Intervju Jelene Tinske za nedeljnik Tabloid sa predsednikom EI17, 27.12.2007.

ORCA samo parazitira na psećoj nesreći
__________________________________________

Danica Drobac, predsednik Evropske Inicijative 17, tvrdi

Orca je dovitljiva organizacija koja se sporadično bavi životinjama, tek toliko koliko treba da opravda svoje postojanje! Projektom "Info centar" uspeli su da od "zaštite" životinja sebi naprave dobro plaćenu profesiju, što im je očigledno bio i pravi cilj

Piše: Jelena Tinska
 
Posle strašnih slika iz beogradskog šinteraja, koje smo objavili u prošlom broju Tabloida, pod naslovom "Mauthauzen u Ovči", zamolila sam gospođu Danicu Drobac, predsednicu Evropske Inicijative 17, da mi iz prve ruke razjasni neke dileme.

Šta je Evropska inicijativa 17?
- Evropska inicijativa 17 je organizacija koja je spontano nastala 2003. od prve grupe ljudi koja se povezala zahvaljujući dolasku Fondacije Brižit Bardo u Beograd 2002. koja je sterilisala, tetovirala i vakcinisala skoro 900 uličnih pasa o svom trošku! Kada smo shvatili da smo prevareni, jer Dokument o dobrim namerama koji je g. Božović potpisao sa BBF nije poštovan, da neće dirati BB pse, registrovali smo se i otpočeli bitku za njihove živote! Pomogla nam je BBF brojnim otvorenim pismima, kampanjom bilborda, a mi smo protestovali i na Trgu Republike 13. decembra 2003. za pravo pasa na život! Naši psi koji su danas živi - živi su samo zato što smo po njih išli u Ovču onoliko puta koliko su bili hvatani! Rekorder je pas Đole BB 1280 koji je bio hvatan devet puta! Prebrojavali smo ih i dežurali godinama. Pored nas, o uličnim psima brinu i građani koji nisu ni u jednoj organizaciji! Pored populacije pasa na ulicama Beograda, imamo tri mini azila u okolini Beograda i jedan u Budisavi sa 220 pasa.

Šta je ORCA?
  - Orca je organizacija koja se sporadično bavi životinjama, tek toliko koliko treba da opravda svoje postojanje! Prioritetno se bave sopstvenom egzistencijom, skupljanjem novca po svim mogućim osnovama i sopstvenom promocijom u medijima! Životinje su im samo povod! Dovitljiva organizacija, pravi izdanak današnjeg vremena, uvidela je potpuno slobodan prostor u nevladinom sektoru životinja, da drugi "odrađuju posao" oko njih. Pošto je g. Burazerović besposlen čovek, bez zanimanja, imao je sve vreme ovog sveta da "zauzme" sektor, vešto plasirajući sebe kao glavnog i jedinog. Imao je, pritom, otvoren put, jer mi, kao i svi drugi, spasavajući živote, što nam je bio prioritet, nismo stizali na dva fronta istovremeno! Tako se njihova "zaštita" svela na građenje "institucije" Orca i samo na priču o životinjama (tribinice, flajerčici, brošurice, kampanjice itd). Uspeli su da se nametnu svima, i Gradu i medijima! Na taj način je stvorena potpuno iskrivljena slika u medijima: oni koji godinama nose teret ove golgote maltene su anonimni za širu javnost, a "neobavešteni" mediji i šira javnost njihov rad pripisuju Orci! Kome bi drugom! Bave se "salonskim" delom priče, kobajagi institucionalnim delom, a zapravo fingiraju i parazitiraju na trudu svih drugih i nesreći životinja! Politika "nezameranja", donela je organizaciji Orca egzistenciju i monopol u medijima, a psima smrt! Ali, čini se da su na polju ličnog sna bili daleko uspešniji, jer su se konačno "uhlebili". Projektom Info centar uspeli su da od "zaštite" životinja sebi naprave dobro plaćenu profesiju, što im je očigledno bio i pravi cilj! Burazerović je uspeo i ovoga puta, jer je ubedio nadležne da je projekat "Info centar" apsolutni prioritet. Tako su životinje izgubile milione, a samim tim i šansu da ostanu žive u većem broju! Trebalo je novac uložiti u bazu, a ne u nadgradnju! Sve je to još odurnije kad se zna da pojedini građani više rade za životinje i dan-danas sopstvenim sredstvima nego Orca, koja je dobila sve... Ama baš sve!

Šta se konkretno dešava u Beogradu?
- Beograd je, pod jakim pritiskom s polja i iznutra, 2005. odlučio da humano reši pitanje napuštenih gradskih životinja. Napravljena je Strategija, enormna sredstva su izdvojena iz budžeta grada, što je sve pohvalno! Međutim, Program je realizacijom pretvoren u svoju suprotnost. Jer, sve da su u Ovči poštovali Protokol o radu, a nisu, nehuman odnos prema životinjama doveo je do njihovog masovnog stradanja u još gorim mukama! Nisu poštovali ništa, istresali su pse gde su stigli, a ne na staništa sa kojih su uzeti kako nalaže Program i time su im život ugrozili, na raskrsnicama, na obodima grada, umirali su sutradan, brojni pregaženi! Bolesne i zaražene štenećakom ili mačjom kugom su sterilisane puštali na ulice da se muče i da seju zarazu prema drugim psima, štence su sterilisali, pse sa ranama od operacije koje vlaže ili su inficirane, sa koncima istresali su, otvarali su već sterilisane ženke, a ubijali su i sterilisane pse! Ovča je sterilisala 3.500 pasa, za to je dobila 60 miliona dinara, a koliko ih je danas živo, to nikog ne brine. Za Ovču je to bio samo jako unosan biznis! Ostali su samo brojevi njihovih čipova u evidenciji i -  puni novčanici!

Zašto se tek sada raspada koalicija ORCA-SOS ANIMAL-HELP ANIMAL?
- O Koaliciji ne mogu da govorim jer EI17 nije bila njen deo, niti je na bilo koji način učestvovala u njenom radu! Koliko znam, sve je bilo prepušteno Elviru Burazeroviću, tj. Orci, da u ime SOS Animala i Help Animal postupa. Podržavamo Gorana Paskaljevića što je direktora Đokića isključio iz stranke G17 Plus. Verujemo da Paskaljevići nisu bili upoznati sa situacijom, jer često duže borave u inostranstvu.

Šta treba uraditi?
- Svi koji koji su izigrali program smesta treba da budu sklonjeni sa tih mesta, a oni koji su se ogrešili o zakone treba da pred istim odgovaraju! Takođe, treba hitno uložiti novac u infrastrukturu, u izgradnju mini azila, jer bez toga nema humanosti! Treba dovesti ljude koji vole životinje i uvesti potpunu kontrolu na svim nivoima, napraviti stacionare za povređene pse, za štence itd. Jer, nema ničeg osim milionskog Info centra!

Ko je kriv za ovu situaciju i ko, i na kakav način, može da je reši?
- Grad je pogrešio u izboru izvršioca! Mislimo da je i nasamaren! Krivi su izvršioci Programa i to srazmerno udelu koji su imali: Ovča i beogradski savez društava! Ovča zato što je direktno odgovorna za smrt i patnju, a Orca jer nije ispunila svoj deo: kontrola Ovče, medijska afirmacija Programa, edukacija! Imaju posmatrača u Ovči. Izveštaje Tamare Popić, prvog posmatrača, su imali, zašto se toliko dugo ćutalo? I sada se vidi da su psi samo povod, a da su neki posve drugi interesi u prvom planu! EI17 upravo zbog toga nije pristala februara 2005. da Orca bude predstavnik NVO sektora. Žalimo što smo bili u pravu!

 

antrfile

Koliko godina se bavite problemom napuštenih i zlostavljanih životinja?
- Lično, više od 12 godina se bavim uličnim psima. Sa izuzetkom kraćeg razdoblja, uvek sam imala svoje pse i ljubav prema njima me je "izvela" na ulice. Počela sam da primećujem te tužne oči, povijene repove u strahu od ljudi, od predosećanja jezive sudbine koja ih izvesno očekuje, a toliko željne ljudskog dodira i ljubavi... Tako je krenulo, i to Vam je kao začarani krug. Nema nazad kada spoznate svu dubinu agonije njihovog bespotrebnog stradanja u paralelnom svetu koji većina ni ne primećuje! Prvi put sam otišla u šinteraj 1995. godine. Od tada nisam više ista osoba! Stalno mi se vraćaju slike svih jadnih pasa koje su moje oči videle za sve ove godine u šinteraju. Neki su mi pružali šapu, drugi mahali repom, treći prestravljeni drhtali u ćošku tih kaveza... A znam da su svi ubijeni! Možda sam ih baš ja poslednji put videla žive? Tamo su završili brojni divni psi ovog grada. Bolji, plemenitiji i časniji od većine ljudi koje sam upoznala u svom životu! Jedino se životinje rađaju i umiru nevine, ako se nešto i desilo, bilo je po pravilima vrste kojoj pripadaju, što se začoveka ne može reći!

Coka je vratila Žuću!

Danas se Žuća vratio iz svojih pubertetskih avanturica. Bilo je opšte uzbuđenje u kraju, komšija i vlasnik jednog psa me je odmah nazvao telefonom, vlasnica drugog psa je čak došla do mene da mi lično saopšti tako lepu vest... i ja poput njih sam se odmah dala u razglas jer je Žuća, zajedno sa Cokom, izuzetno voljen pas u kraju i zaista je mnogima palo teško što se odmetnuo u "samostalni" život poput svakog pravog mladog čoveka!

Što se tiče Coke, tek sam, u malom komentaru u tekstu posvećenom njenom povratku, napisala da je ponovo nestala...

No, Coku nisam odmah videla jer on ima svoje skrovito mesto, pošto je mala i takva me je patnja obuzela pri samoj pomisli da je ona po povratku, nakon par dana oporavka uz dnevnu hranu, vodu i ljubav, ponovo nestala i moja jedina misao je bila da je otišla da nađe svog druga i da ga privede "kući"! Večeras kada sam izašla da našu ekipu nahranim, prosto sam od neke muke i teskobe, "nepravde" i ironije života, pozvala Coku da izađe iz skrovišta, ali to je više bio zov njoj... tamo negde... duboko verujući da negde luta, trpi glad, žeđ, možda i progon u neumornoj potrazi za drugom, a na moje iskreno iznenađenje: Coka je izašla, snena, ali ubrzo je počela sa svojom piruetama! U trenu sve mi je bila jasno: našla ga je i vratila ga je, ali se jadnica sigurno umorila lutajući danima i zato se i sklonila na sigurno mesto da se u miru zasluženo odmori!
Ta Coka, taj mali i posve običan, čak neugledan psić, u stvari je jedan veliki genije, heroj i najveća bistrica koju sam ikad srela. Coka je pravi mali genijalac! 

