogodišnji problem, a samo u posljednjih godinu dana zabilježeno je gotovo hiljadu ugriza pasa lutalica u Bosni i Hercegovini. U ovom izdanju Konteksta govorimo o problemu pasa lutalica.

Gosti Konteksta su: u Zagrebu - predsjednik udruženja Prijatelji životinja Luka Oman, profesor na Ekonomskom fakultetu; u Beogradu - predsjednica Evropske inicijative 17, udruženja za zaštitu i staranje o psima, Danica Drobac i u Sarajevu - dekan Veterinarskog fakulteta dr. Nihad Fejzić.

Večerašnji Kontekst vodi Dalija Hasanbegović.

Gradska uprava Beograda je tužila sudu udruženja za zaštitu životinja i samostalne staratelje uličnih CNR pasa!

Veterinarska inspekcija je po nalogu resornog gradskog Sekretarijata podnela veliki broj zahteva Prekršajnom sudom u Beogradu za pokretanje prekršajnog postupka protiv udruženja, ali i samostalnih staratelja uličnih CNR pasa – što je nesvakidašnji presedan da se oni građani koji su dobrovoljno brinuli svojim sredstvima o uličnim psima, podmetnu kao neodgovorni vlasnica pasa!

Ovakac čin je ravan razbojništvu pod plaštom prava i pravde jer su kazne predviđene Zakonom o dobrobiti životinja za prekršaje koji se lažno stavljaju na teret udruženjima i građanima egzorbitantno visoke: do milion dinara za pravno lice – udruženje i do 50.000,00 dinara za fizičko lice – staratelja uličnog psa.

Tim potezom gradski čelnici su ušli u obračun sa delom svojih sugrađana, kao i udruženjima za zaštitu pasa, čime se Beograd svrstao u jedini Grad na svetu koji za napuštanje, nebrigu i ugrožavanja pasa, optužuje upravo one koji ih štite i spašavaju!

Grad je ušao u rat sa svim onima koji su brinuli o uličnim psima i za njihovu plemenitost i humanost, naumio je da budu novčano kažnjeni!

Prekršajne prijave su lažne

Lažne su jer je potpuno ignorisano postojeće stanje i zlonamerno je interpretirano, zloupotrebljena je njegova neuređenost, selektivno i promišljeno, a mala fide, primenjen je i tumačen Zakon o dobrobiti životinja na koji se podnosilac prijave, vet.inspekcija, isključivo poziva sa ciljem da se optuženima naudi, psi trajno oduzmu i oni, ljudi koji brinu o uličnim psima, nasilno i „sub poena“ spreče u daljoj brizi o uličnim psima Beograda. Sve to je u cilju obezbeđivanja monopola Veterini Beograd i to nimalo demokratskim metodama, već primenom pravnog nasilja i zloupotrebom svega.

Lažne prijave protiv protiv udruženja i građana - staratelja, podnosilac prijave temelji samo na navodnom vlasništvu nad psom koje, pritom, uopšte nije dokazao, a tu nedokazanu tvrdnju dalje koristi za a priori podmetanje niza drugih prekršaja udruženjima i starateljima koji se implicitno imaju podrazumevati, a koje, takođe, nije potkrepio ni jednim jedinim dokazom, a koji kao takvi jedino mogu proisticati iz navodnog vlasništva nad psom koje nije uopšte dokazao. Podnosilac prijave ne samo da nije dokazao navodno vlasništvo nad psom, već ni da je napušten, niti da je, uopšte, bio ugrožen na bilo koji način.

Međutim, podnosilac prijave pokušava nedostatak dokaza za bilo šta za šta optužuje udruženja i staratelje, tj. nepostojanje prekršaja, da nadomesti nadljudskim mentalnim naporima i neverovatnom gimnastikom opštim teorijskim pojmovima i postulatima, čas pravnim, čas filozofsko-teorijskim, u cilju izgradnje teorije dedukcije po kojoj bi se svi okrivljeni, imali smatrati krivim po svaku cenu. Osim potvrde o načitanosti i lumen mundi podnosioca prijave, kao i iskazanog talenta za filozofsko teorijske rasprave, ovakav napor, nedvosmisleno, svedoči o njegovoj neumoljivoj nameri da se udruženja i staratelji, po svaku cenu osude. Međutim, istina je da jedino sa čime podnosilac prijave raspolaže je to da je pas uhvaćen na ulici i da je čipovan na okrivljene i ništa više.

