Najava protesta!

Povodom uvođenja gradske komunalne takse na kućne ljubimce, „Evropska inicijativa 17“, udruženje koje je staratelj uličnih pasa Beograda i Udruženje za zaštitu životinja i razvoj građanske svesti „Feniks“, organizuju PROTEST 25. aprila 2010. u 12,00 časova pod nazivom STOP DISKRIMINACIJI ŽIVOTINJA I NJIHOVIH LJUBITELJA ispred kabineta Dragana Đilasa (Stari dvor) sa ciljem da lično od Gradonačelnika Beograda zatraže da smesta ukine pomenutu sramnu taksu!

 

EI 17 i Feniks pozivaju sve vlasnike životinja, sve staratelje uličnih pasa, veterinare i sve druge ljubitelje životinja da nam se pridruže jer samo tako ćemo pokazati da ne pristajemo da se humanost oporezuje!

 

Pozivamo i sve druge organizacije koje deluju na teritoriji Beograda, jer je reč o gradskoj taksi, da nam se pridruže i na taj način pokažu svoj stav.

Molimo da svi povedu svoju decu i tako pokažemo celokupnoj javnosti da ne pristajemo da budemo građani drugog reda samo zato što volimo životinje i da naša deca, baš zato što odrastaju pored životinja, stasavaju u plemenitije i odgovornije osobe!

 

Kontakt telefoni:
EI 17: Danica 063 8 402 643
Feniks: Milica 064 253 71 15


Grupa na Fejsbuku

Doneta Odluka o komunalnoj policiji

O zabrinutosti povodom rada komunalne policije pisali smo ovde. U međuvremenu je doneta Odluka o komunalnoj policiji (22. mart 2010.), kojom je komunalnoj policiji dodeljeno obavljanje određenih poslova, od kojih se na pse na ulicama direktno odnose poslovi kontrole održavanja komunalne zoohigijene, deponovanja komunalnog i drugog otpada, otkrivanja i sprečavanja bespravne gradnje (kućice).

U obavljanju svojih poslova komunalni policajac moći će da izda upozorenje, usmeno naređenje, da proveri identitet lica, izvrši dovođenje, pregleda lice i predmet, privremeno oduzme predmet, koristi video nadzor i upotrebi sredstva prinude (fizičku snagu, službenu palicu i sredstva za vezivanje). Komunalni policajac moći će da izrekne novčanu kaznu na licu mesta, podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, podnese prijavu za učinjeno krivično delo i obavesti drugi nadležni organ da preduzme mere iz svoje nadležnosti.

---

Vise je nego jasno da se dešava upravo ono što nije smelo da se desi, a čega smo se pribojavali: uvodi se strogoća, a ne rešava se niti jedan problem!

Od komunalne policije podilazi nas jeza jer i sa komunalnom inspekcijom svih ovih godina nismo uspevali da izađemo na kraj: pri tom doslovce piše da će komunalna policija vršiti kontrolu održavanje komunalne zoohigijene! ŠTA TO ZNAČI IZ UGLA PASA NA ULICAMA????????????????????

Više puta smo se obraćali nadležnima sa pitanjem kakav će odnos biti prema psima na ulici i posebno prema njihovim kućicama jer do sada komunalnoj inspekciji đubre i nered nisu smetali, ali su uredno kućice pasa tretirali kao „komunalni nered“?

Snimak emisije Slušaonica, Radio Studio B, utorak, 6. april u 18h

Emisija Slušaonica, Radio Studio B, utorak, 6. april u 18h

Tema emisije je nedavno uvedena komunalna taksa na kućne ljubimce, govore Vladimir Terzin i  Danica Drobac, predsednik EI17.

Stop specizmu!

Emotivni svet životinja sa farme






Earthlings (Zemljani)

Neosnovana satanizacija pasa u medijima, podaci govore suprotno

1. Uzrok nastanka uličnih životinja je u ljudima koji ih nekontrolisano i nekažnjeno – napuštaju! Posle „tričavih“ deset godina u kojoj je svaka nova garnitura obećavala da će problem rešiti, do dana današnjeg uzrok nije ni dotaknut! Uverena sam da desetine pasa svaki dan budu izbačene na ulicu! Sa takvim ponašanjem rešenje ne može biti ni na pomolu jer ne postoji sistem ni u svetu koji bi se sa tako nečim izborio. Do sada nijedna garnitura nije pokazivala istinski interes da makar započne sa rešavanjem i svaka je olako prelazila preko masovne pojave izbacivanja životinja na ulice, što ne postoji ni u jednoj iole civilizovanoj zemlji. Kada se masovno ubijalo, na tome se zarađivalo, a problem se nije rešavao. Sve i da neko poželi da reši problem, postavlja se pitanje kako će to učiniti ako u evidenciji pasa ne postoji jasna distinkcija u statusu psa: vlasnički ili ulični? Dakle, još uvek smo veoma daleko od rešenja!
   
2. Davati legitimitet ubijanju životinja pod izgovorom navodne ugroženosti ili pak pod bilo kojim drugim, jednako je neoprostivo kao i sam čin ubijanja. Ovom prilikom podsećam da ti isti „građani“ koju ubijaju pse, ubijaju i mačke! Ne želim da ulazim u rasprave koje nisu moja struka, ali je opštepoznato da većina ljudi ne može da ubije nikog, pa ni životinju, srećom! Dakle, reč je manjinskom i veoma specifičnom soju ljudi i neka ovde prisutni psiholozi iznesu stručna mišljenja. Ubijaju ne zato što su ugroženi već zato što imaju potrebu da ubiju, ali i slobodu jer ih niko ne kažnjava!
   
3. Pas ne napada čoveka, to je još jedna godinama plasirana neistina u medijima na koju je neupućena većina nasela, ukoliko se to i desi, uzrok je opet u čoveku i njegovom lošem postupanju prema tom psu što je izazvalo kod njega poremećaj ponašanje! Svi mi koji se godinama bavimo psima na ulici znamo da se u par godina pojavi eventualno jedan takav, a opet i taj ne napada sve ljude nikada, već isključivo određeni profil osobe koja ga neizostavno asocira na čoveka koji ga je mučio! Dakle, sve ima svoje, ali niko do sada, ni nadležni, ni mediji, nisu bili zainteresovani da se ovom temom pozabave malo ozbiljnije. Na tu temu slušamo godinama baš gluposti i neistine!
   
4. CNR je vrlo efikasna metoda, ali i najhumanija. Međutim, potrebno je da se primenjuje dosledno, da se poštuje teritorijalni princip i mora da bude propraćen agresivnom pozitivnom kampanjom u medijima. Umesto toga, imamo godinama nedoslednost, nepoštovanje teritorijalnosti i čak agresivnu i kontinuiranu hajku u medijima! Imamo... ništa! Ispada da u ovoj zemlji niko nije sposoban da bilo koju stvar koju su drugi smislili samo primeni?!
   
5. Nije tačno da u drugim zemljama nema uličnih životinja: ima ih u svim zemljama u regionu, ali i u zemljama EU! Jedino ih stvarno nema kod Anglosaksonaca! Vrlo je simptomatično da baš te zemlje uvek uzimaju za primer: sledstveno sopstvenim interesima? Baš mi je žao što nismo Ameri ili Englezi, lično preferiram baš Mediteran sa svim njegovim odlikama!
   
6. Ozlede – preko dve trećine nanesu vlasnički psi! Ako se broj pasa na ulici dovede u vezu sa brojem stanovnika ovog Grada i procentom ujeda koji otpada na ulične, dobijamo podatak da broj ozleda od uličnih pasa zanemarljiv i da su ti psi bezopasni! Ova metoda se koristi u svetu, nije moj izum. Štaviše podaci ukazuju da gradovi koji nemaju uopšte ulične životinje imaju veći procenat ujeda?! Koliko god ovo nekog šokiralo ovo je istina! Ona liči na avio prevoz jer, uprkos tome što je svaki pad aviona tragičan, i dalje spada u najsigurnije prevozno sredstvo! Ovome svemu potrebno je dodati da ovde ne postoji sistem provere ni okolnosti pod kojima je došlo do incidenta, ni identiteta psa, iz iskustva znam da se vlasnici pasa uvek izvlače na ulične, ali i da većina incidenata nastaju u samodbrani psa! Nažalost, kao ni u prethodnom stavu, niko nije bio dovoljno zainteresovan da svaki slučaj ispita. Prijave ujeda su sve do skoro išle kao alva.... U demokratskoj i civilizovanoj zemlji poštuju se norme po kojima niko nije kriv dok se krivica ne dokaže i svakom se priznaje pravo na samodobranu: zašto se to psu ne priznaje? Zašto je on unapred osuđen bez ikakve provere bilo čega i satanizovanim u svim medijima u ovoj zemlji?
   