Žuća je oslabio, malo je propao, ali ne toliko koliko sam očekivala s obzirom da je bio odsutan tačno 20 dana, a preferiram da nikog, pa ni sebe, ne podsećam na polarnu zimu koji imasmo sve do pre neki dan...
Malo da se oporavi i Žuća ide na... kastraciju!

Najlepše vesti i hvala Bogu da je jedna agonija dobila srećan kraj!

Danica

No kill strategija i CNR

CNR kao metoda smanjivanja populacije preporučena je od strane Svetske zdravstvene organizacije [1] i pokazala se kao izuzetno uspešna u zemljama Jugistočne Evrope (Rumunija, Bugarska) i Mediterana (Grčke), a primenjuje se sa velikim uspehom u zemljama Azije, poput  Tajlanda, Indije, Balija, itd. Ovaj sistem se pokazao kao jedino rešenje problema, a ujedno je i najhumanije. Međutim, zbog dinamike populacije neophodno je da se 70% pasa u određenom geografskom području steriliše u roku od 6 meseci [2]. Sa 75% sterilisanih jediniki, stopa rasta populacije postaje nula [3], nakon čega se broj pasa polako i prirodno smanjuje. Tako je Grčka sprovela kompleksnu studiju o broju pasa na ulicama pre i nakon primene CNR, pri čemu su svi psi obeleženi, vakcinasani, uslikani i ubačeni u sistem, iz čega se jasno videlo da se broj pasa po km² nakon nekog vremena znatno smanjuje.

 

Sa druge strane, sistem poznat pod imenom no kill (strategija) koji podrazumeva smeštanje svih pasa u no kill azile, kao i očekivanje da će se na taj način problem rešiti nisu realni. Mnogi no kill azili u svetu usled poteškoća sa kojima se suočavaju zbog velikog broja životinja i stalnog priliva novih zatvaraju se ili menjaju svoju politiku postajući kill azili. Ne može se očekivati da se životinje drže u humanim uslovima na neodređeno vreme. No kill azili tako postaju ideal koji je nemoguće ostvariti. Pre ili kasnije, psi u azilima će morati da se uspavljaju, pri čemu se navode brojni razlozi: preveliki izdaci za hranu i negu životinja u njima, stalni izvor zaraze i bolesti usled velikog broja životinja na jednom mestu (ako o psima brinu staratelji, ovakvih izdataka nema), pogoršavanje kvaliteta života životinja do tačke nemara, pritisci sa različitih strana i promena vlasti.

 

Dobar i aktuelan primer za pretvaranje no kill azila u kill imamo u susedstvu, u Dubrovniku, jer je novi dubrovački gradonačelnik, Andro Vlahušić, odlučio da promeni član 25. „Predloga odluke o uvjetima i načinu držanja kućnih ljubimaca i načinu postupanja s napuštenim i izgubljenim životinjama“, u smislu da se eutanaziraju psi u Skloništu za napuštene životinje na Žarkovici u roku od 60 dana, ako se u tom roku ne udome! To je značilo da bi svih 270 pasa bilo eutanazirano u periodu od 2 meseca. Uzrokom problema se na bavi niko, pa tako predviđenom kaznom od 15 000 kuna za napuštanje psa niko nije sankcionisan.

 

Obavezno kastriranje/sterilisanje vlasničkih pasa i mačaka takođe nije rešenje. Pod pretpostavkom da će za vlasnike koje ovo odbiju biti predviđeno novčano sankcionisanje, obavezno kastriranje/sterilisanje može samo da poveća rizik od bolesti, uključujući i zoonoze, jer će neki vlasnici u nastojanju da izbegnu sterilisanje svoje životinje, ali i kaznu, uskratiti joj veterinarsku negu [4] (danas u Srbiji vlasnici izbegavaju čak da pse vakcinišu protiv besnila iako je to zakonska obaveza). U smislu kastracije/sterilizacije vlasničkih pasa, jedino rešenje koji je pokazalo dugoročnu efikasnost jeste dobrovoljna sterilizacija vlasničkih pasa [5], pa je tako potrebno stvoriti bezbedan, efikasan i dobrovoljan program kastracije/sterilizacije i učiniti ga dostupnim zajednici, sa programima i podsticajnim merama usmerenim ka segmentima stanovništva za koje se utvrdi da doprinose rastu broja napuštenih životinja [6].

 

Fokus treba da bude stavljen na načine kako poboljšati brigu o životinjama i stope udomljavanja pasa u našem društvu. Potrebno je da se kao zajednica oslobodimo pogrešne pretpostavke o potrebi smeštanja cele populacije pasa u azile. Umesto izgradnje no kill azila, treba izgraditi no kill društvo. Oba ova sistema (CNR i No kill) preskaču UZROK pojave pasa na ulicama, a to je neodgovorno vlasništvo. Mnoge studije u svetu su pokazale da svega 20% vlasnika napušta svoje životinje, odnosno da važi pravilo 80/20: 80% problema napuštenih pasa dolazi od 20% stanovništva!

 

U pogledu Srbije situacija je sledeća:

1. Nema infrastrukture, tj. azila! Izgradnja velikog broja azila je ogromna investicija za ovu siromašnu zemlju, prezaduženu i sa budžetskim deficitom. Izdržavanje i negovanje SVIH napuštenih životinja je ekonomski bilo neodrživo i za bogate zemlje kao što su SAD, a kamoli za Srbiju! To je utopija i po iskustvima drugih zemalja skupa i unapred promašena investicija!

2. S obzirom da mehanizmi za momentalno suzbijanje UZROKA nisu uspostavljeni, sklanjanjem svih pasa u nepostojeće azile, vrlo brzo ulice bi popunili novi psi!

3. S toga se pokazuje neophodnim da se CNR apsolutno održi, ali da se sprovodi na dosledan način i ispunjavanjem propratnih uslova (obavezno vraćanje na staništa, podrška medija i edukacija što je izostalo) jer ekonomski on je održiv s obzirom da država izdvaja novac samo za sterilizaciju, a NVO i ljubitelji snose sve druge troškove!

4. Kombinacija CNR-a i no kill mini azila po opštinama (montažnim materijalom i delta sistem), tj. decentralizacija problema do mesne zajednice, bila bi idealno rešenje za rasterećenje ulica.

 

Decentralizovan način rešavanja problema čini se neophodnim jer svi faktori koji definišu stanje in situ (broj pasa, broj staratelja, “otpor sredine”, centralna ili periferna opština, konfiguracija terena i zastupljenost parkova i zelenih površina, itd.) variraju od lokacije do lokacije, tj. staništa. Korpus mehanizama i normi mora biti istovetan, a primena prilagođena specifičnostima svake lokacije!

 

Ovakav pristup problematici bi nesumnjivo uštedeo enormna sredstva Gradu, ali on zahteva ozbiljan, kontinuiran, dosledan i temeljit rad! Stičemo utisak da za sve ove godine nije postojala volja da se neko uhvati u koštac sa tolikim poslom, već se radije pribegava globalnim zahvatima, koji po pravilu rizikuju da promaše cilj, a iz iskustva tvrdimo da uvek budu na štetu životinja.

 

Ovaj naš pristup treba posmatrati kroz prizmu našeg cilja da se problem reši što pre, ali i da njegove rezultate odmah osete kako građani tako i životinje. 

 

 

Evropska inicijativa 17                                                                       

februar 2010.

Gostovanje EI 17 na TV Avala povodom našeg saopštenja o pokušaju ubistva psa na Miljakovcu

Coka se noćas vratila!

Coka se noćas vratila!

Hvala Gospodu, pozitivnim mislima i VERI....
Lutkica mila, ona je najpametniji pas kog sam ikad srela u  životu.... Noćas, kada sam izašla da hranim naše štičenike po ovoj "omorini", čim sam se pojavila, nešto malo iz daljine dalo se u pravi galop prema staništu...Nisam ni je prepoznala koliko sam osetila da je to ona! Oduševila me jer je ona mala, a ostali je stalno nešto kao proganjaju i pametnica jedna ko zna kada se vratila, ali nije smela mukica sama da pređe veliki otvoren prostor da bi prišla, već je mudro čekala da se ja pojavim. A onda je sigurno stegla srce i hrabro dala sve od sebe da što pre do mene dotrči!
Susret je bio...neoposiv, puzala je po snegu, prevrtala se, pokušavala je nešto da mi ispriča, verovatno makar deo njenih bolnih avantura,  sva nikakva, ipak se malo "ofucala" za ovih nedelju dana...a onda je jela, jela i jela.....
Drugi su gledali okolo, nije im baš bilo pravo što je Coka "glavna", to su pravi ljubomorci, ali svako jednom u životu ima svojih pet minuta i verujem da su negde to i razumeli!
Posebno mi je drago što se ponašanje nadležnih izgleda menja: rekli su nam istinu!

A Žuće i dalje nema....dobar i naivan, da ne kažem ono ružnu reč, sve voli, svima prilazi, pošto je stasao sigurno je umislio da je život prava bajka i dečko se otisnuo u beli svet u nadi da će naći svoju dragu.....
Žuća nije kastriran jer je mlad i osetljivog je zdravlja i čekali smo proleće da i to obavimo....ali izgleda da nas je njegova "muškost" pretekla i samo se nadam da će se umoriti od potrage i da će na vreme krenuti "kući"!
Coka koja ga obožava ispala je prava drugarica jer je u suludi pohod pošla kao svaka verna drugarica, ali je ipak i na vreme shvatila da bajka ne postoji!
Žućo vrati se i ti!

Tvoje i verne do smrti,
Coka i Danica

Coka i Žuća nestali iz Mirijeva!!!

Coka i Žuća su 4. februara nestali iz Mirijeva! U Rakovici nisu! Mole se svi da obrate pažnju, na slikama su i brojevi čipova!

 

Coka i Žuca su se nalazili kod bivšeg C Marketa, danas malog Maxija, u Mirijevu. Njih dvoje su nerazdvojni drugari, zajedno su i "nestali", obožavali su se! Toliko su to dobri i šarmantni psi...

 

Od 2. februara nisu bili na večeri, ali sutradan preko dana bi svraćali. Od te noći do današnjeg dana, na lokaciji nisu, osim što ljudi koji ih dobro poznaju tvrde da su do 4. februara svraćali preko dana!

4. februara šinteri su bili u Mirijevu, nije nam poznat razlog, saradnja na tom planu, od dolaska nove ganiture, više ne postoji (?!), od toga dana niko od onih koji ih poznaju, nisu ih videli... Naravno da smo prvo zvali Rakovicu, rečeno nam je da tamo nisu. Svih ovih dana drugi staratelji iz Mirijeva su nam javljali da su "viđeni" u gornjem delu Mirijeva? Kao njihov staratelj, lično sam išla više puta, po dojavi, da ih tražim, po ovom ledu i zimi, nigde ih nisam našla....

 

Stvar je vrlo čudna i sumnjiva! Nije uobičajeno da starateljski psi "napuštaju" lokaciju, ljubav, negu, svakodnevnu hranu, vodu i skonište?! Još je neshvatljivije da psi ne umeju da se vrate i to par stanica?! Postoji mogućnost da su se ljudi koji su ih "viđali" zbunili?! Sve sam više uverena, da su odvedeni negde, leševa nema... ne može pas tek tako da "nestane"?!

