CNR sistem – humano rešenje prava pasa na život

EI17 je napravila Program 2005. i predala ga gradu, deklarativno svi su se oduševili, ali... završio je u nečijoj ladici! Što je, nažalost, i za očekivati u ovoj sredini. No, zašto ga pominjem?

Pominjem ga jer bez ubijanja rešava problem zato što je rezultat ogromnog iskustva u svim varijantama i CNR i azila! Ne mogu naravno da ga prepričam, ali suština je u tome da se primeni decentralizacija problema i da se u svakoj mesnoj zajednici, znači ne samo opštini, problem rešava shodno zatečenom stanju, ne samo u smislu broja pasa, već i mreže staratelja! On predviđa izgradnju mini azila po opštinama, naravno ne na opštini Stari Grad, da ne bude zabune! Beograd je ogroman grad i svako globalno rešavanje problema mega i giga projektima rizikuje da promaši cilj! Zato smo mi protivnici velikih gradskih azila! Veliki broj životinja na jednom mestu je stalni izvor zaraze i bolesti... a o uslovnosti takvog življenja da i ne govorim.

Mini azil znači najviše 50 pasa. Ti mini azili bi trebalo da budu infrastruktura za prihvat životinje u svakoj situaciji i treba da budu protočni...

Dakle, imperativ treba da bude život pasa, a modaliteti SVI postojeći i poznati! Zato treba kombinovati mini azile, intenzivno i od strane institucija organizovano i podržano (mislim na veoma konkretne zahvate) udomljavanje, a ne samo sporadično od strane NVO i štandova i CNR! U tom smislu zakon o dobrobiti mora da predvidi sve ove mogućnosti, kao i njihov boravak na ulici!

Problem je u tome što se neke organizacije izjašnjavaju i nameću sebe kao relevantne za predstavljanje svih životinja, a nisu kvalifikovane, niti imaju legitimitet za tako nešto. One ne priznaju, štaviše, javno se izjašnjavaju protiv nečega sto one ne poznaju! Takav stav je neprihvatljiv i samo otežava napore drugih za usvajanje odgovarajućih rešenja.

Jedno je jasno, a to je da je uslov CNR-a vraćanja psa na stanište! Ukoliko se ovo pravilo izigra, životinja strada i u tom smislu desilo se masovno stradanje sterilisanih pasa u prvoj godini primene Strategije i to je neprihvatljivo jer je to zaista ubijanje zivotinja na najnehumaniji nacin!

Ali, ako se pas vrati na stanište i ako se vrati staratelju, sistem funkcioniše!

Potpuno ste u pravu da čitava generacija ima relativno pristojan i dobar život za srpske uslove živeći pritom na ulicama!!!!!! Gde ima staratelja tu imaju dnevnu brigu, neki i kućice, nasrtaji na njih od strane necivilizovanih građana su zaustavljeni i zato CNR danas na nekim lokacijama odlično funkcioniše! Jasno je da je to veliki napor i velika konstantna borba, ali svaka žrtva donosi uspeh! Zato je mnogima „lakše“ da idu linijom manjeg otpora i da stvar reše „žrtvovanjem“ pasa! Ne treba zaboraviti da su psi „čistači“, te da vrše i ekološku funkciju i zato deo njih treba da ostane na ulici pod prethodno iznetim uslovima! Čopore treba "razbijati"!

Nijedan pas nije isti, kao ni čovek, s toga sam lično alergična na te opšte priče! Na ulici mogu da opstanu stabilni psi! Drugi psi, plašljiviji i nesigurniji, mogu da skreću pažnju na sebe i ne bi trebalo da budu na ulici, ALI NISU AGRESIVNI! Štaviše, baveći se uličnim psima preko 12 godina, samo sam lično jednom prilikom naletela na „nezgodnog“ psa, ali i on se smirio pravilnim postupanjem sa njim!

Zato mi koji smo na ulicama u direktnom kontaktu sa tim istim psima o kojima mediji pisu i pričaju na opšte poznat način, treba iz medija da saznamo KAKVI SU ONI? Zato zaista zaključujem da su psi onakvi kako se vi prema njima ponašate! Mi nemamo nijedan incident da je neki pas nekog od nas povredio ili bilo šta slično za sve ove godine! Onda se pitate kada vas mediji informišu o kakvim to psima oni pričaju, gde se oni nalaze jer mi koji smo na ulicama TAKVE NE VIDIMO!

Evo, detalj, malopre je zvala neka žena da mi kaze da na jednoj lokaciji ima njih 15 (uvek lažu i dodaju) i da je to strašno jer oni ne mogu da prođu, a ja ih pitam zasto? Odgovor je mi se plašimo, šta ako... Dakle, sa ljudima treba puno raditi i bukvalno ih edukovati, a za fobije, postoje stručnjaci...

CNR podrazumeva agresivnu i otvorenu podršku nadležnih i medija, što je izostalo... zbog cega radimo u dodatno težim uslovima.

Nova no kill strategija, verovali ili ne, predviđa sterilizaciju SVIH VLASNIČKIH PASA!!!!!!!!!!???????

Ne znam, ali da li možete da verujete da je to nekom palo na pamet uopšte? Da li možete da verujete da neke NVO za zaštitu životinja se za to bore?????? Da li možete da verujete da se one bore, de facto, za istrebljenje čitave vrste?????????

Zašto? Pa zato, a to sam vec malopre rekla, to je linija manjeg otpora jer zaustavljanje „dolaska“ novih pasa i uopšte „gombanje“ sa ljudima je težak i komplikovan put i zato je mnogo lakše opet „udariti“ po psima, a sve tobož humano, napredno, svetski i jos „rešavamo“ problem! Rešavamo – da... istrebljenjem vrste!

Samo još da dodam u vezi sa azilima! Brojne NVO u svetu su odlučno protiv života životinja u azilima jer to je život u ZATOČENISTVU!!!! TAKAV ZIVOT JE PROTIVPRIRODAN i prva Fondacija Brižit Bardo je takođe protiv toga! Sada ja pitam neke NVO kako mogu da se istovremeno bore protiv cirkusa, a sa druge strane bore se za život pasa u azilima! I jedno i drugo je isto, protivprirodan život u zatočeništvu!

U ovoj zemlji imajući u vidu ukupne uslove, kao i „kadar“ koji je uglavnom zaposlen u tom sektoru, pa još toliki broj životinja na jednom mestu, zar neko stvarno veruje da tu išta može da bude humano???? Ko će da kontroliše šta se i kako se radi?

Drugo, u Srbiji demokratija je „mlada“, što znači da je politički, institucionalno i pravno dosta nestabilna zemlja jer svedoci smo svaki dan voluntarizma brojnih moćnika. Sutra se promeni vlast, i već izgrađeni no kill, na primer, azili, ODLUKOM TOG NEKOG MOĆNIKA POSTANU KILL AZILI? Šta onda?

Da zaključim, treba o svemu veoma voditi računa i misliti mnogo unapred pre nego se neka NVO za zaštitu životinja založi za neko rešenje!

Danica Drobac
Predsednica EI17

(28.11.2008.)

Seka Aleksić i vukovi - saopštenje za medije + kako ga je preneo dnevni list Pravda

Beograd, 19. januar 2010.

Saopštenje za novinare povodom korišćenja vukova kao scenografije prilikom promocije novog CD-a Seke Aleksić na splavu «H20» i najavljene tužbe protiv Udruženja za zaštitu životinja «Feniks»

«EI 17» veruje da estradna umetnica Seka Aleksić voli životinje jer i sama ima pse i mislimo da joj nije bila namera da na bilo koji način ugrozi bilo koje druge životinje, pa ni vukove koji su bili deo scenografije. Takođe, verujemo da se ona lično nije bavila organizacijom spektakla, već verovatno njeni saradnici koji su, po svemu sudeći, propustili priliku da je ispravno upute i savetuju.

Skupština Srbije je 1. 06. 2009. usvojila Zakon o dobrobiti životinja i on je «lex specialis» u ovoj oblasti. De facto uvodi «revolucionarne» promene u poimanju i postupanju sa životinjama, posebno u Srbiji koja nema tradiciju u toj materiji. Štaviše, duboko u svesti ovdašnjih ljudi uvreženo je mišljenje da svaka životinja bezuslovno služi čoveku, što se baš ne uklapa u koncept dobrobiti! Svesni smo da je donošenje zakona jedno, a promena svesti posve drugo, zato verujemo da je to posredi, a ne zla namera!

No, takav događaj sigurno je najavljen u svim medijima, s toga se pitamo zašto nadležni nisu reagovali blagovremeno? Istim povodom, podsetimo se «Farme», emitovane na TV «Pink» (slučaj ćurke kojoj je Toma sekirom odsekao glavu?!) i da su na prijavu Udruženja inspekciji, organizatori pozitivno odreagovali što je za svaku pohvalu! Međutim, zar treba samo Udruženja da štite zakonitost? Budući da se radi o novom Zakonu i novom pristupu životinjama, veoma smo svesni da će novi koncept dobrobiti teško sebi krčiti put u ovoj sredini, zbog čega i iskazujemo ovom prilikom iskreno razumevanje za sve, osim za nadležne čiji je to posao, jer da ga rade, možda ovakvih nesporazuma ne bi bilo!

Udruženje «Feniks» je samo poslalo prijavu veterinarskoj inspekciji da proveri zakonitost spektakla iz ugla dobrobiti životinja (članovi 8. i 9.). To je moglo da uradi bilo koje drugo udruženje, ili pak pojedinac, jer upravo član 3. Zakona o dobrobiti životinja takvu obavezu nalaže svima! Uostalom, zašto donosimo zakone ako niko nema nameru da ih poštuje?

Na ličnom planu potpuno razumemo reakciju Seke Aleksić na naslove «zlostavljačica životinja» i tome slično po novinama! Svakog bi tako nešto pogodilo, a posebno onog ko voli životinje! Međutim, smatramo da je senzacionalizam u pisanju dela javnih glasila zaista preteran – koliko god razumeli potrebu za uvećanjem tiraža, ipak smatramo da se neka granica mora poštovati.