Ovakve prekršajne prijave nastala su grubom zloupotrebom svega postojećeg i neshvatljivim ignorisanjem faktičkog stanja i činjenica što se da zaključiti na osnovu sledećeg:

1. okolnost da je neki CNR pas registrovan (čipovan) na udruženje ili staratelja u Registru vlasnika pasa, ne sme i ne može biti osnov za implicitno, a NETAČNO, pripisivanje vlasništva nad psom ni udruženjima, niti starateljima iz razloga što:

A) je opštepoznato činjenica svim sektorskim akterima, a trebalo bi da jeste i podnosiocu prijave jer i on spada u njih, da postoji problem sa evidencijom uličnih pasa koji su prošli program jer su brojni čipovani na udruženja i na građane. Upravo je isto zapisano u Strategiji koja je objavljena u Službenom listu Beograda i na taj način sam Grad je prepoznao faktičko stanje i potvrdio ga je, te nije jasno kako podnosilac prijave nije sa tim upoznat? Problem evidencije ima za posledicu da se u republičkom Registru ZAJEDNO NALAZE STARATELJI ULIČNIH PASA (koji su sterilisani i obeleženi) I PRAVI VLASNICI PASA za šta udruženja i staratelji ne mogu biti odgovorni (za pomenutu anomaliju) već samo oni koji su odgovorni za sektorsku politiku, kako na republičkom, tako i na gradskom nivou, niti bi smeli da ispaštaju na bilo koji način zbog toga;

B) je okolnost da je Udruženje „EI 17“ registrovano da se bavi uličnim psima, podnosilac prijave potpuno ignorisao, jer upravo ta činjenica dokazuje ipso facto da je svaki pas registrovan na njega, u stvari, ulični koji je prošao program sterilizacije i obeležavanja u skladu sa Strategijom, ličnim sredstvima Udruženja, članova ili saradnika. Udruženje, kao i svi drugi okrivljeni, jedino može biti „krivo“ što je svojim sredstvima doprinelo smanjenu populacije pasa jer je sterilizacijom sprečilo razmnožavanje jedinke što bi trebalo da bude osnovni cilj svake gradske politike, ali i zakonom propisana obaveza, a čini se da nije?

C) je činjenicu da je pas sterilisan i da je mešanac podnosilac prijave potpuno ignorisao jer i to nedvosmisleno potvrđuje naše navode da je reč o autentično uličnom psu, s obzirom da vlasnički nisu; da jesu, ne bismo imali neželjeno potomstvo na svakom koraku.

D) je činjenicu da su psi sterilisan i obeleženi u „Centru za mešance“ koji od 1996. vrši sterilizaciju isključivo uličnih životinja što takođe ipso facto neoborivo dokazuje njegov status – uličnog psa.

E) je činjenicu da ne postoji poseban registar za ulične CNR pse (koji su prošli program sterilizacije i čipovanja) ni posle 10 godine primene ovog sistema u Beogradu, podnosilac prijave je grubo ne samo ignorisao, već i zloupotrebio na prevaran način pripisujući starateljskom Udruženju uličnih pasa, „EI 17“ navodno „vlasništvo“ nad tim psima, ali otišao je korak dalje, optužujući ga, zajedno sa drugim udruženjem i samostalnim starateljima, pred Prekršajnim sudom za napuštanje psa – kao da je ono pravi neodgovorni vlasnik, a sa punom spoznajom da ono to nije.

F) Optuživanje staratelja CNR pasa, kao fizičkih lica,od strane podnosioca prijave kao nesavesnih vlasnika pred Prekršajnim sudom u Beogradu upućuje na kršenje čl.57.st.1.tačka 4. Zakona o zaštiti podataka ličnosti što je kažnjivo.

Imajući u vidu gore iznete činjenice potkrepljene postojećim dokazima za sve izrečeno, nedvosmisleno proističe obaveza dokazivanja svim sredstvima, uključujući i svedočenja svedoka, statusa za svakog konkretnog psa jer on se, zbog navedenih okolnosti i anomalije, može i mora dokazati činjenično, a ne a priori pripisivanjem „vlasništva“ nad psom udruženjimai starateljima od strane podnosica prijave samo iz razloga što je čipovan na njega, posebno što su materijalne posledice ovakve monstruozne zloupotrebe nemogućeg položaja u koji su, ne svojom krivicom, dovedeni svi oni koji su želeli uličnim psima da pomognu, veoma visoke.

In ultima linea nije kažnjivo niti jednim zakonom da Udruženje čipuje pse na sebe, iako je de facto prinuđeno na to jer, osim na lično ime, druga mogućnost, nažalost, ne postoji, a opet bi bili izloženi riziku da budu optuženi da su „vlasnici“ tih pasa!