Strašna je ova mora, ovo mučenje nas jer u svakog psa ulažes više nego što možeš, zavoliš ih, srodišes se sa njima i dojenom ... više nema mišta?!

O našem uloženom trudu i novcu da ne govorim... Coka umalo nije umrla prošle zime, od hladnoće i slabosti, našim novcem je sterilisana, vakcinisana, čipovana, Žuća je isto tako više puta lečen, čipovan vakcinisan, sve našim novcem...

Ako neko ne ume da poštuje pse, trebalo bi makar nas da poštuje!

 

Danica

 

Žuća i Coka VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

Saopštenje za medije – Stari Merkator, 4 trovanja

Beograd, 2.februar 2010.

Saopštenje za novinare

Serijski ubica pasa iz Goce Delčeva br. 33, Novi Beograd: «antologija» zverskih likvidacija četvoro pasa samo za par dana i istorijat «nestanka» brojnih drugih sa istovetne lokacije!

U roku od samo para dana NN lice sa adrese Goce Delčeva 33 je nedozvoljenom upotrebom najstrašnijih otrova UBILO četiri psa, svi «odrađeni» po Programu Grada, (sterilisani, čipovani, vakcinisani), dakle INVESTICIJA Grada i bez ijednog incidenta sa sugrađanima, njegovi DOBRI psi! Bili su «zaštićeni» jer su čipovani na «EI 17» o kojima brinu njeni članovi – njihovi staratelji, ali od čudovišta u ljudskom obliku i psihopate, zaštite NEMA!

Na istoj toj lokaciji, pre više od dve godine, trovani su psi i stara kujica Ema je stradala, a pas Žuća je spašen i od tada je srećno udomljen kod normalnih i plemenitih ljudi, koji, srećom, čine većinu!

Svakodnevni teror koji trpe naši staratelji od manjine svakim je danom sve nepodnošljiviji: od verbalnih napada, vređanja («gusko», «bolesnice», «skote») do fizičkih pretnji na granici fizičkog obračuna! Sa iste adrese misteriozno je 22.09.2009. «nestao» pas Roki, čip 891013990039365 (slika), a pet dana posle, dva šteneta... Staratelj ubijenih pasa, u Goce Delčeva 33., imao je 31.12.2009. ozbiljniji sukob sa komšijom sa istog sprata kojom prilikom je pesnica dotičnog tik uz njegovu glavu prošla, a komanda je bila «marš napolje» iz lifta u kome je bio sa svojim psom! Nakon tog incidenta počinje serijsko ubijanje pasa: 1. 8.01.2010. nađena je mrtva kuca Mila, čip 891009000008085. (slika), 6 godina stara i miljenica celog kraja oko starog Merkatora; 2. 15.01.2010. kuca Trudi (slika) 6 godina stara, čip 8911013990023758, nađena je kako tumara, cvili i trese se kao prut, smesta je odvedena kod dr. vet. med. Vladimira Magaša, dva dana se borila svim snagama uz svu nadljudsku vet.pomoć, ali ipak je uginula 17.01., a veterinar je odmah posumnjao na trovanje organo fosfatima! Davala je šapu, a na zahtev da da i drugu, prevrtala se na leđa i igrala kao najblaženije biće! Bila je mala Serena Vilijams! 3. 25.01.2010. pas Žuća, čip 891013990038067, viđen ujutro u 07,30 kako veselo trčkara, nađen je mrtav samo pola sata kasnije! Leš je dat na obdukciju na Veterinarskom fakultetu i u njegovom želucu nađen je otrov iz grupe cijano fosfida! Bio je velika maza i NIKADA nije zalajao! 4. Sutradan, 26.01.2010. nađena je mrtva kuca Lokica, bakica od 13 godina, sterilisana i obeležena! Svi psi su identično izgledali: malo pene, puno tečnosti i malo sukrvice! «EI 17» će podneti krivičnu prijavu protiv lica na koje sumnja, iako je to krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti! Ovaj slučaj je specifičan jer se radi o predumišljaju s obzirom da je svaki pas trovan planski i sistematično u razmaku od nekoliko dana, što zabrinjava sve normalne ljude da tako poremećena osoba živi u neposrednom okruženju.

Teror trovanjem životinja u Beogradu traje već dvadeset godina! Ono što je odavno postalo neshvatljivo za sve civilizovane građane, a to je kako se takav «manir» uklapa u evropske vrednosti i u težnju ove zemlje da bude smatrana u svetu «civilizovanom»? Ovo tim pre jer zakoni su veoma jasni u tom pogledu: Zakon o proizvodnji i prometu otrovnih materija, još uvek važi u delu koji se odnosi na pesticide (do donošenja novog) u svom članu 59. nedozvoljeno korišćenje otrova tretira kao krivično delo i predviđa kaznu zatvora do 5 godina, ali i oduzimanje otrova! Zakon o hemikalijama, usvojen 2009. dozvoljava upotreba otrova samo pravnim licima i preduzetnicima, a u slučaju fizičkih lica Agencija za hemikalije izdaje dozvolu, uz precizno navedene uslove i sa svim ličnim podacima, ali i o svrsi. Kazna je do 50.000,00 dinara za zloupotrebu. Krivični zakon za krivična dela izazivanja opšte opasnosti (član 278.) predviđa kazne zatvora do 5 godina; ubijanja životinja (član 269, stav 2) do 3 godine i zagađivanja hrane i vode za životinje (član 273, stav 1 i 3) do 3 godine! Kako je moguće da za ovakvo postupanje koje po zakonima ove zemlje predstavlja četiri krivična dela i niz drugih prekršaja, sa zbirnom zatvorskom kaznom od 16 godina ukupno, NIKO NE REAGUJE? Zakoni su predvideli sve mehanizme za otkrivanje ivršioca jer biće krivičnog dela po zakonu je jedno jedino, ali više je nego očigledno da «razliku» prave državni činovnici, svako u delokrugu svoje nadležnosti, koji primaju platu iz budžeta da bi sprovodili zakone!

Otvoreno i javno pitamo državu Srbiju zašto donosi zakone ako nema nameru da ih sprovodi? Da li samo da bi rekla predstavnicima EU da ih je donela? Dokle će brojni činovnici na njenim jaslama za platu i u njeno ime, a u radno vreme da sprovode svoj lični stav? Dokle će kriminalno ponašanje pojedinaca da dozvoljava, a nas ostale da lišava brojnih drugih prava? Da li se mi, lojalni i civilizovani građani, nalazimo u laboratoriji za ispitivanje ljudske izdržljivosti?

Pomenuta krivična dela izvršio je samo jedan (ne)čovek! Tražimo od države Srbije da ga indentifikuje i osudi, u protivnom bićemo prinuđeni da se obratimo svetu, a protiv svoje zemlje. Javnost upozoravamo da više ni jedan ovakav akt nećemo tolerisati i obratićemo se svim relevantnim instancama u zemlji i svetu! U novom milenijumu ne želimo da živimo sa brutalnom palanačkom metodom eksterminacije životinja naočigled svih nas i to usred Beograda, za koji čitamo da je «evropski»!

Molimo sve plemenite sugrađane ovom tužnom prilikom da obrate pažnju na psa Rokija i provere čip ako sličnog negde vide, sa molbom da nam jave, a iskreno se nadamo da u stvari nije ubijen.

 

Predsednik EI17

Danica Drobac

 

Trudi, Mila VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

 

Roki VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

Mala Lunja traži dom!

Napušteno, veselo stene, od oko 3 meseca, traži nekog da je usvoji. Napuštena i ubačena u dvorište u Ugrinovcima.

Kontakt telefon: 063 161 60 92 (Maja)

HITNO jer predstoji put, a u selu truju životinje!

CNR sistem – humano rešenje prava pasa na život

EI17 je napravila Program 2005. i predala ga gradu, deklarativno svi su se oduševili, ali... završio je u nečijoj ladici! Što je, nažalost, i za očekivati u ovoj sredini. No, zašto ga pominjem?

Pominjem ga jer bez ubijanja rešava problem zato što je rezultat ogromnog iskustva u svim varijantama i CNR i azila! Ne mogu naravno da ga prepričam, ali suština je u tome da se primeni decentralizacija problema i da se u svakoj mesnoj zajednici, znači ne samo opštini, problem rešava shodno zatečenom stanju, ne samo u smislu broja pasa, već i mreže staratelja! On predviđa izgradnju mini azila po opštinama, naravno ne na opštini Stari Grad, da ne bude zabune! Beograd je ogroman grad i svako globalno rešavanje problema mega i giga projektima rizikuje da promaši cilj! Zato smo mi protivnici velikih gradskih azila! Veliki broj životinja na jednom mestu je stalni izvor zaraze i bolesti... a o uslovnosti takvog življenja da i ne govorim.

Mini azil znači najviše 50 pasa. Ti mini azili bi trebalo da budu infrastruktura za prihvat životinje u svakoj situaciji i treba da budu protočni...

Dakle, imperativ treba da bude život pasa, a modaliteti SVI postojeći i poznati! Zato treba kombinovati mini azile, intenzivno i od strane institucija organizovano i podržano (mislim na veoma konkretne zahvate) udomljavanje, a ne samo sporadično od strane NVO i štandova i CNR! U tom smislu zakon o dobrobiti mora da predvidi sve ove mogućnosti, kao i njihov boravak na ulici!

Problem je u tome što se neke organizacije izjašnjavaju i nameću sebe kao relevantne za predstavljanje svih životinja, a nisu kvalifikovane, niti imaju legitimitet za tako nešto. One ne priznaju, štaviše, javno se izjašnjavaju protiv nečega sto one ne poznaju! Takav stav je neprihvatljiv i samo otežava napore drugih za usvajanje odgovarajućih rešenja.

Jedno je jasno, a to je da je uslov CNR-a vraćanja psa na stanište! Ukoliko se ovo pravilo izigra, životinja strada i u tom smislu desilo se masovno stradanje sterilisanih pasa u prvoj godini primene Strategije i to je neprihvatljivo jer je to zaista ubijanje zivotinja na najnehumaniji nacin!

Ali, ako se pas vrati na stanište i ako se vrati staratelju, sistem funkcioniše!

Potpuno ste u pravu da čitava generacija ima relativno pristojan i dobar život za srpske uslove živeći pritom na ulicama!!!!!! Gde ima staratelja tu imaju dnevnu brigu, neki i kućice, nasrtaji na njih od strane necivilizovanih građana su zaustavljeni i zato CNR danas na nekim lokacijama odlično funkcioniše! Jasno je da je to veliki napor i velika konstantna borba, ali svaka žrtva donosi uspeh! Zato je mnogima „lakše“ da idu linijom manjeg otpora i da stvar reše „žrtvovanjem“ pasa! Ne treba zaboraviti da su psi „čistači“, te da vrše i ekološku funkciju i zato deo njih treba da ostane na ulici pod prethodno iznetim uslovima! Čopore treba "razbijati"!

