Davno beše, sa izuzetkom Veterine Beograd, ništa se nije promenilo na bolje!

Ogroman novac za odštetne zahteve građana po osnovu ozlede od psa–gostovanje u jutarnjem programu na TV PRVA

Gosti: Danica Drobac, predsednik EI 17 i Budimir Grubić, Direktor „Veterina Beograd“

Gostovanje na jutarnjem programu TV PINK “Jovana i Srđan” 26.12.2017.

Povodom Saopštenje Udruženja od 26.12.2107, koje se odnosi na zahtev da se vlasnicima pasa naplaćuje veći mesečni utrošak vode tretirajući pse kao „članove domaćinstva“, a suprotno zakonu, Jutarnji program TV Pink „Jovana i Srđan“ je danas, 28.12.2017. ugostio Predsednika našeg Udruženja, Danicu Drobac i predstavnika Udruženja profesionalnih upravnika zgrada.

УПРАВНИК ЗГРАДЕ - ПОТПУНО НЕЗАКОНИТО - НАЛОЖИО СТАНАРИМА ДА ПРИЈАВЕ ПСЕ КАО ЧЛАНОВЕ ДОМАЋИНСТВА! (саопштење за новинаре)

Наше Удружење обавештено је од своје мреже на терену да је Управник зграде на адреси Боривоја Стевановића бр. 43, Београд, на састанку Стамбене заједнице потпуно самовољно и НЕЗАКОНИТО, под тачком 4 – „Разно“ (в.прилог) НАЛОЖИО станарима, власницима паса, да пријаве своје кућне љубимце као чланове домаћинства и да ће, по том основу, плаћати већу месечну потрошњу воде.

Као Удружењу, које се већ преко 14 година бори за живот и права паса, познато нам је да постоји мањина која заиста, али на њихову жалост и личну несрећу, дословце не подноси псе. Углавном су разлози страх од паса и патолошка мржња према њима.  Међутим, ипак смо (непријатно) изненађени таквом смелошћу појединца, који се нашао на месту Управника дотичне зграде, да ЛИЧНИ став, или сопствену нетрпељивост према псима, неупућеним станарима подметне као законом прописану обавезу. Поготово што се позвао на нови Закон о становању и одржавању зграде („Службени гласник РС“ бр. 104/2016) приликом позива на састанак Стамбене заједнице, а који у свом члану 3, став 2. тачка 42. јасно дефинише ко се има сматрати чланом домаћинства, дакле само људи, али НЕ и пси!

Да ли је дотични Управник уопште прочитао Закон на који се позива?

Но, то није крај, па тим истим власницима паса наговештава да ће трошкови воде бити увећани јер, наводи Управник, „потрошња воде се дуплирала“... Да није трагично, било би заиста смешно, те хајде да подсетимо да се пси не туширају, не врше нужду у тоалету, не повлаче воду за собом, не перу судове, не кувају, не заливају цвеће, не перу своја моторна возила јер их не поседују и не перу своје гараже или окућнице... Живела невероватна Србија – у којој свега има – чега нигде нема!

Нажалост овај случај нам је открио да већ неки власници паса плаћају увећани износ за месечно утрошену воду, тј. да су и од њих тражили да своје псе пријаве као „чланове домаћинства“, али и да је то  већ спроведено?! Д.Ј. нас је обавестила да је таквим истим поводом, када је од станара у њеној згради тражено исто, ишла и у „Инфостан“ , где јој је речено да ништа не знају о томе, али да верују да то може, па само сазнали да она већ неко време има као „члана домаћинства“ свог пса и да плаћа воду за њега...

Овим поводом позивамо станаре, власнике паса, али и све друге грађане да СВЕ проверавају што би неко од њих тражио или им „налагао“, сви закони су доступни на интернету, а од Инфостана и свих других надлежних да изврше контролу и да сместа УКИНУ незакониту, а дискриминаторску меру према власницима паса! Такође тражимо да се свим тим људима врати новац за чију наплату није било законског основа!

Убеђени смо да таквих случајева има још у Београду, а како ли је тек у остатку Србије не смемо ни да помислимо, јер је однос према псима неупоредиво гори него овде.

Нови закон = нове злоупотребе: ДОКЛЕ ВИШЕ?

Председник ЕИ17

Даница Дробац

Наше писмо упућено управнику дотичне зграде:

УПРАВНИКУ ЗГРАДЕ

Боривоја Стевановића бр. 43

11 000 Београд

Поштовани,

Обавештавамо Вас да КРШИТЕ Закон о становању и одржавању зграде („Сл. гласник РС“ бр. 104/2016) и то  његов чл. 3, став 2, тачка 42, који прописује ко се има сматрати чланом домаћинства, те пси или кућни љубимци, никако то не могу постати.

На састанку Стамбене заједнице под тачком 4. „Разно“ незаконито сте наложили станарима да пријаве своје кућне љубимце, или псе, као „чланове домаћинства“ (?!) и још сте потпуно неовлашћено наговестили месечну дуплу наплату трошкова воде по том основу?!

Цитирамо наведени члан Закона који сте Вашом самовољом прекршили захтевајући од станара зграде, чији сте Управник, да пријаве своје псе као чланова домаћинства: „ Чланом породичног домаћинства, у смислу овог Закона, сматрају се супружници и ванбрачни партнери, њихова деца, рођена у браку или ван њега, усвојена или пасторчад, њихови родитељи и лица која су они дужни да издражавају, а која станују у истом стану или породичној кући.“

Таквим Вашим незаконитим налогом станарима прекршили сте и одредбе Закона о забрани дискриминације, који је Скупштина Републике Србије усвојила још 2009. године.

У Београду, 24.12.2017.

Удружење за заштиту животиња

„Европска иницијатива 17“

Београд

Danica Drobac je bila gošća emisije "Pitajte Đuru"

Danica Drobac, predsednica udruženja Evropska inicijativa 17, bila je gošća emisije "Pitajte Đuru" u utorak 21. novembra u 10h.  U fokusu razgovora su bili napušteni psi i zaštita životinja.

Link gostovanja

Опет хајка градске инспекције и ЈКП “Зеленило” на кућице за уличне псе у Миријеву – саопштење за новинаре

Заиста ОГОРЧЕНИ и ОМАЛОВАЖЕНИ обраћамо се јавности због праве хајке која се спроводи у последње време НЕЗАКОНИТИМ  одношењем кућица за псе у Миријеву, али и у другим општинама раније.

Док се Удружење и бројни други грађани, у овим тешким и оскудним временима за већину, личним одрицањем и сопственим средствима, својски труде да уличним градским псима олакшају услове тешког живота на улици, правих бескућника, дотле појединци у органима и структурама Града чине све да њихов толики труд – пониште, а СУПРОТНО закону!

Наше Удружење, које је још пре 14 година поставило прве кућице за псе за уличне куце, има, нажалост, пребогат „правни досије“ са надлежним општинским испекцијама, које су нас од 2008, прогањале, као да смо какви криминалци... Правни „маратон“ за сваку постављену кућицу је заиста био изнурујући, у сваком смислу, али смо некако, ипак, успевали, да оне опстану, као што већина и јесте...

Но, уместо напретка и коначне примене Закона о добробити животиња, који је lex specialis у овој области, што значи да је старији и од општих закона, а камоли од градских одлука, као подзаконских аката, које нису усаглашене са њим, који стриктно ЗАБРАЊУЈЕ да животиња буде изложена атмосферским неприликама, ми се суочавамо са, до сада, невиђеном појавом, а то је да се „прескачемо“ као странка у поступку: инспекција доноси „решење“ и упућује га „ЈКП ЗЕЛЕНИЛУ“ да кућице уклони, уместо нама - као странци против које се води поступак?! У ствари, законом предвиђен двостепени управни поступак изостаје, да би се кућице могле одмах уклонити! Такво кршење закона, по свим основама, јесте ускраћивање нама свих права прописаних законом, НИПОДАШТАВАЊЕ нас као Удружења и граћана удружених у њега, али и кривично дело по чл. 147. став 1. КЗРС!

Јутрос, ЈКП „Зеленило“ је дошло са таквим незаконитим налогом да СВЕ кућице за псе у том делу Миријева УКЛОНИ, укупно је било 4, прву су СЕКИРАМА уништили (?!), што је кривично дело оштећења туђе ствари, а људи су се одмах окупили и спречили их да и друге однесу или униште! Овакву „каубојштину“ Београд – заиста не памти!

Секирама су уништили кућицу коју смо у претходном периоду успели да одбранимо кроз законом прописан двостепени управни поступак и која је годинама ту стајала (прочитајте овде).

Само у последњих месец дана на наведени и незаконит начин „ЈКП Зеленило“ нам је однело 5 кућица за псе у Миријеву (прве 4 однете 27.03. опстајале су 14 година)! А током оне заиста поларне зиме, однета је још једна, на исти начин и исто у Миријеву!

КО СТОЈИ ИЗА ОВЕ АКЦИЈЕ? Искуство нам указује да неко лице блиско структурама стоји, јер само „јака веза“, омогућава да се закон заобиђе и кућица одмах уклони! Поражавајуће је да се појединцима дозвољава да буду „изнад“ закона, да њих опслужује ЈКП „Зеленило“, али и запослена лица у градској инспекцији, која треба да „врше надзор“?!

Докле ћемо, ми сви, па чак и Удружења, али и цело друштво, бити таоци таквих добро позиционираних појединаца?

Наше Удружење стално инсистира на усклађивању градских одлука са ресорним законом, али и другим које уређују ову материју, а нарочито у последње 2 године врши снажан притисак на Град, сталним дописима и представкама на незаконит рад инспекције, од како је уведена ова незаконита пракса хитрог уклањања кућице за псе: међутим, до дана данашњег - НИШТА! Закон је донет још 2009, колико деценија, чак миленијума, им је потребно да би се наканили да ову област уреде и тако омогуће свим грађанима да буду једнаки пред законом како јесте прописано Уставом, али и псима да, коначно, уживају права који им је законодавац прописао?

Када се узме у обзир да су неке београдске општине, Стари Град и друге, искорачиле и саме решиле да легализују постављене, а ретке, кућице за псе, управо ценећи уложен труд грађана у бригу о градским псима, али и законски основ и да су медији, сви од реда и то од срца, подржали акцију постављања кућица прошле године, да је град Панчево сам поставио кућице за псе на својој територији, морамо се ЈАВНО ЗАПИТАТИ у чијем интересу, онда, поступају ти који их слањају?

ЛИШИТИ ПСА КУЋИЦЕ ЈЕ ПРЕКРШАЈ И КРАЈЊЕ НЕХУМАН И НЕЦИВИЛИЗОВАН ЧИН, КОЈИ УГРОЖАВА, НЕ САМО ЊЕГОВУ ЗАКОНОМ ПРОПИСАНУ ДОБРОБИТИ, ВЕЋ И САМ ЖИВОТ У УСЛОВИМА ЛЕДЕНЕ ЗИМЕ!

КАКВО СМО МИ ДРУШТВО АКО ТАКО ПОСТУПАНО ПРЕМА УГРОЖЕНОЈ КАТЕГОРИЈИ И ЗАШТО ДОНОСИМО ЦИВИЛИЗОВАНЕ ЗАКОНЕ АКО НЕМАМО НАМЕРУ ДА ИХ ПОШТУЈЕМО?

ЗБРИНУТИ У СВОЈИМ ФОТЕЉАМА МУЧЕ ПСЕ, АЛИ И НАС!