2. okolnosti da je pas bio na ulici, a zašto i ne bi kada je na njoj rođen, a udruženja i staratelji su ga samo sterilisali i kada u svim aktima Grada piše da Beograd primenjuje CNR sistem? Ili se od volonterskih i neprofitnih udruženja i građana - staratelja očekuje da pse rođene na ulici sklanjaju sa njih? Ili se, pak, udruženjima i starateljima, pod pretnjom prekršajne prijave Prekršajnom sudu, ograničava sloboda delovanja zabranom da sterilišu i čipuju ulične pse iako su čl.3. Zakona o udruženjima i čl.55. Ustava RS slobode udruživanja i delovanja garantovane svim građanima Republike Srbije?

3.okolnost da je pas bio na ulici kao CNR pas – nosilac rešenja problema u skladu sa Strategijom jer je nezakonito uhvaćen od strane šintera Veterine Beograd: nezakonito jer je hvatan po usmenom nalogu vrha Grada, bez prijave (inače nedefinisane u smislu sadržaja i razloga da se pas hvata i sklanja sa ulice), suprotno usvojenoj Strategiji, bez Programa po čl.54. Zakona o dobrobiti životinja, a zloupotrebom opštih zakonodavnih ovlašćenja Veterine Beograd za delovanje i hvatanje pasa.

U pogledu „ugroženosti“ nezakonito uhvaćenih pasa i prisilno zadržanih u gradskom prihvatilištu za koju se udruženja i staratelji, terete pred Prekršajnim sudom, postavlja se pitanje zašto takva teška optužba nije ni jednim jedinim dokazom pokrepljenja: nalazom veterinara odmah po prijemu psa u prihvatilište? Nema ga jer je i ta optužba  „ex capita“ i zato što je pas bio zdrav i zbrinut u svakom smislu, a vrlo bi nas zanimalo da saznamo u kom su zdravstvenom stanju psi, danas posle višemesečnog boravka u gradskom prihvatilištu, ukoliko su uopše svi živi?

Iz navoda podnosioca prijave da je pas prethodno viđen na lokaciji i da je zato, citiramo „...opredeljujuće ...“ bilo da se uhvati i smesti u gradsko prihvatilište proističe apsolutna i najbolja potvrda svih naših prethodnih navoda: neosnovanosti svega – hvatanja, smeštanja u gradsko prihvatilište, navodne ugroženosti psa i samog osnova ovih prekršajnih prijava! Podnosilac prijave je time sam potvrdio da je samo viđenje psa bio razlog za njegovo hvatanje i trajno smeštanje u gradsko prihvatilište, a ne razlozi koje navodi u prekršajnoj prijavi. S tim u vezi, kako je moguće da se samo na osnovu „viđenja“ psa, on osudi na doživotno ropstvo i liši prava na život primeren potrebama njegove vrste u zemlji koja je usvojila Zakon o dobrobiti životinja koji mu to pravo garantuje?

Da li su sve pse – 2700, ako ne i više, koliko su šinteri uhvatili i smestili u gradska prihvatilišta, „napustili“ „neodgovorni“ vlasnici ili podnosilac prijave pokušava da nam predoči kako Beograd, u stvari, uopšte nema pse na ulicama?

Ako prethodnom, da su psi hvatani samo „po viđenju“ što sam podnosilac prijave kontinuirano ističe u inicijalnom i „uređenom“ aktu, dodamo da je rešenje o privremenom oduzimanju psa post festum doneto, u svim slučajevima, a što potvrđuje poređenje datuma hvatanja psa sa datumom rešenja, jasno je, i to se mora smatrati dokazom u ovoj pravnoj stvari, da je najgrublje zloupotrebljen čl.28. Zakona o dobrobiti životinja. Pas je privremeno oduzet od udruženja i staratelja naknadno, pošto je već uhvaćen i smešten u gradsko prihvatilište, što dokazuje neosnovanost takvog rešenja i nepostojanja razloga predviđenih Zakonom za njegovo privremeno oduzimanje. Podnosilac prijave je zloupotrebio svoje radno mesto jer je administrativnim manevrima i pogrešnom, a mala fide primenom Zakona o dobrobiti životinja, doneo rešenje da bi neosnovanom hvatanju psa dao „legalitet“, ali i „pokriće“ odbijanju VB da pse nasumično uhvaćene vrati starateljima, odnosno „pravno“ pokrio njihovo nasilno zadržanje u gradskom prihvatilištu, a udruženja i staratelje, zastrašio da bi od pasa odustali i prihvatili silom stvorenu situaciju – otimanje pasa.

Da bi primena čl. 79 stav 1. tačka 2 imala smisla, kao zaštitna mera koju je propisao zakonodavac, nužno je bilo prethodno činjenično utvrditi i dokazati ugroženost psa, zatim doneti rešenje o njegovom privremenom oduzimanju i tek onda, na osnovu njega, naložiti hvatanje psa. Dakle, u konkretnom slučaju, redosled je potpuno obrnut, dokaza o ugroženosti pasa nema, kao ni o navodnom vlasništvu nad njima da bi uopšte rešenje o privremenom oduzimanju pasa koje je donela vet.inspekcija moglo biti doneto I upućeno udruženjima i starateljima i da bi imalo ikakvog smisla i osnova, što nepobitno ukazuje na proizvoljnost celog ovog manevra podnosioca prijave, samim tim nepostojanja prekršaja za koji tereti pred Prekršajnim sudom udruženja, odnosno staratelje uličnih CNR pasa.