Nijedan pas nije isti, kao ni čovek, s toga sam lično alergična na te opšte priče! Na ulici mogu da opstanu stabilni psi! Drugi psi, plašljiviji i nesigurniji, mogu da skreću pažnju na sebe i ne bi trebalo da budu na ulici, ALI NISU AGRESIVNI! Štaviše, baveći se uličnim psima preko 12 godina, samo sam lično jednom prilikom naletela na „nezgodnog“ psa, ali i on se smirio pravilnim postupanjem sa njim!

Zato mi koji smo na ulicama u direktnom kontaktu sa tim istim psima o kojima mediji pisu i pričaju na opšte poznat način, treba iz medija da saznamo KAKVI SU ONI? Zato zaista zaključujem da su psi onakvi kako se vi prema njima ponašate! Mi nemamo nijedan incident da je neki pas nekog od nas povredio ili bilo šta slično za sve ove godine! Onda se pitate kada vas mediji informišu o kakvim to psima oni pričaju, gde se oni nalaze jer mi koji smo na ulicama TAKVE NE VIDIMO!

Evo, detalj, malopre je zvala neka žena da mi kaze da na jednoj lokaciji ima njih 15 (uvek lažu i dodaju) i da je to strašno jer oni ne mogu da prođu, a ja ih pitam zasto? Odgovor je mi se plašimo, šta ako... Dakle, sa ljudima treba puno raditi i bukvalno ih edukovati, a za fobije, postoje stručnjaci...

CNR podrazumeva agresivnu i otvorenu podršku nadležnih i medija, što je izostalo... zbog cega radimo u dodatno težim uslovima.

Nova no kill strategija, verovali ili ne, predviđa sterilizaciju SVIH VLASNIČKIH PASA!!!!!!!!!!???????

Ne znam, ali da li možete da verujete da je to nekom palo na pamet uopšte? Da li možete da verujete da neke NVO za zaštitu životinja se za to bore?????? Da li možete da verujete da se one bore, de facto, za istrebljenje čitave vrste?????????

Zašto? Pa zato, a to sam vec malopre rekla, to je linija manjeg otpora jer zaustavljanje „dolaska“ novih pasa i uopšte „gombanje“ sa ljudima je težak i komplikovan put i zato je mnogo lakše opet „udariti“ po psima, a sve tobož humano, napredno, svetski i jos „rešavamo“ problem! Rešavamo – da... istrebljenjem vrste!

Samo još da dodam u vezi sa azilima! Brojne NVO u svetu su odlučno protiv života životinja u azilima jer to je život u ZATOČENISTVU!!!! TAKAV ZIVOT JE PROTIVPRIRODAN i prva Fondacija Brižit Bardo je takođe protiv toga! Sada ja pitam neke NVO kako mogu da se istovremeno bore protiv cirkusa, a sa druge strane bore se za život pasa u azilima! I jedno i drugo je isto, protivprirodan život u zatočeništvu!

U ovoj zemlji imajući u vidu ukupne uslove, kao i „kadar“ koji je uglavnom zaposlen u tom sektoru, pa još toliki broj životinja na jednom mestu, zar neko stvarno veruje da tu išta može da bude humano???? Ko će da kontroliše šta se i kako se radi?

Drugo, u Srbiji demokratija je „mlada“, što znači da je politički, institucionalno i pravno dosta nestabilna zemlja jer svedoci smo svaki dan voluntarizma brojnih moćnika. Sutra se promeni vlast, i već izgrađeni no kill, na primer, azili, ODLUKOM TOG NEKOG MOĆNIKA POSTANU KILL AZILI? Šta onda?

Da zaključim, treba o svemu veoma voditi računa i misliti mnogo unapred pre nego se neka NVO za zaštitu životinja založi za neko rešenje!

Danica Drobac
Predsednica EI17

(28.11.2008.)

Seka Aleksić i vukovi - saopštenje za medije + kako ga je preneo dnevni list Pravda

Beograd, 19. januar 2010.

Saopštenje za novinare povodom korišćenja vukova kao scenografije prilikom promocije novog CD-a Seke Aleksić na splavu «H20» i najavljene tužbe protiv Udruženja za zaštitu životinja «Feniks»

«EI 17» veruje da estradna umetnica Seka Aleksić voli životinje jer i sama ima pse i mislimo da joj nije bila namera da na bilo koji način ugrozi bilo koje druge životinje, pa ni vukove koji su bili deo scenografije. Takođe, verujemo da se ona lično nije bavila organizacijom spektakla, već verovatno njeni saradnici koji su, po svemu sudeći, propustili priliku da je ispravno upute i savetuju.

Skupština Srbije je 1. 06. 2009. usvojila Zakon o dobrobiti životinja i on je «lex specialis» u ovoj oblasti. De facto uvodi «revolucionarne» promene u poimanju i postupanju sa životinjama, posebno u Srbiji koja nema tradiciju u toj materiji. Štaviše, duboko u svesti ovdašnjih ljudi uvreženo je mišljenje da svaka životinja bezuslovno služi čoveku, što se baš ne uklapa u koncept dobrobiti! Svesni smo da je donošenje zakona jedno, a promena svesti posve drugo, zato verujemo da je to posredi, a ne zla namera!

No, takav događaj sigurno je najavljen u svim medijima, s toga se pitamo zašto nadležni nisu reagovali blagovremeno? Istim povodom, podsetimo se «Farme», emitovane na TV «Pink» (slučaj ćurke kojoj je Toma sekirom odsekao glavu?!) i da su na prijavu Udruženja inspekciji, organizatori pozitivno odreagovali što je za svaku pohvalu! Međutim, zar treba samo Udruženja da štite zakonitost? Budući da se radi o novom Zakonu i novom pristupu životinjama, veoma smo svesni da će novi koncept dobrobiti teško sebi krčiti put u ovoj sredini, zbog čega i iskazujemo ovom prilikom iskreno razumevanje za sve, osim za nadležne čiji je to posao, jer da ga rade, možda ovakvih nesporazuma ne bi bilo!

Udruženje «Feniks» je samo poslalo prijavu veterinarskoj inspekciji da proveri zakonitost spektakla iz ugla dobrobiti životinja (članovi 8. i 9.). To je moglo da uradi bilo koje drugo udruženje, ili pak pojedinac, jer upravo član 3. Zakona o dobrobiti životinja takvu obavezu nalaže svima! Uostalom, zašto donosimo zakone ako niko nema nameru da ih poštuje?

Na ličnom planu potpuno razumemo reakciju Seke Aleksić na naslove «zlostavljačica životinja» i tome slično po novinama! Svakog bi tako nešto pogodilo, a posebno onog ko voli životinje! Međutim, smatramo da je senzacionalizam u pisanju dela javnih glasila zaista preteran – koliko god razumeli potrebu za uvećanjem tiraža, ipak smatramo da se neka granica mora poštovati.

Dužni smo ovom prilikom da se osvrnemo na izjavu Vuka Bojovića datu tim povodom da su udruženja «gamad i ološ»! Izjava je veoma uvredljiva i neprimerena civilizovanoj komunikaciji! Iako verujemo da na nas nije mislio, takve paušalne negativne izjave su nedopustive jer neizostavno narušavaju ugled i moralni integritet svih zaštitara u javnosti! Ako je mislio na neku određenu organizaciju, zašto je nije imenovao? No, koncept zoološkog vrta kakav je u Beogradu zaista je prevaziđen u svetu jer se prave tzv. safari parkovi, u kojima zatočene životinje imaju veliki prostor i slobodu kretanja, što je daleko primerenije potrebama njihove vrste i svakako humanije! Kao i Fondacija Brižit Bardo, ali i druge svetske organizacije, «EI 17» je apsolutno protiv života životinja u zatočeništvu za potrebe čovekove zabave!

Svedoci smo da je korišćenje vukova u estradne svrhe izazvalo opštu pomamu, Saša Popović je molio Seku da vukove dovede u «Grand», a već su bili i u «Amidži šouu» kod Ognjena. Možda još neko iskaže interesovanje i upravo zbog toga molimo Seku Aleksić, kao ljubitelja životinja, da to ne čini, posebno što ona lično ima svoje mesto pod estradnim suncem i bez takvih egzotičnih scenarija. Time bi ličnim primerom pokazala da je dušom i telom na strani životinja, ali bi kao javna ličnost postala prvi promoter i zagovornik poštovanja životinja, što je preko potrebno jer je odnos prema životinjama i njihovo stradanje u ovoj sredini zaista postalo neizdrživo! Svaka životinja je osećajno biće i oseća bol, strah i stres i nema nijedne koja se ne plaši jakog zvuka, vatre, gužve, jer su njihova čula mnogo istančanija od naših.

Kao Udruženje koje postoji sedam godina, koje ima par stotina pasa na ulicama Beograda i 200 zbrinutih u našim mini azilima na obodima grada i koje svakodnevno radi sa psima, čiji je predak vuk, veoma dobro poznajemo vrstu i svedoci smo bili njihovog ogromnog stresa samo zbog petardi ovih prazničnih dana!

Ovih dana mnoge pse su nam potrovali loši ljudi koji mrze životinje. Zato pozivamo Seku Aleksić da udomi makar jednog našeg psa mešanca, time bi ga usrećila, ali bi i tu bila prva jer bi takvim činom podstakla i druge javne ličnosti da udome ponekog mešanca što bi, uz malo sreće, mogao da postane trend u ovom društvu, a pomoglo bi svima: pre svega psima, ali i promeni odnosa prema njima, posebno što za tu ugroženu kategoriju – napuštenih životinja, niko ništa u ovom društvu ne čini! Pošto je ona idol mnogim mladima, sigurno bi takav njen potez doprineo da deo omladine prestane da šutira pse!

Verujemo da će Saša Popović pravilno razumeti našu molbu, posebno što je uvek potvrđivao da je istinski privržen kodeksima dobrog ponašanja, s toga ne sumnjamo da će uvažiti punim plućima i ovaj o životinjama.

Predsednik «EI 17»
Danica Drobac
063 8 402 643

 

---

Evo kako je naše saopštenje preneo dnevni list Pravda:

Nasilje dece nad životinjama: Saopštenje koje nijedne novine nisu prenele, valjda nije "zgodna" tema, a danas se čudimo nasilju među decom! Da jesu, možda bi neko "reagovao" i možda danas ne bi bilo nasilja u tom obimu? Sklonost, ovde, da se stvari stavljaju pod tepih – "najskuplja" je!

Beograd, 20. septembar 2006.