Даница Дробац

Београд 27. 04. 2017

 

Екипа ЈКП Зеленило на терену тог јутра

 

Кућица која је секирама уништена у међувремену је префарбана па није била више зелене боје

 

Место где је била кућица

PROTESTNO PISMO BRIŽIT BARDO TRAMPU

13. april 2017, Pariz

Gospodine Predsedniče,

I ovom prilikom iskazujete Vaš prezir prema nasušnoj potrebi da se priroda sačuva i da se zaštiti njen biodiverzitet.

Nakon što ste doveli u pitanje postignut Dogovor o klimi u Parizu (COP,21), Vaša odluka da dozvolite lovcima sa Aljaske da gone medvede, vukove i njihovo potomstvo, čak i u njihovim prirodnim jazbinama, je, s pravom, skandalizovala svetsku javnost.

Dozvolili ste lovcima da ubijaju životinje i iz helikoptera, moćiće da ubijaju i medvede u zimskom snu, a tom Dozvolom obuhvaćeni su i prirodni rezervati pod zaštitom. Kakva podlost... kakva sramota!

Vaša prijateljica, Sara Palin, koja predstavlja pravu ekološku katastrofu, moći će da puca "iz sve snage" i da seje smrt svuda, ali šta ćete ostaviti u nasleđe budućim naraštajima, ukoliko ih uopšte i bude, nakon ovakvog poduhvata masovnog uništenja?

U ovom užasavajućem vremenu, u kome čovek uništava sve, stremeći, tako, sopstvenom nestanku, dužnost je svakog državnika da ima dugoročnu viziju i da brani mir, a ne nasilje, uključujući i ono prema svim vrstama koje nastanjuju ovu planetu i koje imaju ista prava, kao i mi...

Gospodine Predsedniče, ne znam da li ćete imati sluha za ovaj moj vapaj, koji Vam, danas, prosleđujem putem Twitter-a, s obzirom da je on, čini se, zvanični kanal Vaše komunikacije sa javnošću, ali se usuđujem nadati da ćete, u trenutku lucidnosti, povući ovu apsurdnu odluku koja predstavlja ZLOČIN ČOVEČANSTVA PREMA PRIRODI.

Mili Bože, kakva tuga....

 

s.r. Brižit Bardo

 

Prevela: Danica Drobac

 

 

Gostovanje Danice Drobac, predsednika udruženja „Evropska inicijativa 17“, u jutarnjem program TV Pinka „Jovana i Srđan“, 13. 03. 2017. a povodom „pseće patrole“ koja se pojavila u nekim delovima Beograda da protestvuje zbog učestale pojave ostavljanja izmeta njihovih pasa na javnim površinama

Tim povodom, Udruženje razume opravdani revolt tih građana. Međutim osuđuje način na koji su ga iskazali. Mazanjem psećeg izmeta na  ulazna vrata u zgrade i slično postupili su kao i oni protiv kojih se, s pravom, bune.

No, svakako su postigli efekat jer je javnost reagovala što potvrđuje i ovaj prilog gde je ta pojava bila tema.

Udruženje zamera nadležnima što dovoljan broj kanti i pribora nije postavljen po Beogradu i moli ovom prilikom da se to učini.

Udruženje smatra da je sektor bremenit brojnim problemima, od načina izvođenja pasa, pa sve do kupljenja njihovog izmeta sa javnih površina, ali veruje da se stanje BITNO može popraviti aktivnom i kontinuiranom kampanjom u medijima, jer iste ni nema u medijima, osim povodom nekih ekstremnih slučajeva, kada se o tome progovori...

Udruženje smatra da je EDUKACIJA putem medija veoma važna i da može da reši većinu postojećih  problema u sektoru, ali je problem u tome, što ona faktički ni ne postoji, te se ne može govoriti da ona ne može da pomogne...

Jasno je da za ekstremne slučajeve, kao i u svim drugim zapuštenim oblastima, rešenje može biti samo kazna, ali takvi ne čini većinu, već su manjina. S toga bi se bitno situacija popravila da se vrši edukacije putem medija i to redovno.

Udruženje poziva vlasnike pasa da skupljaju njihov izmet jer je to, ne samo njihova obaveza, već i nasušna potreba svakog pojedinca da živi slobodno, bez straha da će nepažnjom i sam  ugaziti u pseće fekalije.

KULTURA ŽIVLJENJA I PONAŠANJA NE KOŠTA NIŠTA, TAKO MALO, A TAKO MNOGO ZA SVE NAS...

 

“Beogradske priče: Ljubav, boje, ritam i psi” (Večernje novosti)

Z. NIKOLIĆ | 24. mart 2017. 11:30 |

Neobični Beograđani: Danica Drobac, prevodilac, slikar... Posle ogromnog životnog iskustva širom sveta, rešila da u svom Beogradu štiti pse od nas samih

 

Nekome sudbina odredi da se rodi u Parizu a odrasta u Africi, pa u Beograd donese sva raskošna svetla nekog neobičnog, jarkog podneblja. Jedna naša sugrađanka je stasavala ukrštajući evropske vrednosti i ritam i boje Crnog kontinenta, a potom proživela svoj radni vek kao most između ta dva sveta. Danica Drobac je svojevremeno čvrsto rešila da poveže ono što je najbolje i u jednom i u drugom ambijentu koji su joj bili predočeni. Ova žena više od dve decenije pokušava da u Beogradu očuva neke civilizacijske vrednosti, poput zaštite životinja.

Zahvaljujući ocu Marku, diplomati, rođena je u Parizu, a onda je odrastala u Gvineji, Senegalu i Maroku.

 

SNAGA AFRIKE

- AFRIKA me je potpuno obeležila svojom bujnošću, raskošnim bojama, nebom sa jarkocrvenim i ljubičastim bojama i toplom klimom - kaže Danica Drobac. - Pošto je otac je voleo životinje, imali smo pse i majmuna Mikija, koji je bio beskrajno simpatičan, ali i bezobrazan. Unosio je nemir među moje roditelje, jer majka nije htela drekavca u kući, a životinje to osete, pa je pakosnik razbijao stvari i pravio slične smicalice. Tata je nekoliko puta probao da ga odvede u prašumu, ali se ovaj uvek iz nje vraćao.

Danica je, kako kaže, oduvek bila zaljubljena u boje, muziku i životinje. Bila je u stanju satima da gleda u magično afričko nebo. Gde god da je kasnije živela, taj svet nikako nije mogao da iščili iz nje.

- Prvu samostalnu slikarsku izložbu imala sam 1970. godine u Maroku, a vlada te zemlje ju je proglasila za najbolju koju je te godine priredio stranac.

Potom se vraća u Beograd, gde rađa dvojicu sinova. Na nagovor prijateljice, priskače u pomoć prilikom posete jedne francuske delegacije našoj zemlji. Tada se ispostavilo da je sjajna u poslu simultanog prevodioca, čime se bavila do penzije. Za taj posao su, kaže, pored talenta i znanja jezika, potrebne još neke osobine. Simultani prevodilac ne sme da ima tremu, mora da ima dovoljno samopouzdanja, sposobnost koncentracije i njenog održavanja. Potrebna mu je i dobra memorija, kao i umni i intelektualni, pa čak i fizički kapaciteti, da bi izdržao po osam ili devet sati rada tokom važnih događaja. Primoran je da brzo misli, govori i pamti na dva jezika.

Naša sagovornica beleži drugu izložbu "Afrika mog sećanja", u Konaku kneginje Ljubice 1996. godine, za koju dobija izuzetne kritike, a potom se ogleda tokom Bitefa iste godine kao glumica i igračica u predstavama "Serenata a tre" i "Tankredi".

 

Senegalske uspomene

 

POSLE LjUBAVI

DO tada je, kaže, sve oko nje bila ljubav, muzika i ritam. A onda je shvatila da je jedan umiljati ulični pas nestao i upitala se gde je.

- Otišla sam 1995. godine u Ovču, do mesta gde su pse ubijali na najsuroviji način. Tamo sam zaista doživela jedan snažan životni preobražaj. Bukvalno sam se sudarila s realnošću. Upitala sam se šta to ljudi rade čovekovom najboljem prijatelju, u mom gradu, sa našim novcem!

Danica je bila prisutna kada je Fondacija Brižit Bardo 2002. godine došla u Beograd i kada je uveden CNR projekat. To znači - uhvati, steriliši, pusti ili vrati na stanište. Fondacija je tada o svom trošku sterilisala i vakcinisala 900 pasa i obeležila ih plavom trakom i tetovir brojem.

Detinjstvo u Parizu

- Čim su otišli, naše vlasti nastavljaju sa ubijanjem pasa, pa čak i onih obeleženih, i tada okupljamo entuzijaste i registrujemo Udruženje "Evropska inicijativa 17". Tokom 2005. godine donet je Zakon o zabrani ubijanja pasa, mada je Beograd to prestao da radi tek četiri godine kasnije. Tada je usvojen Zakon o dobrobiti životinja. Od 2006. godine naši entuzijasti više nisu u kontaktu s Fondacijom Brižit Bardo.

- Ljudi ovde ne razumeju suštinski problem uličnih pasa. Oni su na pločnik dospeli zato što ih je neki čovek tamo izbacio. A taj neko ga nije čipovao, kako to odavno zakon nalaže. I tako je sa čak 60 odsto vlasničkih pasa u Srbiji. I onda taj isti čovek hoće da ih pobije jer mu tobože smetaju. Problemi moraju da se rešavaju sistemski, a ne ubijanjem i uklanjanjem nedužnih bića.

Sećanja da Daleki istok

BOG I SLUČAJNOST

KADA je Fondacija Brižit Bardo stigla u Beograd i kada im je bio potreban prevodilac, prvo su naišli na Danicu Drobac. Slučajnost?

- Veliki Žan Kokto jednom je rekao: "Ne postoji slučajnost. To je samo oblik koji je Bog uzeo da ostane neprimećen" - kaže Danica.

 

Izvor: Večernje novosti

Gostovanje Danice Drobac, predsednika EI17, u emisiji u "Dobar dan" sa Deom Đurđević i Predragom Sarapom (TV Pink) povodom fizičkog napada komšije na Anu Kojić zbog psa koji je zalajao u stanu (9. 01. 2017.)

Povodom fizičkog napada komšije na Anu Kojić zbog psa koji je zalajao u stanu, dok je drugog izvodila u šetnju, TV Pink je pozitivno reagovala time što je taj sramni čin uvrstila kao temu.

Nasilje nad životinjama se apsolutno prenosi i na one koji brinu o njima ili ih imaju, što samo dokazuje da je ta manjina AGRESIVNA, a ne psi, koji se često u našoj sredini tako označavaju. Ona pravi sve problema u ovom društvu, ali policija je prilično indolentna po tom pitanju, jer najčešce  ne želi ni da postupa po prijavama  za zlostvaljanje pasa,  iako je zakonodavac, još 2006. takvo ponašanje kvalififikovao kao krivično delo (čl.269. KZ RS). Imamo problema što, s jedne strane, ljudi ne prijavljuju takve i što, s druge strane, kada ih prijave policija ne reaguje navodeći da se obrate komunalnoj policiji, čija to nadležnost apsolutno nije, ili čak i udruženjima za zaštitu životinja, što je baš apsurdno jer ona nemaju javna ovlašćenja.

U ovom slučaju je potpuno neshvatljivo da je policija fizički napad, jednog lica na drugo, podvela pod prekršaj, a ne krivično delo, što i jeste!