U samom Beogradu, na svakom koraku se mogu videti psi koje nehumani vlasnici drže na lancu, bez voda i hrane, bez kućice po ekstremnim temperaturama, ali vet. inspekciji nije palo ni na pamet da te pse oduzme od takvih vlasnika, već su nas našli?!

Jasno je da je dosluh u pitanju između gradskih resornih institucija i ustanova sa pojedincima u vet.inspekciji Odeljenja za Grad Beograd! Politika i funkcije se očigledno shvataju kao „sloboda“ za vaninstitucionalno dogovaranje i uz potpuno ignorisanje postojećih zakona, opšteg interesa, potrebe rešavanja problema i samih građana čiji bi servis trebalo da budu!

KONAČNO, LOKALNA SAMOUPRAVA IMA ZAKONOM PROPISANU OBAVEZU PREMA PSIMA NA ULICI, A NIKAKO LJUBITELJI I STARATELJI ULIČNIH CNR PASA KOJI SVE ŠTO ČINE ZA NJIH - ČINE DOBROVOLJNO I VOLONTERSKI, TE SE NE MOGU TERETITI PRED SUDOVIMA NI PO KOM OSNOVU!

NOVA ULAGANJA GRADA U 2013.

Grad nastavlja brigu o životinjama, u 2013. planirana velika novčana ulaganja

Za izgradnju groblja 72 miliona dinara

Autor: B. Karović

Beograd će sledeće godine dobiti groblje zed kućne ljubimce. Naime, za tu namenu je u budžetu za 2013. godinu, koji je usvojila Skupština grada, planirano 72 miliona dinara. Planirana je i nabavka peći za spaljivanje životinjskih leševa i peći za spaljivanje medicinskog otpada, a za to će se izdvojiti 36 miliona dinara. Za nabavku dve stacionarne hladnjače za smeštaj leševa životinja i medicinskog otpada utrošiće se šest miliona dinara.

Danica Drobac, predsednica udruženja za zaštitu životinja Evropska inicijativa 17, podseća za Danas da su sve dosadašnje gradske vlasti obećavale izgradnju groblja za kućne ljubimce, te zato ne sumnja da će trenutna vlast to i ispuniti.

„Radujem se tome. Vlasnici pasa su, zaista, dovedeni u nemoguću, a veoma bolnu i potresnu, situaciju kada izgube četvoronožnog člana porodice kojeg nemaju gde da sahrane. Na primer, članica Udruženja je imala veoma neugodnu situaciju. Izgubila je svoju mezimicu, napravila joj je kovčežić, pokrov, čak joj je bila stavila i krstić i noću je sahranila blizu auto-puta, a pored njene kuće. Međutim, neko od komšija je video i došla je interventna jedinica da otkopa i vidi tajni kovčeg. Kada su videli šta je, pozvali su šintere i oni su odneli kucu. Žena je taj čin doživela kao drugu njenu smrt. Jedva smo uspeli da leš kuce dobijemo natrag“, navodi Drobac.

Takođe, u budžetu za narednu godinu je planiran i novac za proširenje prihvatilišta za pse u Kovilovu, i to 48 miliona dinara, ali i za izgradnju prihvatilišta za pse na Opštini Zvezdara, za šta će se utrošiti 50 miliona dinara. Nabavka pet specijalizovanih kombi vozila za Veterinu Beograd koštaće malo više od 20 miliona, a nabavka jednog minibus vozila šest miliona dinara. Za nabavku opreme za hiruršku salu Veterine Beograd planirano je, takođe, šest miliona dinara.

Međutim, Danica Drobac kaže da izgradnjom prihvatilišta za pse Grad nastavlja sa pogrešnom i pogubnom politikom. Ta politika je, kaže ona, u suprotnosti sa civilizacijskim i evropskim vrednostima koje je, u pogledu tretiranja pasa i postupanja sa njima, doneo 2009. godine Zakon o dobrobiti životinja.