Hronologija krvavog septembra u Beogradu – dečje “igre”

Početkom septembra o.g. ćerka saradnice EI17, J.P., lepog i toplog jesenjeg popodneva odlučila je da sa drugaricom ode na sok u kafić na Tašmajdanu. Jedva da su se približile kafiću, čule su strašno mjaukanje. Tragom očajničkog vapaja, pošle su da vide o čemu se radi. Slika koju su ugledale bila je čisti “nadrealizam”! Malo crno mače, ne starije od 3 meseca, zapomagalo je i stajalo nevino i bespomoćno pred dečakom i devojčicom , ne starijim od 7,8 godina, a devojčica je bacala kamene blokove na malu macu!!! Užasnuta J.P. je potrčala sa drugaricom ka maloj maci, a devojčica je samo izustila da “moli da se to ne sazna” i pobegla sa svojim drugom sto je brze mogla! J.P. je krvavu i izubijanu macu uzela u naručje, odvela u privatnu veterinarsku ambulantu “La Mamma” u nadi da će, možda, ipak moći maci život da spase. No, spasa nije bilo, te je platila veterinarima da je eutanaziraju! Kao "sveže" punoletna mlada bića, J.P i njena drugarica da dana današnjeg, ne mogu da se oporave od šoka koji su doživele, niti uspevaju tu traumu da zaborave, a verovatno i nikad neće! Nečije zapušteno dete ih je obeležilo za čitav život!

Takođe početkom septembra, u naselju Medaković III, u ulici Braće Srnić, 25-39, maloletni S., učenik petog razreda, sa svoja druga NN maltretirao je malog psa “Simu”, tako što je, između ostalog, pucao metkiće u uši psa, sto su očevici videli! Kada su njegovi roditelji dobronamerno opomenuti, sutradan je isti pas “Sima” nađen u jezivom stanju! Polni organ mu je bio izvučen  i sav u ranama od heftalice, a pas je bio sav u lokvi krvi. Nastupila je infekcija i urađena je hirurška intervencija, ali sve je bilo uzalud , organ nije mogao da se vrati i umro bi od sepse, zato je, nažalost, na kraju pas eutanaziran!

EI 17 kao organizacija koja je posredstvom mreže svojih staratelja uličnih BB i drugih sterilisanih pasa, kao i drugih saradnika na ulicama ovog grada prisutna skoro 24 sata dnevno, ovim povodom saopštava i upozorava  na zaista devijantno ponašanje brojne dece mlađeg uzrasta od 5 do 12 godina kojima je jedina "zabava" iživljavanje nad jadnim uličnim životinjama. Bilo bi utešno da su gore navedeni primeri izolovani, ali, nažalost, nisu jer se radi o pojavi koja je toliko rasprostranjena da izaziva našu duboku zabrinutnost i alarmantno upozorava da svi učesnici u procesu vaspitavanja i obrazovanja  dece, od roditelja do škole i svih pratećih nadležnih institucija i službi, moraju pod hitno da preduzmu sve neophodne mere! Naše iskustvo svedoči o tome da roditelji najčešće pojma nemaju šta im deca rade satima slobodno pušteni na ulice ovog grada. Takođe znamo, da brojni ujedi dece nastanu kao rezultat maltretiranja tih pasa, međutim sigurno da neće priznati ni svojim roditeljima šta su zapravo radili, a kamoli nekom drugom! Konačno, ta deca su budućnost svih nas i naše zemlje, pa šta nas to onda čeka?

Zlostavljanje i pokušaj ubistva psa – saopštenje za medije

Beograd, 29. 12. 2009.

Obaveštavamo javnost da je ovog vikenda NN lice zlostavljalo psa i pokušalo da ga ubije, a to je samo jedan u nizu napada na ulične životinje u talasu višegodišnje agresije prema njima koji ne jenjava... a divna novogodišnja „čestitka“ beogradskim psima!!! U Čelebićkoj ulici na Miljakovcu, nepoznati počinilac je napravio ručno omču koja je sastavljena od niza manjih žica i pokušao je psa Vučka, mešanca o kome brinu naši staratelji i članovi, da uhvati, nameru možemo svi da pretpostavimo!?

Pretpostavljamo, pošto barem dobronamernih očevidaca, nažalost, nema, da je pas nekako uspeo glavu da izvuče iz omče „domaće radinosti“, ali u begu ona se usekla u donji deo tela, oko prepona i samog organa! Pas je doživeo strašne traume i satima nakon toga nije dozvoljavao da mu se pomogne od straha! Da mu nije pružena pomoć, uginuo bi u najstrašnijim mukama! Veterinar je morao psa da sedira da bi mu se pomoglo i jedva je i on useklu žicu po celom telu uspeo da skine: naravno ostale su duboke i bolne povrede! Pogledajte sami snimak intervencije.

No, nije „slučajno“ što se takva strahota dešava u Čelebićkoj ulici jer ona izbiljno konkuriše Mirijevu, čuvenom po zlu prema životinjama! Ni manje ulice, ni manje pasa, međutim mržnja, progon i maltretiranje pasa je dostiglo neizdržive razmere, iako ni jedan jedini taj pas nikoga nikad nije dirao! Takvi se uvek služe zamenom teza i sopstvenu agresiju i mržnju podmeću psima koji ne mogu da se brane jer ne govore „naš“ jezik! Dokle je to išlo dovoljno je reći da psi konstantno „nestaju“ na toj lokaciji, da je predsednik kućnog saveta „zabranio“ našoj članici da ulazi u zgradu u kojoj ima stan u vlasništvu jer ima psa (?!!!), kućice za pse stavljene ispod samog prozora staratelja su im „smetale“ iako se nalaze bočno, prijavljivali su ih inspekcijama, mi se sudski sporili i dobili, ali kućice su, u međuvremenu nestale, tj. ukradene su ili su uništene!

Pravi rat besni između nas i takvih stanara, treba li reći da je naš član isti ovaj vikend izašao iz bolnice posle operacije kancera i šta ga je dočekalo po izlasku? Imaju li pravo normalni ljudi da žive kao sav normalan svet? Više je nego očigledno da nemaju! Podsećamo da psi po Strategiji koju je Grad usvojio imaju pravo da budu na ulici, da novi Zakon o dobrobiti daje pravo svim životinjama na sklonište (član 6.), pa i psima na ulici, da takvi stanari krše sijaset zakona, ali vrše niz krivičnih dela takvim svojim ponašanjem (212, 269, 268, 343 KZ RS), da psu nije u prirodi da napada čoveka i ako ih niko ne dira neće reagovati, a lajanje nije „napad“ već jedini „jezik“ psa, a stara izreka s pravom tvrdi da „pas koji laje, ne ujeda“!

Prostaci su agresivni i isključivi i ne mora niko da voli životinje, ali ako je došao u grad da živi mora da se nauči građanskoj tolerenciji! Takve umesto neko da sankcioniše i edukuje, oni „kolo vode“ i doslovce nekažnjeno sprovode teror nad psima i ljudima koji ih štite! Pogledajte snimak psa koji je proglašen od takvih iz iste te ulice da je „zver“ koja ujeda sve živo! Snimak je napravila osoba koja samo tu šeta, eto kako „reaguje“ na nepoznate ako se psu normalno priđe!

Ako iskreno želimo da se pridružimo EU onda smo dužni da prihvatimo njen sistem vrednosti i civilizovanog sveta. Zaista je kucnuo poslednji čas da se prenemo i javno se distanciramo kao društvo od ovakvih „sistema vrednosti“! Ne može da se toleriše ni u jednoj demokratskoj državi koja sebe smatra iole civilizovanom ovakvo divljanje polusveta i primitivaca. Ljude koji vole i imaju svoje kućne životinje neretko gađaju u glavu jabukom, krompirom, lukom sa takvih prozora, iako su se po propisima vladali!

Svi ti koji su „pobegli“ od životinja ne žele da dele novo mesto stanovanja sa njima, pa čak ni u stanovima ljubitelja, o uličnim – da i ne govorimo! U tom smislu zaista pozivamo javnost da osudi ovakav izopačeni monstruzni čin, a nadležne da, svako u okviru svog delokrug posla, intenziviraju svoje napore u cilju primene važećih zakona! Stvarno, dosta je bilo....

 

Vučko iz Ćelebićke VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

Trovanje slavne Muki - saopštenje za medije

Beograd, 15. mart 2009.
SAOPŠTENJE ZA NOVINARE - APEL

Još jedno svirepo ubiajanje psa otrovom u Mirijevu, javni protest EI17 zbog kontinuirane hajke u medijima protiv pasa koja ima za posledicu češće stradanje i ljudi i pasa i poziv novinarima da se odgovornije i ozbiljnije bave ovom temom, ali i da nas izvuku iz pošasti primitivizma u koji sve dublje i dublje tonemo

Vest da je još jedan pas, pod okriljem noći, mučki i na izrazito surov način, ubijen otrovom dosad nevidjene „efikasnosti” i svireposti, nije više ni vest! Ubijaju ih „građani” svaki dan i to godinama! Ovaj pas, ženka Muki – čije ime sadrži svu simboliku položaja svih uličnih pasa ovog grada, nije samo dobri pas koji nikome nije naudio, već je i dragocena investicija jer je sterilisana novcem poreskih obveznika u Ovči 2004. godine. Naša Muki je, kao i svaki sterilisani pas, bila noseća karika u humanom rešavanju prekobrojnih napuštenih životinja jer sterilisan pas nema sposobnost reprodukcije. Bila je nosilac kampanje Fondacija Brižit Bardo bilborda 2005. u prilog beogradskih pasa i protiv njihovog tadašnjeg masovnog ubijanja u Ovči. Ali i naše kampanje protiv trovanja uličnih životinja u Beogradu „Mi nismo đubre”, ne sluteći da će tekst na baneru gde je bila njena slika „Da li sam ja sledeća žrtva trovanja” i nju pokositi četiri godine kasnije!!! Toplu i ljudsku priču o drugim vidovima „investiranja” u našu lepu i predobru „Muki” i njenim ličnim kvalitetima, ćemo preskočiti, svesni da u ovoj zemlji, u ovom trenutku, „obična” i topla ljudska priča nije baš u žiži interesovanja većine medija. Bila je pod starateljstvom naše organizacije, lično sam o njoj brinula svih 365 dana svih ovih šest godina. Ne mogu reći da je bila pod našom zaštitom jer više je nego očigledno da nije! Nema zaštite od izopačene psihe i bolesnog uma! Još jedna nasilna smrt i velika bol bez cilja i svrhe samo zato što se „nekom može”!?