 

 

Prilog RTS-a o poštovanju prava životinja u Srbiji

Udruženje pozdravlja što je RTS inspirisan jezivim stradanjem pasa u Grockoj snimio poseban prilog o nasilju i zlostavljanju pasa i kažnjivosti takvog postupanja prema psima i životinjama uopšte,  a koje je zakondavac kvalifikovao kao krivično delo po članu 269. Krivičnog zakona RS.

 

 

Pogledajte prilog

Gostovanje Danice Drobac na TV Prva u okviru emisije “150 minuta” povodom slučaja psa koga je vlasnik lovac vukao po putu

Povodom slučaja psa koga je vlasnik lovac vukao vezanog za vozilo po putu, predsednica Udruženja "Evropska inicijativa 17", Danica Drobac, gostovala je u emisiji "150 minuta" na TV Prva. Gostovanje požete pogledati ovde  (link gostovanja).

Gostovanje Danice Drobac na TV Pink u emisiji “Dobro Jutro – Jovana & Srđan” povodom slučaja kada je vozač, lovac, vukao ulicom svog psa zavezanog za branik putničkog vozila

Povodom vesti koja je preplavia društvene mreže, a odnosi se na slučaj kada je vozač, lovac, vukao ulicom svog psa zavezanog za branik putničkog vozila, u Grockoj, dana 23. 10. 2016, na koju su mediji reagovali i tom prilikom je predsednika Udruženja “Evropska inicijativa 17”, Danica Drobac, gostovala na TV Pink u emisiji “Dobro Jutro – Jovana & Srđan”

 

Gostovanje Danice Drobac na TV Pink u emisiji “Dobro Jutro – Jovana & Srđan”

Udruženje je ZAHVALNO TV PINKU, posebno emisiji “Srđan i Jovana”, Jutarnjem programu, što se odazvalo njegovom  pozivu upućenom medijima, a povodom delovanja i rada privatne firme, „Avenije MB“ , kojoj je, političkom zaleđem, a SUPROTNO zakonu, omogućeno da hvata pse u većem broju gradova Srbije, po osnovu brojnih dobijenih, a nedozvoljenih,  tendera, koje pri tom, raspisuje, maltene ko stigne, iako je ova delatnost zakonom dodeljena lokalnoj samoupravi.

HVALA IM OD SRCA!

САОПШТЕЊЕ ЗА НОВИНАРЕ ПОВОДОМ ИНЦИДЕНТА У НИШУ СА УЛИЧНИМ ПСИМА

Београд, 17.март. 2016.

ОДМАЗДА НАД ЦЕЛОМ ПОПУЛАЦИЈОМ

Овом приликом изражавамо жаљење што је С.М. доживела такву непријатност и желимо јој брз опоравак, као и сву срећу њој и њеној породици.

Иако сада, у узаврелој атмосфери у друштву, сви брује против уличних паса – сматрамо да ПСИ НИСУ КРИВИ!!! Свесни да ова изјава неће наићи на разумевање у усијаној атмосфери, чак ће гнев произвести код бројних суграђана, ипак то чинимо јер једино ИСТИНА спасава и једино је она у ОПШТЕМ ИНТЕРЕСУ, а крајње је време да се она изнесе.

Појава паса на улицама је проблем, попут било ког другог, и треба да се реши. Међутим, НИКО– деценијама – на њеном УЗРОКУ не ради, па се њоме ово друштво, нажалост и надлежни, „баве“ од инцидента до инцидента, и сваком таквом приликом искључиво се пси окривљују, као да су они нека свесна бића и „криви“ за свој статус бескућника, па се СВА одговорност на њих пребацује, а надлежне и људе нико ни не спомиње... Заборавља се да је брига о свакој животињи поверена човеку, у овом случају ресорним надлежнима, те једино он може бити одговоран.

Дакле, КРИВЦИ су ресорни надлежни јер не решавају узрок, ма шта износили у јавност, иако за то примају плате, али јавност то не зна, па је лако њоме манипуласти... Сви законски предуслови за то одавно постоје, али узалуд, јер се закони не поштују, псима су ускраћена сва права која им је законодавац дао, па чак и право на живот у већем делу Србије, за шта надлежни не маре. Све што локални функционери износе пред медијима на ову тему и у оваквим (не)приликама, најчешће, је бацање „прашине у очи“ с циљем да себе оправдају и сву кривицу пребаце на псе, да би прикрили сопствену одговорност и свој нерад. Нажалост, такву њихову „матрицу“ већина прихвата, па и медији, јер проблем јавности никада није објашњен, па зато олако добијају подршку дела јавности и медија за незаконите и бесмислене акције одмазде које уследе над свим псима. Хајка на псе се већ захухктала, ОДМАЗДА над свим уличним псима се већ одвија у Нишу, 69 је ухваћено, тако прочитасмо, а усијале су се и друштвене мреже, па тако предлог да се пси отрују, у трену добије преко 50 „свиђања“?! Где ми то живимо, што трује псе, трује децу и људе? Да ли је ово „рецепт“ за „уређену и пристојну“ Србију?

Знамо да не знају да реше проблем, али исто тако, да нису ни заинтересовани, што је већ неприхватљиво. Наше Удружење је јула 2015. послало озбиљне дописе и Градоначелнику Ниша, професору др. Зорану Перишићу, са Предлогом решења, у коме је до танчина проблем појаве уличних паса објашњен и у коме су дата решења, чак таксативно је написано шта треба радити: зашто ништа није урађено? Да ли је Градоначелник уопште прочитао обимни материјал? При чему, новац као „изговор“ је неприхватљив јер решење проблема не подразумева веће трошкове од постојећих, већ његову другачију намену, али и велико ангажовање бројних структура и запослених на изради система: да ли је то био проблем?

Грађани и новинари треба да знају да је појава паса на улицама системски проблем и да се не може решити физичким радњама (склањањем или убијањем: колико се уклони, толико ће нових доћи), већ само системским решењем. Дакле, за решавање проблема, потребни су, као што смо и предложили, „оловка и папир“, политичка воља и велики рад на успостављању система који ће зауставити прилив паса на улице. Дакле, недостатак новца не може бити изговор.

Градоначелникова изјава, да ће радије новац дати за народне кухиње, него за псе, је лицемерна јер пси нису криви за масовно сиромаштво грађана у Србији. Побуњивањем снажних емоција код грађана, желео је не само да се „оправда“ за нерад, већ и политички поен да добије истицањем бриге за грађане. Прихватилиште за псе је законом прописана обавеза сваке локалне самоуправе, па и Ниша. У прихватилиште не треба да се склоне СВИ пси, већ само РЕТКИ, уколико због свог карактера, заиста не могу бити на улици, а то не прелази постојећа средства.

Као увек у оваквим „приликама“, истичу се високи трошкови за исплаћене одштете због озледа од паса: јавна је тајна да је то постао врло уносан и распрострањен бизнис у Србији, на шта стално указујемо, а има елемената који указују и на организовани криминал. Зашто се ни тиме нико не бави? Огреботина, ко зна како настала, подводи се под „ујед“, околности под којима долази до таквог инцидента уопште се не утврђују (да ли је пса тукао и малтретирао, па се бранио), нити се проверававају, као ни идентитет пса на кога неко упери прстом... Упркос бројним законима, овај сектор је годинама потпуно неуређен!

Проблем паса на улицама је веома сложен проблем, који изискује ОЗБИЉАН рад СВИХ органа и служби, кажњавање злостављања и неодговорних власника, али то изостаје, иако важећи закони на то обавезују. Преко половине власничких паса нису ни чиповани, зато се напуштање пса ни не може кажњавати. Између паса и понашања људи постоји узрочно-последична веза, с тога прича о псима је прича о понашању људи према њима, али то се упорно прескаче, па се искључиво пси окривљују као да нихово понашање није последица односа људи према њима- а јесте!

Ми, који се бавимо псима на улици, не успевамо да разумемо, веровао нама неко или не, како се такви инциденти уопште дешавају? Нажалост, новинарски сензационализам уме да од „комарца направи магарца“, али зашто се нама, који их хватамо у наручје, носимо, држимо док их нешто боли и то на огромном узорку паса, нити један једини инцидент НИКАДА није десио ни са једним псом за две деценије, већ треба да сазнамо из медија да су ти улични пси, у ствари, неке „звери“?!

Насиље над псима је генеза сваког уједа, а кинофобија узрок инцидента са њима. Међутим, насиље над псима се не кажњава, иако је реч о кривичним делима која се гоне по службеној дужности, а едукација грађана изостаје, па тако нема ко да им објасни како треба да се понашају при сусрету са псима што би требало да се ради ради превенције оваквих догађаја, као и да им се проблем објасни, а стерилисани пси да се обележе траком упадљиве боје, око врата што би их умирило.

Упркос извештавању свих медија, нисмо успели да сазнамо околности под којима се инцидент на гробљу десио: свако је имао своју верзију? Да ли су пси на гробљу били стерилисани, или је окоћена женкица са младима била узрок? Псе треба стерилисати јер се тиме њихова популација смањује и стишава се њихова нарав. Уверени смо да је целој ситуацији допринео људски фактор, тј. страх и паника, који су ланчано произвели истоветну реакцију код паса, јер су ПСИ ПЛАШЉИВА бића и они су „лакмус папир“ нас самих...

Хајка у медијима је веома опасна јер јавно позива психопате на обрачун са псима, због чега ће страдати бројни невини пси од руке појединаца. Живећи преко 20 година у иностранству, у шест различитих земаља, на различитим континентима, нисам ни у једној од тих земаља приметила да је озледа од пса вест за ТВ дневнике: уједа има у свим земљама, али се у медијима ни не преносе. Додатно, проценат озлеђених грађана у Србији је занемарљив јер је испод 1% упркос броју паса на улицама, те таква халабука не одговара истини! Зато позивамо медије да помогну да се власти натерују да реше проблем, уместо што, несвесно, покривају њихов нерад на узроку проблема, својим активним учешћем у хајци на псе.

Питамо се да ли је оваква хајка, после дужег времена, случајна или има неки циљ? Промену важећих закона који забрањују убијање, иако ¾ локалних самоуправа никад није ни престало да убија псе? За страначке прваке и носиоце извршне власти, закони Србије не важе...

Позивамо Градоначелника Ниша да сместа обустави ХАЈКУ на уличне псе, њихово масовно хватање и да врати све ухваћене псе на локацију, јер ако је један пас, или њих више, неког озледио, то није оправдање да се целој врсти заметне траг! Ниједан пас није исти, као ни човек. Када неко лице изврши неко прекршајно или кривично дело, не хапси се цео крај или град, зар не?

Председник „Европске иницијативе 17“

Даница Дробац

 

ПОРУКА СВИМА КОЈИ БРИНУ О ПСИМА НА УЛИЦИ, а поводом вести о "забрани" храњења животиња!

ПОРУКА СВИМА КОЈИ БРИНУ О ПСИМА НА УЛИЦИ, а поводом вести о "забрани" храњења животиња:

У својству пре свега старатеља уличних ЦНР паса већ 20 година и законског заступника нашег Удружења које је старатељско од првог дана оснивања јер нам је поверана била дневна брига о ББ псима на улицама Београда, саопштавам следеће:

1. Храњење и појење уличних животиња НИЈЕ ЗАБРАЊЕНО нити једним ЗАКОНОМ! Да не говорим да је тако нешто умноболно по дефиницији...

2. Штавише чл. 6. Закона о добробити налаже ОБАВЕЗУ БРИГЕ о животињи чији опстанак од тога зависи.