„Psi se neopravdano, neselektivno i masovno stavljaju u prihvatilišta megalomanskih kapaciteta. To je svojevrstan fenomen i apsolutni rekord jer nam nije poznato da je iko ikada u svetu gradio prihvatilišta takvih kapaciteta za hiljade pasa. Reklo bi se da Grad nije razumeo problem pojave pasa na ulicama. Međutim, to nije tačno, jer su razumeli, i to dobro, s obzirom da su sve tačno i ispravno na tu temu napisali u svojoj Strategiju, koju je gradska Skupština usvojila 22. septembra 2011. Tu piše da azili ne mogu da reše problem jer se bave posledicom, da mogu čak i da ga pogoršaju i da neminovno postaju mesto opšte patnje pasa, zaraze i stresa za zaposlene, pa se stvar završava ubijanjem svih pasa“, smatra naša sagovornica.

Drobac ocenjuje da se ne mogu donositi evropski zakoni, a sa psima se postupati na balkanski način. Kako objašnjava, azili su nehumani i lišavaju pse prava da žive u skladu sa potrebama svoje vrste, što je propisao i Zakon o dobrobiti životinja.

„Do sada je Grad stavio u svoja prihvatilišta oko 2.700 pasa i ne treba biti stručnjak za materiju da bi se zaključilo da u takvim uslovima o dobrobiti pasa ne može biti ni reči. Dakle, Zakon o dobrobiti se u potpunosti ignoriše, kao i sam Pravilnik o uslovima koje moraju ispuniti prihvatilišta i pansioni koje je Uprava za veterinu donela tek ove godine, a brojna gradska prihvatilišta su već bila izgrađena i psi u njih smešteni. Pitam kako je to moguće“, zaključuje Drobac.

Planovi za 2014.

Za 2014. gradska vlast je planirala nabavku „Poljske bolnice za životinje“. Za to će se potrošiti 24 miliona dinara. Zatim, za izgradnju sabirnog centra za animalni otpad planirano je 72 miliona dinara, koliko i za nabavku 15 kombi vozila za sakupljanje animalnog otpada. Izgradnja prihvatilišta za pse na Čukarici iznosiće 50 miliona dinara, dok je za izgradnju karantina za životinje planirano 72 miliona dinara.

STOP THE PASSIVE KILLING OF STRAYS DOGS IN BELGRADE!

Stop the passive killing of strays in Belgrade!


Back to the CNR-programme!

With our signature we protest against the city of Belgrade’s unscrupulous handling of strays!
According to the constitutional court as well as to the Protection of Animals Act in force the killing of strays has been forbidden in Belgrade (Serbia) since 2009!

Thus the city of Belgrade continuously practised in an exemplary way the worldwide respected strategy of ‚Catch-Neuter-Release‘ (CNR) for a couple of years, had strays neutered, microchipped and vaccinated and finally released them in their original habitat.
But recently the local animal welfare suffered a tragic U-turn:

From September 2011 onwards, all of the strays which were neutered and chipped (and thus also registrated) over the last years were caught by the score by municipal dog catchers and brought to the completely overcrowded municipal shelters.

Private people as well as organisations having registrated animals on their names do now have to pay high ‚service fees‘ in order to get their animals out of these shelters.

In the past, many animal rights groups had animals registrated on the name of their organisations in order to protect them and to make clear that they are permanently taken care of. According to the CNR-strategy the dogs were left in their old habitats. Now the city of Belgrade tries to declare these strays as “dogs having an owner”! Having the animals registrated earlier on shall be the animal rights groups’ doom now.

The ‚service fee‘ being due after the dogs were caught is anything but justified and accumulates to horrendous amounts in no time (catching a dog by „Veterina Beograd“ amounts to a lump sum of € 55 for each animal + „lump sum for shelter accommodation” amounting to about € 4,60 for each animal per day). Thus we are talking of enormous amounts of money which neither private persons nor animal rights groups may afford because the monthly average income in Serbia totals € 300!

In case that someone pays the ‘service fee’ and brings the dog back to its original habitat (thus following the CNR-strategy propagated by the city of Belgrade for years) the dog will soon be caught again and the „owner“ will have to pay the ‘service fee’ anew.

And things are even getting worse:

The responsible authorities try to impute to the animal rights groups that they practise a kind of „irresponsible keeping of animals“ – although these animals never had a home in the classic sense!

Serbian courts will soon have to decide whether the „irresponsible owners of animals“ will additionally be threatened with a legal procedure: The administrative penalty shall amount up to € 500 for private persons and up to € 8.700 (one million dinar!) for animal rights groups. This has to be prevented!
In the meantime, the municipal shelters are completely overcrowded. Dogs are penned up at random, many of them bite each other to death. Neutered and unneutered dogs, males and females, all of them are kept together, and intact animals of course reproduce themselves. Epidemics by canine parvovirosis and distemper are carrying many dogs off. The dogs contaminate each other rapidly within this small space and subsequently perish painfully.

Although the city of Belgrade has no longer killed the dogs directly it nevertheless causes the painful death of thousands of animals in the municipal shelters! Thus the city of Belgrade acts completely contrary to the regulations of its own and officially presented “strategy for straying dogs and cats”!