Dužni smo ovom prilikom da se osvrnemo na izjavu Vuka Bojovića datu tim povodom da su udruženja «gamad i ološ»! Izjava je veoma uvredljiva i neprimerena civilizovanoj komunikaciji! Iako verujemo da na nas nije mislio, takve paušalne negativne izjave su nedopustive jer neizostavno narušavaju ugled i moralni integritet svih zaštitara u javnosti! Ako je mislio na neku određenu organizaciju, zašto je nije imenovao? No, koncept zoološkog vrta kakav je u Beogradu zaista je prevaziđen u svetu jer se prave tzv. safari parkovi, u kojima zatočene životinje imaju veliki prostor i slobodu kretanja, što je daleko primerenije potrebama njihove vrste i svakako humanije! Kao i Fondacija Brižit Bardo, ali i druge svetske organizacije, «EI 17» je apsolutno protiv života životinja u zatočeništvu za potrebe čovekove zabave!

Svedoci smo da je korišćenje vukova u estradne svrhe izazvalo opštu pomamu, Saša Popović je molio Seku da vukove dovede u «Grand», a već su bili i u «Amidži šouu» kod Ognjena. Možda još neko iskaže interesovanje i upravo zbog toga molimo Seku Aleksić, kao ljubitelja životinja, da to ne čini, posebno što ona lično ima svoje mesto pod estradnim suncem i bez takvih egzotičnih scenarija. Time bi ličnim primerom pokazala da je dušom i telom na strani životinja, ali bi kao javna ličnost postala prvi promoter i zagovornik poštovanja životinja, što je preko potrebno jer je odnos prema životinjama i njihovo stradanje u ovoj sredini zaista postalo neizdrživo! Svaka životinja je osećajno biće i oseća bol, strah i stres i nema nijedne koja se ne plaši jakog zvuka, vatre, gužve, jer su njihova čula mnogo istančanija od naših.

Kao Udruženje koje postoji sedam godina, koje ima par stotina pasa na ulicama Beograda i 200 zbrinutih u našim mini azilima na obodima grada i koje svakodnevno radi sa psima, čiji je predak vuk, veoma dobro poznajemo vrstu i svedoci smo bili njihovog ogromnog stresa samo zbog petardi ovih prazničnih dana!

Ovih dana mnoge pse su nam potrovali loši ljudi koji mrze životinje. Zato pozivamo Seku Aleksić da udomi makar jednog našeg psa mešanca, time bi ga usrećila, ali bi i tu bila prva jer bi takvim činom podstakla i druge javne ličnosti da udome ponekog mešanca što bi, uz malo sreće, mogao da postane trend u ovom društvu, a pomoglo bi svima: pre svega psima, ali i promeni odnosa prema njima, posebno što za tu ugroženu kategoriju – napuštenih životinja, niko ništa u ovom društvu ne čini! Pošto je ona idol mnogim mladima, sigurno bi takav njen potez doprineo da deo omladine prestane da šutira pse!

Verujemo da će Saša Popović pravilno razumeti našu molbu, posebno što je uvek potvrđivao da je istinski privržen kodeksima dobrog ponašanja, s toga ne sumnjamo da će uvažiti punim plućima i ovaj o životinjama.

Predsednik «EI 17»
Danica Drobac
063 8 402 643

 

---

Evo kako je naše saopštenje preneo dnevni list Pravda:

Nasilje dece nad životinjama: Saopštenje koje nijedne novine nisu prenele, valjda nije "zgodna" tema, a danas se čudimo nasilju među decom! Da jesu, možda bi neko "reagovao" i možda danas ne bi bilo nasilja u tom obimu? Sklonost, ovde, da se stvari stavljaju pod tepih – "najskuplja" je!

Beograd, 20. septembar 2006.

Hronologija krvavog septembra u Beogradu – dečje “igre”

Početkom septembra o.g. ćerka saradnice EI17, J.P., lepog i toplog jesenjeg popodneva odlučila je da sa drugaricom ode na sok u kafić na Tašmajdanu. Jedva da su se približile kafiću, čule su strašno mjaukanje. Tragom očajničkog vapaja, pošle su da vide o čemu se radi. Slika koju su ugledale bila je čisti “nadrealizam”! Malo crno mače, ne starije od 3 meseca, zapomagalo je i stajalo nevino i bespomoćno pred dečakom i devojčicom , ne starijim od 7,8 godina, a devojčica je bacala kamene blokove na malu macu!!! Užasnuta J.P. je potrčala sa drugaricom ka maloj maci, a devojčica je samo izustila da “moli da se to ne sazna” i pobegla sa svojim drugom sto je brze mogla! J.P. je krvavu i izubijanu macu uzela u naručje, odvela u privatnu veterinarsku ambulantu “La Mamma” u nadi da će, možda, ipak moći maci život da spase. No, spasa nije bilo, te je platila veterinarima da je eutanaziraju! Kao "sveže" punoletna mlada bića, J.P i njena drugarica da dana današnjeg, ne mogu da se oporave od šoka koji su doživele, niti uspevaju tu traumu da zaborave, a verovatno i nikad neće! Nečije zapušteno dete ih je obeležilo za čitav život!

Takođe početkom septembra, u naselju Medaković III, u ulici Braće Srnić, 25-39, maloletni S., učenik petog razreda, sa svoja druga NN maltretirao je malog psa “Simu”, tako što je, između ostalog, pucao metkiće u uši psa, sto su očevici videli! Kada su njegovi roditelji dobronamerno opomenuti, sutradan je isti pas “Sima” nađen u jezivom stanju! Polni organ mu je bio izvučen  i sav u ranama od heftalice, a pas je bio sav u lokvi krvi. Nastupila je infekcija i urađena je hirurška intervencija, ali sve je bilo uzalud , organ nije mogao da se vrati i umro bi od sepse, zato je, nažalost, na kraju pas eutanaziran!

EI 17 kao organizacija koja je posredstvom mreže svojih staratelja uličnih BB i drugih sterilisanih pasa, kao i drugih saradnika na ulicama ovog grada prisutna skoro 24 sata dnevno, ovim povodom saopštava i upozorava  na zaista devijantno ponašanje brojne dece mlađeg uzrasta od 5 do 12 godina kojima je jedina "zabava" iživljavanje nad jadnim uličnim životinjama. Bilo bi utešno da su gore navedeni primeri izolovani, ali, nažalost, nisu jer se radi o pojavi koja je toliko rasprostranjena da izaziva našu duboku zabrinutnost i alarmantno upozorava da svi učesnici u procesu vaspitavanja i obrazovanja  dece, od roditelja do škole i svih pratećih nadležnih institucija i službi, moraju pod hitno da preduzmu sve neophodne mere! Naše iskustvo svedoči o tome da roditelji najčešće pojma nemaju šta im deca rade satima slobodno pušteni na ulice ovog grada. Takođe znamo, da brojni ujedi dece nastanu kao rezultat maltretiranja tih pasa, međutim sigurno da neće priznati ni svojim roditeljima šta su zapravo radili, a kamoli nekom drugom! Konačno, ta deca su budućnost svih nas i naše zemlje, pa šta nas to onda čeka?

Zlostavljanje i pokušaj ubistva psa – saopštenje za medije

Beograd, 29. 12. 2009.

Obaveštavamo javnost da je ovog vikenda NN lice zlostavljalo psa i pokušalo da ga ubije, a to je samo jedan u nizu napada na ulične životinje u talasu višegodišnje agresije prema njima koji ne jenjava... a divna novogodišnja „čestitka“ beogradskim psima!!! U Čelebićkoj ulici na Miljakovcu, nepoznati počinilac je napravio ručno omču koja je sastavljena od niza manjih žica i pokušao je psa Vučka, mešanca o kome brinu naši staratelji i članovi, da uhvati, nameru možemo svi da pretpostavimo!?

Pretpostavljamo, pošto barem dobronamernih očevidaca, nažalost, nema, da je pas nekako uspeo glavu da izvuče iz omče „domaće radinosti“, ali u begu ona se usekla u donji deo tela, oko prepona i samog organa! Pas je doživeo strašne traume i satima nakon toga nije dozvoljavao da mu se pomogne od straha! Da mu nije pružena pomoć, uginuo bi u najstrašnijim mukama! Veterinar je morao psa da sedira da bi mu se pomoglo i jedva je i on useklu žicu po celom telu uspeo da skine: naravno ostale su duboke i bolne povrede! Pogledajte sami snimak intervencije.

No, nije „slučajno“ što se takva strahota dešava u Čelebićkoj ulici jer ona izbiljno konkuriše Mirijevu, čuvenom po zlu prema životinjama! Ni manje ulice, ni manje pasa, međutim mržnja, progon i maltretiranje pasa je dostiglo neizdržive razmere, iako ni jedan jedini taj pas nikoga nikad nije dirao! Takvi se uvek služe zamenom teza i sopstvenu agresiju i mržnju podmeću psima koji ne mogu da se brane jer ne govore „naš“ jezik! Dokle je to išlo dovoljno je reći da psi konstantno „nestaju“ na toj lokaciji, da je predsednik kućnog saveta „zabranio“ našoj članici da ulazi u zgradu u kojoj ima stan u vlasništvu jer ima psa (?!!!), kućice za pse stavljene ispod samog prozora staratelja su im „smetale“ iako se nalaze bočno, prijavljivali su ih inspekcijama, mi se sudski sporili i dobili, ali kućice su, u međuvremenu nestale, tj. ukradene su ili su uništene!