3. Комплетна структура на коју наилазимо у животу бринући о псима и мачкама, а то могу бити комуналне инспекције, комунална полиција и вет. инспекција је ПРОТИВ животиња, стога, по правилу, свака част изузецима, ИСТУПА у свакој ПРЛИЦИ ПРОТИВ њих, позивајући се на наводне прописе, а које ни НЕ ПОЗНАЈУ или их тумаче како њима одговара! У радно време и за плату из буџета, од нашег новца као пореских обвезника, износе ЛИЧНИ СТАВ, који је притом нетачан! (Апсолутно раде незаконито у прилог чега имамо и пресудe судe које су то потврдиле. Пример, комунална инспекција доноси решења која се тичу уличних паса, а по закону нема таква овлашћења (?!), итд.).

4. Те структуре иступају, по правилу, врло осионо и бахато, а старатељи, прогоњени већ од комшилука и несигурни јер не познају законе, ПРЕСТРАШЕНИ устукну и повинују се, уместо да се успротиве питајући их на који се члан ког акта тачно позивају.

5. НИКАКО НЕ ТРЕБА ПЛАЋАТИ НИКАКВУ КАЗНУ, ВЕЋ ИЋИ НА ПРЕКРШАЈНИ СУД, а ју ћу помоћи свакоме и биће у нашу корист исход!

6. Објективно, старатељи нису криви што смо ДИСКРИМИНИСАНИ од структура јер оне, а приори, штите оне које се буне против присуства паса, иако их не дирају. Међутим, они треба да СХВАТЕ да волети животиње и бринути о њима, у оваквој средини – није довољно! Морају се упознати са макар основним правима које је законодавац дао тим животињама, али и нама, као људима који о њима бринемо. СТРАХОВЕ које имају за псе, морају СУЗБИТИ и сваком приликом реаговати тражећи примену закона јер животиње саме то не могу!

7. На сваком станишту има по неко агресиван који тера, малтретира псе и чак злоставља: нажалост већина старатеља, опрхвана сопственим страхом за псе, НЕ РЕАГУЈЕ, тј. не пријављује те људе, иде линијом мањег отпора, незамерања због пса, а то је КАРДИНАЛНА ГРЕШКА, јер ће на крају довести до страдања пса или његовог трајног одвођења! Пример, јуче неко написа да је лице које је физички малтретирало псе звало шинтере, комуналце и кога све не, и пас је одведен!!!! Грешка је на старатељу што је гледао како то лица злоставља пса, а није реаговао!!!!! Да јесте, особа би престала да се тиме бави, а пас би опстао!

8.БРИНУТИ О ПСУ НА УЛИЦИ, НЕ ЗНАЧИ САМО ХРАНИТИ ГА И ПОЈИТИ, ВЕЋ СЕ ОН МОРА, ЊЕГОВ ФИЗИЧКИ И ПСИХИЧКИ ИНТЕГРИТЕТ, ЗАШТИТИТИ ОД СВИХ КОЈА ГА УГРОЖАВАЈУ, а то изостаје, зато пси и страдају толико!

9. Често та агресивна лица прете људима који брину о псима, али старатељи и то ТРПЕ, уместо да их пријаве редовној полицији јер НИКО нема права да било коме прети или да се силеџијски понаша! У трпљењу не да нема спаса, већ води право у најгори епилог!

10. У бројним локалним самоуправама донета су незаконита акта, од Одлуке о држању кућних љубимаца, до осталих. Зашто удружења у тим местима нису реаговала? Ако јесу, а нема реакције, треба да иду даље, ту је Уставни суд и бројни други институционални механизми.

 

11. ПРЕПОРУКА:

• Животиње хранити ноћу, када није толика фреквенција људи и то на неком повученом или изолованом месту ( а не испред улаза, на пример).
• Воду им треба сипати у на пола исечене галоне (или велике пластичне флаше за воду од 5-6 литара) које су естетски прихватљиве и не упадају у очи, колико зарђале шерпе или слично.
• Настојати да се хране увек у исто или приближно исто време и то на истом месту. Ако нису навикли на то ново (дискретно) место, треба их навићи прићи им са храном, пратиће старатеља и ту им дати храну сваки следећи пут.
• Храну им треба давати у посудама пластичним од сладоледа, сачекати да поједу, које се после односе. Никако не треба је бацати по улици, нити на било који начин "прљати" улице. Све мора да се ради на најбољи могући начин и у општем интересу пса.

 

ДЕЛИТЕ ОВО АКО ЖЕЛИТЕ, МИ СМО АРМИЈА, НАС ИМА МНОГО, КАДА БИ СВАКО ОД НАС ПОСТАО ПРАВИ ВОЈНИК И ИСТИНСКИ БРАНИО ЖИВОТИЊЕ, КАКО ОД ЛОКАЛНИХ СИЛЕЏИЈА, ТАКО И ОД РАЗНИХ СЛУЖБИ, УБРЗО БИ СЕ СИТУАЦИЈЕ ПРОМЕНИЛА У КОРИСТ ЖИВОТИЊА! ОКРУЖЕЊЕ СТАНИШТА ГДЕ СЕ ПАС НАЛАЗИ МОРА СЕ НЕУТРАЛИСАТИ ДА БИ ОН ЖИВЕО НОРМАЛНО!

P.С. ЧЛ. 7. И 20. ЗАКОНА О ДОБРОБИТИ ЖИВОТИЊА ЗАБРАЊУЈУ ДА БИЛО КОЈА ЖИВОТИЊА БУДЕ ИЗЛОЖЕНА АТМОСФЕРСКИМ НЕПРИЛИКАМА, ПРЕМА ТОМЕ ИМА ПРАВО НА КУЋИЦУ ЈЕР МЕСТО ГДЕ СЕ ПАС НАЛАЗИ (улица) ГА НЕ ЛИШАВА ТОГ ПРАВА КОЈЕ МУ ЈЕ ДАО ЗАКОНОДАВАЦ.

ОКРЕНИТЕ НОВИ ЛИСТ ВЕЋ ДАНАС ЗБОГ ПАСА!

Gostovanje Danice Drobac u emisiji Mile Alečković “Besmrtnost i stvaralaštvo”

Gostovanje Danice Drobac u autorskoj emisiji Maje Volk “Sirovi život”

Analiza izmena Nacrta Ministarstva poljoprivrede Zakona o dobrobiti životinja i o pojavi na ulicama beskućnih pasa – namera: GMO životinje i legalizacija eutanazije (saopštenje za novinare)

Beograd, 03. april 2015.

SAOPŠTENJE ZA NOVINARE

Naše Udruženje je izvršilo prvu i površnu analizu Nacrta izmena koji je Ministarstvo poljoprivrede sačinilo za promenu važećeg Zakona o dobrobiti životinja (“Službeni glasnik RS” broj 41/2009) i uočilo je sledeće novine:

1. Uvodi se mogućnost razvoja GMO životinja, uvođenjem novog člana 44ª, koji je priložen u nastavku i koji glasi[1]:

Ova zemlja se nije javnom raspravom i društvenim konsenzusom izjasnila za GMO, štaviše brojne lokalne samouprave su donele deklaracije o zabrani GMO na svojoj teritoriji: kako je onda moguće da Ministarstvo za poljoprivredu predviđa GMO životinje u svom Nacrtu za izmenu Zakona o dobrobiti životinja? U čije ime ono to čini, ako građani, poreski obveznici, koji i njega finansiraju puneći budžet, su MASOVNO PROTIV GMO?

2. U članu 5. u kome se objašnjava šta je omamljivanje (životinje pre klanja) uvodi se mogućnost da životinja ugine prilikom omamljivanja(?!). Šta to znači? Mogućnost (surovog) ubijanja, ko zna na koji način, i tu se već pojavljuje? Da li se time otvaraju vrata za ubijanje životinja bez omamljivanja?

3. Član17. se menja tako da omamljivanje kod ubijanja na human način nije neophodno ako je ubijanje iz „nužde“: naravno nije propisano šta je iz nužde, što znači da životinje, u stvari, uvek mogu da se ubiju bez omamljivanja, a propisana „nužda“ se može naknadno „proizvesti“ potrebnom dokumentacijom. S obzirom da nije definisana, samim tim ni propisana, njeno nastajanje, kao ni način ubijanja životinje u takvoj „nuždi“, time se stvaraju neograničene mogućnosti zloupotrebe za surovo ubijanje životinje, a po Zakonu?! Pritom, u članu 7. je predviđeno da način ubijanja utvrduje naknadno Ministar[2]:

Šta to znači i zašto?

4. Nacrtom Ministarstva za izmenu postojećeg Zakona predviđeno je da se na svim mestima u pomenutom Zakonu formulacija „lišavanje života“ zameni rečju „ubijanje“, koje je definisano na sledeći način[3]:

O čemu se radi i šta se krije iza ovoga? Ovo je poprilično šokantno, posebno što se termin „ubijanje“ obično ne koristi u aktima za lišavanje života životinje, iako se na to svodi. Pritom, uopšte nije definisano, samim ti ni propisano kakav je to „postupak koji izaziva trenutnu smrt“: macola ili se način ubijanja prepušta mašti izvršioca?

5. Zatim, članovi 42. i 68, koji predviđa ubijanje životinja nakon 15 dana ukoliko se ne udome i njihovo „predavanja organizaciji“ koje prenosimo u celosti[4]:

Iz navedenog se vidi da životinje „postaju vlasništvo“ karantina i da se mogu, po isteku 15 dana od hvatanja, ubiti, ili predati „zainteresovanoj organizaciji“: pored neprihvatljivosti propisivanja masovnog ubijanja, postavlja se pitanje zašto je prihvatilište preimenovano u „karantin“, kada se zna šta je karantin i čemu isti služi, ko su te „zainteresovane organizacije“ i u koje svrhe i namene bi te životinje preuzele, mogu li biti inostrane, što uopšte nije propisano i konačno može li navedeni „karantin“ biti u rukama privatnika?.

U celini uzev, ova lapidarna analiza nedvosmisleno ukazuje da se nedovoljno definisanim pojmovima, radnjama, situacijama i postupanjima sa životinjma, širom otvaraju vrata za proizvoljna tumačenja i postupanja sa životinjama, ali i za druge brojne radnje, isključivo po nahođenju nadležnih u datim situacijama, a sve će se moći podvesti pod „zakonom propisano“ jer nisu namerno definisani? Otvara se ogroman manevarski prostor i sloboda postupanja i delovanja što je nedopustivo jer na taj način javnost, resorna udruženja i građani neće imati nikakav uvid u postupanje sa životinjama, ali ni u u sektor u celini. Ministarstvo poljoprivrede je među najvažnijima, jer je nadležno za pitanja i sektore koji neposredno utiču na zdravlje i život ljudi, ali i životinja, s toga, ovakve „improvizacije“ ne bi smele biti.

Primetno je, takođe, da se često ostavlja mogućnost Ministru da naknadno propisuje uslove, što samo po sebi, pruža mogućnost da se Zakon „u hodu“ menja BEZ UVIDA JAVNOSTI, donošenjem podzakonskih akata koji ne podležu javnoj raspravi, za razliku od zakona. To je potpuno neprihvatljivo iz ugla potrebe javnosti rada i pravne uređenosti svakog segmenta društva, ali i osnovnih civilizacijskih i evropskih vrednosti. vladavine prava, javnosti rada, kontrole svačijeg rada i, shodno tome, odgovornosti!!