U pogledu sumnje na počinioca ovog krivičnog dela, sredinom januara o.g. doprla je do nas priča o ženi koja se javno „hvalila” kako godinama uspešno truje pse po Mirijevu i da će „srediti” i one pse kod bivšeg „C Marketa“, gde je i Mukica prebivala, ali da neće da koristi kreozan jer se oko njega diže velika buka, već da je smislila nešto novo od čega će psi da padaju „kao snoplje“! Ta žena, verovali ili ne, prodaje sveće u novoj crkvi u Mirijevu! Odmah smo reagovali i obavestili i starešine crkve i policiju! O savesnom radu, nema ni govora. Da je tako, Muki bi danas bila živa! Kako je moguće da najavljen zločin nije sprečen iako su nadležni zaista blagovremeno upozoreni? Mada u Mirijevu ima i jak anti-pseći lobi u nekim strukturama koji vodi pravi rat s ciljem da se „reše“ svih pasa na opštini Zvezdara! Mirijevo je naselje u kome trovanje pasa kontinuirano traje. U ulici Miroslava Krleže, koja je u produžetku stanice policije, za manje od godinu dana otrovano je preko 20 uličnih životinja! Policija ispunjava samo formu, ali joj nije stalo da trovače identifikuje i procesuira. Na dotičnu „bogomoljku” osnovano sumnjamo jer je Muki „pokošena kao snoplje” i u takvim mukama je izgubila život da je ja, od izobličenosti i nenormalne količine tekućina, nisam ni prepoznala u prvi mah! Kako je moguće da žena takvog (ne)morala radi u crkvi i kako iko u vreme posta, kada se treba uzdržavati i od loših misli, čini ovakve zločine!?

Policija je odmah došla, ali pored najbolje volje prisutnih policajaca, nije bilo moguće napraviti uviđaj - bilo je 2,00 ujutro! Treba „zamoliti” izvršioce krivičnih dela da ih ubuduće zločine vrše u radno vreme!? U luku do 2 metra od mrtve Mukice bilo je raznih otrovnih tekućina. Sve to je ostalo na pločniku! Epilog: Muki smo sahranili, a ja sam kao prava „domaćica” sa vodom i Domestosom(??!!) „saprala” tekućine! Otišle su u kanal za kišu?! Policija nije kriva, takav je sistem i takva je praksa! Inače, Mirijevo se izdvaja po broju i svireposti kontinuiranih zločina nad psima.

Nažalost, ubijanje pasa i mačaka u režiji „građana” odavno je postalo masovno. Nezainteresovanost i nestručnost svih nadležnih da spreče ova nastrana i delikventna ponašanja, su svakako razlog tome, ali i jednostrano tretiranje teme u medijima. Godinama unazad usvojena je matrica da je pas najveća društvena opasnost. Druga strana uglavnom ne nailazi na interesovanje medija! Podgrevanjem ugroženosti ljudi, posebno dece, stvara se atmosfera linča i savršen "„alibi” za „samoodbranu” „građana”?! Srbija MORA da se reformiše i civilizuje, a mediji da to podrže i edukuju građane.

Na ulicama besni pravi rat! Ni jedan jedini trovač nije uhvaćen, niti procesuiran iako su stotine pasa pa i onih vlasničkih ubijene! Niko nije čak ni javno osudjen jer se nadležni nisu oglašavali! Čemu zakoni ako ih ne primenjujemo ni u slučaju krivičnih dela? Da li to znači da svako može da radi sta hoće sa živim bićima na ulici? Zar su te životinje do te mere obespravljene, a hrlimo EU! Zašto mediji ne promovišu humanizaciju društva i civilizovanje izvesnih grupa? Novinarsko pravilo o dve strane, u ovom slučaju, odavno je nestalo. Način na koji se piše o psima je zabrinjavajuće devijantan i odneo je prevagu nad zdravim! U takvom ambijentu svi poremećeni dobijaju medijsku pažnju, ali i slobodu da ubijaju jer čine „društveno korisnu stvar”, umesto da idu u zatvor! Pod parolom „ugroženosti”, svako će medijski biti uvažen. Na delu je medijska diskriminacija i javnost ostaje uskraćena! Takva neinformisanost, onih koji treba nas da informišu, ipak je nedopustiva!

Zašto protest EI17 ?
Gospodo novinari, predstavnici Sedme sile koji imate moć, ali i privilegiju da menjate odnos ljudi prema pojavama, da krojite društvene vrednosti i model ponašanja nemojte nasedati izađite na teren i sami proverite i pokušajte da saznate šta se događa na ulicama Beograda? Čast izuzecima! Za sve kontaktirate samo ORCU koja baš ovih dana slavi nagradu za komunikativnost, blago njima čime se oni bave! U prilogu gde se pominje naše ime i naši psi, vi zovete njih da daju izjavu!? Gle čuda, oni pristaju, iako znaju čiji su psi!? Uglavnom se piše o ujedima, kako psi napadaju, a ni reč o pozadini takvih nemilih događaja? Istina je da ne veći procenat od 15% ljudi ima problem sa psima. Po svim podacima o ujedima, vlasnički psi drže apsolutni primat. Pored prakse da se često ujed podmeće uličnim psima; deo vlasnika pasa pravi ozbiljne probleme i tako ugrožava i ljude i druge pse; vlasnici pasa i dalje svoje pse nekažnjeno izbacuju na ulice svaki dan. Neka deca „se igraju” tako što pse gađaju kamenjem, kače im petarde na rep i pale ih, bacaju im petarde u kućice dok spavaju,„igraju se” sa štencima okoćene kujice, pa posle idemo odmah u Dnevnik sa temom „Psi izujedali dete” – zar nema ko toj deci da kaže da to ne sme da se radi jer je opasno po njih?!

Prva kategorija su ljudi ruralnih nazora koji psima ne priznaju pravo na život pošto od njih nemaju koristi u gradu, a kamoli u njihovom neposrednom okruženju! Ti ljudi proganjaju pse, (šutiraju ih, tuku ih, bacaju posude za vodu, ruše i pale njihove kućice), gde god da legnu, da bi se sklonili od kiše ili leda iako odlukom grada imaju pravo da budu na ulici!!!!! To su ljudi primitivnog ponašanja koji zastupaju tezu da pas ujeda jer jedino znaju za pse na lancu koji nikad nisu pušteni niti pomaženi! Jadni ti psi diljem puste Srbije! Druga kategorija su kinofobičari koji su, zajedno sa prvima, spremni na sve, samo da ne moraju da se susreću sa psima umesto da se ozbiljno pozabave svojim strahom! I jedni i drugi su neverovatno agresivni i nesvakidašnje uporni. Ovo pokazuje da je cela tema zatočenik izrazite, ali agresivne manjine koja teroriše većinu, a kojoj se u medijima daje prioritet i prostor čime se ujedno omogućava stvaranje potpuno pogrešnog utiska - da je njihov stav prema psima, stav većine! Time se javnost ozbiljno obmanjuje. Rekoh teroriše, jer ti agresivni ljudi ne prezaju od napada, čak i fizičkog, na ljude koji brinu i štite pse. Prete im, svakodnevno ih proganjaju baš kao i pse, ali o tome ni reč ne može da se pročita ili čuje! Na delu je zamena teza - agresivni ljudi napadaju pse, a svoju agresivnost uspešno podmeću životinjama jer niko nije bilo dovoljno zainteresovan da se ozbiljno time pozabavi! Kada bi ih samo ostavili na miru, ne bismo imali problema!

Svi psi na ulici se medijski tretiraju kao ujedljivi i opasni, iako nijedan pas – isto kao i čovek- nije isti! Posebno kada se radi o psima u Beogradu, koji može i mora da se pohvali kao grad koji se još od 2002. bavi sterilizacijom pasa. Na ulice se vraćaju samo oni sterilisani psi koji su prošli testove ponašanja! Dakle, apsolutno su miroljubivi i ne predstavljaju opasnost po građane! Obeleženi su trakama oko vrata da bi ih građani prepoznali. Ali, svaki dan neko od „sugrađana” skida trake! Kako je to moguće ako su toliko „agresivni”? Građani u trećoj godini primene Strategije nemaju čak ni osnovne informacije da bi razumeli i sarađivali, a toliko se piše o psima! Čime to objasniti? Promakla je suština!

Sve problema sa životinjama prave isključivo ljudi. Da li pomišljate koji je to profil osobe koja se iskrada u noći i ide da ubija životinju i to najstrašnijim sredstvima, otrovom? Nijedna smrt nije lepa, ni laka, a trovanje je najjezivija. Koji su to sadisti koji danas, 2009. imaju potrebu i slobodu da ubijaju? Kako je moguće da tako olako godinama preko toga prelazite, a oni su među nama i našom decom? Zar ne znate da taj koji ubija životinju može i čoveka da ubije? Samo nevidljiva nit deli jedno od drugoga!

Istina je da jedan deo, već pomenutih i definisanih kategorija, NEĆE pse na ulici! Njih ne zanima ni Strategija, ni EU. U dopisima pišu: smeta im čisti karton na kome pas leži, navodno zbog higijene! A samo na pola metra stoje kutije prepune đubreta? Nije higijena u pitanju, nego pas! Uriniraju u vodu za pse, vrše veliku nuždu pored kućica pasa, bacaju svoje kese sa đubretom u pseće kućice… Da li takvi treba da imaju prostor u medijima?

Ovih dana je aktuelna priča o predlogu zakona o diskriminaciji! Bavimo se pravima svih manjina, pa i seksualne, a mi koji volimo životinje potpuno smo obespravljeni: mi nismo diskriminisani, mi ni ne postojimo! Da li znate da iza svakog tog psa stoje brojni ljudi, poreski obveznici, lojalni, čestiti, pristojni i vaspitani koji ne bacaju đubre kroz prozor, ne pljuju po ulici, ne vrše nuždu na ulici, nikog ne povređuju i ne krše zakone ove zemlje? Da li znate da ih ti ljudi beskrajno vole? Da li znate da ti ljudi u ovim teškim vremenima od svog „parčeta hleba“ deo izdvajaju za njih? Da li znate, kada strada neki pas, koliko ljudi propati i doživi strašan emotivni gubitak, bol i stres? Da li znate da kada njih neko povređuje, povređuje i ljude koji ih vole? Da li znate koliko novca izbije iz džepa tim humanim ljudima neki „krapinac“ svaki put kada povredi nekog psa jer “mu se može”? Ko je dao tim zločincima i primitivcima sva prava, a nema nijedno? Zar se u ovoj zemlji ljubav i plemenitost zabranjuju ili još gore, kažnjavaju?

Kakav je to grad, zemlja, u kome se otrovi prve kategorije prodaju kao bombone? Kakav je to grad koji ne mari za zdravlje svojih žitelja jer se njegova životna sredina nekontrolisano truje i zagađuje na očigled svih? Čime se bavi ekološka inspekcija, osim progonom građana koji imaju više od dve životinje u stanu prema Odluci grada iz 1995. koju „nova” vlast nije stigla da promeni za sve ove godine!? Od 1996. do danas! Kako je moguće da ne postoji služba koja stručno vrši dekontaminaciju, već policija savetuje da se otrovi „speru” vodom”?

Mi postojimo punih šest godina i bavimo se samo psima na ulici. Zamislite kako je nama koji smo svaki dan sa tim životinjama na ulici, sa svakim novim psom koji se pojavi. Mi ih podižemo, sterilišemo, lečimo, hranimo i nikada, ali nikada ni jedan jedini nije zarežao na bilo koga od nas, a mi treba iz novina ili TV priloga da saznajemo da su ti psi ustvari zveri? Zato što niko nikad ništa nije proveravao, već je prenosio tvrdnje ljudi koji ih ne vole i koji lažu! Pas je i dalje najbolji čovekov prijatelj i onakav je prema vama kakvi ste vi prema njemu!