7. Prijave protiv pasa 90% su lažne! Ljudi koji ih ne vole ili koji ih se plaše podmeću psima sopstvenu mržnju, netrpeljivost i agresiju! Dakle, ovde se radi o netolerantnoj manjini koja ne želi da vidi psa u svom okruženju, ma kakav da je! Ja ne želim da ulazim u upljuvan lift, da gledam kako neko otresa nos, kako vrše veliku i malu nuždu (valjda su njive pobrkali sa parkovima), da se đubre baca kroz prozor i da imam utisak da živim nasred deponije i da da sam glumica u nekom nadrealističnom filmu, a ćutim i trpim... (osim ako ih baš uhvatim na delu): čije je trpljenje veće moje ili njihovo što samo vide dobrog psa koji nikog ne dira, a neće da ga gledaju?! Grad je građanska tolerancija koja ovde ne postoji i što su primitivniji skloniji su da prave red po sopstvenoj meri jer su isključivi?!!!!

 

Danica Drobac

Od 1. marta Sekretarijat za komunalno stambene poslove uveo plaćanje "ležarine" za uhvaćenog psa!

Danas smo, nesrećnim sticajem okolnosti, saznali da je Sekretarijat od 1. marta 2010. uveo, nisam tačno razumela koji akt je tačno u pitanju, plaćanje tzv. "ležarine" u iznosu od 430,00 dinara po danu za vlasničkog psa uhvaćenog na ulici i odvedenog u Rakovicu! Takav pas se lično preuzima iz Rakovice uz uslov da se prethodno plati "ležarina" po danu boravka u objektu.

Celo prepodne je bilo "okapanje" u vezi sa izlaskom uličnog psa iz Rakovice, nije trebalo ni da ga hvataju (?!) jer je odrađen na Veterinarskom fakultetu pre dva meseca, a, naravno, čipovan na osobu koja ga je samo dovela uz napomenu da je pas ulični, što, prema informacijama sa kojima mi raspolažemo, svaki dan rade uprkos upozorenju o poreklu psa! Bili su baš neumoljivi i iskreno rešeni da ga ne daju dok neko ne dođe i ne plati, sve dok Terzin nije intervenisao!

Lično, nemam čak ni komentar!

Svi vi koji nasedate i čipujete životinje na sebe imajte ovo na umu i blagovremeno ispravite šta se može! Ovo kao i niz drugih stvari koje još uvek ne želim da iznesem javno, uopšte mi se ne sviđaju... Slažem se da se vlasnicima pasa treba ozbiljno pozabaviti, ali na drugi način i da je ovaj "početak" potpuno pogrešan... kao i takse i tome slično jer će dodatno pogoršati stanje u sektoru! Stičem utisak kao da se kreće otpozadi....

9 malih štenaca bez majke starosti oko mesec dana, jedno bolesno!

Štenci se nalaze na Novom Beogradu, bolesno će danas pogledati naš veterinar, međutim jasno je da je svima potreban dom, ali i privremen smeštaj gde bi mogli da budu do udomljenja.
Molim sve dobre ljude da pomognu, da razglase svima, slike ćemo dobiti sutra!

Kontakt: 065 5 222 592 Darko

Streriliši, pa ubij! Članak novinarke Nadežde Jokić za NIN, 16. avgust 2007.

Eutanazija pasa

Steriliši, pa ubij

Zašto i posle godinu dana od usvajanja akcionog plana, po kome se eutanaziraju samo bolesni i agresivni psi, i dalje ubijaju zdrave pse?

Nije, jelda, vest kada pas ujede čoveka, nego kad čovek ujede psa. A da li je vest kada čovek sistematski istrebljuje pse, svoje najbolje prijatelje? Upravo se takvo čišćenje u Beogradu sprovodi već godinama, daleko od novinara, pa i javnosti. O trošku građana.

Gradska vlada tvrdi da se problem pasa lutalica rešavana evropski način, potpuno humanom metodom masovne sterilizacije napuštenih pasa i njihovim puštanjem ili, pak, udomljavanjem. To bar predviđa akcioni plan za sprovođenje kontrole nad psima i mačkama lutalicama, koji je usvojen i po kome se radi od prošle godine. Taj plan navodi CNR program (Catch, Neuter, Release – uhvati, steriliši, pusti) kao jedino moguće rešenje problema i velikog broja napuštenih životinja. Ovaj program preporučuje Svetska zdravstvena organizacija i Svetsko udruženje za zaštitu životinja. CNR program podrazumeva hvatanje pasa, njihovu sterilizaciju, vakcinaciju protiv besnila, tretman protiv parazita, obeležavanje ogrlicom i mikročipom, kao i njihovo vraćanje na područje na kome su uhvaćeni (pod uslovom da su zdravi i neagresivni).

„Ovim programom se stabilizuje broj lutalica i sprečava nastanak novih generacija. Tako se zaustavlja širenje populacije i sprečava dolazak novih pasa na slobodne izvore hrane. Drugim rečima, cilj ovog programa jeste formiranje manje, zdravije i stabilnije populacije napuštenih pasa. Kako se ove životinje dalje ne mogu razmnožavati, njihov se broj postepeno godinama smanjujnje, pogotovo ako se uzme u obzir prosečan životni vek lutalice – svega dve i po godine“, objašnjava za NIN dr Marijana Vučinić, profesor na Fakultetu veterinarske medicine, autor ovog Akcionog plana kao i Programa izgradnje i organizacije rada prihvatilišta za napuštene pse i mačke na teritoriji Beograda.

Izgradnja ovog gradskog prihvatilišta, inače, najavljuje se još od marta prošle godine, a do sada nije ni započeta. Štaviše, još nije pronađena ni lokacija za izgradnju, što NIN-u potvrđuje i dr Vučinić.

Šta na sve to kažu društva za zaštitu životinja? Danica Drobac, predsednica društva za zaštitu životinja Evropska Inicijativa 17, koja godinama važi za najaktivnijeg „terenca“, naglašava da je CNR program jedina prihvatljiva i humana varijanta rešavanja problema ali da, „nažalost, iako je Grad usvojio ovaj program još pre više od godinu dana, on se ne realizuje, već se bacaju gradske pare“. Najveća zamerka u sprovođenju programa je, po Danici Drobac, činjenica da se sterilisani psi ne vraćaju na staništa na kojima su hvatani, već se puštaju na nova, njima nepoznata staništa, najčešće van Beograda. „Tako se psi, slabi od operacije, ostave na novim staništima gde ne mogu da se snađu i nemaju izvor hrane, pa najčešće tumaraju dok imaju snage. Najčešće ih udare kola jer ne mogu da se snađu na novim staništima. Masovno nalazimo udarene sterilisane pse po prigradskim naseljima“, kaže Danica Drobac.

Sa njom će se složiti i dr Nada Prokić, profesor ginekologije Medicinskog fakuleta u Beogradu, čuvena u krugovima ljubitelja životinja po višedecenijskoj borbi za humano rešavanje problema napuštenih pasa. „Pse puštaju na nove lokacije i oni masovno nestaju. Kite se brojem sterilisanih pasa a ne vode evidenciju o tome koliko je njih u životu. Kao doktor, mogu da kažem da je to najbrutalniji i najnehumaniji način biološkog istrebljenja mešanaca. Takođe je simptomatično da eutanaziraju velike ženke, a sterilišu manje, jer je to jeftinije. Ne uzima se u obzir to da se manje ženke posle operacije i boravka u Ovči često razboljevaju i imaju manje žanse da, bačene na nepoznatu lokaciju, prežive“, naglašava dr Prokić. Ona napominje da se više od 50 odsto pasa i dalje ubija, a ne samo „bolesni i agresivni“, kako piše u akcionom planu i CNR programu.

„To znači da smo na istom kao pre ovog programa. I Danica Drobac je ogorčena činjenicom da se i dalje ubijaju , i to sterilisani psi. „Kako se u gradu koji nije rešio uzrok ovog problema, nadležni bave samo posledicama? Ubijanjem već sterilisanih pasa dokazuju da ništa ne rešavaju, jer su to psi koji se ne razmnožavaju. Umesto obećanog humanog rešenja, dobili smo samo smanjenje populacije pasa – pse ubijaju u tišini. To je tiha likvidacija, a javnosti se mažu oči. Postoji primetna medijska blokada, pa građani ne znaju šta se radi njihovim novcem“, kaže Danica Drobac.