Ne možemo se oteti utisku da neke namere i planovi već postoje, ako već nisu preduzeti, a da se ovim Nacrtom samo traži dovoljno propustljiva forma da se isti sprovedu (i legalizuju), a da javnost sa tim ne bude uopšte upoznata.

Smatramo da je uvođenje planiranih izvesnih izmena u pogledu načina ubijanja u koliziji sa duhom i smislom Zakona o dobrobiti životinja, te bi se isti morao preimenovati na način da verno oslika promene koje se žele uvesti.

Veterinarska inspekcija je nadležna da vrši nadzor nad primenom Zakona, međutim iz medija saznajemo za probleme sa procentom aflatoksina u mleku, za uvoz sumnjivog mesa, ilegalne klanice, kao da su glave čiode, pa se valjda „ne vide“ što sve ukazuje da ista svoju funkciju ne vrši na način propisan zakonom.

Što se tiče pasa i mačaka, njihova pojava na ulicama je prouzrokovana napuštanjem i ona je sistemski problem koji se može i mora rešiti JEDINO sistemskim mehanizmima. Međutim, nadležni godinama ne rade ništa na tom planu, iako su se odavno stekli svi zakonski preduslovi. Sistemski problem se ne može rešiti mehaničko-fizičkom radnjom, već samo sistemski, a sklanjanje pasa sa ulica, njihovo smeštanje u logore ili njihovo ubijanje je upravo fizička radnja koja ne može da reši sistemski problem, koliko se skloni, toliko se novih pojavi, a pritom izuzetno puno košta. Za rešavanje problema, potrebni su, pored dobre volje, „olovka i papir“, a ne milioni novca poreskih obveznika za azilaško šinterske tvorevine koje, očigledno, ne rešavaju problem.

Za problem populacije pasa su krivi ISKLJUČIVO NADLEŽNI, jer ne sprovode postojeće zakone i ne stvaraju sistem koji će pojavu obuzdati. Godinama fingiraju rešavanje problema pred neupućenom javnošću, a zaostalim, čak i primitivnim, isključivo azilaško-šinterskim pristupom problemu, troše uludo milione građana na „presipanje iz šupljeg u prazno“, a UZROK problema ni ne dotiču.

Ubijanje pasa je zabranjeno u Srbiji još 2005, zabrana je potvrđena Zakonom o dobrobiti životinja (2009) i Odlukom Ustavnog suda Srbije 2009. Međutim, većina gradova je nastavila da ubija pse i dan danas to čini: pa zašto onda imamo problem? Uprkos realnosti koja DOKAZUJE da se ubijanjem ne može rešiti problem, danas neko opet želi da ga nametne celoj Srbiji?! ZAŠTO? Javna je tajna da su kriminal i korupcija u zemljama koje su zapustile ovaj problem jedan od osnovnih razloga zagovaranja ubijanja pasa jer se na tome nezakonito stiče protivpravna imovinska dobit, daleko od očiju javnosti.

Srbija je HOROR za životinje, necivilizovano i surovo društvo, i ne može se više tolerisati takvo stanje, nerad nadležnih i kontinuirano kršenje zakona, a kriti se iza pasa, koji su žrtve neodgovornih ljudi i države koja sopstvene zakone ne poštuje i ne radi svoj posao u opštem interesu!

Licemerstvo Uprave za veterinu i Veterinarske inspekcije je vrhunsko jer i danas staju iza predloga nametanja ubijanja pasa celoj Srbiji, umesto da odgovaraju za višegodišnje nezakonito ubijanje pasa po najvećem delu Srbije: lokalni i regionalni vet.inspektori potpisuju naloge za ubijanje pasa iako je ono svim zakonima zabranjeno! Važi li zakoni za strukture države, ili je „Bastilja“ izuzeta iz njih? Dok vlasnik psa plaća kaznu što pudlica nije na povocu, dotle organi države neprestano krše zakone i nikom ništa?

Ministarstvo je iznelo da su izmene iz Nacrta rezultat „harmonizacije“, da se zaključiti sa pravom EU, te bi bilo poželjno da javnosti predoči o kome aktu EU je reč, koja Direktiva, njen broj, kada je doneta itd, da bismo i mi drugi, javnost, udruženja i građani bili detaljnije upoznati, posebno što naše Udruženje nije uspelo da nađe nijednu novu Direktivu kada je reč o ZPP-u.

Predsednik Udruženja „Evropska inicijativa 17“

Danica Drobac (063 8 402 643)

---

[1] „44а) процедура коришћења огледних животиња јесте било које инвазивно илинеивазивно коришћење животиње за огледне или друге научне сврхе, са или без познатог резултатаили у образовне сврхе, које може код животиње изазвати ниво бола, стреса, патње или трајне повреде,једнак или већи од оног, проузрокованом убодом игле у складу са добром ветеринарском праксом, као ибило која намерна радња, која доводи до рађања, излегања животиње или стварања иодржавањагенетички модификоване животиње у таквим условима, осим убијања животиња само радикоришћења њихових ткива и органа.

[2] „Министар прописује ближе услове, начин и средства за убијање животиња.”

[3] „54) убијајање животиње јесте намерно изазвани поступак који изазива тренутну смрт животиње; „

[4] „Члан 42.

У члану 67 тач.1, 2,3 и 4 рачи „животиње” замењују се речима „пси и мачке”

Члан 42.

Члан 68 мења се и гласи

„У карантин, који обезбеђује орган јединице локалне самоуправе смештају се:

1) напуштене и изгубљене животиње;

2) животиње чији власници, односно држаоци не могу више да се брину о њима;

3) животиње које Министарство одузме власницима, односно држаоцима;

4) животиње које су у опасности.

Ако се животињама из тачке 1), свата 1 овог члана у року од 15 дана од дана смештаја у прихватилиште не пронађе нови власник, животиња постаје власништво карантина и може се предати другој заинтересованој организацији или убити на хуман начин. ”

Analiza izmena Nacrta Ministarstva poljoprivrede Zakona o dobrobiti životinja i o pojavi na ulicama beskućnih pasa – namera: GMO životinje i legalizacija eutanazije (saopštenje za novinare)

Beograd, 03. april 2015.

SAOPŠTENJE ZA NOVINARE

Naše Udruženje je izvršilo prvu i površnu analizu Nacrta izmena koji je Ministarstvo poljoprivrede sačinilo za promenu važećeg Zakona o dobrobiti životinja (“Službeni glasnik RS” broj 41/2009) i uočilo je sledeće novine:

1. Uvodi se mogućnost razvoja GMO životinja, uvođenjem novog člana 44ª, koji je priložen u nastavku i koji glasi[1]:

Ova zemlja se nije javnom raspravom i društvenim konsenzusom izjasnila za GMO, štaviše brojne lokalne samouprave su donele deklaracije o zabrani GMO na svojoj teritoriji: kako je onda moguće da Ministarstvo za poljoprivredu predviđa GMO životinje u svom Nacrtu za izmenu Zakona o dobrobiti životinja? U čije ime ono to čini, ako građani, poreski obveznici, koji i njega finansiraju puneći budžet, su MASOVNO PROTIV GMO?

2. U članu 5. u kome se objašnjava šta je omamljivanje (životinje pre klanja) uvodi se mogućnost da životinja ugine prilikom omamljivanja(?!). Šta to znači? Mogućnost (surovog) ubijanja, ko zna na koji način, i tu se već pojavljuje? Da li se time otvaraju vrata za ubijanje životinja bez omamljivanja?

3. Član17. se menja tako da omamljivanje kod ubijanja na human način nije neophodno ako je ubijanje iz „nužde“: naravno nije propisano šta je iz nužde, što znači da životinje, u stvari, uvek mogu da se ubiju bez omamljivanja, a propisana „nužda“ se može naknadno „proizvesti“ potrebnom dokumentacijom. S obzirom da nije definisana, samim tim ni propisana, njeno nastajanje, kao ni način ubijanja životinje u takvoj „nuždi“, time se stvaraju neograničene mogućnosti zloupotrebe za surovo ubijanje životinje, a po Zakonu?! Pritom, u članu 7. je predviđeno da način ubijanja utvrduje naknadno Ministar[2]:

Šta to znači i zašto?

4. Nacrtom Ministarstva za izmenu postojećeg Zakona predviđeno je da se na svim mestima u pomenutom Zakonu formulacija „lišavanje života“ zameni rečju „ubijanje“, koje je definisano na sledeći način[3]:

O čemu se radi i šta se krije iza ovoga? Ovo je poprilično šokantno, posebno što se termin „ubijanje“ obično ne koristi u aktima za lišavanje života životinje, iako se na to svodi. Pritom, uopšte nije definisano, samim ti ni propisano kakav je to „postupak koji izaziva trenutnu smrt“: macola ili se način ubijanja prepušta mašti izvršioca?

5. Zatim, članovi 42. i 68, koji predviđa ubijanje životinja nakon 15 dana ukoliko se ne udome i njihovo „predavanja organizaciji“ koje prenosimo u celosti[4]:

Iz navedenog se vidi da životinje „postaju vlasništvo“ karantina i da se mogu, po isteku 15 dana od hvatanja, ubiti, ili predati „zainteresovanoj organizaciji“: pored neprihvatljivosti propisivanja masovnog ubijanja, postavlja se pitanje zašto je prihvatilište preimenovano u „karantin“, kada se zna šta je karantin i čemu isti služi, ko su te „zainteresovane organizacije“ i u koje svrhe i namene bi te životinje preuzele, mogu li biti inostrane, što uopšte nije propisano i konačno može li navedeni „karantin“ biti u rukama privatnika?.

U celini uzev, ova lapidarna analiza nedvosmisleno ukazuje da se nedovoljno definisanim pojmovima, radnjama, situacijama i postupanjima sa životinjma, širom otvaraju vrata za proizvoljna tumačenja i postupanja sa životinjama, ali i za druge brojne radnje, isključivo po nahođenju nadležnih u datim situacijama, a sve će se moći podvesti pod „zakonom propisano“ jer nisu namerno definisani? Otvara se ogroman manevarski prostor i sloboda postupanja i delovanja što je nedopustivo jer na taj način javnost, resorna udruženja i građani neće imati nikakav uvid u postupanje sa životinjama, ali ni u u sektor u celini. Ministarstvo poljoprivrede je među najvažnijima, jer je nadležno za pitanja i sektore koji neposredno utiču na zdravlje i život ljudi, ali i životinja, s toga, ovakve „improvizacije“ ne bi smele biti.

Primetno je, takođe, da se često ostavlja mogućnost Ministru da naknadno propisuje uslove, što samo po sebi, pruža mogućnost da se Zakon „u hodu“ menja BEZ UVIDA JAVNOSTI, donošenjem podzakonskih akata koji ne podležu javnoj raspravi, za razliku od zakona. To je potpuno neprihvatljivo iz ugla potrebe javnosti rada i pravne uređenosti svakog segmenta društva, ali i osnovnih civilizacijskih i evropskih vrednosti. vladavine prava, javnosti rada, kontrole svačijeg rada i, shodno tome, odgovornosti!!

Ne možemo se oteti utisku da neke namere i planovi već postoje, ako već nisu preduzeti, a da se ovim Nacrtom samo traži dovoljno propustljiva forma da se isti sprovedu (i legalizuju), a da javnost sa tim ne bude uopšte upoznata.

Smatramo da je uvođenje planiranih izvesnih izmena u pogledu načina ubijanja u koliziji sa duhom i smislom Zakona o dobrobiti životinja, te bi se isti morao preimenovati na način da verno oslika promene koje se žele uvesti.