Pravi rat besni između nas i takvih stanara, treba li reći da je naš član isti ovaj vikend izašao iz bolnice posle operacije kancera i šta ga je dočekalo po izlasku? Imaju li pravo normalni ljudi da žive kao sav normalan svet? Više je nego očigledno da nemaju! Podsećamo da psi po Strategiji koju je Grad usvojio imaju pravo da budu na ulici, da novi Zakon o dobrobiti daje pravo svim životinjama na sklonište (član 6.), pa i psima na ulici, da takvi stanari krše sijaset zakona, ali vrše niz krivičnih dela takvim svojim ponašanjem (212, 269, 268, 343 KZ RS), da psu nije u prirodi da napada čoveka i ako ih niko ne dira neće reagovati, a lajanje nije „napad“ već jedini „jezik“ psa, a stara izreka s pravom tvrdi da „pas koji laje, ne ujeda“!

Prostaci su agresivni i isključivi i ne mora niko da voli životinje, ali ako je došao u grad da živi mora da se nauči građanskoj tolerenciji! Takve umesto neko da sankcioniše i edukuje, oni „kolo vode“ i doslovce nekažnjeno sprovode teror nad psima i ljudima koji ih štite! Pogledajte snimak psa koji je proglašen od takvih iz iste te ulice da je „zver“ koja ujeda sve živo! Snimak je napravila osoba koja samo tu šeta, eto kako „reaguje“ na nepoznate ako se psu normalno priđe!

Ako iskreno želimo da se pridružimo EU onda smo dužni da prihvatimo njen sistem vrednosti i civilizovanog sveta. Zaista je kucnuo poslednji čas da se prenemo i javno se distanciramo kao društvo od ovakvih „sistema vrednosti“! Ne može da se toleriše ni u jednoj demokratskoj državi koja sebe smatra iole civilizovanom ovakvo divljanje polusveta i primitivaca. Ljude koji vole i imaju svoje kućne životinje neretko gađaju u glavu jabukom, krompirom, lukom sa takvih prozora, iako su se po propisima vladali!

Svi ti koji su „pobegli“ od životinja ne žele da dele novo mesto stanovanja sa njima, pa čak ni u stanovima ljubitelja, o uličnim – da i ne govorimo! U tom smislu zaista pozivamo javnost da osudi ovakav izopačeni monstruzni čin, a nadležne da, svako u okviru svog delokrug posla, intenziviraju svoje napore u cilju primene važećih zakona! Stvarno, dosta je bilo....

 

Vučko iz Ćelebićke VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

Trovanje slavne Muki - saopštenje za medije

Beograd, 15. mart 2009.
SAOPŠTENJE ZA NOVINARE - APEL

Još jedno svirepo ubiajanje psa otrovom u Mirijevu, javni protest EI17 zbog kontinuirane hajke u medijima protiv pasa koja ima za posledicu češće stradanje i ljudi i pasa i poziv novinarima da se odgovornije i ozbiljnije bave ovom temom, ali i da nas izvuku iz pošasti primitivizma u koji sve dublje i dublje tonemo

Vest da je još jedan pas, pod okriljem noći, mučki i na izrazito surov način, ubijen otrovom dosad nevidjene „efikasnosti” i svireposti, nije više ni vest! Ubijaju ih „građani” svaki dan i to godinama! Ovaj pas, ženka Muki – čije ime sadrži svu simboliku položaja svih uličnih pasa ovog grada, nije samo dobri pas koji nikome nije naudio, već je i dragocena investicija jer je sterilisana novcem poreskih obveznika u Ovči 2004. godine. Naša Muki je, kao i svaki sterilisani pas, bila noseća karika u humanom rešavanju prekobrojnih napuštenih životinja jer sterilisan pas nema sposobnost reprodukcije. Bila je nosilac kampanje Fondacija Brižit Bardo bilborda 2005. u prilog beogradskih pasa i protiv njihovog tadašnjeg masovnog ubijanja u Ovči. Ali i naše kampanje protiv trovanja uličnih životinja u Beogradu „Mi nismo đubre”, ne sluteći da će tekst na baneru gde je bila njena slika „Da li sam ja sledeća žrtva trovanja” i nju pokositi četiri godine kasnije!!! Toplu i ljudsku priču o drugim vidovima „investiranja” u našu lepu i predobru „Muki” i njenim ličnim kvalitetima, ćemo preskočiti, svesni da u ovoj zemlji, u ovom trenutku, „obična” i topla ljudska priča nije baš u žiži interesovanja većine medija. Bila je pod starateljstvom naše organizacije, lično sam o njoj brinula svih 365 dana svih ovih šest godina. Ne mogu reći da je bila pod našom zaštitom jer više je nego očigledno da nije! Nema zaštite od izopačene psihe i bolesnog uma! Još jedna nasilna smrt i velika bol bez cilja i svrhe samo zato što se „nekom može”!?

U pogledu sumnje na počinioca ovog krivičnog dela, sredinom januara o.g. doprla je do nas priča o ženi koja se javno „hvalila” kako godinama uspešno truje pse po Mirijevu i da će „srediti” i one pse kod bivšeg „C Marketa“, gde je i Mukica prebivala, ali da neće da koristi kreozan jer se oko njega diže velika buka, već da je smislila nešto novo od čega će psi da padaju „kao snoplje“! Ta žena, verovali ili ne, prodaje sveće u novoj crkvi u Mirijevu! Odmah smo reagovali i obavestili i starešine crkve i policiju! O savesnom radu, nema ni govora. Da je tako, Muki bi danas bila živa! Kako je moguće da najavljen zločin nije sprečen iako su nadležni zaista blagovremeno upozoreni? Mada u Mirijevu ima i jak anti-pseći lobi u nekim strukturama koji vodi pravi rat s ciljem da se „reše“ svih pasa na opštini Zvezdara! Mirijevo je naselje u kome trovanje pasa kontinuirano traje. U ulici Miroslava Krleže, koja je u produžetku stanice policije, za manje od godinu dana otrovano je preko 20 uličnih životinja! Policija ispunjava samo formu, ali joj nije stalo da trovače identifikuje i procesuira. Na dotičnu „bogomoljku” osnovano sumnjamo jer je Muki „pokošena kao snoplje” i u takvim mukama je izgubila život da je ja, od izobličenosti i nenormalne količine tekućina, nisam ni prepoznala u prvi mah! Kako je moguće da žena takvog (ne)morala radi u crkvi i kako iko u vreme posta, kada se treba uzdržavati i od loših misli, čini ovakve zločine!?

Policija je odmah došla, ali pored najbolje volje prisutnih policajaca, nije bilo moguće napraviti uviđaj - bilo je 2,00 ujutro! Treba „zamoliti” izvršioce krivičnih dela da ih ubuduće zločine vrše u radno vreme!? U luku do 2 metra od mrtve Mukice bilo je raznih otrovnih tekućina. Sve to je ostalo na pločniku! Epilog: Muki smo sahranili, a ja sam kao prava „domaćica” sa vodom i Domestosom(??!!) „saprala” tekućine! Otišle su u kanal za kišu?! Policija nije kriva, takav je sistem i takva je praksa! Inače, Mirijevo se izdvaja po broju i svireposti kontinuiranih zločina nad psima.

Nažalost, ubijanje pasa i mačaka u režiji „građana” odavno je postalo masovno. Nezainteresovanost i nestručnost svih nadležnih da spreče ova nastrana i delikventna ponašanja, su svakako razlog tome, ali i jednostrano tretiranje teme u medijima. Godinama unazad usvojena je matrica da je pas najveća društvena opasnost. Druga strana uglavnom ne nailazi na interesovanje medija! Podgrevanjem ugroženosti ljudi, posebno dece, stvara se atmosfera linča i savršen "„alibi” za „samoodbranu” „građana”?! Srbija MORA da se reformiše i civilizuje, a mediji da to podrže i edukuju građane.

Na ulicama besni pravi rat! Ni jedan jedini trovač nije uhvaćen, niti procesuiran iako su stotine pasa pa i onih vlasničkih ubijene! Niko nije čak ni javno osudjen jer se nadležni nisu oglašavali! Čemu zakoni ako ih ne primenjujemo ni u slučaju krivičnih dela? Da li to znači da svako može da radi sta hoće sa živim bićima na ulici? Zar su te životinje do te mere obespravljene, a hrlimo EU! Zašto mediji ne promovišu humanizaciju društva i civilizovanje izvesnih grupa? Novinarsko pravilo o dve strane, u ovom slučaju, odavno je nestalo. Način na koji se piše o psima je zabrinjavajuće devijantan i odneo je prevagu nad zdravim! U takvom ambijentu svi poremećeni dobijaju medijsku pažnju, ali i slobodu da ubijaju jer čine „društveno korisnu stvar”, umesto da idu u zatvor! Pod parolom „ugroženosti”, svako će medijski biti uvažen. Na delu je medijska diskriminacija i javnost ostaje uskraćena! Takva neinformisanost, onih koji treba nas da informišu, ipak je nedopustiva!

Zašto protest EI17 ?
Gospodo novinari, predstavnici Sedme sile koji imate moć, ali i privilegiju da menjate odnos ljudi prema pojavama, da krojite društvene vrednosti i model ponašanja nemojte nasedati izađite na teren i sami proverite i pokušajte da saznate šta se događa na ulicama Beograda? Čast izuzecima! Za sve kontaktirate samo ORCU koja baš ovih dana slavi nagradu za komunikativnost, blago njima čime se oni bave! U prilogu gde se pominje naše ime i naši psi, vi zovete njih da daju izjavu!? Gle čuda, oni pristaju, iako znaju čiji su psi!? Uglavnom se piše o ujedima, kako psi napadaju, a ni reč o pozadini takvih nemilih događaja? Istina je da ne veći procenat od 15% ljudi ima problem sa psima. Po svim podacima o ujedima, vlasnički psi drže apsolutni primat. Pored prakse da se često ujed podmeće uličnim psima; deo vlasnika pasa pravi ozbiljne probleme i tako ugrožava i ljude i druge pse; vlasnici pasa i dalje svoje pse nekažnjeno izbacuju na ulice svaki dan. Neka deca „se igraju” tako što pse gađaju kamenjem, kače im petarde na rep i pale ih, bacaju im petarde u kućice dok spavaju,„igraju se” sa štencima okoćene kujice, pa posle idemo odmah u Dnevnik sa temom „Psi izujedali dete” – zar nema ko toj deci da kaže da to ne sme da se radi jer je opasno po njih?!