A da ubijaju – ubijaju. Da nema podataka o realizaciji akcionog plana dostupnog javnosti – nema. „Podaci o broju uhvaćenih, sterilisanih, eutanaziranih i udomljenih pasa nalaze se samo u zoohigijeni. Grad bi trebalo da negde oglašava te podatke jer ja, kao građanin, možda želim da se informišem o broju pasa na ulici, jer izdvajam dinar za to. Veoma je čudno da Grad nema službu koja bi vodilaevidenciju o tome“, kaže dr Marijana Vučinić. Na osnovu podataka dobijenih veterinarske stanice „Beograd“, u čijem sklopu je zoohigijena i šinterska služba u Ovči, dr Vučinić je došla do statističkih podataka koji važi za period od 2003. do 2005. godine. „Prosečno je godišnje hvatano 6086 pasa, od toga je eutanazirano 5680 a udomljeno 434 pasa. Moram da napomenem da nije utvrđen broj napuštenih pasa na 7 prigradskih opština, već samo na 10 centralnih gradskih opština. O statistici o broju uhvaćenih pasa u 2006. godini, od kada je akcioni plan koji sam ja pisala usvojen, još nemam podatke“, kaže dr Vučinić.

NIN je došao do podataka o broju sterilisanih, eutanaziranih i udomljenih pasa iz 2006. godine, od kada je na snazi rad po akcionom planu i CNR programu masovne sterilizacije. U razgovoru sa Đorđem Đokićem, direktorom Veterinarske stanice „Beograd“, saznali smo da se u Ovči vodi baza podataka o svakom psu. „Od početka sprovođenja CNR programa sterilisano je 2455 pasa. Eutanazirano je 1146, dok je udomljen 181 pas. Dakle, radi se na smanjenju broja eutanaziranih pasa, i biće ih sve manje, kao svuda u svetu“, kaže Đokić. Na primedbu ljubitelja životinja da se psi ne vraćaju na stanište gde su prethodno uhvaćeni, Đokić kaže da veterinarska stanica radi po akcionom planu i CNR programu, jer da se ne radi, „bio bi haos na ulicama“, ali da do grešaka u puštanju dolazi. „Naravno, psi se ne vraćaju na prvobitno stanište ako su uzeti sa javnih površina, škola, bolnica i iz centra“. Đokić kaže da se sterilizacije pasa koje donesu vlasnici naplaćuje od 5 do 8 hiljada dinara, dok je za napuštene pse ekonomičnija cena – 3050 dinara, od čega se sam rad naplaćuje 950 dinara.

Za nastavak akcije sterilizacije pasa, inače, u julu ove godine iz gradskog budžeta izdvojeno je novih 5,35 miliona dinara – dovoljno za sterilizaciju više od 1700 pasa.

„Mi smo samofinansirajuće preduzeće, živimo od lečenja koja sprovodimo u ambulanti. Zato vlasnici pasa više plaćaju. Ugovor je sa gradom postignut zahvaljujući niskoj ceni sterilizacije na koju sam ja pristao jer želim da konačno humano rešavamo problem lutalica, putem usvojenog akcionog plana i CNR programa. Moram da kažem da sam, kada smo počeli sa ovim programom, poslao svim društvima za zaštitu životinja pismo u kojima ih pozivam na saradnju putem udomljavanja pasa koje donesemo u Ovču. Samo je Evropska inicijativa 17, odnosno predsednica Danica Drobac došla i pomogla. Ona najviše radi na terenu, dok, moram da kažem, info centar Orke prosleđuje pozive ili Danici ili meni. Oni moraju da se više angažuju na terenu“, napominje Đokić.

Inače, informativni SOS centar je kancelarija za pozive građana vezane za probleme sa životinjama, za koju je Orka dobila sredstva iz gradskog budžeta. Ćokić kaže da se uhvaćeni psi drže 14 dana i da je pansion pre „protočni“, da nije za duže zadržavanje pasa, najviše zbog nedovoljnog kapaciteta. Sa njim se slaže i dr Vučinić, koja smatra da su kavezi „takvi da psi ne bi trebalo da ostaju duže od tri dana“.Ona dodaje da zaposleni nemaju prava da eutanaziraju pse pre nego što prođe 7 dana, jer se time daje vremena da se jave mogući vlasnici pasa ili da društva pokušaju da udome pse. To potvrđuje i Đokić, i dodaje da se moraju uvesti zakoni o puštanju na ulicu vlasničkih pasa, koji se dalje, nebrigom vlasnika, razmnožavaju na ulicama.

Komisija koju je Grad izabrao usvojila je Strategiju rešavanja pasa lutalica masovnom sterilizacijom i primenu CNR programa. Dr Vučinić kaže: „U ime Veterinarskog fakulteta služim dobrobiti životinja na sastancima za sprovođenje ostrategije, kao posmatrač, pored komisije. U toj komisiji sedi i Elvir Burazerović, predsednik Orke, koji je imao zadatak da okupi sva društva za zaštitu životinja u Savez beogradskih društava a okupio je samo tri, od kojih je jedno Orka. Zašto tamo sedi predstavnik samo tih društava? Ostala društva su, iz nekog razloga, isključena. To su društva koja konkretno rade na brazi i zaštiti pasa, na njihovim izvornim staništima. Smatram da društva koja nisu u Savezu beogradskih društava treba da imaju svog predstavnika u komisiji za sprovođenje kontrole, kao i svog posmatrača rada u Ovči. Nakon godinu dana ovog CNR programa, zatraženo mi je da dam pozitivnu ocenu o njegovom sprovođenju, ali ja ne mogu da dam nikakvu ocenu jer nemam uvid u statističke podatke, iskazane prednosti i mane od početka sprovođenja programa. Ja sam na svoju inicijativu kontaktirala društva koja nisu u Savezu, da bih imala barem nekakav uvid u stanje na terenu. Većina primedbi na rad Veterinarske stanice Beograd od strane ovih društava jeste da se psi ne vraćaju na staništa sa kojih su pokupljeni. Oni koji su pušteni, lutaju po novim lokacijama i ja to ne odobravam. Zakon o veterinarstvu kaže da je grad dužan da napuštene životinje hvata i zbrinjava u prihvatilištima na svojoj teritoriji. Pitam se kada će grad da se uozbilji i konačno shvati da nam je hitno potreban gradski veterinarski centar – azil.“

Sa njom se slaže i dr Nada Prokić, koja idealno rešenje vidi u Adi Huji, „gde je prostor ogroman i psi u azilu nikome ne bi smetali“.

Odgovarajući na ove primedbe, Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, kaže da je izdat nalog urbanističkim službama. „U toku je traganje za lokacijom. Prolazimo kroz urbanističke planove i procedure, a novac za to imamo. Ali, pitanje je da li će se novac potrošiti pre nego što se pronađe lokacija. Da ja odlučujem o tome, to bi već bilo gotovo,“ kaže Božović, prebacujući odgovornost za postojeću situaciju na Veterinarsku stanicu Beograd, objašnjavajući istovremeno kako njemu nisu poznati podaci o ubijenim zdravim psima. „Mi smo samo naručioci posla, a dali smo im nalog da se prema psima ponašaju etičnije.“ Na optužbu društava da se ubijaju i zdravi psi, iako je Akcionim planom predviđeno da se ubijaju samo agresivni, stari i bolesni psi, Božović odgovara da je to neprijatna vest za njega, te da on „ne beži od odgovornosti“ u slučaju da se dokaže da se i zdravi psi ubijaju. Sekretar Božović zaključuje: „Ima onih koji traže da se pobije sve živo, a i onih koji bi da se životinje po ulicama šetljaju kao svete krave. Moramo da nađemo sredinu.“

Povodom poziva na formiranje Nacionalnog saveza

Povodom najnovije inicijative novog Udruženja «Akcija život(inje)» za formiranje Nacionalnog saveza organizacija za zaštitu životinja i već zakazane Osnivačke skupštine za 22. marta 2010.

Pozivno pismo

Gore preneto pozivno pismo za sastanak EI 17 je dobila, međutim nismo to ozbiljno shvatili iz jednostavnog razloga što se nešto iole ozbiljno svakako ne radi na pomenuti način!?

Savez, pa još „nacionalni“ zaista zvuči veoma pretenciozno i nadasve ozbiljno! Nije sporno da kada bi se tako nešto moglo dogoditi u Srbiji i Beogradu, da bi to bilo više nego poželjno i nadasve preko potrebno imajući u vidu obiman posao i nezamislive probleme koji postoje u sektoru zaštite životinja, koji je zaista veoma zapušten, međutim i na našu veliku žalost, mišljenja smo da ni jedan jedini preduslov za tako nešto objektivno ne postoji:

• ozbiljne i afirmisane organizacije u oblastima zaštite životinja;
• razvijena saradnja između organizacija;
• ustanovljeni redovni oblici saradnje i razmene iskustava i informacija između njih.

S obzirom da sve to ne postoji, više puta smo isticali da je nevladin sektor u oblasti zaštite nedovoljno razvijen – nije dovoljno da bi neko izigravao ulogu organizacije razapeti šator nasred ulice i staviti kasicu, juriti sponzore po belom svetu i „posredovati“ u donacijama, niti „surfovati“ po internetu čitav dan i na taj način simulirati brojne aktivnosti u zaštiti, koje zapravo izostaju, te s toga zaista ne razumemo o kakvom Savezu onda uopšte može biti reč: savezu čega?