Back in the eighties already, the World Health Organization (WHO) recommended the CNR-strategy in order to reduce the population of strays. ‘Catch-Neuter-Release’ is the only efficient and animal friendly method to battle against the misery of strays all over Europe.

How may the CNR-strategy (which was also preached by the city of Belgrade for some years and is, of course, supported by all of the animal rights activists) work now if the strays cannot be brought back into their former habitats (“release”)?

We, the signatories, ask the city of Belgrade and all persons in charge to immediately stop the meaningless catching and arresting of strays in municipal shelters!

Already now the situation in the cram-full shelters claims the lives of thousands of dogs! Furthermore, we ask for a prompt return to the CNR-programme: The dogs have to be released in exactly those places where they were caught!

This is the only way to permanently and effectively solve the problem of strays in an animal friendly way!

This petition is directed to the following persons and institutions:

Dragan Dilas - Mayor of the city of Belgrade
The President of Serbia, Tomislav Nikolic
Mladan Dinkic - Minister of finance
Nikola Selakovic - Minister of justice
Predrag Petrovic – Secretary of the municipal Secretariat for Utilities and Housing Services
Dr. Terzin – Deputy Secretary, responsible person for the realisation of the „strategy for straying dogs and cats“




http://www.petitionen24.com/stoppt_die_passive_streunertotung_in_belgradzuruck_zum_cnr-_prog

ŠTA JE LJUBAV, od životinja treba da učimo o "ljudskoj" plemenitosti i ljubavi...

Utočište za napuštene životinje u Myrtle Beach , Južna Karolina


Orangutan je bio u Centru za spašavanje životinja, jer se razboleo.

Ovaj stari pas lutalica, sav jadan, mršav I iscrpljen stigao je jednog Dana u Centar.

Tog momenta Ga je prihvatio orangutan I počeo o njemu DA se brine.

Bdeo je pored psa danonoćno, sve dok se ovaj nije oporavio.

U toj brizi orangutan je odjednom našao i smisao svog života i ozdravio je.

Sada su nerazdvojni....

UPOTREBA ŽIVOTA: Mali svakodnevni užasi

Taman kada sam se na proputovanju do redakcije “Dnevnika” u baštenskoj loži novosadskog kafea, s jesenjom miholjskom kompozicijom u glavi i svrabom u stomaku, s obrednim jutarnjim espresom na stolu i kafanskim novinama pod obrvama, nameravao da pod plafonom ove reporterske “kolumne” – tj. njenog gradskog ciklusa koji je u toku – ove nedelje nastavim priču o (staro)pazovačkim slovačkim biciklistinjama u misterioznim, uštirkanim suknjama, i taman kada sam, s pogledom na trotoar, razmišljao o (meteorološkom) fenomenu ili, pak, o možda subjektivnoj iluziji da su žene – nazovimo ih cvećem muškog života – najlepše na jutarnjem miholjskom plavetnilu od druge polovine septembra do prve polovine oktobra, relaksiran sunčanim pejzažom, napojen plavetnilom i pozitivnim jonima, oslobođen i provetren iznutra dobrim stvaralačkim raspoloženjem kao posledicom bistre i prohladne svetlosti koju sam doneo u Novi Sad sa sveže asfaltne kore pazovačkog Svetosavskog bulevara, i taman kada sam... kad, okrenuh stranicu latiničnih novina, i gle, opet, ljudske brljotine!

Ove stvari teško mi je da zamislim: postanak svemira (iz čega? iz ničega?), sebe kako ubijam ili zlostavljam domaću ili divlju životinju (ili asistiram pri ubijanju ili zlostavljanju) i žute markice, minđuše novog svetskog poretka na ušima slobodnih sremskih svinja! Tada, kada sam ovo napisao – ja koji sam pre četiri godine usvojio uličnog mačka Žileta, mačka kojeg je kod novosadske Banovine iskasapio neki auto, i posvetio roman “Bratstvo mermernog krsta” brutalno ubijenom psu lutalici iz Raške Dijagonali – kao da sam bio “tvrđi” čovek i kao da mi je letvica emocionalne i profesionalne tolerancije i izdržljivosti bila baždarena na višem nivou. Sad, kako otvorim jutarnje novine, tako letvica padne. Mali svakodnevi užasi! Fotografija otrovane keruše u Kuršumliji čiji leš sisaju kučići. Fotografija psa obešenog o drvo u Futogu. Fotografija mačeta odrezanih zadnjih nogu... Šta će im sledeće pasti na pamet? I hoćemo li u zemlji Srbiji, Zemlji pregaženih pasa, nekada doživeti da se prezenter(ka) nacionalnog televizijskog Dnevnika zagrcne, makar i zbunjen(a), između dve svetske vesti, i pročita poslednju – vest koja je stigla u toku Dnevnika – da je policija večeras uhapsila čudovište za koje se osnovano sumnja da je odrezalo šape keruši Mili? I šta je s tim slučajem ? Da li je istraga stala? Ili, bar, hoćemo li jednom u Zemlji pregaženih pasa odahnuti sa zahvalnošću (državi), gledajući u televizijskom Dnevniku kako onoga koji je prerezao grkljan zlatnom retriveru s lisicama na rukama uvode u sudnicu?