Prva kategorija su ljudi ruralnih nazora koji psima ne priznaju pravo na život pošto od njih nemaju koristi u gradu, a kamoli u njihovom neposrednom okruženju! Ti ljudi proganjaju pse, (šutiraju ih, tuku ih, bacaju posude za vodu, ruše i pale njihove kućice), gde god da legnu, da bi se sklonili od kiše ili leda iako odlukom grada imaju pravo da budu na ulici!!!!! To su ljudi primitivnog ponašanja koji zastupaju tezu da pas ujeda jer jedino znaju za pse na lancu koji nikad nisu pušteni niti pomaženi! Jadni ti psi diljem puste Srbije! Druga kategorija su kinofobičari koji su, zajedno sa prvima, spremni na sve, samo da ne moraju da se susreću sa psima umesto da se ozbiljno pozabave svojim strahom! I jedni i drugi su neverovatno agresivni i nesvakidašnje uporni. Ovo pokazuje da je cela tema zatočenik izrazite, ali agresivne manjine koja teroriše većinu, a kojoj se u medijima daje prioritet i prostor čime se ujedno omogućava stvaranje potpuno pogrešnog utiska - da je njihov stav prema psima, stav većine! Time se javnost ozbiljno obmanjuje. Rekoh teroriše, jer ti agresivni ljudi ne prezaju od napada, čak i fizičkog, na ljude koji brinu i štite pse. Prete im, svakodnevno ih proganjaju baš kao i pse, ali o tome ni reč ne može da se pročita ili čuje! Na delu je zamena teza - agresivni ljudi napadaju pse, a svoju agresivnost uspešno podmeću životinjama jer niko nije bilo dovoljno zainteresovan da se ozbiljno time pozabavi! Kada bi ih samo ostavili na miru, ne bismo imali problema!

Svi psi na ulici se medijski tretiraju kao ujedljivi i opasni, iako nijedan pas – isto kao i čovek- nije isti! Posebno kada se radi o psima u Beogradu, koji može i mora da se pohvali kao grad koji se još od 2002. bavi sterilizacijom pasa. Na ulice se vraćaju samo oni sterilisani psi koji su prošli testove ponašanja! Dakle, apsolutno su miroljubivi i ne predstavljaju opasnost po građane! Obeleženi su trakama oko vrata da bi ih građani prepoznali. Ali, svaki dan neko od „sugrađana” skida trake! Kako je to moguće ako su toliko „agresivni”? Građani u trećoj godini primene Strategije nemaju čak ni osnovne informacije da bi razumeli i sarađivali, a toliko se piše o psima! Čime to objasniti? Promakla je suština!

Sve problema sa životinjama prave isključivo ljudi. Da li pomišljate koji je to profil osobe koja se iskrada u noći i ide da ubija životinju i to najstrašnijim sredstvima, otrovom? Nijedna smrt nije lepa, ni laka, a trovanje je najjezivija. Koji su to sadisti koji danas, 2009. imaju potrebu i slobodu da ubijaju? Kako je moguće da tako olako godinama preko toga prelazite, a oni su među nama i našom decom? Zar ne znate da taj koji ubija životinju može i čoveka da ubije? Samo nevidljiva nit deli jedno od drugoga!

Istina je da jedan deo, već pomenutih i definisanih kategorija, NEĆE pse na ulici! Njih ne zanima ni Strategija, ni EU. U dopisima pišu: smeta im čisti karton na kome pas leži, navodno zbog higijene! A samo na pola metra stoje kutije prepune đubreta? Nije higijena u pitanju, nego pas! Uriniraju u vodu za pse, vrše veliku nuždu pored kućica pasa, bacaju svoje kese sa đubretom u pseće kućice… Da li takvi treba da imaju prostor u medijima?

Ovih dana je aktuelna priča o predlogu zakona o diskriminaciji! Bavimo se pravima svih manjina, pa i seksualne, a mi koji volimo životinje potpuno smo obespravljeni: mi nismo diskriminisani, mi ni ne postojimo! Da li znate da iza svakog tog psa stoje brojni ljudi, poreski obveznici, lojalni, čestiti, pristojni i vaspitani koji ne bacaju đubre kroz prozor, ne pljuju po ulici, ne vrše nuždu na ulici, nikog ne povređuju i ne krše zakone ove zemlje? Da li znate da ih ti ljudi beskrajno vole? Da li znate da ti ljudi u ovim teškim vremenima od svog „parčeta hleba“ deo izdvajaju za njih? Da li znate, kada strada neki pas, koliko ljudi propati i doživi strašan emotivni gubitak, bol i stres? Da li znate da kada njih neko povređuje, povređuje i ljude koji ih vole? Da li znate koliko novca izbije iz džepa tim humanim ljudima neki „krapinac“ svaki put kada povredi nekog psa jer “mu se može”? Ko je dao tim zločincima i primitivcima sva prava, a nema nijedno? Zar se u ovoj zemlji ljubav i plemenitost zabranjuju ili još gore, kažnjavaju?

Kakav je to grad, zemlja, u kome se otrovi prve kategorije prodaju kao bombone? Kakav je to grad koji ne mari za zdravlje svojih žitelja jer se njegova životna sredina nekontrolisano truje i zagađuje na očigled svih? Čime se bavi ekološka inspekcija, osim progonom građana koji imaju više od dve životinje u stanu prema Odluci grada iz 1995. koju „nova” vlast nije stigla da promeni za sve ove godine!? Od 1996. do danas! Kako je moguće da ne postoji služba koja stručno vrši dekontaminaciju, već policija savetuje da se otrovi „speru” vodom”?

Mi postojimo punih šest godina i bavimo se samo psima na ulici. Zamislite kako je nama koji smo svaki dan sa tim životinjama na ulici, sa svakim novim psom koji se pojavi. Mi ih podižemo, sterilišemo, lečimo, hranimo i nikada, ali nikada ni jedan jedini nije zarežao na bilo koga od nas, a mi treba iz novina ili TV priloga da saznajemo da su ti psi ustvari zveri? Zato što niko nikad ništa nije proveravao, već je prenosio tvrdnje ljudi koji ih ne vole i koji lažu! Pas je i dalje najbolji čovekov prijatelj i onakav je prema vama kakvi ste vi prema njemu!

Istina je samo jedna a to je da se neumoljiva i nesvakidašnje agresivna manjina bori kao zver služeći se svim sredstvima, čak i fizičkom lividacijom uličnih pasa, ne bi li se rešila pasa na ulicama! Oni ruše sistem CNR/uhvati, steriliši,vrati/ koji je Beograd usvojio i koji sprovodi! Ali ne smetaju njima samo ulični psi, već i vlasnički u šta se uverila većina vlasnika pasa. Ne možete svog psa na povocu da izvedete a da vam svaki takav nešto ne dobaci, ne pokuša da zabrani da tu prođete, ili da u lift (valjda je njegov?) uđete. To je svakodnevni teror na svakom koraku. Valjda bi vrstu pas da „ukinu“? Po svom profilu, ne mare ni za šta, ponašaju se kao da samo oni žive ovde i “prave red” drugima. To je odlika primitivnih ljudi koji ne shvataju da okruženje u kome žive nije “njihova” okućnica, već da su došli u višemilionski grad u kome je uslov sine qua non suživota upravo građanska tolerancija! To zlo treba savladati, a takve ljude civilizovati. Mi vas pozivamo da nam pomognete na tom putu! Tek tada će Srbija moći legitimno da pretenduje da bude deo civilizovanog sveta. Grad će biti čistiji, urbani duh Beograda od nekoć će se povratiti!i! Molimo vas da ozbiljnije pristupate ovoj temi koja nimalo nije tako laka ni površna kao što možda izgleda na prvi pogled, a veoma je dobra prizma za sagledavanje brojnih društvenih tokova u njegovim različitim segmentima!

Saopštenje jeste neuobičajene forme i dužine, ali i „neobičnost” stanja u sektoru i izveštavanja o njemu je jednako velika! Iskreno se nadam da ovaj trud neće biti uzaludan ovog puta i da će se ipak naći neko ko će imati sluha da ovo ludilo okonča! Standardna saopštenja o psima koje su ubili „građani” su prevaziđena - da bi u ponekim novinama izašlo dva, tri reda. Obim zločinačke aktivnosti odavno je dobio neprihvatljive razmere i zašao je u veoma ozbiljna područja kao što su: pravo na zdravlje, pravo na zdravu životnu sredinu i osnovna ljudska prava koja se na ovaj način uskraćuju većini građana! Odavno je ovakva pojava prestala da bude priča o - ubijenom uličnom psu!
U zdravoj atmosferi, ubice se ne bi usuđivale da tako nešto učine u strahu da ne budu otkrivene, osuđene i javno osramoćene! Ovako, navali narode pravo u – sunovrat!

Poštovani prijatelji novinari,
Nije nam namera bila da vas kritikujemo, već prevashodno da vam predočimo pravo stanje stvari i da vas upozorimo na persuazivne sposobnosti određene grupe. I mi smo u početku nasedali, samo naša je pozicija bila drugačija: imali smo mogućnost da na terenu proverimo svaki navod! Ovim smo hteli da skrenemo vašu pažnju i pažnju javnosti na marginalizaciju i potpunu obespravljenost čitave jedne armije dobrih i plemenitih ljudi koji godinama u tišini rade društveno koristan posao svojim sredstvima, trpeći teror, nepravdu i veliku bol! Njihov glas se dosad nije čuo!
Ovo je i „hommage” njima, našim članovima, ali i svim drugim za vas anonimnim pojedincima koji zavređuju da se kaže da i oni postoje!
Ovo je „naša” javna ispovest za sve godine tlapnje!
Hvala vam na strpljenju i razumevanju!