Drugo, proceduralno gledano, takav poziv je skandal! Hajde da se našalimo i da, makar za tren, poverujemo da postoje takve organizacije: kako neko saziva, ni manje ni više, nego osnivačku skupštinu saveza, a da ni jedan jedini bilateralni kontakt prethodno nije ostvario sa drugim organizacijama? To nije normalno i to samo po sebi dokazuje totalni diletantizam! Da postoje, svaka bi imala svoju platformu, usledili bi ozbiljni pregovori i usaglašavanje oko svake tačke, pa tek onda, od zavisnosti stepena usaglašenosti i mogućnosti za zajednički nastup, potrebno bi bilo da se zajednički oceni potreba za formiranjem saveza uopšte, tj. za zajedničkim istupanjem, pa tako redom... Dug je i trnovit put do bilo kog „zajedništva“ ili „savezništva“ ako smo ozbiljni i odgovorni ljudi!? Tako se radi u ozbiljnom svetu i tako se ponašaju ozbiljni ljudi!

Treće, da bi bilo ko mogao da bilo šta radi „zajedno“, nužno je da stepen opšte pismenosti, znanja i poznavanja materije bude makar približno ujednačen. U protivnom, ništa „zajedničko“ objektivno nije moguće, osim ako se neko ne nada da će druge organizacije, pored bremena brojnih problema čiji teret dnevno trpe i posrću, naći snage i vremena da dodatno edukuju i formiraju sve „potencijalne“ zaštitare ili da će na njihov račun – znanja i ugleda, da se nezasluženo „producira“ i uzdiže!

Posebno što po ugledu na političku scenu u Srbiji, tako i u ovom sektoru postoji tendencija da „svako ima svoju organizaciju“ iako samo hrani par pasa na ulici i nema nikakvo znanje ni o čemu?! Da li je reč o potrebi za ličnom afirmacijom kroz nesreću napuštenih životinja, nadi da će, ako se pribave donacije, sebi obezbediti egzistenciju, lakšem sticanju „ugleda“ zbog nekih budućih planova za ličnu karijeru, nije nam poznato, ali mišljenja smo da takvo postupanje, globalno posmatrano, samo šteti ugledu časnih ljudi i organizacija koje se zaista trude da od Srbije naprave iole civilizovanu zemlju, posebno što je ugled svih već narušen upravo zbog nekih profiterskih organizacija.

Konačno, isključivo istine radi potrebno je istaći da je takvih poduhvata već bilo u Beogradu, neki su se i ostvarili, ali apsolutno svaki je bio sazvan na istovetan način, na inicijativu samo jedne strane i bez ikakvih prethodnih kontakata, a kamoli konsultacija sa drugim NVO, i imao je isključivo za cilj da inicijator saveza ostvari neki lični cilj! Reč je, naravno o Elviru i Orki, prvo Savez šest organizacija (2005), zatim Savez tri organizacije (2006-2007), i podrazumeva da se svakom tom prilikom on lično ustoličio kao predstavnik svih, pred nadležnima i inače neupućenim medijima i javnošću, jer to jeste bio i jedni cilj nazovi saveza! Nije se radilo o životinjama, naravno i nažalost, već o potrebi učvršćivanja lične pozicije i lične karijere u sektoru, a za tim se poseže svaki put kada se proceni da se takav primat ne može ostvariti samostalnim snagama! Takav stil jeste, zapravo, prečica, da se bez teškog rada i afirmacije i ugleda za čije sticanje su potrebne godine pregalaštva, neko nametne za lidera u sektoru bez realnog pokrića!

Mimo pomenutog, zanimlljivo je da je svaka inicijativa za kolektivni pokret, otpor, štagod, a bilo ih je za sve ove godine, imala istovetan mehanizam za veštačko nametanje liderstva u sektoru. Ovakvo ponašanje ne samo da nije poželjno, već je pre svega štetno i opasno na globalnom nivou jer neminovno u sebi sadrži pokušaj minimiziranja, ili čak isključivanje svih drugih koji se tome ne bi priklonili. S toga, ono dodatno nanosi štetu upravo životinjama, koje su ionako u veoma teškom položaju u ovoj zemlji, posebno zbog nerazvijenog civilnog sektora, a kamoli „neutralizacije“ inače malobrojnih njegovih aktera!

Upravo zbog toga što se takvi savezi prave ad hoc i po potrebi sazivača, nijedan nije opstao, jer to nije bio izraz zajedničkog rada i sazrevanja u viši nivo razumevanja problematike i potrebe o zajedničkom istupanju u materiji! Sve u svemu, previše je pečata, a nedopustivo malo znanja!

Sledstveno svemu prethodno iznetom, za ovih sedam godina postojanja EI 17 nije bila član nijednog „saveza“.

Praćenje zdravstvenog stanja napuštenih životinja

Sekretarijat za komunalne i stambene poslove potpisaće uskoro protokol o saradnji sa Srpskim veterinarskim društvom radi uzorkovanja krvnih seruma od uličnih pasa. Kako je za Beoinfo rekao Vladimir Terzin, pomoćnik sekretara, protokol podrazumeva uzimanje uzoraka krvi od uličnih životinja koje su podvrgnute sterilizaciji na Fakultetu veterinarske medicine u okviru sprovođenja Strategije za rešavanje problema pasa lutalica na teritoriji Beograda.

– Posredstvom ovih analiza moći će da se utvrdi zdravstveno stanje napuštenih životinja, tačnije da li su one prenosioci ili „rezervoari” infektivnih oboljenja koja mogu ugroziti ljude. Pre svega, reč je o bolestima poput besnila, bruceloze, dirofilarioze i raznih parazitskih oboljenja. Pored toga, za svaku životinju daće se i opis, kao i lokacija s koje je uzeta, čime ćemo dobiti sliku epizootiološke situacije na području grada. Krajnji cilj svakako je prevencija ovih oboljenja i sprečavanje prenošenja na ljude, kao i pojačavanje monitoringa kako bi se znalo koja su područja krizna. U slučaju iznalaženja ovakvih područja, u njima će se pojačavati kontrola i dezinfekcija – kazao je Terzin.

Ukoliko se utvrdi da na određenoj lokaciji gde borave psi lutalice oni nisu uzročnici određenih bolesti, veterinarski inspektori pojačaće kontrolu vlasničkih životinja. Savesnost vlasnika pasa ponovo je nešto na šta treba apelovati jer je veoma važno da životinje jednom godišnje budu vakcinisane od besnila i da se bar dvaput godišnje obavi dehelmintizacija, odnosno čišćenje životinja od crevnih parazita.

– Još je važnije da građani uklone sve ono što za njihovim psom ostane jer moraju da imaju svest o tome da njihova životinja može da bude uzročnik zaraznih oboljenja – dodao je Terzin.

Građani koji se nesavesno ponašaju ne samo da ugrožavaju zdravlje drugih već i na izvestan način krše zakone i podzakonske akte, čime onemogućavaju uvođenje reda u oblasti zoohigijene na čemu grad godinama istrajava.

Izvor: Beoinfo vesti

Važne stvari TV Fox 28.01.2010.

Gostovanje predsednice EI17 Danice Drobac u emisiji Važne stvari na TV Fox. Tema emisije su psi kao kućni ljubimci. Divno što je TV Fox celu jednu emisiju posvetila kućnim ljubimca, a još veličanstvenije je što je uključila i ulične pse, i jako smo im zahvalni na tome.

Monstrum iz Goce Delčeva 33, Novi Beograd, povredio još jednog psa!

Naše saopštenje o planskom i sistematskom trovanju četiri psa na relaciji Goce Delčeva i Stari Merkator na Novom Beogradu u roku od samo par dana, pošto nijedno javno glasilo nije prenelo, čak ni greškom, monstrum sa te adrese neometano nastavlja sa svojim zločinom!

 

Naime, jedan iz grupe tih pasa, Lunja, nakon masakra njegovih drugara odmetnuo se u centar grada! Inače ima taj običaj da skita, zato je dobio ime koje je dobio i zaista mu pristaje! Lunja je svih prethodnih dana bio uslovno rečeno praćen preko ljudi u centru koji brinu o psima, njegova starateljka ga je lično "molila" da se ni slučajno ne vraća "kući"! No, on se ipak vratio i odmah po povratku poliven je vrelom vodom ili čak uljem po vratu i zadobio je jadan strašne povrede, a inače nema jedno oko! Smesta je odvežen kod veterinara i tamo je ostao smešten do oporavka!