Jednom sam pametovao pod plafonom ovog maratonskog reporterskog serijala kako je naša frustrirana svakodnevica postala poput nekakvog minskog polja; začas vas oni, ma kako se čuvali od viška života i preterane upotrebe stvarnosti, navuku na svoj mrak i dovedu vas pred svršen čin, i taman kada se najmanje nadate, nagazite na neku njihovu brljotinu, upadne vam u oko, poput trunčice stakla, neki mali svakodnevni užas. Premda u ovim reportažama često i rado citiram sebe, ovoga puta ilustrovaću tezu o minskom polju klasičnom situacijom u kojoj plovite u limuzini fruškogorskim Grebenskim drumom osvetljenim hiperbaričnom septembarskom svetlošću i, s blagim kapima muzike u zvučnicima – dok vam preko ekrana auta provejava opalo lišće – opušteni i u prividnom miru sa sobom, svetom i šumom, uživate u poeziji crvenkasto-žućkastog pejzaža pod suncem, sve do momenta, sve do trenutka istine, kada vam u šoferšajbni, u sred šume, eksplodira maločas pregaženi pas, i kada shvatite da ga je na sredini puta pregazio tvrdokrilac koji je u svom crnom tenku upravo projurio pored vas...

Mali svakodnevni užasi! Mužjak s blistavim psom kao s reklamom na povodcu, ljubitelj čistokrvnih pasa, koji se sa svojom statusnom životinjom uspinje na most kod novosadskog Štranda – ako sam tačno precizirao lokaciju – i odjedared, hvata za gušu radoznalo napušteno kerče, koje je vrteći repom prišlo da se upozna s njegovom reklamom, i kerče baca s mosta, isterujući vrisak iz životinjice koje pada u dubinu i krik, Munkov krik, iz grla skamenjene žene koja se tu zatekla u šetnji (i koja je u očaju, u nemoćnom besu, poslala SMS u “Dnevnikovu” mobilnu rubričicu). Automehaničar koji drži psa vezanog na pola metra lanca. Ciganin na skalameriji zatrpanoj kartonskom ambalažom, nalik na maloletnika, koji stoji na taljigama s kajasima zategnutim u jednu stranu (kao da vuče slona) i toljagom po rebrima udara neuhranjeno konjče u trku na raskršću kod Banovine. Baba iz Karlovaca koja je psa vezala volovskim lancem u skrnovoj avliji pored međunarodnog puta. Devojčica koja kod Miletića cima, vuče, mrcvari belo kučence kao da je na povodcu dobila krpenu lutku, baca ga kao loptu, dok se mama smeje...

I ovaj me je poučni gradski prizor, evo, ovog momenta, teleportovao deset godina u rikverc i prebacio na stražilovački drum, šumski deo (otprilike sto metara ispod prve rampe), da bih sebe – kao da sada gledam – video kako biciklom, pažljivo da ne razljutim šumskog boga, zaobilazim četu jelenaka koji se gegaju prelazeći put, zatim kako pozdravljam mladu ženu koja se putem spušta od čardaka s dečakom, i još vidim sebe kako se gore, blizu druge rampe, štrecam i verglam niz brdo, da bih na putu ugledao zgnječene jelenke, mali svakodnevni užas, i dole, pre nego što će zamaći iza šumske krivine, ugledao njih dvoje dok se osvrću prema meni... Tako počinje.