Istina je samo jedna a to je da se neumoljiva i nesvakidašnje agresivna manjina bori kao zver služeći se svim sredstvima, čak i fizičkom lividacijom uličnih pasa, ne bi li se rešila pasa na ulicama! Oni ruše sistem CNR/uhvati, steriliši,vrati/ koji je Beograd usvojio i koji sprovodi! Ali ne smetaju njima samo ulični psi, već i vlasnički u šta se uverila većina vlasnika pasa. Ne možete svog psa na povocu da izvedete a da vam svaki takav nešto ne dobaci, ne pokuša da zabrani da tu prođete, ili da u lift (valjda je njegov?) uđete. To je svakodnevni teror na svakom koraku. Valjda bi vrstu pas da „ukinu“? Po svom profilu, ne mare ni za šta, ponašaju se kao da samo oni žive ovde i “prave red” drugima. To je odlika primitivnih ljudi koji ne shvataju da okruženje u kome žive nije “njihova” okućnica, već da su došli u višemilionski grad u kome je uslov sine qua non suživota upravo građanska tolerancija! To zlo treba savladati, a takve ljude civilizovati. Mi vas pozivamo da nam pomognete na tom putu! Tek tada će Srbija moći legitimno da pretenduje da bude deo civilizovanog sveta. Grad će biti čistiji, urbani duh Beograda od nekoć će se povratiti!i! Molimo vas da ozbiljnije pristupate ovoj temi koja nimalo nije tako laka ni površna kao što možda izgleda na prvi pogled, a veoma je dobra prizma za sagledavanje brojnih društvenih tokova u njegovim različitim segmentima!

Saopštenje jeste neuobičajene forme i dužine, ali i „neobičnost” stanja u sektoru i izveštavanja o njemu je jednako velika! Iskreno se nadam da ovaj trud neće biti uzaludan ovog puta i da će se ipak naći neko ko će imati sluha da ovo ludilo okonča! Standardna saopštenja o psima koje su ubili „građani” su prevaziđena - da bi u ponekim novinama izašlo dva, tri reda. Obim zločinačke aktivnosti odavno je dobio neprihvatljive razmere i zašao je u veoma ozbiljna područja kao što su: pravo na zdravlje, pravo na zdravu životnu sredinu i osnovna ljudska prava koja se na ovaj način uskraćuju većini građana! Odavno je ovakva pojava prestala da bude priča o - ubijenom uličnom psu!
U zdravoj atmosferi, ubice se ne bi usuđivale da tako nešto učine u strahu da ne budu otkrivene, osuđene i javno osramoćene! Ovako, navali narode pravo u – sunovrat!

Poštovani prijatelji novinari,
Nije nam namera bila da vas kritikujemo, već prevashodno da vam predočimo pravo stanje stvari i da vas upozorimo na persuazivne sposobnosti određene grupe. I mi smo u početku nasedali, samo naša je pozicija bila drugačija: imali smo mogućnost da na terenu proverimo svaki navod! Ovim smo hteli da skrenemo vašu pažnju i pažnju javnosti na marginalizaciju i potpunu obespravljenost čitave jedne armije dobrih i plemenitih ljudi koji godinama u tišini rade društveno koristan posao svojim sredstvima, trpeći teror, nepravdu i veliku bol! Njihov glas se dosad nije čuo!
Ovo je i „hommage” njima, našim članovima, ali i svim drugim za vas anonimnim pojedincima koji zavređuju da se kaže da i oni postoje!
Ovo je „naša” javna ispovest za sve godine tlapnje!
Hvala vam na strpljenju i razumevanju!

P.S. Pre par dana ispred „Maxija” u Miljakovcu, otrovana su dva psa!
Jutros kod „Trudbenika“ otrovano je 7 pasa!!!!!!!
Sutra……?
Prekosutra…..?

 

 

 

Komunalna policija – velika zabrinutost kakvu će ulogu igrati prema psima

Već izvesno vreme primamo veoka veliki broj poziva ljudi vlasnika i staratelja pasa i svi do jednog iskazuju veliku zabrinutost zbog rada nove komunalne policije!  

 

Letimičnim čitanjem novog Zakona koji uređuje njihov rad, jasno je da su joj data velika ovlašćenja i u tom smislu to je prava policija, od pendreka do lisica! Zabrinutost proističe, pre svega, iz korpusa podzakonskih akata i zakona koji uređuju komunalnu delatnost, koji apsolutno pravno ne „prepoznaju” pse na ulici, a kamoli njihove kućice! Iz iskustva brojnih vlasnika pasa znamo da se namera Grada, još prošla Komisija za praćenje Strategije, g. Marković, da uvede red u materiju pretvorila u najstrašniju represiju i maltretiranje ljudi koji su svoje pse šetali beogradskim parkovima! Pljuštale su najstrašnije kazne! A problem daleko od toga da je načet u smislu rešavanja jer su se progonili žene sa pudlicama, a žestoke momke sa jačim rasama, niko se nije usudio išta da pita! Svedoci smo da se svaki pokušaj uvođenja reda, koji ima duboki razlog i koji je istinska potreba, pretvorio u teror i iživljavanje, ali i svoju surptonost jer ciljana grupa nije ni dotaknuta!

 

Položaj pasa na ulici po CNR i Strategiji inače je na klimavim nogama jer nijednim aktom oni nisu učinjeni pravno vidljivim! O materiji kao što su kućice tek da ne govorim jer progon je strašan i ne prestaje, iako je sve oko njih problematično do bola: od vršenja velike i male nužde, do bacanja đubreta bukvalno gde kome padne na pamet, odlaganje otpada, sekundarnih sirovina, masovnog pljuvanja po ulicama, posebno mlade generacije, otresanje nosa, to je specijalitet starije generacije! Jedno je jasno, a to je da HITNO treba ceo korpus pravnih akata prilagoditi novonastaloj situaciji, ali i POTREBAMA jer šizofreno postupanje gradskih službi na dva različita nivoa je inače postalo neizdrživo jer niži nivo stalno poništava veliki benevolni rad na terenu i to gde nema problema, umesto da se ide dalje... Jedni grade, drugi ruše...

Višedecenijski teror trovanja uličnih životinja

Sećamo se svi, nekad davno, da se jedva moglo pročitati u novinama da neko u Beogradu truje životinje. Bilo je veoma retko... To je bio „manir” u selima... Komšije se zavade, jedan drugom potruju životinje od kokošaka do pasa i mačaka! Od devedesetih godina pa do danas to je teror koji ne jenjava u samom Beogradu!!! Stotine pasa i mačaka su ubijene trovanjem za ove skoro dve decenije i.... ništa! Ne postoji nijedna iole civilizovana zemlja, ili makar težila da to postane, koja apsolutno nemo i skrštenih ruku to posmatra evo dvadeset godina kao što to radi Srbija i Beograd!!

Sećam se da je samo januara 2005. u roku od nedelju dana otrovano 17 BB pasa na četiri lokacije: Mirijevo, Novi Beograd, Kumodraž i Višnjička Banja! Gde su „bezimeni”, tj. svima nama nepoznati psi, za koje nema ko da kaže da su uopšte postojali... plus vlasnički! Svaki dan, ali svaki dan neki nesuđeni „sugrađanin” ubija pse i mačke jer „mu se može”...

Evo ovih dana, od kraja decembra u Denkovoj bašti tri nedelje neko ne prestaje da baca kreozan! Jedan pas je uginuo, drugi je jedva preživeo! Juče je u osnovnoj školi, u školskom dvorištu (???!!!!) nađena puna kesa neke hrane sa kreozanom!

Prekjuče na Novom Beogradu otrovana je ženka čipovana na EI17, a par dana pre toga, uginula je druga ženka od petardi: dobila je infarkt, bila je srčani bolesnik! Takođe, ovih dana u Jurija Gagarina otrovana su 3 psa... spisak dobrih i sterilisanih pasa koji su nosioci rešenja problema njihove prekobrojnosti je predugačak jer ubijaju ih svakodnevno!

Baratanje otrovom od strane neovlašćenih lica nije dozvoljeno! Sejanje otrovnih supstanci po javnim površinama je krivično delo izazivanja opšte opasnosti! Ubijanje životinje je krivično delo, takođe, po Krivičnom zakonu Republike Srbije. Dalje, kreozan kao obojen pesticid ZABRANJEN JE ZA UPOTREBU zbog visoke toksičnosti i duge karence pre par godina u ovoj zemlji! Ako je sve to tako, a jeste, kako je moguće da se i dalje MASOVNO TROVANJEM UBIJAJU BEOGRADSKE ŽIVOTINJE? Odgovor je vrlo jednostavan, ali i posve poražavajući! Nadležni, svi u lancu sopstvenog delokruga, uopšte nisu zainteresovani čak da zakon primene! Policija je uglavnom polupismena i većina sprovodi u radno vreme i za platu – lični stav! Osim rukovodećeg kadra i čast izuzecima kojih uvek ima, niži radnici nisu hteli ni da izađu na teren! Mi treba da im objašnjavamo šta zakon nalaže?! O inspekcijama da ne govorim, a najtragičnije od svega je što ne postoji nijedna specijalizovana služba za dekontaminaciju! "Sapiru" kako reče jedno službeno lice, vodom...!!! Osim šintera da pokupe leš, nema nikog... Sistem je primitivan i ne raspolaže potrebim mehanizmima, a hoćemo u Evropu i beli svet... Zakon ne pravi razliku između bića krivičnog dela što znači da bi policija u svakom slučaju kada nepoznati izvršilač izvrši neko krivično delo trebalo da izvrši sve istražne radnje i iskoristi sve zakonske mogućnosti da otkrije izvršioca! Međutim, njima to ne pada na pamet! Ako na nekog sumnjamo da je on otrovao životinje, uz nalog dežurnog sudije, policija ima pravo da izvrši pretres stana! Pitanje dokazivanje nije jednostavno jer bi neko trebalo da prisutvuju takvom činu, ali duboko smo uvereni da je nekom zaista stalo da to prestane, valjda policija ima svoje metode, da bi se poneki izvršilac mogao identifikovati! Dalje, mediji, posebno TV Studio B prednjači i dalje u hajci protiv pasa. Takav ambijent na najdirektniji način daje „legitimitet” obračunu „građana” sa psima! Ta TV kao da nije shvatila da Grad više ne ubija pse!? Posebno što se finansira iz istog tog budžeta iz kog se finansira i sterilizacija tih pasa??!!!! Molili smo neke ljude čiji su vlasnički psi otrovani da tuže Grad! Do sada niko nije bio spreman da to učini, mi ne razumemo zašto jer jedino ako bi počeli da plaćaju debele odštete za emotivni gubitak, stres, duševnu bol... možda se neko i prene?

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas odgovorio na pitanje o statusu staratelja

U Novostima od ponedeljka, 11. januara 2010. godine, u delu Građani pitaju gradonačelnika Beograda (str. 36), Dragan Đilas odgovorio na pitanje koje mu je postavio staratelj uličnih pasa.