 

Reći da smo ogorčeni, ali i očajni, malo je reći! Ova država ne funkcioniše kada treba neki smrtnik da se zaštiti, pa makar on bio pas i zakoni ove zemlje to nalagali! Nadležni u sektoru su se sad medijski angažovali povodom jezivog spaljivanja dva živa šteneta u zatvorenim barakama na Bežanijskoj kosi i drago nam je zbog toga! Saznajemo sa Foruma Životinjsko carstvo da će se Sekretarijat za komunalne i stambene poslove dodatno angažovati oko podnošenje krivične prijave, naime, da će to oni učiniti! Ako je ta vest tačna i ako stvarno tako postupe, to će zaista biti prvi put u istoriji Beograda da su nadležni odreagovali na takve užasne zločine koji se uz opšti muk čitave društevne zajednice neometano vrše decenijama!

 

Međutim, posle masovnog trovanja naših pasa kod Starog Merkatora, a imajući u vidu nezainteresovanost medija za stradanje životinja i njihovu nedostupnost nama, predložili smo g. Terzinu da upriliči na TV Studio B, jer je jedina gradska, budžetska televizija, celu emisiju koja bi bila posvećena samo trovanju, što je on odmah i prihvatio. Naša ideja je bila da pored njega, bude neko od eko-toksikologa, iz MUP-a i mi! Uprkos prihvatanju, do realizacije takve emisije nije došlo... da jeste monstrum iz Goce Delčeva ne bi se usudio da nastavi svoj krvavi i bolesni pir...

 

Jedini način da se zločini prema psima suzbiju jeste agresivna medijska kampanja koja bi nedvosmisleno javno osudila takvo ponašanje, posebno što druge poluge "države" baš i ne funkcionišu, ali i da skoro nikad nema direktnih očevidaca što otežava pronalaženje počinioca! Javna osuda i upozorenje bi nesumnjivo uplašili i makar delimično odvratili potencijalne počinioce u strahu da ne budu otkriveni i javno žigosani! Ovako, hajka protiv pasa se nastavlja i zaista nam nije jasno kako tim novinarima nije jasno da rade opasne stvari jer podstiču na nasilje prema životinjama. Geneza većine ujeda je upravo nasilje, a tek sejanjem straha od pasa dodatno podstiču razvoj kinofobije što opet uvećava mogućnost incidenta sa psom usled patološkog straha i nenormalnog ponašanja nekih ljudi samo po viđenju psa! Tu se krug ludila zatvara!

 

Može se reći da hajkom podstrekuju na vršenje krivičnih dela, što je takođe krivično delo! Isto tako, neobjavljivanjem vesti o takvim zločinima i to bez ikakvog prava, mediji građanima uskraćuju informacije o stanju u društvu, ali i "štite" jedan civilizacijski neprihvatljiv odnos i postupanje prema životinjama! Ili se možemo pitati koji sistem vrednosti, zapravo, zagovaraju? Ovde se radi o veoma ozbiljnim stvarima u stvari.... Još jedna "crtica" iz "evropskog" nam Beograda i zemlje Srbije koja je podnela kandidaturu za EU!

Šok: gradska vlast uvela porez na kućne ljubimce!

Sasvim slučajno i privatno saznali smo juče da je nova garnitura na vlasti u Gradu uvela porez na kućne ljubimce i to od 1. januara 2010. godine!

Doživeli smo potpuni šok: 1. Kao organizacija registrovana po zakonu još 2003. godine da delujemo u ovom sektoru, mi treba slučajno da saznajemo ovako važne stvari?! "Izvor" je kozmetički salon?! Strašno i neoprostivo!   2. Ova garnitura ne sarađuje iako član 15. Statuta Grada nalaže saradnju sa svim organizacijama?! 3. Sudeći po istupima u medijima stičemo utisak da Sekretarijat za komunalno-stambene poslove korenito menja politiku, a mi o tome ne znamo ništa jer niko ne smatra da treba da nas informiše o budućim potezima, a kamoli da zajedno radimo na svim potrebnim promenama, iako je to praksa u svim demokratskim društvima?! Štaviše, takva praksa je brižljivo građena prethodnih godina, čak i u eri najvećeg masakra beogradskih pasa, a sada je ukinuta! 4. Sektor je veoma zapušten jer do juče svi su se "folirali", samim tim ni jedan jedini problem niko nije hteo da reši, a problemi su:

• Licemerstvo oko CNR i stalno fokusiranje priče na potpuno pogrešan kolosek: da li pasa da bude na ulici ili da ne bude?! To nije pitanje, niti dilema, njih mora da bude, ali potrebno je da se i ostali mehanizmi kontrole populacije odmah uvedu i primene, što nije učinjeno! Svaka druga priča je obmana!
• Spisak vlasnika i odgajivača pasa nije nam poznato da uopšte postoji, a to je uzrok stalnog priliva novih pasa na ulice?!
• Evidencija je nula, od par vrsti čipova, do različitih evidencija na različitim nivoima, do samog vođenja autetično uličnih pasa kao da su vlasnički? !Zašto niko neće jedinstvenu nacionalnu bazu podataka?!
• Iako je Zakon o veterinarstvu usvojen novembra 2005. godine, većina pasa koju vlasnici izbace na ulicu nije ni obeležena?! Ni posle pet godina od uvođenja zakonske obaveze??!!!
• Blagovremeno neunošenje podataka u evidenciju! Mesecima se podaci o psu ne unose: čemu onda evidencija?!
• Više puta smo sugerisali još ranije da prilikom skupljanja leševa pasa šinteri obavezno provere da li je obeležen: da li to čine nije nam poznato jer smo iz svega isključeni! Ali nas uopšte ne čudi stalna licitacija brojkama pasa koje se vraća kao početkom 2000. godine (tada od 300.000 do 20.000 ?!) jer ako i odavno pokojne drže u evidenciji, onda ih zaista ima i biće ih sve više i više?! Da se ne lažemo, niko se ozbiljno i sistematski ovim pitanjima ne bavi, a to je veliki posao, ali nije "vidljiv" za TV kamere, zar ne?! I tako možemo u nedogled....

Ako je ovo zemlja seljaka, kako neko reče, znamo kakav je odnos prema životinjama uopšte, drže ih, kada se razbole ubiju ih ili ih puste da se muče, a onda uzmu drugog zdravog, neće pse ni da vakcinišu, ako hiljade ljudi danas mitinguje po Srbiji jer su gladni, ako nijedan od gore pomenutih problema nije ni dotaknut, a kamoli da se počelo sa njegovim rešavanjem, UZROK problema se i dalje "uspešno" preskače, kakav je smisao uvođenja komunalne takse na pse????? Da li će to da "reši" problem? Ne, neće, ali će da ga pogorša! Da se populacija pasa na ulicama uveća aritmetičkom progresijom? Prosto se pitamo da li je iko više normalan u ovoj zemlji? Prethodni nisu hteli, ovi možda hoće, ali NE umeju?! Nadobudnost i oholost ima svoje značenje, a svakako ne nosi predznak demokratskog. Nedostatak transparentnosti u radu, isključivanje nevladinog sektora, stručne javnosti i javnosti uopšte, sve i da se radi najbolje, svakako inspiriše podozrenje i opravdani revolt jer to su sve javni poslovi ili javne stvari i nikakva hermetički zatvorena grupa stranačakih saboraca i prijatelja ne može da bude iznad i izvan! Primaju plate od novca nas poreskih obveznika i treba za naš račun da poslove obavljaju jer su javni servis, a ne nečija dedovina! Nikako da se shvati da raditi u sektoru nije uobičajeni posao, već veoma specifičan i ako se već zapošljavaju novi ljudi, minimum je da ih neko obuči! Da li da kažem da sam neki dan doživela drugi šok: zvala sam zoohigijenu u VS i javio se novi ženski glas koji me je odmah po dizanju slušalicu pitao da li sam ozleđena?! Toga nikada, ali nikada nije bilo! Šta se to zapravo psima sprema?

---

Службени лист Града Београда, број 60, 28.12.2009. године, стр. 49

Тарифни број 16

1. За држање кућних и егзотичних животиња, утврђује се комунална такса у годишњем износу, и то: 1а) за држање кућних животиња – паса и мачака у зградама индивидуалног и колективног становања – по псу 500,00 динара – по мачки 500,00 динара 1б) за држање нестерилисаних паса и мачака у зградама индивидуалног и колективног становања – по псу 1.000,00 динара – по мачки 1.000,00 динара 1в) за држање егзотичних животиња у зградама индивидуалног и колективног становања – по животињи 500,00 динара. 2. Обвезник таксе из подтачки 1а) и 1б) овог тарифног броја је правно и физичко лице, које је као власник, односно држалац пса или мачке, евидентиран у јединственој бази података Министарства поqопривреде, шумарства и водопривреде – Управе за ветерину, о броју регистрованих паса и мачака на територији Републике Србије, за град Београд. Обвезник таксе из подтачке 1в) овог тарифног броја је власник, односно држалац егзотичне животиње утврђен решењем надлежног министарства. 3. Обвезник таксе из овог тарифног броја је дужан да таксу плати у року од 15 дана од дана достављања обавештења за плаћање локалне комуналне таксе из овог тарифног броја. 4. Контролу наплате таксе из овог тарифног броја врши Секретаријат за комуналне и стамбене послове Градске управе града Београда и Ветеринарска станица Београд. 5. Комуналну таксу не плаћају војне установе, органи унутрашњих послова и слепа и слабовида лица за псе водиче. Члан 6. Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном листу града Београда”, а примењује се почев од 1. јануара 2010. године. Скупштина града Београда

Број 43-1178/09-С, 28. децембра 2009. године

Председник Александар Антић, с. р.