P.S. Pre par dana ispred „Maxija” u Miljakovcu, otrovana su dva psa!
Jutros kod „Trudbenika“ otrovano je 7 pasa!!!!!!!
Sutra……?
Prekosutra…..?

 

 

 

Komunalna policija – velika zabrinutost kakvu će ulogu igrati prema psima

Već izvesno vreme primamo veoka veliki broj poziva ljudi vlasnika i staratelja pasa i svi do jednog iskazuju veliku zabrinutost zbog rada nove komunalne policije!  

 

Letimičnim čitanjem novog Zakona koji uređuje njihov rad, jasno je da su joj data velika ovlašćenja i u tom smislu to je prava policija, od pendreka do lisica! Zabrinutost proističe, pre svega, iz korpusa podzakonskih akata i zakona koji uređuju komunalnu delatnost, koji apsolutno pravno ne „prepoznaju” pse na ulici, a kamoli njihove kućice! Iz iskustva brojnih vlasnika pasa znamo da se namera Grada, još prošla Komisija za praćenje Strategije, g. Marković, da uvede red u materiju pretvorila u najstrašniju represiju i maltretiranje ljudi koji su svoje pse šetali beogradskim parkovima! Pljuštale su najstrašnije kazne! A problem daleko od toga da je načet u smislu rešavanja jer su se progonili žene sa pudlicama, a žestoke momke sa jačim rasama, niko se nije usudio išta da pita! Svedoci smo da se svaki pokušaj uvođenja reda, koji ima duboki razlog i koji je istinska potreba, pretvorio u teror i iživljavanje, ali i svoju surptonost jer ciljana grupa nije ni dotaknuta!

 

Položaj pasa na ulici po CNR i Strategiji inače je na klimavim nogama jer nijednim aktom oni nisu učinjeni pravno vidljivim! O materiji kao što su kućice tek da ne govorim jer progon je strašan i ne prestaje, iako je sve oko njih problematično do bola: od vršenja velike i male nužde, do bacanja đubreta bukvalno gde kome padne na pamet, odlaganje otpada, sekundarnih sirovina, masovnog pljuvanja po ulicama, posebno mlade generacije, otresanje nosa, to je specijalitet starije generacije! Jedno je jasno, a to je da HITNO treba ceo korpus pravnih akata prilagoditi novonastaloj situaciji, ali i POTREBAMA jer šizofreno postupanje gradskih službi na dva različita nivoa je inače postalo neizdrživo jer niži nivo stalno poništava veliki benevolni rad na terenu i to gde nema problema, umesto da se ide dalje... Jedni grade, drugi ruše...

Višedecenijski teror trovanja uličnih životinja

Sećamo se svi, nekad davno, da se jedva moglo pročitati u novinama da neko u Beogradu truje životinje. Bilo je veoma retko... To je bio „manir” u selima... Komšije se zavade, jedan drugom potruju životinje od kokošaka do pasa i mačaka! Od devedesetih godina pa do danas to je teror koji ne jenjava u samom Beogradu!!! Stotine pasa i mačaka su ubijene trovanjem za ove skoro dve decenije i.... ništa! Ne postoji nijedna iole civilizovana zemlja, ili makar težila da to postane, koja apsolutno nemo i skrštenih ruku to posmatra evo dvadeset godina kao što to radi Srbija i Beograd!!

Sećam se da je samo januara 2005. u roku od nedelju dana otrovano 17 BB pasa na četiri lokacije: Mirijevo, Novi Beograd, Kumodraž i Višnjička Banja! Gde su „bezimeni”, tj. svima nama nepoznati psi, za koje nema ko da kaže da su uopšte postojali... plus vlasnički! Svaki dan, ali svaki dan neki nesuđeni „sugrađanin” ubija pse i mačke jer „mu se može”...

Evo ovih dana, od kraja decembra u Denkovoj bašti tri nedelje neko ne prestaje da baca kreozan! Jedan pas je uginuo, drugi je jedva preživeo! Juče je u osnovnoj školi, u školskom dvorištu (???!!!!) nađena puna kesa neke hrane sa kreozanom!

Prekjuče na Novom Beogradu otrovana je ženka čipovana na EI17, a par dana pre toga, uginula je druga ženka od petardi: dobila je infarkt, bila je srčani bolesnik! Takođe, ovih dana u Jurija Gagarina otrovana su 3 psa... spisak dobrih i sterilisanih pasa koji su nosioci rešenja problema njihove prekobrojnosti je predugačak jer ubijaju ih svakodnevno!

Baratanje otrovom od strane neovlašćenih lica nije dozvoljeno! Sejanje otrovnih supstanci po javnim površinama je krivično delo izazivanja opšte opasnosti! Ubijanje životinje je krivično delo, takođe, po Krivičnom zakonu Republike Srbije. Dalje, kreozan kao obojen pesticid ZABRANJEN JE ZA UPOTREBU zbog visoke toksičnosti i duge karence pre par godina u ovoj zemlji! Ako je sve to tako, a jeste, kako je moguće da se i dalje MASOVNO TROVANJEM UBIJAJU BEOGRADSKE ŽIVOTINJE? Odgovor je vrlo jednostavan, ali i posve poražavajući! Nadležni, svi u lancu sopstvenog delokruga, uopšte nisu zainteresovani čak da zakon primene! Policija je uglavnom polupismena i većina sprovodi u radno vreme i za platu – lični stav! Osim rukovodećeg kadra i čast izuzecima kojih uvek ima, niži radnici nisu hteli ni da izađu na teren! Mi treba da im objašnjavamo šta zakon nalaže?! O inspekcijama da ne govorim, a najtragičnije od svega je što ne postoji nijedna specijalizovana služba za dekontaminaciju! "Sapiru" kako reče jedno službeno lice, vodom...!!! Osim šintera da pokupe leš, nema nikog... Sistem je primitivan i ne raspolaže potrebim mehanizmima, a hoćemo u Evropu i beli svet... Zakon ne pravi razliku između bića krivičnog dela što znači da bi policija u svakom slučaju kada nepoznati izvršilač izvrši neko krivično delo trebalo da izvrši sve istražne radnje i iskoristi sve zakonske mogućnosti da otkrije izvršioca! Međutim, njima to ne pada na pamet! Ako na nekog sumnjamo da je on otrovao životinje, uz nalog dežurnog sudije, policija ima pravo da izvrši pretres stana! Pitanje dokazivanje nije jednostavno jer bi neko trebalo da prisutvuju takvom činu, ali duboko smo uvereni da je nekom zaista stalo da to prestane, valjda policija ima svoje metode, da bi se poneki izvršilac mogao identifikovati! Dalje, mediji, posebno TV Studio B prednjači i dalje u hajci protiv pasa. Takav ambijent na najdirektniji način daje „legitimitet” obračunu „građana” sa psima! Ta TV kao da nije shvatila da Grad više ne ubija pse!? Posebno što se finansira iz istog tog budžeta iz kog se finansira i sterilizacija tih pasa??!!!! Molili smo neke ljude čiji su vlasnički psi otrovani da tuže Grad! Do sada niko nije bio spreman da to učini, mi ne razumemo zašto jer jedino ako bi počeli da plaćaju debele odštete za emotivni gubitak, stres, duševnu bol... možda se neko i prene?

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas odgovorio na pitanje o statusu staratelja

U Novostima od ponedeljka, 11. januara 2010. godine, u delu Građani pitaju gradonačelnika Beograda (str. 36), Dragan Đilas odgovorio na pitanje koje mu je postavio staratelj uličnih pasa.

Pitanje:
- Prijatelj i ja samo hranioci napuštenih pasa lutalica i vakcinisali smo ih na svoje ime. Mogu li nas zbog toga kazniti i tretirati kao vlasnike napuštenih pasa? (Marina Knežević)


Đilas odgovorio:
- Možete da budete tretirani kao vlasnici pasa po zakonu, ali se u praksi tretirate kao staraoci gradskih pasa. Dobro je da ima ljudi koji žele da pomognu ne samo napuštenim životinjama nego i nama u Gradu. Hvala na tome. A predlog stručnih službi je da pse koje ste registrovali na vaše ime pokuašate da udomite ako nemate uslova da sami brinete o njima.

---

Ovakav odgovor je poražavajući! Hvala na komplimentima što pomažemo Gradu i zbog toga verovatno bi trebalo svi da mašemo repom od sreće jer eto prvi put nam se neko zahvaljuje što isključivo svojim sredstvima GODINAMA, ne samo brinemo o uličnim psima, već ih i sterilišemo, lečimo, plaćamo skupe operacije, kupujemo kućice (koje inspekcije odnose?!) šta god da treba... Međutim, stav po pitanju uličnih pasa i dalje je licemeran do kraja! Podsećamo da je prvi CNR Grad dozvolio, stvarno danas "daleke" 2002. godine! Onda je 2006. isti potvrdio usvajanjem Strategije, koja takođe podrazumeva primenu CNR programa i evo, sve do danas ti psi su "nezakoniti": vrh Grada podržava Strategiju, ali njegove sve službe vode dijametralno suprotnu politiku! To je šizofreno i pitamo se da li je neko uopšte normalan???? Posle, evo, 8 godina od prvih sterilisanih pasa na ulicama Beograda, uz dozvolu Grada, nisu u stanju da evidenciju prilagode stvarnosti?! Postavlja se drugo pitanje, ako nijedan propis i zakon ne prepoznaju starateljske, ulične, gradske kakve god pse na ulici jer to nije po zakonu, kako se onda mogu trošiti sredstva iz gradskog budžeta za njihovu sterilizaciju??????

Konačno, umesto da dobijemo Plaketu zahvalnosti što godinama brinemo iz svojih džepova isključivo, svako od nas rizikuje da plati enormnu svotu za "napuštanje" psa po novom Zakon o dobrobiti životinja, samo zato što je brinuo u ovim izuzetno teškim vremenima o uličnom psu! To nema nigde, zaista!