A evo kako se nastavlja. I, dakle, onog jutra u Novom Sadu, dok sam se oštrio da pišem o zarudelom lišću nepripitomljenog kestena, koje provejava s drvoreda u Svetosavskom pazovačkom bulevaru, i o nekom naročitom elektricitetu kojeg emituju žene u miholjskoj jeseni, okrenuh stranicu jutarnjih novina... Mina! I još jedan mali svakodnevni užas. Na fotografiji žena s mačetom u naručju. I, premda, sve češće, obično uz jutarnji kofeinski opijat, kad mi se u zenicu, negde odozdo sa dna ili iz ćoška neke neoprezno prelistane stranice na zabačenim parcelama novina – gde urednici, moderatori papirnatog života, uglavnom pakuju, po njima, manje važne fragmente svakodnevice – zabode neki “problematiči” naslov ili, pak, neka eksplicitna slika sa životinjom, i premda, dakle, uprkos iskustvu, nagazivši po ko zna koji put na papirnatu minu, refleksno, sada već refleksno, gledam da smaknem pogled i, s mušicom u glasnim žicama i ranicom na duši, pređem na drugi tekst ili na sledeću stranicu i izbegnem suočenje s istinom, uvek se nekako štrecnem i vratim, vratim se kao krivac podvijenog repa, preletim pogledom preko “spornog” teksta (i fotografije) i oližem, oližem kao sonu kiselinu, poneki detalj... Tekst je ovoga puta objavljen na prvoj polovini novina, tamo gde ga uopšte nisam očekivao. Žena je pronašla mače u kartonskoj kutiji odrezanih zadnjih nogu. Istraga je u toku.

I ta je žena, kako saznajem iz teksta, poznata u tom beogradskom kraju po tome što spasava pse i mačke koje su odbacili ljudi, pa je usvojila i nekoliko napuštenih i bolesnih pasa. Hoćemo li nekada čuti da je društvo nagradilo za plemenitost ljude poput ove divne žene? Hoćemo li nekada doživeti da oktobarsku ili februarsku nagradu Novog Sada dobije npr., Zorka Damjanović, vlasnica azila kod Budisave, žena koja je ostavila sve(t) i stara se o 350 pasa, godinama uzalud moleći da joj Novi Sad pomogne... Grad koji plaća milionske odštete za ujede pasa lutalica s indicijama da je uhvaćen u vrzino kolo beščašća.

Bes, nemoćni bes, koji mi je na primarnom nivou čitalačke percepcije duplirao pritisak zbog bezobraznog omalovažavanja životinje, onomad kada me je – takođe uz jutarnji espreso – doveo pred svršen čin i zapahnuo s lica onih neozbiljnih novina debeli crni naslov: Prvi Srbin koji će robijati zbog džukele – naslov kroz čiju se prostačku vickastost pas dehumanizuje nazivom džukela i, štaviše, “okrivljuje” zbog toga što će neki Srbin – koji ga je inače zlostavljao i ubio – robijati zbog njega, pretopio se, taj moj čitalački bes, kada progutah tekst, u neko stanje uboge, očajniče zahvalnosti (tom listu i tom novinaru) i nekog olakšanja utopljenika kome je s obale bačen makar i probušen šlauf, kada se ukazala slamka nade da će, ovoga puta, srpska država odraditi svoj posao, i čudovište, makar i srpsko, poslati u zatvor. Da li je (bio) u zatvoru, to ne znam. I kada su, opet, osakatili neko kerče, i kada o tome ne pročitah ni retka u takozvanoj ozbiljnoj štampi, otvorih, opet, one neozbiljne novine (za koje su psi džukele), i preko cele strane ugledah tekst o osakaćenoj životinjici neke dirljivo motivisane novinarke, i zahvalih se u sebi i njoj i tim neozbiljnim novinama... Ozbiljne novine imaju pametnijeg posla.

I dok u zemlji Srbiji, Zemlji pregaženih pasa, takoreći svakodnevno gledam zlo, odnosno dok zlo gleda mene kroz leš nemačkog ovčara ostavljenog u fruškogorskoj šumi kod Zmajevca i, nekoliko dana kasnije, ustreljenog pored puta pištoljem iz auta, zlo koje neometano (nekažnjeno ili smešno kažnjeno), “naročito poslednjih godina”, izjavljuju statističari i svedoci ljudskih brljotina, iznalazi sve maštovitije načine okrutnosti prema psima i mačkama – bićima koja su nam nekako najbliža i, civilizacijski, socijalno i emotivno, najbliskija u urbanom pejzažu – stalno mi se po glavi vrzmaju upitnici, pitanja bez odgovora koja su u Zemlji pregaženih pasa postala sama sebi svrha: zašto to ljudi rade životinjama, i hoćemo li – hoćemo li za naših života – osetiti, bar, kakavu-takvu “satisfakciju” od države da negde na zabačenim stranicama u ćošku nekih novina pročitamo da je taj i taj monstrum pravosnažno poslat na trogodišnje robijanje zbog toga što je u Futogu obesio psa za drvo ili u Kuršumliji otrovao kerušu ili na Zvezdari odrezao zadnje noge mačetu ili u Dunavskom parku u Novom Sadu ubio jednog od ona tri labudića? Da. U Dunavskom parku ubio labudića.

 

Željko Marković
Dnevnik, Novi Sad, 30. septembar 2012.

 

Na fotografiji: Zorka Damjanović, vlasnica azila kod Budisave, i reporter “Dnevnika” Željko Marković, u društvu spasenih pasa