Stravičan zločin na Bežanijskoj Kosi: dve kuce žive spaljene!

Preuzeta vest sa Foruma Životinjsko carstvo:

Jutros sme zvala komšinica i jecajući, totalno van sebe, saopštila mi da je neko zapalio baraku u kojoj su bile dve kuce.....To je bila baraka kroz koju je prošlo mnogo štenaca i kuca koje smo nalazili...Na žalost, ovo nije prva tužna priča vezana za baraku....verovatno ih više neće ni biti, jer je sve pretvoreno u zgarište....Višnja i Branka su ugljenisane....Višnja je bila stara oko sedam meseci, već je bila na ovom forumu jer su je kola udarila, operisana je, sterilisana, vakcinisana, imala je dva meseca i šipku u nozi koja joj je nedavno izvađena....Branka je bila poslednje od sedam pokislih štenaca ostavljenih u kutiji u šumi blizu barake...neki su udomljeni, neki su uginuli, njoj je bila zakazana sterilizacija. Obe su bile divne, pitome, vesele. Preko dana su bile puštene, a noću bi ih žena koja ih hrani, zatvarala i ujutru ponovo puštala....Trenutno nisam u stanju bilo šta da napišem, policija je obaveštena, uviđaj je u toku

Samo da dodam u Mirijevu - čuvenom po zlu prema životinjama, 2003. je živ spaljen, isto tako zarobljen u svojoj kućici, BB pas "Šarko"! Mobilna veterinarska ekipa francuske Fondacije Brižit Bardo, valjda još nije bila ni napustila teritoriju ove divne i umilne zemlje, a eto kako je prošla njena donacija!

Sram te bilo Beograde!
Sram te bilo Srbijo!

Još jedna "crtica" iz "evropskog" nam Beograda i Srbije, zemlje koja je podnela kandidaturu za EU!

Nečuvena demonstracije sile gradskih organa i službi

Danas se desilo nešto strašno, neshvatljivo i za svaku osudu! Skromnoj ženici, pripadnici romske nacionalne manjine, koja ima kuću i dvorište u vlasništvu u Mirijevu, koja voli životinje i ima ih u većem broju, danas su bespravno i nezakonito silom upali na njen privatni posed komunalni inspektor opštine Zvezdara zajedno sa šinterima! Na njene oči oteli su joj sedam njenih pasa i svojim telom sprečila ih je da joj uđu i u kuću! Maltretirali su je, odgurivali, ženica je u godinama, da ne kažem da je poprilično stara... to je beda i sramota! Zar se to plaća novcem nas poreskih obveznika?

Priča je, nažalost, "uobičajena", ali epilog svakako nije jer to je skandal bez presedana u "novije" vreme! Svi mi znamo da su se mrzitelji životinja neverovatno okuražili poslednjih godina u svom progonu životinja, naročito pasa, pre svega zahvaljujući kontinuiranoj hajci u većini medija protiv pasa, ali i inertnosti nadležnih po tom pitanju. Maltretiraju razni predsednici kućnih saveta tako što brane onima koji imaju psa, na primer, da uđu u lift, u zgradu (valjda su ih kupili svojim sredstvima?), dobacivanja, "zabrane" prolaska ispod, ispred...čega god "njihovog" do gađanja sa prozora lukom, krompirom i jabukama zimi, a leti paradajzom i jajima... Sve je to svakodnevnica, posebno u naseljima Beograda i skoro da se smatra normalnim?! Zagrcnuh se, gde tu beše, čuh neka Evropa? Ne treba biti maštovit i zamisliti koje dimenzije taj progon dobija ako se neko usudi, kao naša članica, da u takvoj sredini se "drzne" da drži veći broj životinja, zar ne? Ubogu ženicu, siromašnu, a plemenitu kao i svi siromasi ovog sveta, neprestano proganjaju zbog pasa, prete joj, pa čak i šinterima?! Trpi danju, noću, mesecima, godinama, ali ih i dalje beskrajno voli sve do jednog! Gle "čuda" trebalo je da se komšija odbornik (A.D.) "zainteresuje" za slučaj i odmah je "problem" rešen: u dosluhu sa sada već čuvenom Komunalnom službom još čuvenije Opštine Zvezdara, inspektor T. izašao je na teren i dobio nalog od šinterske službe da krenu u kršenje brojnih zakona, vršenje krivičnih dela, drugih prekršaja i diskriminacije protiv pripadnice jedne manjine! O bolu, stresu i agresiji prema jadnoj ženici ne smem ni da razmišljam, gurali su je, urlali na nju, na njene oči sajlama vukli njene jadne izbezumljene pse koji su cičali...pozlilo joj je, skočio joj je pritisak, drhtala je kao prut i plakala ne suzama, već dušom....

ZAŠTO? KO TO SME 2010. godine usred Beograda?
Smeju oni koji se plaćaju novcem poreskih obveznika i koji bi, po definiciji, trebalo nama - grđanima da služe! Oni su, ni manje ni više, izrvšili nasilni upad na privatan posed, zloupotrebili službena ovlašćenja, oštetili i narušili privatno vlasništvo....itd.! Sama inspekcija nije ispunila čak ni predviđeni postupak po zakonu u takvim slučajevima, a to je uručivanje Rešenja o uklanjanju prekobrojnih pasa! Ni policija NE sme ni u čiji privatni posed nasilno da uđe bez naloga dežurnog sudije i sa izuzetkom teških krivičnih dela i osnovane sumnje! Dakle, ono što policija NE sme, opštinari i šinteri smeju?! Sila Boga ne moli!
Psi su odvedeni u Rakovicu i već sutra svi će biti stavljeni na program, ali će i svi do jednog biti vraćeni! Zvala sam VS Beograd i odmah su rekli da znaju za slučaj, ali da ih je naša članica dobrovoljno predala???!!!!! Šta drugo mogu da kažu?
G. Terzin je upoznat sa slučajem i bio je takođe šokiran, ali je nedvosmisleno reagovao ispravno i potvrdio gore navedeno da će svi do jednog biti vraćeni!
Ovakve stvari su se radile 90-tih godina... Ovako nešto zaista otvara veliki broj pitanja, ali i zabrinjava...
Opština Zvezdara već prednjači po broju životinja ubijenih od strane građana na njenoj teritoriji, ali i po kontinuiranom progonu njenih službi pasa, pišu rešenje za kućice, rešenja za uklanjanje prekobrojnih plemenitim građanima koji su svi do jednog uzeli mešance sa ulica i za toliko "rasteretili" budžet Grada i umesto pohvalnice ili pola džaka hrane, videli smo šta "dobijaju"...

Treba reći da Odluka o držanju kućnih ljubimaca( dva psa i dve mačke po domaćinstvu) više ne važi, jer je doneta daleke 1995. i u suprotnosti je sa Zakonom o dobrobiti životinja koji je Skupština usvojila prošle godine 2009. Međutim, oni ne haju za to kao ni za pomenuti Zakon koji je lex specialis u materiji!

Toliko o "evropskom" Beogradu i Srbiji zemlji koja je podnela kandidaturu za EU!

Intervju Jelene Tinske za nedeljnik Tabloid sa predsednikom EI17, 27.12.2007.

ORCA samo parazitira na psećoj nesreći
__________________________________________

Danica Drobac, predsednik Evropske Inicijative 17, tvrdi

Orca je dovitljiva organizacija koja se sporadično bavi životinjama, tek toliko koliko treba da opravda svoje postojanje! Projektom "Info centar" uspeli su da od "zaštite" životinja sebi naprave dobro plaćenu profesiju, što im je očigledno bio i pravi cilj

Piše: Jelena Tinska
 
Posle strašnih slika iz beogradskog šinteraja, koje smo objavili u prošlom broju Tabloida, pod naslovom "Mauthauzen u Ovči", zamolila sam gospođu Danicu Drobac, predsednicu Evropske Inicijative 17, da mi iz prve ruke razjasni neke dileme.