A pitanje svih pitanja je sledeće: KAKO ĆE UOPŠTE DA REŠE PROBLEM IZBACIVANJA PASA NA ULICI AKO U EVIDENCIJI NE POSTOJI JASNA DISTINKCIJA IZMEĐU VLASNIČKIH I AUTENTIČNO ROĐENIH NA ULICI?
Kao da neko ne želi da reši problem?

Pismo uličnog psa, 2003.

PAS JE UZEO REČ

Ja sam PAS rođen u SRBIJI !
I ja sam BEOGRAĐANIN!
NISAM svojom VOLJOM na ULICI – LJUDI su me IZBACILI!
TEŠKO MI JE: tuku me, šutiraju me, pucaju u mene, truju me!
TRPIM zimu, vrućinu, glad, žeđ I SVIMA SAM JA KRIV!
Ni DOM svoj NEMAM!
Ako me ne volite, okrenite glavu, ali nemojte mi BOL I PATNJU NANOSITI jer JA OSEĆAM SVE BAŠ KAO I VI!
Da se BRANIM NE UMEM jer ne govorim VAŠ JEZIK, A VI MOJ NE RAZUMETE!
BOG JE I MENE STVORIO!

UZMITE ME, a ako me ne želite, NATERAJTE GRAD DA NAPRAVI PROGRAM JER SAMO TAKO ĆU JA SAČUVATI JEDINO ŠTO IMAM: ŽIVOT, A VI ME NEĆETE GLEDATI, JER NEĆU BITI NA ULICI!
Kada UBIJU MENE, DOĆI ĆE DRUGI PSI, A VI KOJI ME NE VOLITE, BIĆETE PRIMORANI DA OPET GLEDATE NEKE MOJE DRUGE SUNARODNIKE I TAKO U KRUG!
AKO MISLITE DA PARA ZA MOJ ŽIVOT NEMA, GREŠITE – IMA:
MOJ ŽIVOT VREDI 1000,00 DINARA ZA DŽELATA KOJI MI GA ODUZIMA, A VI TO PLAĆATE!

HOĆU MINI-AZILE PO OPŠTINAMA ZA SEBE I SVOJE, TO MANJE KOŠTA!!!

VAŠ KOMŠIJA

PAS s.r. potpis šapa psa

Pismo TV B92

Poštovani novinari,
 

Izražavajući iskreno poštovanje prema vašoj teškoj i „trnovitoj“ profesiji, naročito u ovim našim „zapuštenim i tranzicionim“ uslovima, a posebno prema vama koji radite za kuću kao što je TV B92, moram da kažem da iskreno žalim što je emitovan juče u vestima (ni manje, ni više!) prilog o psima u Mirijevu. A šteta naneta istini kao i tim jadnim stvorenjima je nenadoknadiva.
 

Kako je do toga došlo zaista ne znam, ali jedno je sigurno a to je da ste bili žrtve manipulacije i globalno i lokalno. Globalno pored podsetnika koji vam dostavljam u prilogu, želim samo da dodam da su psi u Beogradu masovno pobijeni, naročito za vreme vanrednog stanja, a ostale su samo male „oaze“, od kojih je Mirijevo samo jedna, jer tu stanujemo mi, njihovi lokalni zaštitnici, tako prikazivanjem „oaze“ svakako se ne može pružiti prava slika situacije na terenu. Lokalno, uvučeni ste u priču gde g. Branko (Brka sa bradom) zvani Crnogorac (koji se pojavljuje u vašem prilogu zajedno sa njemu sličnima) prebija i lomi nogu g. J. P., zvanom Joca Francuz, starom čoveku koji hrani i voli te pse i koji je upravo zbog toga vodio spor pred sudom protiv dotičnog. Kada je februara meseca o.g. u 7,10 ujutro živ poliven benzinom i zapaljen BB pas u istom tom Mirijevu, nijedna kamera nijedne TV nije bila „slobodna“ da to snimi! Ko može tako nešto da učini svakako nije normalan, ali problem je u tome što taj neko slobodno šeta i što „nadležne“ službe za njega ne postoje, a takvih je nažalost mnogo!

Uređivačka politika jedne kuće je naravno njena stvar, ali samo želim da vam skrenem pažnju da je pitanje pasa veoma osetljiva tema, kojom se svakako treba baviti, ali na daleko ozbiljniji, sveobuhvatniji i promišljeniji način. Pošto pročitate Podsetnik u prilogu, pitajte se da li jedna kuća kao što je vaša treba emitujući takve ad hoc priloge da se svrsta na stranu nasilništva, primitivizma i onog vremena od kojeg smo jedva utekli… dok se mi drugi svojski trudimo da sa lica Srbije skinemo sliku primitivizma i zaostalosti kojom nas je žigosao bivši režim.
Ja lično ne želim u to da verujem, barem ne kada je vaša kuća u pitanju.

Koristim ovu nesrećnu priliku da vas obavestim da je od juče zvanično registrovana nova nevladina organizacija „Evropska inicijativa 17“,  koja je osnovana sa ciljem da se svi zajedno izborimo za red, kulturu mišljenja, življenja i ponašanja, za toleranciju te da u tom kontekstu i pitanje napuštenih pasa bude rešeno na način koji dolikuje savremenom svetu i koji će biti primeren našem putu ka Evropskoj uniji.

U tom smislu lično očekujem pomoć i saradnju svih elektronskih medija i pisane štampe, a stojimo vam na raspolaganju za svaku informaciju, dokaz ili bilo šta drugo.

Izražavajući žaljenje još jednom zbog te nepromišljenosti, želeći vam uspeha u vašem veoma odgovornom radu, molim vas da primite izraze mog najdubljeg poštovanja.


Predsednik „Evropske inicijative 17“ 

Beograd, 28. maj 2003.

Pismo Brižit Bardo Predsedniku Tadiću

Pariz, 25.april 2005.


Kabinet Predsednika
Republike Srbije
g. Boris Tadić
Andrićev Venac br.1
11 000 BEOGRAD
SRBIJA I CRNA GORA


Otvoreno pismo

Gospodine Predsedniče,

Srca slomljenog i ožalošćene duše pozivam Vas da se zauzmete da se napokon zaustavi gnusni masakr čije su žrtve ulične životinje u Srbiji. Brojna svedočanstva potkrepljena fotografijama koje ilustruju jeziva zlostavljavanja kojima se podvrgavaju ova nedužna bića, stižu do moje Fondacije i otkrivaju sav užas kampanja za njihovo istrebljenje koje se sprovode po nalogu nadležnih vlasti.

Satanizovani u medijima, ovi ulični psi i mačke postali su, mimo svoje volje, paćenici i žrtve dela Vaše populacije koja izgleda nalazi sadističko zadovoljstvo u njihovom divljačkom mučenju. Paralelno, eskadroni smrti sistematski patroliraju svakim kvartom Beograda, da bi se masovnim trovanjem uništila nekolicina preživelih od istrebljenja. Deterdženti , kao i drugi proizvodi koji se koriste prouzrokuju nedopustivu patnju i agoniju. A šta tek reći o leševima pasa kojima je pažljivo odrana koža?

Znam da Vaša zemlja i Vaš narod nastoje da zaleče rane nasleđene sramnim i brutalnim ratom. Ali, to je bilo pre deset godina. Danas, došlo je vreme da se obnove lepe emocije i davno izgubljena humanost.

Saznanje o svakodnevnom jezivom postupanju sa uličnim životinjama prešlo je granice Vaše zemlje. Na Vaš narod upire se prstom, smatra se krvnikom i zločinački nastrojenim prema životinjama. Vaša prestonica postala je Bukurešt – ogledalo užasa. Ni Beogradski maraton, niti Evropsko prvenstvo u košarci 2005 ne mogu biti opravdanje za divljačko "čišćenje" grada. 

Vi imate moć da sve to promenite i da Srbiji vratite njeno dostojanstvo. Založite se za izradu nacrta zakona o zaštiti životinja, promovišete kampanje za sterilizaciju i vakcinaciju uličnih životinja po ugledu na Grčku ili Tursku. Naučite Vaš narod da životinja, makar bila i ulična, zavređuje naše poštovanje i naše sažaljenje. 

U nadi da nećete ostati gluvi na ovaj moj vapaj iz očaja, uveravam Vas g. Predsedniče, da uživate moje poverenje.


Brižit Bardo
Predsednica

 

  

 

Sačuvajte kao pdf fajl:

Pismo Brižit Bardo

Odgovor predsednika Srbije Borisa Tadića

Pismo Brižit Bardo Predsedniku KSS

Pariz, 31. avgust 2005.

Gospodin Miodrag BABIĆ  

Košarkaski savez  

Sazonova Str.83

11000 Beograd

SRBIJA

 

Otvoreno pismo

 

 

Gospodine Predsedniče,

 

Nekoliko nedelja pre Evropskog šampionata u košarci koji će se održati u Beogradu, želela bih da skrenem Vašu pažnju na surovu praksu koju provode gradske vlasti kako bi uklonile ulične životinje pre ovog sportskog događaja.

 

Pretpostavljam da znate da eskadroni smrti pretražuju grad s namerom da potruju masu životinja koje su bile hranjene i mažene od strane njihovih mnogobrojnih zaštitnika. Suptance, poput deterdženta i drugih, koje se koriste za ubijanje prouzrokuje neizdrživu patnju i agoniju. Sem toga, ta nedužna bića su postala objekti iživljavanja jednog dela stanovništva, koje kao da nalazi sadističko zadovoljstvo u njihovom divljačkom mučenju. Ovo je nedopustivo imajući u vidu da su beogradske vlasti 2002. godine zatražile pomoć od moje Fondacije za finansiranje sterilizacije, vakcinisanje i identifikaciju više stotina uličnih pasa, u cilju usvojanja jedne humane i civilizovane metode.