Veterinarska inspekcija je nadležna da vrši nadzor nad primenom Zakona, međutim iz medija saznajemo za probleme sa procentom aflatoksina u mleku, za uvoz sumnjivog mesa, ilegalne klanice, kao da su glave čiode, pa se valjda „ne vide“ što sve ukazuje da ista svoju funkciju ne vrši na način propisan zakonom.

Što se tiče pasa i mačaka, njihova pojava na ulicama je prouzrokovana napuštanjem i ona je sistemski problem koji se može i mora rešiti JEDINO sistemskim mehanizmima. Međutim, nadležni godinama ne rade ništa na tom planu, iako su se odavno stekli svi zakonski preduslovi. Sistemski problem se ne može rešiti mehaničko-fizičkom radnjom, već samo sistemski, a sklanjanje pasa sa ulica, njihovo smeštanje u logore ili njihovo ubijanje je upravo fizička radnja koja ne može da reši sistemski problem, koliko se skloni, toliko se novih pojavi, a pritom izuzetno puno košta. Za rešavanje problema, potrebni su, pored dobre volje, „olovka i papir“, a ne milioni novca poreskih obveznika za azilaško šinterske tvorevine koje, očigledno, ne rešavaju problem.

Za problem populacije pasa su krivi ISKLJUČIVO NADLEŽNI, jer ne sprovode postojeće zakone i ne stvaraju sistem koji će pojavu obuzdati. Godinama fingiraju rešavanje problema pred neupućenom javnošću, a zaostalim, čak i primitivnim, isključivo azilaško-šinterskim pristupom problemu, troše uludo milione građana na „presipanje iz šupljeg u prazno“, a UZROK problema ni ne dotiču.

Ubijanje pasa je zabranjeno u Srbiji još 2005, zabrana je potvrđena Zakonom o dobrobiti životinja (2009) i Odlukom Ustavnog suda Srbije 2009. Međutim, većina gradova je nastavila da ubija pse i dan danas to čini: pa zašto onda imamo problem? Uprkos realnosti koja DOKAZUJE da se ubijanjem ne može rešiti problem, danas neko opet želi da ga nametne celoj Srbiji?! ZAŠTO? Javna je tajna da su kriminal i korupcija u zemljama koje su zapustile ovaj problem jedan od osnovnih razloga zagovaranja ubijanja pasa jer se na tome nezakonito stiče protivpravna imovinska dobit, daleko od očiju javnosti.

Srbija je HOROR za životinje, necivilizovano i surovo društvo, i ne može se više tolerisati takvo stanje, nerad nadležnih i kontinuirano kršenje zakona, a kriti se iza pasa, koji su žrtve neodgovornih ljudi i države koja sopstvene zakone ne poštuje i ne radi svoj posao u opštem interesu!

Licemerstvo Uprave za veterinu i Veterinarske inspekcije je vrhunsko jer i danas staju iza predloga nametanja ubijanja pasa celoj Srbiji, umesto da odgovaraju za višegodišnje nezakonito ubijanje pasa po najvećem delu Srbije: lokalni i regionalni vet.inspektori potpisuju naloge za ubijanje pasa iako je ono svim zakonima zabranjeno! Važi li zakoni za strukture države, ili je „Bastilja“ izuzeta iz njih? Dok vlasnik psa plaća kaznu što pudlica nije na povocu, dotle organi države neprestano krše zakone i nikom ništa?

Ministarstvo je iznelo da su izmene iz Nacrta rezultat „harmonizacije“, da se zaključiti sa pravom EU, te bi bilo poželjno da javnosti predoči o kome aktu EU je reč, koja Direktiva, njen broj, kada je doneta itd, da bismo i mi drugi, javnost, udruženja i građani bili detaljnije upoznati, posebno što naše Udruženje nije uspelo da nađe nijednu novu Direktivu kada je reč o ZPP-u.

Predsednik Udruženja „Evropska inicijativa 17“

Danica Drobac (063 8 402 643)

---

[1] „44а) процедура коришћења огледних животиња јесте било које инвазивно илинеивазивно коришћење животиње за огледне или друге научне сврхе, са или без познатог резултатаили у образовне сврхе, које може код животиње изазвати ниво бола, стреса, патње или трајне повреде,једнак или већи од оног, проузрокованом убодом игле у складу са добром ветеринарском праксом, као ибило која намерна радња, која доводи до рађања, излегања животиње или стварања и одржавањагенетички модификоване животиње у таквим условима, осим убијања животиња само радикоришћења њихових ткива и органа.

[2] „Министар прописује ближе услове, начин и средства за убијање животиња.”

[3] „54) убијајање животиње јесте намерно изазвани поступак који изазива тренутну смрт животиње; „

[4] „Члан 42.

У члану 67 тач.1, 2,3 и 4 рачи „животиње” замењују се речима „пси и мачке”

Члан 42.

Члан 68 мења се и гласи

„У карантин, који обезбеђује орган јединице локалне самоуправе смештају се:

1) напуштене и изгубљене животиње;

2) животиње чији власници, односно држаоци не могу више да се брину о њима;

3) животиње које Министарство одузме власницима, односно држаоцима;

4) животиње које су у опасности.

Ако се животињама из тачке 1), свата 1 овог члана у року од 15 дана од дана смештаја у прихватилиште не пронађе нови власник, животиња постаје власништво карантина и може се предати другој заинтересованој организацији или убити на хуман начин. ”

HUMANOST U SRBIJI SE BRANI, ALI I NOVČANO KAŽNJAVA! (saopštenje za novinare)

Beograd, 23.avgust 2013.

 

SAOPŠTENJE ZA NOVINARE

 

HUMANOST U SRBIJI SE BRANI, ALI I NOVČANO KAŽNJAVA!

 

NAŠE UDRUŽENJE DOBILO JE ZAKLJUČAK O  IZRICANJU NOVČANE KAZNE U VISINI OD 20.000 RSD OD KOMUNALNE INSPEKCIJE OPŠTINE ZVEZDARA ZATO ŠTO JE KUPILO I POSTAVILO KUĆICU ZA PSA U MIRIJEVU, POD PRETNJOM DA ĆE JE DUPLIRATI, AKO, U ROKU OD JEDNOG DANA, JE NE SKLONIMO!

 

Naše Udruženje je registrovano još aprila 2003. da brine o uličnim psima Beograda. Mi smo volontersko i neprofitno Udruženje, koje ne ostvaruje prihode, niti ima redovne donacije, a uprkos tome godinama ličnim sredstvima sterilišemo, hranimo i, po potrebi, lečimo, uključujući i skupe hirurške intervencije u slučaju udesa automobilom ili pojave tumora, ulične CNR pse Beograda. Takođe godinama kupujemo kućice za pse i postavljamo ih tamo gde konfiguracija terena, ali i komšiluk, to dopušta. Kućice za pse su, ipak, ređa pojava, ako uzmemo obzir da Udruženje ima na sebe registrovano par stotina uličnih CNR pasa, a da svega par desetina uživa privilegiju da ima kućicu. Većina kućica je postavljena još pre desetak godina i uglavnom ih  inspekcije nisu dirale sve do 2008, kada je vlast u Beogradu promenjena, i kada počinje organizovani progon nas i postavljenih kućica, posebno u Mirijevu, od strane komunalne inspekcije opštine Zvezdara koja je zaista neumoljiva, kao da Srbija i Beograd, nemaju niti jedan drugi ozbiljan problem, pa  se valja "dokazati" na likvidaciji kućica za pse ili, koristeći neuređenost ove materije i nečinjenje resornih nadležnih, "ubirati" prihode, po svaku cenu,  za opštinsku kasu od odveć osiromašenih građana, koji, uprkos siromaštvu, nisu prestali da budu ljudi?

 

Godinama smo izloženi maltretiranju komunalne inspekcije Zvezdara koja ne prestaje da donosi rešenje o sklanjanju kućica i o "prestanku" držanja pasa, iako nije zakonom ovlašćenja da donosi rešenja koja se odnose na pse, već samo veterinarska inspekcija. Čak smo se žalili Ministarstvu Pravde i državne uprave na  njen nezakoniti rad jer ne utvrđuje pravilno činjenično stanje i ne primenjuje pravilno propise. Međutim, nismo se spasili upravnog i iscrpljujućeg maratona sa dotičnom inspekcijom, koji je odavno postao neizdrživ jer smo progonjeni kako kakvi izgrednici ili krimnalci, a samo pomažemo volonterski uličnim psima i ni po jednom osnovu ne delujemo u suprotnosti sa Zakonom o dobrobiti životinja usvojenom još 2009. koji dotična inspekcija, ali i druge resorne službe, sa zadovoljstvom ignorišu - na štetu pasa, ali i našeg delovanja! Ulični psi su posebno ugroženi i lišavati psa kućice u kojoj je godinama živeo je ravno ugrožavanju njegovog života jer su zime oštre i zaista nemaju gde da se sklone  kada je sneg i led svuda, a temperature u velikom minusu!

http://evropskainicijativa17.blogspot.com/2011/11/nezakonito-postupanje-komunalne_03.html

 

Juče smo primili Zaključak o izricanju novčane kazne koji je u prilogu, a kao što ćete videti komunalna inspekcija je izrekla najviši iznos kazne jer se ona kreće u rasponu od 5000 do 20.000: gde je tu načelo srazmernosti u pogledu visine kazne, sve i  da uopšte ima "osnova" da nas kazni? Ovaj Zaključak jeste presedan i po dva druga osnova. Naime, do sada je komunalna inspekcija tražila da kućice sklanjamo, ali nije izricala novčane kazne, a u konkretnom slučaju, dodatno na postojeću izrečenu, preti novom iste visine ukoliko kućicu za pse ne sklonimo u roku od  1 dana?! Usput, i sam rok, od 1 dana, ukazuje na zlonamernost i progon  jer čime se takva "hitnost" postupanja može opravdati, pošto se kućica već godinama nalazi na istom mestu?

 

Ako su medijske vesti svakodnevno preplavljene informacijama o basnoslovnim krađama ogromnih svota novca od strane pojedinaca na vlasti ili u zvaničnim strukturama, brojnim zloupotrebama svake vrste dotičnih, nelegalnim svakolikim radnjama i sagrađenim ilegalnim objektima, čak čitavih naselja (Kaluđerica, na primer), a koje, po običaju, završavaju kao  puke vesti, retko dobijajući sudski epilog, kako treba mi da se osećamo i šta da mislimo kada za takav lični napor i žrtvu da pomognemo nezbrinutim životinjama, umesto pohvale i društvenog priznanja, po uzoru na normalna društva gde se humanost i filantropija cene i promovišu, se oglašavamo "KRIVIM" i još se traži da PLATIMO NOVČANU KAZNU?

 

Ovaj Zaključak je epilog dvogodišnjeg maratona sa komunalnom inspekcijom u kome smo do sada uložili 3 žalbe na njena rešenja i zaključke, a koja je ona sistematski odbijala bez obzira što smo se pozivali na zakonske odredbe? Pritom, svaki put smo platili administrativnu taksu, sada je 380,00 dinara, kao uslov za podnošenje žalbe, iako je većina nas nezaposlena i nadljudskim samoodricanjem jedva uspevamo da i dalje brinemo o životinjama, ali od nas se, izgleda, očekuje da finansiramo opštinu Zvezdara?