Šta je Evropska inicijativa 17?
- Evropska inicijativa 17 je organizacija koja je spontano nastala 2003. od prve grupe ljudi koja se povezala zahvaljujući dolasku Fondacije Brižit Bardo u Beograd 2002. koja je sterilisala, tetovirala i vakcinisala skoro 900 uličnih pasa o svom trošku! Kada smo shvatili da smo prevareni, jer Dokument o dobrim namerama koji je g. Božović potpisao sa BBF nije poštovan, da neće dirati BB pse, registrovali smo se i otpočeli bitku za njihove živote! Pomogla nam je BBF brojnim otvorenim pismima, kampanjom bilborda, a mi smo protestovali i na Trgu Republike 13. decembra 2003. za pravo pasa na život! Naši psi koji su danas živi - živi su samo zato što smo po njih išli u Ovču onoliko puta koliko su bili hvatani! Rekorder je pas Đole BB 1280 koji je bio hvatan devet puta! Prebrojavali smo ih i dežurali godinama. Pored nas, o uličnim psima brinu i građani koji nisu ni u jednoj organizaciji! Pored populacije pasa na ulicama Beograda, imamo tri mini azila u okolini Beograda i jedan u Budisavi sa 220 pasa.

Šta je ORCA?
  - Orca je organizacija koja se sporadično bavi životinjama, tek toliko koliko treba da opravda svoje postojanje! Prioritetno se bave sopstvenom egzistencijom, skupljanjem novca po svim mogućim osnovama i sopstvenom promocijom u medijima! Životinje su im samo povod! Dovitljiva organizacija, pravi izdanak današnjeg vremena, uvidela je potpuno slobodan prostor u nevladinom sektoru životinja, da drugi "odrađuju posao" oko njih. Pošto je g. Burazerović besposlen čovek, bez zanimanja, imao je sve vreme ovog sveta da "zauzme" sektor, vešto plasirajući sebe kao glavnog i jedinog. Imao je, pritom, otvoren put, jer mi, kao i svi drugi, spasavajući živote, što nam je bio prioritet, nismo stizali na dva fronta istovremeno! Tako se njihova "zaštita" svela na građenje "institucije" Orca i samo na priču o životinjama (tribinice, flajerčici, brošurice, kampanjice itd). Uspeli su da se nametnu svima, i Gradu i medijima! Na taj način je stvorena potpuno iskrivljena slika u medijima: oni koji godinama nose teret ove golgote maltene su anonimni za širu javnost, a "neobavešteni" mediji i šira javnost njihov rad pripisuju Orci! Kome bi drugom! Bave se "salonskim" delom priče, kobajagi institucionalnim delom, a zapravo fingiraju i parazitiraju na trudu svih drugih i nesreći životinja! Politika "nezameranja", donela je organizaciji Orca egzistenciju i monopol u medijima, a psima smrt! Ali, čini se da su na polju ličnog sna bili daleko uspešniji, jer su se konačno "uhlebili". Projektom Info centar uspeli su da od "zaštite" životinja sebi naprave dobro plaćenu profesiju, što im je očigledno bio i pravi cilj! Burazerović je uspeo i ovoga puta, jer je ubedio nadležne da je projekat "Info centar" apsolutni prioritet. Tako su životinje izgubile milione, a samim tim i šansu da ostanu žive u većem broju! Trebalo je novac uložiti u bazu, a ne u nadgradnju! Sve je to još odurnije kad se zna da pojedini građani više rade za životinje i dan-danas sopstvenim sredstvima nego Orca, koja je dobila sve... Ama baš sve!

Šta se konkretno dešava u Beogradu?
- Beograd je, pod jakim pritiskom s polja i iznutra, 2005. odlučio da humano reši pitanje napuštenih gradskih životinja. Napravljena je Strategija, enormna sredstva su izdvojena iz budžeta grada, što je sve pohvalno! Međutim, Program je realizacijom pretvoren u svoju suprotnost. Jer, sve da su u Ovči poštovali Protokol o radu, a nisu, nehuman odnos prema životinjama doveo je do njihovog masovnog stradanja u još gorim mukama! Nisu poštovali ništa, istresali su pse gde su stigli, a ne na staništa sa kojih su uzeti kako nalaže Program i time su im život ugrozili, na raskrsnicama, na obodima grada, umirali su sutradan, brojni pregaženi! Bolesne i zaražene štenećakom ili mačjom kugom su sterilisane puštali na ulice da se muče i da seju zarazu prema drugim psima, štence su sterilisali, pse sa ranama od operacije koje vlaže ili su inficirane, sa koncima istresali su, otvarali su već sterilisane ženke, a ubijali su i sterilisane pse! Ovča je sterilisala 3.500 pasa, za to je dobila 60 miliona dinara, a koliko ih je danas živo, to nikog ne brine. Za Ovču je to bio samo jako unosan biznis! Ostali su samo brojevi njihovih čipova u evidenciji i -  puni novčanici!

Zašto se tek sada raspada koalicija ORCA-SOS ANIMAL-HELP ANIMAL?
- O Koaliciji ne mogu da govorim jer EI17 nije bila njen deo, niti je na bilo koji način učestvovala u njenom radu! Koliko znam, sve je bilo prepušteno Elviru Burazeroviću, tj. Orci, da u ime SOS Animala i Help Animal postupa. Podržavamo Gorana Paskaljevića što je direktora Đokića isključio iz stranke G17 Plus. Verujemo da Paskaljevići nisu bili upoznati sa situacijom, jer često duže borave u inostranstvu.

Šta treba uraditi?
- Svi koji koji su izigrali program smesta treba da budu sklonjeni sa tih mesta, a oni koji su se ogrešili o zakone treba da pred istim odgovaraju! Takođe, treba hitno uložiti novac u infrastrukturu, u izgradnju mini azila, jer bez toga nema humanosti! Treba dovesti ljude koji vole životinje i uvesti potpunu kontrolu na svim nivoima, napraviti stacionare za povređene pse, za štence itd. Jer, nema ničeg osim milionskog Info centra!

Ko je kriv za ovu situaciju i ko, i na kakav način, može da je reši?
- Grad je pogrešio u izboru izvršioca! Mislimo da je i nasamaren! Krivi su izvršioci Programa i to srazmerno udelu koji su imali: Ovča i beogradski savez društava! Ovča zato što je direktno odgovorna za smrt i patnju, a Orca jer nije ispunila svoj deo: kontrola Ovče, medijska afirmacija Programa, edukacija! Imaju posmatrača u Ovči. Izveštaje Tamare Popić, prvog posmatrača, su imali, zašto se toliko dugo ćutalo? I sada se vidi da su psi samo povod, a da su neki posve drugi interesi u prvom planu! EI17 upravo zbog toga nije pristala februara 2005. da Orca bude predstavnik NVO sektora. Žalimo što smo bili u pravu!

 

antrfile

Koliko godina se bavite problemom napuštenih i zlostavljanih životinja?
- Lično, više od 12 godina se bavim uličnim psima. Sa izuzetkom kraćeg razdoblja, uvek sam imala svoje pse i ljubav prema njima me je "izvela" na ulice. Počela sam da primećujem te tužne oči, povijene repove u strahu od ljudi, od predosećanja jezive sudbine koja ih izvesno očekuje, a toliko željne ljudskog dodira i ljubavi... Tako je krenulo, i to Vam je kao začarani krug. Nema nazad kada spoznate svu dubinu agonije njihovog bespotrebnog stradanja u paralelnom svetu koji većina ni ne primećuje! Prvi put sam otišla u šinteraj 1995. godine. Od tada nisam više ista osoba! Stalno mi se vraćaju slike svih jadnih pasa koje su moje oči videle za sve ove godine u šinteraju. Neki su mi pružali šapu, drugi mahali repom, treći prestravljeni drhtali u ćošku tih kaveza... A znam da su svi ubijeni! Možda sam ih baš ja poslednji put videla žive? Tamo su završili brojni divni psi ovog grada. Bolji, plemenitiji i časniji od većine ljudi koje sam upoznala u svom životu! Jedino se životinje rađaju i umiru nevine, ako se nešto i desilo, bilo je po pravilima vrste kojoj pripadaju, što se začoveka ne može reći!

Coka je vratila Žuću!

Danas se Žuća vratio iz svojih pubertetskih avanturica. Bilo je opšte uzbuđenje u kraju, komšija i vlasnik jednog psa me je odmah nazvao telefonom, vlasnica drugog psa je čak došla do mene da mi lično saopšti tako lepu vest... i ja poput njih sam se odmah dala u razglas jer je Žuća, zajedno sa Cokom, izuzetno voljen pas u kraju i zaista je mnogima palo teško što se odmetnuo u "samostalni" život poput svakog pravog mladog čoveka!