 

Danas, neprestani masakri čine da je grad Beograd postao scena užasa. Brojni psi nisu uspeli da izbegnu trovanja, sakaćenja i druge vidove zlostavljanja. U aprilu mesecu, obratila sam se Predsedniku Srbije, gospodinu Tadiću, da osudi takvo divljačko ponašanje i da podrži kampanju sterilizacije. Danas se obraćam Vama, jer je nehumano da psi plate svojim životima organizovanje Evropskog šampionata. Ništa ne može da opravda takvo divljačko "čišćenje".

 

Sigurna sam da ce podrška Košarkaskog saveza akciji sterilizacije pasa i izražavanje njenog stava protiv njihovog besmislenog genocida, imati značajan odjek u javnom mnjenju i kod organa vlasti.Redovnim informisanjem i stalnim radom na buđenju osećaja kod ljudi po ovom pitanju, mozemo proizvesti saosećanje i promenu mentaliteta i ponašanja prema životinjama. Zaista mislim da Vi možete učestvovati i doprineti takvoj evoluciji. Nadam se od sveg srca da mogu računati na Vašu podršku.  

 

Nadajući se da ćete uvažiti moje mišljenje i da ćete shodno njemu postupiti, poštovani gospodine Predsedniče, primite moje iskrene pozdrave.

 

Takođe želim dobar uspeh Vašoj ekipi na Evropskom prvenstvu u košarci, "Euro2005".  

 

Brižit BARDO

Predsednica

Pismo Predsedniku Srbije

Beograd, 03. februar 2006.

H I T N O

g. Borisu Tadiću, predsedniku Republike Srbije

 

 

Poštovani g. Predsedniče,

 

Obraćamo Vam se sa molbom da hitno intervenišete i zaustavite pokolj beogradskih pasa pod izgovorom da vlada besnilo!

 

«EI 17» se obratila za pomoć opštinama Novi Beograd, kao proglašenom zaraženom besnilom, i Zemunu, ugroženim besnilom (izjava data Tanjugu juče, prenela «Politika» str.25.). Po našim saznanjima, opština Novi Beograd, g. predsednik Ožegović, nije potpisala da će pružiti pomoć takvoj akciji. Uprkos tome, od jutros ekipa šintera sa 2 vozila, policijom i komunalnom inspekcijom u pratnji, HVATA SVE PSE, i VAKCINISANE, I RUŠI PSEĆE KUĆICE!!!!

 

Ko su ti «nevidljivi» nalogodavci? Po čijem nalogu se ruše kućice tih jadnih pasa, dok bespravno izgrađenje vile i palate bogatstvom neispitanog porekla, niko ne dira? I da je besnilo, a tvrdimo da nije, zašto se hvataju vakcinisani psi? Sa druge strane, Veterinarska stanica naplaćuje 500,00 dinara za vakcinaciju psa, ljudi u ovoj krizi izmučeni svim i svačim, od usta odvajaju za vakcinaciju da bi neko te pse ipak ubio? O čemu se ovde zapravo radi? Vojska ljudi godinama svoja sredstva, svoje vreme i energiju ulaže u rešavanje komunalnog problema na human način (sterilizacija, kastracija, starateljstvo, vakcinacija, veterinarska nega, itd.) i umesto da uživa podršku nadležnih u sektoru pasa, na najgrublji način se izigravaju i jednim potezom se poništava njihov višegodišnji lični trud! «EI 17», koja ima najveću populaciju pasa, svi «odrađenih» (sterilisani i vakcinisani psi) na ulicama ovog grada u potpunosti je upućena u politiku koja se sprovodi u sektoru, a koja je dijametralno suprotna od deklarisane u medijima.

 

«EI 17» je napisala Program (u prilogu) koji je predala g. Božoviću, gradskom Sekretaru za životnu sredinu, koji je na sastanku kod g. Vlade Markovića, februara prošle godine rekao da nema ništa protiv i da pare nisu problem, pa šta je onda problem?

 

Sa velikim žaljenjem konstatujemo da osim kozmetičkih promena u sektoru pasa, nijedna suštinska nije obezbeđena, jer između našeg naručja i sigurne smrti koju grad «obezbeđuje», nema ničeg evo već ŠESTU GODINU! Grubo se krše propisi kada treba ubiti psa (ekološke inspekcije ljudima bez naloga sudije upadaju u stanove i odvode «prekobrojne» životinje u smrt itd.), dakle, sve može, dok, ako tražite nešto za život – TEŠKO, jer insistira se na propisima i preko propisanog, tada su poštovaoci zakona! Medijska hajka protiv pasa po nalogu sigurno nekih predstavnika izvršne vlasti ne prestaje, PAS U BEOGRADU JE POSTAO DRŽAVNI NEPRIJATELJ BR. 1, A OVIH DANA JE DODATNO NAPRAVLJENA ATMOSFERA PRAVOG LINČA, svi mediji objavljuju sve telefone koje treba zvati za ulov i likvidaciju pasa, a onda se nadležni vade da je «po prijavi», pa kako i ne bi kada to traže! Cifre vezano za populaciju napuštenih pasa na ulicama su potpuno proizvoljne i netačne i takođe su na najdirektniji način stavljene u funkciju politike masovnog ubijanja pasa! Ako ima toliko pasa, masovno ubijanje se mora nastaviti, zar ne!???? Jer, mi već od 2003. godine tvrdimo da pasa nema više od 2000, ako ih uopšte toliko i ima, polovina su sterilisani, dakle «PREKOBROJNI» PSI POSLE BOMBARDOVANJA SU POBIJENI JOŠ 2003, DEO NAŠIH JE OPSTAO I STALNO DOLAZE NOVI PSI JER PROBLEM NE REŠAVAJU I STALNO SE VRTIMO U KRUG. Bave se posledicom, a ne uzrokom! Kako da ih i bude kada dve smene od 06,00 do 18,00 šintera rade od 17.decembra 2003. na osnovu «usmenog i neformalnog dogovora»! Da li se i sredstvima usmeno i neformalno upravlja?

 

Glavni u sektoru pasa u radno vreme i sa sredstvima građana u ovoj oblasti sprovode krišom LIČNI STAV, na šta svakako imaju pravo, ali posle radnog vremena! Pokrivaju se lažima i naša šira javnost uopšte nema predstavu o pravom stanju, slici i situaciji u toj oblasti. Ljudi sa izrazitim odijumom prema psu vode ovaj sektor. Takvi ljudi koče reforme i brukaju nas u svetu! Ljudi koji imaju reformski kapacitet i koji svojoj zemlji, svom gradu i sugrađanima, kao i jadnim životinjama, ne štedeći sebe, žele sve najbolje: uređenu zajednicu srećnih ljudi i životinja, marginalizovani su i tretiraju se kao državni neprijatelj i ne da im se prilika da to i dokažu i pomognu svojoj zemlji! Ovako nešto može biti moguće jedino još u Srbiji! Vi sami ističete da je EU sistem vrednosti u čemu smo potpuno saglasni, ali nažalost za mnoge to je samo politički marketing, a «srpska toljaga» se drži iza leđa! Sramota!

 

U odgovoru na pismo koje Vam je gđa Brižit Bardo uputila obećali ste da ćete se založiti da takve slike više neće dolaziti iz Srbije. Nezampamćeno je da se neka vlast toliko i tako dugo okomi na te jadne životinja. Zar Srbija ne može bez ubijanja? U svojstvu funkcije koju imate, ali i u svojstvu predsednika stranke koja ima većinsku vlast u Beogradu, molimo Vas da hitno intervenišete da se pokolj pasa i iživljavanje nad nedužnim građanima zaustavi smesta, da se ispita zakonitost čitave akcije, da se utvrde «nevidljivi» nalogodavci ovakve monstruoznosti i da svoj autoritet založite da se smesta krene u reforme i rešavanje tog pitanja i u tom smislu da date podršku našem Programu koji istinski nudi ne samo REŠENJE PROBLEMA već i neke druge mogućnosti. Pomozite da Srbija, i Beograd civilizacijski iskorače, da se distancira od primitivizma, divljaštva, surovosti i da otvorimo vrata civilizovanog dela sveta.

 

Ne sumnjajući u Vaše kapacitete, molimo Vas g. Predsedniče da primite izraze našeg najvećeg uvažavanja.

 

Danica Drobac, predsednik EI17

Proglašenje besnila kao izgovor za pokolj uličnih pasa

Beograd, 31. januar 2006.

 

OPŠTINA ZEMUN

Predsednici, gđi Pop Lazić

Predmet: molba za prekid pokolja pasa na teritoriji Opštine Zemun

 

Imajući u vidu da se iz Rešenja Ministarstva Poljoprivrede,šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije br. 323-02-303/05-05 od 16. 01.2006. o proglašavanju Zemuna ugroženim besnilom

1) ne vidi na osnovu čega je takva dijagnoza postavljena (ko ju je postavio, ko ju je potpisao i kojom metodom je ustanovljena, da li je rađen ogled na belim miševima)

2) da se ne poštuju članovi 63, 64. i član 59. Zakona o veterinarstvu

3) da se besnilo prenosi isključivo ujedom besne lisice psa i nikako drugačije

4) da novi Krivični zakon RS, član 269. nalaže da će svako «(1) ko kršeći propise ubije...., a ako je usled dela iz stava 1 došlo do ubijanja... većeg broja životinja... biti kažnjen novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.»

5) zakon nalaže vakcinaciju pasa, a mi smo saznali da su vakcine protiv besnila oduzete nekim veterinarima, što svakako ne bi radili da je dijagnoza verodostojna

6) i konačno, opravdano sumnjajući u verodostojnost takve dijagnoze na osnovu svega prethodnog , kao i na osnovu istovetnih situacija u prošlosti koje su bile izgovor za masovno ubijanje napuštenih uličnih pasa,

 

obraćamo se Opštini Zemun da ne bi bila odgovorna za propuste u nepoštovanju propisa sa molbom da:

1. sa svoje strane izvrši proveru zakonitosti u smislu gore navedenog

2. organizuje masovnu vakcinaciju napuštenih uličnih pasa kao jedini vid prevencije

3. ne dozvoli hvatanje, a kamoli masovno ubijanje uhvaćenih pasa sa njene teritorije jer zakon nalaže masovnu vakcinaciju,

4. stavi na privremeno raspolaganje sve napuštene objekte, kuće, dvorišta, hale, firme na svojoj teritoriji radi karantiniranja već uhvaćenih pasa i njihovog kliničkog praćenja što je zakonska obaveza.