Pitanje:
- Prijatelj i ja samo hranioci napuštenih pasa lutalica i vakcinisali smo ih na svoje ime. Mogu li nas zbog toga kazniti i tretirati kao vlasnike napuštenih pasa? (Marina Knežević)


Đilas odgovorio:
- Možete da budete tretirani kao vlasnici pasa po zakonu, ali se u praksi tretirate kao staraoci gradskih pasa. Dobro je da ima ljudi koji žele da pomognu ne samo napuštenim životinjama nego i nama u Gradu. Hvala na tome. A predlog stručnih službi je da pse koje ste registrovali na vaše ime pokuašate da udomite ako nemate uslova da sami brinete o njima.

---

Ovakav odgovor je poražavajući! Hvala na komplimentima što pomažemo Gradu i zbog toga verovatno bi trebalo svi da mašemo repom od sreće jer eto prvi put nam se neko zahvaljuje što isključivo svojim sredstvima GODINAMA, ne samo brinemo o uličnim psima, već ih i sterilišemo, lečimo, plaćamo skupe operacije, kupujemo kućice (koje inspekcije odnose?!) šta god da treba... Međutim, stav po pitanju uličnih pasa i dalje je licemeran do kraja! Podsećamo da je prvi CNR Grad dozvolio, stvarno danas "daleke" 2002. godine! Onda je 2006. isti potvrdio usvajanjem Strategije, koja takođe podrazumeva primenu CNR programa i evo, sve do danas ti psi su "nezakoniti": vrh Grada podržava Strategiju, ali njegove sve službe vode dijametralno suprotnu politiku! To je šizofreno i pitamo se da li je neko uopšte normalan???? Posle, evo, 8 godina od prvih sterilisanih pasa na ulicama Beograda, uz dozvolu Grada, nisu u stanju da evidenciju prilagode stvarnosti?! Postavlja se drugo pitanje, ako nijedan propis i zakon ne prepoznaju starateljske, ulične, gradske kakve god pse na ulici jer to nije po zakonu, kako se onda mogu trošiti sredstva iz gradskog budžeta za njihovu sterilizaciju??????

Konačno, umesto da dobijemo Plaketu zahvalnosti što godinama brinemo iz svojih džepova isključivo, svako od nas rizikuje da plati enormnu svotu za "napuštanje" psa po novom Zakon o dobrobiti životinja, samo zato što je brinuo u ovim izuzetno teškim vremenima o uličnom psu! To nema nigde, zaista!

A pitanje svih pitanja je sledeće: KAKO ĆE UOPŠTE DA REŠE PROBLEM IZBACIVANJA PASA NA ULICI AKO U EVIDENCIJI NE POSTOJI JASNA DISTINKCIJA IZMEĐU VLASNIČKIH I AUTENTIČNO ROĐENIH NA ULICI?
Kao da neko ne želi da reši problem?

Pismo uličnog psa, 2003.

PAS JE UZEO REČ

Ja sam PAS rođen u SRBIJI !
I ja sam BEOGRAĐANIN!
NISAM svojom VOLJOM na ULICI – LJUDI su me IZBACILI!
TEŠKO MI JE: tuku me, šutiraju me, pucaju u mene, truju me!
TRPIM zimu, vrućinu, glad, žeđ I SVIMA SAM JA KRIV!
Ni DOM svoj NEMAM!
Ako me ne volite, okrenite glavu, ali nemojte mi BOL I PATNJU NANOSITI jer JA OSEĆAM SVE BAŠ KAO I VI!
Da se BRANIM NE UMEM jer ne govorim VAŠ JEZIK, A VI MOJ NE RAZUMETE!
BOG JE I MENE STVORIO!

UZMITE ME, a ako me ne želite, NATERAJTE GRAD DA NAPRAVI PROGRAM JER SAMO TAKO ĆU JA SAČUVATI JEDINO ŠTO IMAM: ŽIVOT, A VI ME NEĆETE GLEDATI, JER NEĆU BITI NA ULICI!
Kada UBIJU MENE, DOĆI ĆE DRUGI PSI, A VI KOJI ME NE VOLITE, BIĆETE PRIMORANI DA OPET GLEDATE NEKE MOJE DRUGE SUNARODNIKE I TAKO U KRUG!
AKO MISLITE DA PARA ZA MOJ ŽIVOT NEMA, GREŠITE – IMA:
MOJ ŽIVOT VREDI 1000,00 DINARA ZA DŽELATA KOJI MI GA ODUZIMA, A VI TO PLAĆATE!

HOĆU MINI-AZILE PO OPŠTINAMA ZA SEBE I SVOJE, TO MANJE KOŠTA!!!

VAŠ KOMŠIJA

PAS s.r. potpis šapa psa

Pismo TV B92

Poštovani novinari,
 

Izražavajući iskreno poštovanje prema vašoj teškoj i „trnovitoj“ profesiji, naročito u ovim našim „zapuštenim i tranzicionim“ uslovima, a posebno prema vama koji radite za kuću kao što je TV B92, moram da kažem da iskreno žalim što je emitovan juče u vestima (ni manje, ni više!) prilog o psima u Mirijevu. A šteta naneta istini kao i tim jadnim stvorenjima je nenadoknadiva.
 

Kako je do toga došlo zaista ne znam, ali jedno je sigurno a to je da ste bili žrtve manipulacije i globalno i lokalno. Globalno pored podsetnika koji vam dostavljam u prilogu, želim samo da dodam da su psi u Beogradu masovno pobijeni, naročito za vreme vanrednog stanja, a ostale su samo male „oaze“, od kojih je Mirijevo samo jedna, jer tu stanujemo mi, njihovi lokalni zaštitnici, tako prikazivanjem „oaze“ svakako se ne može pružiti prava slika situacije na terenu. Lokalno, uvučeni ste u priču gde g. Branko (Brka sa bradom) zvani Crnogorac (koji se pojavljuje u vašem prilogu zajedno sa njemu sličnima) prebija i lomi nogu g. J. P., zvanom Joca Francuz, starom čoveku koji hrani i voli te pse i koji je upravo zbog toga vodio spor pred sudom protiv dotičnog. Kada je februara meseca o.g. u 7,10 ujutro živ poliven benzinom i zapaljen BB pas u istom tom Mirijevu, nijedna kamera nijedne TV nije bila „slobodna“ da to snimi! Ko može tako nešto da učini svakako nije normalan, ali problem je u tome što taj neko slobodno šeta i što „nadležne“ službe za njega ne postoje, a takvih je nažalost mnogo!

Uređivačka politika jedne kuće je naravno njena stvar, ali samo želim da vam skrenem pažnju da je pitanje pasa veoma osetljiva tema, kojom se svakako treba baviti, ali na daleko ozbiljniji, sveobuhvatniji i promišljeniji način. Pošto pročitate Podsetnik u prilogu, pitajte se da li jedna kuća kao što je vaša treba emitujući takve ad hoc priloge da se svrsta na stranu nasilništva, primitivizma i onog vremena od kojeg smo jedva utekli… dok se mi drugi svojski trudimo da sa lica Srbije skinemo sliku primitivizma i zaostalosti kojom nas je žigosao bivši režim.
Ja lično ne želim u to da verujem, barem ne kada je vaša kuća u pitanju.

Koristim ovu nesrećnu priliku da vas obavestim da je od juče zvanično registrovana nova nevladina organizacija „Evropska inicijativa 17“,  koja je osnovana sa ciljem da se svi zajedno izborimo za red, kulturu mišljenja, življenja i ponašanja, za toleranciju te da u tom kontekstu i pitanje napuštenih pasa bude rešeno na način koji dolikuje savremenom svetu i koji će biti primeren našem putu ka Evropskoj uniji.

U tom smislu lično očekujem pomoć i saradnju svih elektronskih medija i pisane štampe, a stojimo vam na raspolaganju za svaku informaciju, dokaz ili bilo šta drugo.

Izražavajući žaljenje još jednom zbog te nepromišljenosti, želeći vam uspeha u vašem veoma odgovornom radu, molim vas da primite izraze mog najdubljeg poštovanja.


Predsednik „Evropske inicijative 17“ 

Beograd, 28. maj 2003.

Pismo Brižit Bardo Predsedniku Tadiću

Pariz, 25.april 2005.


Kabinet Predsednika
Republike Srbije
g. Boris Tadić
Andrićev Venac br.1
11 000 BEOGRAD
SRBIJA I CRNA GORA


Otvoreno pismo

Gospodine Predsedniče,

Srca slomljenog i ožalošćene duše pozivam Vas da se zauzmete da se napokon zaustavi gnusni masakr čije su žrtve ulične životinje u Srbiji. Brojna svedočanstva potkrepljena fotografijama koje ilustruju jeziva zlostavljavanja kojima se podvrgavaju ova nedužna bića, stižu do moje Fondacije i otkrivaju sav užas kampanja za njihovo istrebljenje koje se sprovode po nalogu nadležnih vlasti.

Satanizovani u medijima, ovi ulični psi i mačke postali su, mimo svoje volje, paćenici i žrtve dela Vaše populacije koja izgleda nalazi sadističko zadovoljstvo u njihovom divljačkom mučenju. Paralelno, eskadroni smrti sistematski patroliraju svakim kvartom Beograda, da bi se masovnim trovanjem uništila nekolicina preživelih od istrebljenja. Deterdženti , kao i drugi proizvodi koji se koriste prouzrokuju nedopustivu patnju i agoniju. A šta tek reći o leševima pasa kojima je pažljivo odrana koža?

Znam da Vaša zemlja i Vaš narod nastoje da zaleče rane nasleđene sramnim i brutalnim ratom. Ali, to je bilo pre deset godina. Danas, došlo je vreme da se obnove lepe emocije i davno izgubljena humanost.

Saznanje o svakodnevnom jezivom postupanju sa uličnim životinjama prešlo je granice Vaše zemlje. Na Vaš narod upire se prstom, smatra se krvnikom i zločinački nastrojenim prema životinjama. Vaša prestonica postala je Bukurešt – ogledalo užasa. Ni Beogradski maraton, niti Evropsko prvenstvo u košarci 2005 ne mogu biti opravdanje za divljačko "čišćenje" grada. 

Vi imate moć da sve to promenite i da Srbiji vratite njeno dostojanstvo. Založite se za izradu nacrta zakona o zaštiti životinja, promovišete kampanje za sterilizaciju i vakcinaciju uličnih životinja po ugledu na Grčku ili Tursku. Naučite Vaš narod da životinja, makar bila i ulična, zavređuje naše poštovanje i naše sažaljenje. 

U nadi da nećete ostati gluvi na ovaj moj vapaj iz očaja, uveravam Vas g. Predsedniče, da uživate moje poverenje.


Brižit Bardo
Predsednica

 

  

 

Sačuvajte kao pdf fajl:

Pismo Brižit Bardo

Odgovor predsednika Srbije Borisa Tadića