 

U Mirijevu, objektivno, ima toliko posla za komunalnu inspekciju opštine Zvezdara jer pravog komunalnog otpada i nereda ima na svakom koraku, kao i prljavštine na nekim delovima koji niko nije nadležan da čisti (pošaljite ekipu, pokazaću neka se sami uvere), pregršt ilegalnih klupa penzionera i svakog drugog haosa i uzurpacije javnih površina, ali sve to - očigledno - nju ne interesuju - već samo psi i retke kućice za pse?!

Potpuno je očigledno da se radi o otvorenoj i gruboj diskriminaciji nas koji štitimo pse i njihova prava propisana Zakonom o dobrobiti životinja, mi smo jednako progonjeni, kao i sami psi, u ovome društvu, koje je usvojilo Zakon o zabrani diskriminacije: kako je to moguće onda?

 

Zakonom o dobrobiti životinja ("Službeni glasnik RS" 41/09), konkretno čl. 7. i čl. 20, propisano je da nijedna životinja ne sme biti izložena atmosferskim neprilikama, tj. da mora imati sklonište, pa ako nadležni, čija je to zakonom propisana obaveza da psima obezbede sva prava garantovana pomenutim Zakonom to ne čine, a umesto njih to učini Udruženje registrovano po zakonu da se stara o uličnim CNR (sterilisanim i čipovanim) psima, zar treba zbog primene zakonskih odredbe da bude NOVČANO KAŽNJENO? Komunalna inspekcija opštine Zvezdara je pogrešno primenila materijalno pravo jer se pozvala na čl. 34.st.1. tač. 3 gradskeOdluke o održavanju čistoće, tretirajući kućice za pse kao "ambalažu" ili "robu" na javnoj površini? U pravu postoji hijerarhija i nijedan podzakonski akt, a gradska Odluke to svakako jeste, ne može biti pravno stariji od samog zakona. Štaviše, "lex posterior, derogat legi priori" što znači da usvajanje novog zakona ukida sve odredbe koje su u suprotnosti sa njim bez obzira u kom se aktu nalazile.

Uložićemo Žalbu (četvrtu) i na ovaj Zaključak, međutim žalba ne odlaže izvršenje, a pošto prete prinudnom naplatom, verovatno će blokirati račun Udruženja, a time bi dodatno naudili psima jer bismo bili sprečeni da kupujemo granuliranu hranu za pse po povoljnijim cenama, što činimo kada skupimo novac između sebe i platimo je dobavljaču preko Udruženja. Mi novca nemamo, a sledi poslednji izvod iz banke kao dokaz za izneti navod.

 

 

Ozbiljno smo zabrinuti za stepen otuđenosti pojedinih službi, a ponekad i sudova, od stvarnog života i potreba ljudi, koji su izmučeni, a okruženi brojnim stvarnim problemima koji oni, koji za to primaju platu, ne rešavaju, već se ponašaju kao da su sami sebi cilj, a na istovetan način primenjuju i propise, umesto da služe uređivanju odnosa. U prilog prethodnom, podsećamo:

 

1. da je Profesoru istorije koji je vodio učenike na Kalemegdan izrečena novčana kazna od strane Prekršajnog suda jer nije položio za turističkog vodiča, umesto da je javno pohvaljen što svoje slobodno vreme, a radeći za malu platu, koristi da decu dodatno obrazuje?!

 

2. da je čoveku koji je u sred zime polu -mrtvu i promrzlu mačku spasio od sigurne smrti, takođe izrečena novčana kazna od istog Suda jer je mačku u kutiji stavio ispred vrata svoga stana (stan mu je bio pun životinja i nije mogao da je uvede), a prijavila ga je komunalna policija Sudu, umesto da je u nekim novinama javno pohvaljen za iskazanu humanost?!

 

Sada je naše Udruženje na redu: šta se desilo sa ovom zemljom i kuda vode ovakva postupanja i koji model ponašanje se propagira ovakvim odlukama, ako se žele novčano kazniti retki ljudi koji se nisu otuđili od stvarnog života i koji su zadržali običnu ljudskost u ovim teškim prilikama po sve? Šta je alternativa, nasilje i sebičluk, odveć dominantan kao "model" ponašanja u ovome društvu?

 

U oba ova slučaju trebalo je da - ti ljudi za primer svima - novčano budu kažnjeni, a nisu jer su se mediji, srećom, digli na noge u odbrani “normale” - hvala Bogu! Iskreno se nadamo da će u ovom, našem slučaju, mediji istovetno reagovati jer jedino njihov pritisak može zaustaviti ovako naopak i nelegitiman naum. Napominjemo da bismo najviše želeli da nam dotična inspekcija i sama opština Zvezdara da, makar, privremeno dozvolu, što smo i ponudili u jednoj od žalbi, pozivajući se na Direktora “Tvrđave” koji nam još 2006. dao dozvolu da postavimo kućicu za psa u srcu Beograda, na Kalemegdanu, ili da se, makar, uzdrže od postupanja po ovakvim prijavama dokonih penzionera koji mrze pse uglavnom zbog svog ruralnog porekla, međutim, to nije za očekivati od strukture koja troši naš novac, ali i zdravlje i život, na ugnjetavanje malobrojnih preostalih plemenitih ljudi, pa čak i Udruženja za zaštitu životinja.. Postupanje po “prijavi” jedne osobe, iako u okruženju žive hiljade ljudi, je diskriminacija svih ostalih, ali i relikt minulog sistema u kome takve službe, poput inspekcije, sebe doživljavaju isključivo kao kaznene, a ne kao posrednike u rešavanju, eventualno, problema jer za to nisu sposobne.

HUMANITARNA PLESNA PREDSTAVA BITEF TEATRA

Bitef teatar i ove godine organizuje humanitarnu predstavu  na dan 20.maja - "Dana kućnih ljubimaca Beograda"  sa ciljem da se odnos prema životinjama u našoj sredini promeni na bolje.
Ovo je četvrta godina za redom kako Bitef teatar organizuje humanitarne predstave za naše drage kuce. To je jedini dan i mesto kada je našim "malim", a nama koji ih volimo, "važnim" sugrađanima dozvoljeno da svojim šapicama kroče u tako važnu instituciju kulture našeg Grada i naše zemlje. - kao što je Bitef teatar!
Svake godine prikupljena sredstva od ulaznicu za predstavu su donirana azilu za napuštene kuce što je omogućilo da se na konkretan način pomogne njihovom opstanku i boljitku.
Naše Udruženje izražava duboku zahvalnost Bitef teatru za sve godine saradnje i pomoći životinjama o kojima brinu naši članovi u našim "mini azilima" : ukupno preko 200 životinja,  preko 90 pasa i 110 mačaka.

Ove godine Bitef teatar organizuje 20. maja 2013. sa početkom u 20,00 časova humanitarnu plesnu predstavu "PRIJATELJI" u izvođenju Bitef dens kompanije, a ULAZ je DOZVOLJEN KUĆNIM LJUBIMCIMA.

Pozivamo sve ljubitelje pasa da se, zajedno sa svojim najboljim prijateljima, pridruže ovako retkom, a plemenitom i lepom događaju.

Kontekst: Problem pasa lutalica (Aljazeera)

19 septembar 2012, sreda 21:01 CEST

Stanje sa problemom pasa lutalica alarmantno je u većini zemalja regije. Zašto je u zemljama Balkana teško riješiti problem pasa lutalica? Kako spriječiti ili smanjiti sve učestalije napade na ljude? Ko je odgovoran za postojeće stanje? Kako je ovo pitanje zakonski uređeno u pojedinim zemljama?

Procjene su da samo u Sarajevu ima najmanje osam hiljada pasa lutalica. Njihovo adekvatno zbrinjavanje je dugogodišnji problem, a samo u posljednjih godinu dana zabilježeno je gotovo hiljadu ugriza pasa lutalica u Bosni i Hercegovini. U ovom izdanju Konteksta govorimo o problemu pasa lutalica.

Gosti Konteksta su: u Zagrebu - predsjednik udruženja Prijatelji životinja Luka Oman, profesor na Ekonomskom fakultetu; u Beogradu - predsjednica Evropske inicijative 17, udruženja za zaštitu i staranje o psima, Danica Drobac i u Sarajevu - dekan Veterinarskog fakulteta dr. Nihad Fejzić.

Večerašnji Kontekst vodi Dalija Hasanbegović.

Gradska uprava Beograda je tužila sudu udruženja za zaštitu životinja i samostalne staratelje uličnih CNR pasa!

Veterinarska inspekcija je po nalogu resornog gradskog Sekretarijata podnela veliki broj zahteva Prekršajnom sudom u Beogradu za pokretanje prekršajnog postupka protiv udruženja, ali i samostalnih staratelja uličnih CNR pasa – što je nesvakidašnji presedan da se oni građani koji su dobrovoljno brinuli svojim sredstvima o uličnim psima, podmetnu kao neodgovorni vlasnica pasa!

Ovakac čin je ravan razbojništvu pod plaštom prava i pravde jer su kazne predviđene Zakonom o dobrobiti životinja za prekršaje koji se lažno stavljaju na teret udruženjima i građanima egzorbitantno visoke: do milion dinara za pravno lice – udruženje i do 50.000,00 dinara za fizičko lice – staratelja uličnog psa.

Tim potezom gradski čelnici su ušli u obračun sa delom svojih sugrađana, kao i udruženjima za zaštitu pasa, čime se Beograd svrstao u jedini Grad na svetu koji za napuštanje, nebrigu i ugrožavanja pasa, optužuje upravo one koji ih štite i spašavaju!

Grad je ušao u rat sa svim onima koji su brinuli o uličnim psima i za njihovu plemenitost i humanost, naumio je da budu novčano kažnjeni!

Prekršajne prijave su lažne

Lažne su jer je potpuno ignorisano postojeće stanje i zlonamerno je interpretirano, zloupotrebljena je njegova neuređenost, selektivno i promišljeno, a mala fide, primenjen je i tumačen Zakon o dobrobiti životinja na koji se podnosilac prijave, vet.inspekcija, isključivo poziva sa ciljem da se optuženima naudi, psi trajno oduzmu i oni, ljudi koji brinu o uličnim psima, nasilno i „sub poena“ spreče u daljoj brizi o uličnim psima Beograda. Sve to je u cilju obezbeđivanja monopola Veterini Beograd i to nimalo demokratskim metodama, već primenom pravnog nasilja i zloupotrebom svega.

Lažne prijave protiv protiv udruženja i građana - staratelja, podnosilac prijave temelji samo na navodnom vlasništvu nad psom koje, pritom, uopšte nije dokazao, a tu nedokazanu tvrdnju dalje koristi za a priori podmetanje niza drugih prekršaja udruženjima i starateljima koji se implicitno imaju podrazumevati, a koje, takođe, nije potkrepio ni jednim jedinim dokazom, a koji kao takvi jedino mogu proisticati iz navodnog vlasništva nad psom koje nije uopšte dokazao. Podnosilac prijave ne samo da nije dokazao navodno vlasništvo nad psom, već ni da je napušten, niti da je, uopšte, bio ugrožen na bilo koji način.

Međutim, podnosilac prijave pokušava nedostatak dokaza za bilo šta za šta optužuje udruženja i staratelje, tj. nepostojanje prekršaja, da nadomesti nadljudskim mentalnim naporima i neverovatnom gimnastikom opštim teorijskim pojmovima i postulatima, čas pravnim, čas filozofsko-teorijskim, u cilju izgradnje teorije dedukcije po kojoj bi se svi okrivljeni, imali smatrati krivim po svaku cenu. Osim potvrde o načitanosti i lumen mundi podnosioca prijave, kao i iskazanog talenta za filozofsko teorijske rasprave, ovakav napor, nedvosmisleno, svedoči o njegovoj neumoljivoj nameri da se udruženja i staratelji, po svaku cenu osude. Međutim, istina je da jedino sa čime podnosilac prijave raspolaže je to da je pas uhvaćen na ulici i da je čipovan na okrivljene i ništa više.