 

Želim da verujem da ćemo naići na Vaše puno razumevanje, primite izraze našeg poštovanja.

 

Danica Drobac, predsednik EI 17

Pismo Gradonačelnici 2003.

Poštovana gospođo Gradonačelnice,

Emitovali smo „dnevnik“ šerpama, zviždali smo, dobijali batine na ulicama grada, dugo, da biste vi, svi zajedno, došli na vlast: radovali smo se jer smo se nadali da ćete Srbiju i Beograd približiti civilizovanom svetu i državi vladavine prava i doneti komad sreće svima nama sa okopnelim dušama, a odagnati krv, smrt, tlapnju, nesreću bilo koje vrste. Desilo se, između ostalog, da ste kučićima ovog grada, već nadasve i podjednako napaćenim poput svojih bivših vlasnika, doneli bol, muku i SMRT, ali i nama – ljudima koji su za Vas glasali, jer jedno nemojte NIKAD da zaboravite da iza svakog tog psa koga ovaj grad UBIJA stoji neki čovek koga time povređujete i unesrećujete bez ikakvog razloga i potrebe, a on vam to neće zaboraviti, a kamoli oprostiti! To je moglo drugačije da se reši i MORA drugačije da se rešava, ali nije se htelo, ili nekom nije odgovaralo! No, to nije sve, otišlo se i dalje jer pas u Beogradu nije samo „rep na ulici“, kako rekoste, već je postao „žešći biznis":

Da li znate da se firma „Ekosan“ reklamira na internetu kako suzbija, pa još i humano, populaciju pasa lutalica? Vi znate, ali i mi znamo, da ni po jednom zakonu bilo koje zemlje, pa čak ni afričke, danas to ne može biti! Pa onda Vas pitam ko je to dozvolio, ko stoji iza toga, ko ih plaća, sa čijim parama, ali i kako se ubijaju – svakako ne humano – i gde njihovi leševi završavaju?

Da li znate da kafilerija u Ovči ubija pse koji su tamo sterilisani i za čiju sterilizaciju je sam Grad njima dao pare? Vama verovatno prikažu, ako ih uopšte neko kontroliše, da se to neki drugi psi ubijaju!

Masakr pasa zahuhtao se proglašenjem vanrednog stanje u Srbiji: mrak je „gutao“ pse – to je odradio „Ekosan“ – kafilerija nema kapacitete za ubijanje takvih razmera, a ja Vas pitam kako ih ubijaju, gde su ti leševi: peć ne radi u kafileriji, Beograd stočno groblje nema (a zakon samo tu mogućnost predviđa), groblje u Vinči postoji samo u perspektivi i, naravno, u pisanoj štampi, poput fingiranog programa trijaže, ubijanja samo „bolesnih i starih“, udomljavanja itd., a zapravo samo se UBIJAJU,UBIJAJU SE SVI OD REDA, pa čak i RASNI PSI!!

Da li znate da su beogradski psi pobijeni, ostali su uglavnom sterilisani (BB i drugi) i „nove snage“ jer niste hteli da se pozabavite zaustavljanjem dotoka novih pasa, već samo ubijate? Da li znate da od kako proizvoljno i neosnovano mašu besnilom i naređuju embargo na preuzimanje pasa iz Ovče ubijaju i vakcinisane pse, ali i pse koje imaju vlasnika? Znate li da su jednoj ženi upali u dvorište uzeli NJENOG psa iz NJENOG dvorišta, odbili da joj ga vrate i dok je naterana da ode i otišla je jadna po najfamozniju izmišljotinu – tzv. „saglasnost“ u Sekretarijat za zaštitu životne sredine, oni su joj psa UBILI, a saglasnost joj je ostala u ruci????????? Ubijanje već „istrebljenog psa“, samim tim što je sterilisan, ne čini niti jedna normalna zajednica, pa makar bila i bogata, a kako onda mi to ovde činimo? Po nečijem nalogu psi se „otimaju“ od ljudi, slutim da dobro „odbacuju“, neko se dosetio da i na njima može da se zaradi dobro?

SVAKAKO SNOSITE „KOMANDNU“ ODGOVORNOST, NE ŽELIM DA VERUJEM U LIČNU, A ODGOVORNI STE AKO TO NISTE ZNALI JER TO ZNAČI DA STE PREVIŠE VEROVALI VAŠIM SARADNICIMA ILI NISTE MARILI... A NA TOM MESTU TO NE MOŽE TAKO, POSEBNO ŠTO SE RADI O ŽIVOTIMA!

Uz dužno poštovanje, izgubili ste brojne „svoje“ ljude, ne samo ovom prilikom, već zauvek!

Monstrumi, a ne veterinari ekolozi

Dana 02.02.2005. komšija me je obavestio da je oko devet ujutru pred našu zgradu u Novom Beogradu došao kombi sa šinterima koji su uhvatili našeg psa, ženku koja je na tom mestu pre osam meseci i rođena i koju sam, najpre samo hranila, a onda udomila. Deca iz komšiluka volela su da je izvode na poljanče i igraju se. Bila je umiljata i pitoma, upravo smo se spremali da je i sterilišemo, baš kao što smo to učinili sa njenom majkom.

Zbog očajne dece, svoje i komšijske, odmah sutradan u četvrtak 03.02.2005, otišla sam u gradsku ekološku službu u ulici 27. marta da uzmem nekakvo pismeno rešenje kako bih sa tim išla u Ovču, u kafileriju, da psa preuzmem. Ponela sam i novac da platim sve što traže.

Iako je navodni program gradske vlade i da se psi iz kafilerije (azila kako to oni zovu) pokušaju prvo udomiti, služba za izdavanje rešenja radi samo ponedeljkom i četvrtkom od 10 do 12. Neljubazna službenica izvesna gospođa Popović (ili Petrović) , tražila je da prvo odem u Ovču (kao da je to iza ćoška) i prepoznam psa, pa onda dođem ponovo kod nje po rešenje. Na moju primedbu da neću stići sve do 12 sati, rekla je da nema problema ona će me čekati i posle radnog vremena.

Naivna i vođena emocijama, jer je u pitanju živo biće sa imenom koje smo svi u kući voleli, pristala sam i na takvu kombinaciju birokratije. U Ovču sam stigla oko 10.30.

Na vratima me je sačekao službenik četrdesetih godina, u tamnom odelu, proćelav i niži rastom. Ne predstavljajući se, rekao mi je da sada ne mogu da vidim pse jer im je upravo stigla republička inspekcija i da dođem posle 12.

Pošto je temperatura bila ispod nule, molila sam da sačekam tu nemajući kuda da idem. Ne, inistirao je da ne mogu ostati tu, jer ONI (inspekcija) ne vole da iko tu bude dok rade.

Ništa ne sumnjajući, čitav sat, na temperaturi ispod nule, morala sam da odsedim u jednoj pekari u Ovči. Kada sam u 12 ponovo došla u kafileriju, morala sam da čekam još pola sata. Za to vreme službenik Botić stalno je slao čuvara da ide i vidi „da li je Zoran završio”. Konačno kada je dotični Zoran TO NEŠTO završio, pokazali su mi boksove sa psima. Samo tri psa. Težak miris neke hemikalije, užurbano pranje praznih kaveza, mrlja krvi na podu, za koju su mi rekli da se neki pas povredio i nervoza svih prisutnih, koji su me očito prethodno slagali, otkrili su mi da su sve pse upravo pobili.

Dakle, dok sam ja čekala da rad završi nekakva izmišljena inspekcija, oni su ubijali mog ljubimca. Stajala sam očajna, besna i nemoćna.
Zašto su mi to uradili? Zašto su me slagali i napravili idiotom? Zašto su morali da me obmanjuju, a zdravo mlado kuče žurili da što pre ubiju? Šta znači ta mrlja krvi na podu? Je li to njihova humana eutanazija? Kakav je to veterinar koji jedva čeka da ubije zdravog psa od osam meseci, a onda taj Zoran mora da zatire tragove?
To nije normalno! To ne može da radi ni jedan veterinar. To rade samo monstrumi i psihopate. Rade li tamo uopšte veterinari?

Zato kao državljanin Srbije i građanin Beograda moram javno da pitam:
Ko su ti ljudi koji sebe nazivaju ekolozima i veterinarima i nekakvom gradskom ekološkom i veterinarskom službom koja radi u interesu građana Beograda? Da li sam i ja građanin Beograda? Imam li i ja građanska prava? Imam li ja prava na svoje emocije i na svoje dostojanstvo? S kojim pravom oni mene prave budalom? Da li te samovoljne birokrate sa psihopatskim sklonostima da pobiju što više pasa i izazovu u drugima patnju, kao i lažljivi službenici, znaju da svoj hleb zarađuju od mojih para i para ostalih poreskih obveznika? Ili misle da je posao kojim se oni bave samo njihova privatna stvar? Da li je ekološka služba beogradske vlade privatna služba Bogdanovića, Komanovića i nekog Botića? Ko njima daje za pravo da nas lažu, maltertiraju, ponižavaju i zadaju nam bol?
Po kom propisu kafilerija (ili azil) u Ovči uopšte radi?

Apelujem ovim pismom na sve merodavne republičke institucije, kao i sve savesne republičke poslanike i gradske odbornike da se svi ovi ljudi sklone sa tih funkcija i iz službe, a azil u Ovči zatvori dok se ne donese adekvatan zakon u skladu sa propisima u EU. Ovakva birokratija je za Ruandu, a ne evropsku Srbiju.


M. S.
Beograd