Ovakve prekršajne prijave nastala su grubom zloupotrebom svega postojećeg i neshvatljivim ignorisanjem faktičkog stanja i činjenica što se da zaključiti na osnovu sledećeg:

1. okolnost da je neki CNR pas registrovan (čipovan) na udruženje ili staratelja u Registru vlasnika pasa, ne sme i ne može biti osnov za implicitno, a NETAČNO, pripisivanje vlasništva nad psom ni udruženjima, niti starateljima iz razloga što:

A) je opštepoznato činjenica svim sektorskim akterima, a trebalo bi da jeste i podnosiocu prijave jer i on spada u njih, da postoji problem sa evidencijom uličnih pasa koji su prošli program jer su brojni čipovani na udruženja i na građane. Upravo je isto zapisano u Strategiji koja je objavljena u Službenom listu Beograda i na taj način sam Grad je prepoznao faktičko stanje i potvrdio ga je, te nije jasno kako podnosilac prijave nije sa tim upoznat? Problem evidencije ima za posledicu da se u republičkom Registru ZAJEDNO NALAZE STARATELJI ULIČNIH PASA (koji su sterilisani i obeleženi) I PRAVI VLASNICI PASA za šta udruženja i staratelji ne mogu biti odgovorni (za pomenutu anomaliju) već samo oni koji su odgovorni za sektorsku politiku, kako na republičkom, tako i na gradskom nivou, niti bi smeli da ispaštaju na bilo koji način zbog toga;

B) je okolnost da je Udruženje „EI 17“ registrovano da se bavi uličnim psima, podnosilac prijave potpuno ignorisao, jer upravo ta činjenica dokazuje ipso facto da je svaki pas registrovan na njega, u stvari, ulični koji je prošao program sterilizacije i obeležavanja u skladu sa Strategijom, ličnim sredstvima Udruženja, članova ili saradnika. Udruženje, kao i svi drugi okrivljeni, jedino može biti „krivo“ što je svojim sredstvima doprinelo smanjenu populacije pasa jer je sterilizacijom sprečilo razmnožavanje jedinke što bi trebalo da bude osnovni cilj svake gradske politike, ali i zakonom propisana obaveza, a čini se da nije?

C) je činjenicu da je pas sterilisan i da je mešanac podnosilac prijave potpuno ignorisao jer i to nedvosmisleno potvrđuje naše navode da je reč o autentično uličnom psu, s obzirom da vlasnički nisu; da jesu, ne bismo imali neželjeno potomstvo na svakom koraku.

D) je činjenicu da su psi sterilisan i obeleženi u „Centru za mešance“ koji od 1996. vrši sterilizaciju isključivo uličnih životinja što takođe ipso facto neoborivo dokazuje njegov status – uličnog psa.

E) je činjenicu da ne postoji poseban registar za ulične CNR pse (koji su prošli program sterilizacije i čipovanja) ni posle 10 godine primene ovog sistema u Beogradu, podnosilac prijave je grubo ne samo ignorisao, već i zloupotrebio na prevaran način pripisujući starateljskom Udruženju uličnih pasa, „EI 17“ navodno „vlasništvo“ nad tim psima, ali otišao je korak dalje, optužujući ga, zajedno sa drugim udruženjem i samostalnim starateljima, pred Prekršajnim sudom za napuštanje psa – kao da je ono pravi neodgovorni vlasnik, a sa punom spoznajom da ono to nije.

F) Optuživanje staratelja CNR pasa, kao fizičkih lica,od strane podnosioca prijave kao nesavesnih vlasnika pred Prekršajnim sudom u Beogradu upućuje na kršenje čl.57.st.1.tačka 4. Zakona o zaštiti podataka ličnosti što je kažnjivo.

Imajući u vidu gore iznete činjenice potkrepljene postojećim dokazima za sve izrečeno, nedvosmisleno proističe obaveza dokazivanja svim sredstvima, uključujući i svedočenja svedoka, statusa za svakog konkretnog psa jer on se, zbog navedenih okolnosti i anomalije, može i mora dokazati činjenično, a ne a priori pripisivanjem „vlasništva“ nad psom udruženjimai starateljima od strane podnosica prijave samo iz razloga što je čipovan na njega, posebno što su materijalne posledice ovakve monstruozne zloupotrebe nemogućeg položaja u koji su, ne svojom krivicom, dovedeni svi oni koji su želeli uličnim psima da pomognu, veoma visoke.

In ultima linea nije kažnjivo niti jednim zakonom da Udruženje čipuje pse na sebe, iako je de facto prinuđeno na to jer, osim na lično ime, druga mogućnost, nažalost, ne postoji, a opet bi bili izloženi riziku da budu optuženi da su „vlasnici“ tih pasa!

2. okolnosti da je pas bio na ulici, a zašto i ne bi kada je na njoj rođen, a udruženja i staratelji su ga samo sterilisali i kada u svim aktima Grada piše da Beograd primenjuje CNR sistem? Ili se od volonterskih i neprofitnih udruženja i građana - staratelja očekuje da pse rođene na ulici sklanjaju sa njih? Ili se, pak, udruženjima i starateljima, pod pretnjom prekršajne prijave Prekršajnom sudu, ograničava sloboda delovanja zabranom da sterilišu i čipuju ulične pse iako su čl.3. Zakona o udruženjima i čl.55. Ustava RS slobode udruživanja i delovanja garantovane svim građanima Republike Srbije?

3.okolnost da je pas bio na ulici kao CNR pas – nosilac rešenja problema u skladu sa Strategijom jer je nezakonito uhvaćen od strane šintera Veterine Beograd: nezakonito jer je hvatan po usmenom nalogu vrha Grada, bez prijave (inače nedefinisane u smislu sadržaja i razloga da se pas hvata i sklanja sa ulice), suprotno usvojenoj Strategiji, bez Programa po čl.54. Zakona o dobrobiti životinja, a zloupotrebom opštih zakonodavnih ovlašćenja Veterine Beograd za delovanje i hvatanje pasa.

U pogledu „ugroženosti“ nezakonito uhvaćenih pasa i prisilno zadržanih u gradskom prihvatilištu za koju se udruženja i staratelji, terete pred Prekršajnim sudom, postavlja se pitanje zašto takva teška optužba nije ni jednim jedinim dokazom pokrepljenja: nalazom veterinara odmah po prijemu psa u prihvatilište? Nema ga jer je i ta optužba  „ex capita“ i zato što je pas bio zdrav i zbrinut u svakom smislu, a vrlo bi nas zanimalo da saznamo u kom su zdravstvenom stanju psi, danas posle višemesečnog boravka u gradskom prihvatilištu, ukoliko su uopše svi živi?

Iz navoda podnosioca prijave da je pas prethodno viđen na lokaciji i da je zato, citiramo „...opredeljujuće ...“ bilo da se uhvati i smesti u gradsko prihvatilište proističe apsolutna i najbolja potvrda svih naših prethodnih navoda: neosnovanosti svega – hvatanja, smeštanja u gradsko prihvatilište, navodne ugroženosti psa i samog osnova ovih prekršajnih prijava! Podnosilac prijave je time sam potvrdio da je samo viđenje psa bio razlog za njegovo hvatanje i trajno smeštanje u gradsko prihvatilište, a ne razlozi koje navodi u prekršajnoj prijavi. S tim u vezi, kako je moguće da se samo na osnovu „viđenja“ psa, on osudi na doživotno ropstvo i liši prava na život primeren potrebama njegove vrste u zemlji koja je usvojila Zakon o dobrobiti životinja koji mu to pravo garantuje?

Da li su sve pse – 2700, ako ne i više, koliko su šinteri uhvatili i smestili u gradska prihvatilišta, „napustili“ „neodgovorni“ vlasnici ili podnosilac prijave pokušava da nam predoči kako Beograd, u stvari, uopšte nema pse na ulicama?

Ako prethodnom, da su psi hvatani samo „po viđenju“ što sam podnosilac prijave kontinuirano ističe u inicijalnom i „uređenom“ aktu, dodamo da je rešenje o privremenom oduzimanju psa post festum doneto, u svim slučajevima, a što potvrđuje poređenje datuma hvatanja psa sa datumom rešenja, jasno je, i to se mora smatrati dokazom u ovoj pravnoj stvari, da je najgrublje zloupotrebljen čl.28. Zakona o dobrobiti životinja. Pas je privremeno oduzet od udruženja i staratelja naknadno, pošto je već uhvaćen i smešten u gradsko prihvatilište, što dokazuje neosnovanost takvog rešenja i nepostojanja razloga predviđenih Zakonom za njegovo privremeno oduzimanje. Podnosilac prijave je zloupotrebio svoje radno mesto jer je administrativnim manevrima i pogrešnom, a mala fide primenom Zakona o dobrobiti životinja, doneo rešenje da bi neosnovanom hvatanju psa dao „legalitet“, ali i „pokriće“ odbijanju VB da pse nasumično uhvaćene vrati starateljima, odnosno „pravno“ pokrio njihovo nasilno zadržanje u gradskom prihvatilištu, a udruženja i staratelje, zastrašio da bi od pasa odustali i prihvatili silom stvorenu situaciju – otimanje pasa.

Da bi primena čl. 79 stav 1. tačka 2 imala smisla, kao zaštitna mera koju je propisao zakonodavac, nužno je bilo prethodno činjenično utvrditi i dokazati ugroženost psa, zatim doneti rešenje o njegovom privremenom oduzimanju i tek onda, na osnovu njega, naložiti hvatanje psa. Dakle, u konkretnom slučaju, redosled je potpuno obrnut, dokaza o ugroženosti pasa nema, kao ni o navodnom vlasništvu nad njima da bi uopšte rešenje o privremenom oduzimanju pasa koje je donela vet.inspekcija moglo biti doneto I upućeno udruženjima i starateljima i da bi imalo ikakvog smisla i osnova, što nepobitno ukazuje na proizvoljnost celog ovog manevra podnosioca prijave, samim tim nepostojanja prekršaja za koji tereti pred Prekršajnim sudom udruženja, odnosno staratelje uličnih CNR pasa.

U samom Beogradu, na svakom koraku se mogu videti psi koje nehumani vlasnici drže na lancu, bez voda i hrane, bez kućice po ekstremnim temperaturama, ali vet. inspekciji nije palo ni na pamet da te pse oduzme od takvih vlasnika, već su nas našli?!

Jasno je da je dosluh u pitanju između gradskih resornih institucija i ustanova sa pojedincima u vet.inspekciji Odeljenja za Grad Beograd! Politika i funkcije se očigledno shvataju kao „sloboda“ za vaninstitucionalno dogovaranje i uz potpuno ignorisanje postojećih zakona, opšteg interesa, potrebe rešavanja problema i samih građana čiji bi servis trebalo da budu!

KONAČNO, LOKALNA SAMOUPRAVA IMA ZAKONOM PROPISANU OBAVEZU PREMA PSIMA NA ULICI, A NIKAKO LJUBITELJI I STARATELJI ULIČNIH CNR PASA KOJI SVE ŠTO ČINE ZA NJIH - ČINE DOBROVOLJNO I VOLONTERSKI, TE SE NE MOGU TERETITI PRED SUDOVIMA NI PO KOM OSNOVU!