Što se tiče Coke, tek sam, u malom komentaru u tekstu posvećenom njenom povratku, napisala da je ponovo nestala...

No, Coku nisam odmah videla jer on ima svoje skrovito mesto, pošto je mala i takva me je patnja obuzela pri samoj pomisli da je ona po povratku, nakon par dana oporavka uz dnevnu hranu, vodu i ljubav, ponovo nestala i moja jedina misao je bila da je otišla da nađe svog druga i da ga privede "kući"! Večeras kada sam izašla da našu ekipu nahranim, prosto sam od neke muke i teskobe, "nepravde" i ironije života, pozvala Coku da izađe iz skrovišta, ali to je više bio zov njoj... tamo negde... duboko verujući da negde luta, trpi glad, žeđ, možda i progon u neumornoj potrazi za drugom, a na moje iskreno iznenađenje: Coka je izašla, snena, ali ubrzo je počela sa svojom piruetama! U trenu sve mi je bila jasno: našla ga je i vratila ga je, ali se jadnica sigurno umorila lutajući danima i zato se i sklonila na sigurno mesto da se u miru zasluženo odmori!
Ta Coka, taj mali i posve običan, čak neugledan psić, u stvari je jedan veliki genije, heroj i najveća bistrica koju sam ikad srela. Coka je pravi mali genijalac! 

Žuća je oslabio, malo je propao, ali ne toliko koliko sam očekivala s obzirom da je bio odsutan tačno 20 dana, a preferiram da nikog, pa ni sebe, ne podsećam na polarnu zimu koji imasmo sve do pre neki dan...
Malo da se oporavi i Žuća ide na... kastraciju!

Najlepše vesti i hvala Bogu da je jedna agonija dobila srećan kraj!

Danica

No kill strategija i CNR

CNR kao metoda smanjivanja populacije preporučena je od strane Svetske zdravstvene organizacije [1] i pokazala se kao izuzetno uspešna u zemljama Jugistočne Evrope (Rumunija, Bugarska) i Mediterana (Grčke), a primenjuje se sa velikim uspehom u zemljama Azije, poput  Tajlanda, Indije, Balija, itd. Ovaj sistem se pokazao kao jedino rešenje problema, a ujedno je i najhumanije. Međutim, zbog dinamike populacije neophodno je da se 70% pasa u određenom geografskom području steriliše u roku od 6 meseci [2]. Sa 75% sterilisanih jediniki, stopa rasta populacije postaje nula [3], nakon čega se broj pasa polako i prirodno smanjuje. Tako je Grčka sprovela kompleksnu studiju o broju pasa na ulicama pre i nakon primene CNR, pri čemu su svi psi obeleženi, vakcinasani, uslikani i ubačeni u sistem, iz čega se jasno videlo da se broj pasa po km² nakon nekog vremena znatno smanjuje.

 

Sa druge strane, sistem poznat pod imenom no kill (strategija) koji podrazumeva smeštanje svih pasa u no kill azile, kao i očekivanje da će se na taj način problem rešiti nisu realni. Mnogi no kill azili u svetu usled poteškoća sa kojima se suočavaju zbog velikog broja životinja i stalnog priliva novih zatvaraju se ili menjaju svoju politiku postajući kill azili. Ne može se očekivati da se životinje drže u humanim uslovima na neodređeno vreme. No kill azili tako postaju ideal koji je nemoguće ostvariti. Pre ili kasnije, psi u azilima će morati da se uspavljaju, pri čemu se navode brojni razlozi: preveliki izdaci za hranu i negu životinja u njima, stalni izvor zaraze i bolesti usled velikog broja životinja na jednom mestu (ako o psima brinu staratelji, ovakvih izdataka nema), pogoršavanje kvaliteta života životinja do tačke nemara, pritisci sa različitih strana i promena vlasti.

 

Dobar i aktuelan primer za pretvaranje no kill azila u kill imamo u susedstvu, u Dubrovniku, jer je novi dubrovački gradonačelnik, Andro Vlahušić, odlučio da promeni član 25. „Predloga odluke o uvjetima i načinu držanja kućnih ljubimaca i načinu postupanja s napuštenim i izgubljenim životinjama“, u smislu da se eutanaziraju psi u Skloništu za napuštene životinje na Žarkovici u roku od 60 dana, ako se u tom roku ne udome! To je značilo da bi svih 270 pasa bilo eutanazirano u periodu od 2 meseca. Uzrokom problema se na bavi niko, pa tako predviđenom kaznom od 15 000 kuna za napuštanje psa niko nije sankcionisan.

 

Obavezno kastriranje/sterilisanje vlasničkih pasa i mačaka takođe nije rešenje. Pod pretpostavkom da će za vlasnike koje ovo odbiju biti predviđeno novčano sankcionisanje, obavezno kastriranje/sterilisanje može samo da poveća rizik od bolesti, uključujući i zoonoze, jer će neki vlasnici u nastojanju da izbegnu sterilisanje svoje životinje, ali i kaznu, uskratiti joj veterinarsku negu [4] (danas u Srbiji vlasnici izbegavaju čak da pse vakcinišu protiv besnila iako je to zakonska obaveza). U smislu kastracije/sterilizacije vlasničkih pasa, jedino rešenje koji je pokazalo dugoročnu efikasnost jeste dobrovoljna sterilizacija vlasničkih pasa [5], pa je tako potrebno stvoriti bezbedan, efikasan i dobrovoljan program kastracije/sterilizacije i učiniti ga dostupnim zajednici, sa programima i podsticajnim merama usmerenim ka segmentima stanovništva za koje se utvrdi da doprinose rastu broja napuštenih životinja [6].

 

Fokus treba da bude stavljen na načine kako poboljšati brigu o životinjama i stope udomljavanja pasa u našem društvu. Potrebno je da se kao zajednica oslobodimo pogrešne pretpostavke o potrebi smeštanja cele populacije pasa u azile. Umesto izgradnje no kill azila, treba izgraditi no kill društvo. Oba ova sistema (CNR i No kill) preskaču UZROK pojave pasa na ulicama, a to je neodgovorno vlasništvo. Mnoge studije u svetu su pokazale da svega 20% vlasnika napušta svoje životinje, odnosno da važi pravilo 80/20: 80% problema napuštenih pasa dolazi od 20% stanovništva!

 

U pogledu Srbije situacija je sledeća:

1. Nema infrastrukture, tj. azila! Izgradnja velikog broja azila je ogromna investicija za ovu siromašnu zemlju, prezaduženu i sa budžetskim deficitom. Izdržavanje i negovanje SVIH napuštenih životinja je ekonomski bilo neodrživo i za bogate zemlje kao što su SAD, a kamoli za Srbiju! To je utopija i po iskustvima drugih zemalja skupa i unapred promašena investicija!

2. S obzirom da mehanizmi za momentalno suzbijanje UZROKA nisu uspostavljeni, sklanjanjem svih pasa u nepostojeće azile, vrlo brzo ulice bi popunili novi psi!

3. S toga se pokazuje neophodnim da se CNR apsolutno održi, ali da se sprovodi na dosledan način i ispunjavanjem propratnih uslova (obavezno vraćanje na staništa, podrška medija i edukacija što je izostalo) jer ekonomski on je održiv s obzirom da država izdvaja novac samo za sterilizaciju, a NVO i ljubitelji snose sve druge troškove!

4. Kombinacija CNR-a i no kill mini azila po opštinama (montažnim materijalom i delta sistem), tj. decentralizacija problema do mesne zajednice, bila bi idealno rešenje za rasterećenje ulica.

 

Decentralizovan način rešavanja problema čini se neophodnim jer svi faktori koji definišu stanje in situ (broj pasa, broj staratelja, “otpor sredine”, centralna ili periferna opština, konfiguracija terena i zastupljenost parkova i zelenih površina, itd.) variraju od lokacije do lokacije, tj. staništa. Korpus mehanizama i normi mora biti istovetan, a primena prilagođena specifičnostima svake lokacije!

 

Ovakav pristup problematici bi nesumnjivo uštedeo enormna sredstva Gradu, ali on zahteva ozbiljan, kontinuiran, dosledan i temeljit rad! Stičemo utisak da za sve ove godine nije postojala volja da se neko uhvati u koštac sa tolikim poslom, već se radije pribegava globalnim zahvatima, koji po pravilu rizikuju da promaše cilj, a iz iskustva tvrdimo da uvek budu na štetu životinja.

 

Ovaj naš pristup treba posmatrati kroz prizmu našeg cilja da se problem reši što pre, ali i da njegove rezultate odmah osete kako građani tako i životinje. 

 

 

Evropska inicijativa 17                                                                       

februar 2010.

Gostovanje EI 17 na TV Avala povodom našeg saopštenja o pokušaju ubistva psa na Miljakovcu

Coka se noćas vratila!

Coka se noćas vratila!

Hvala Gospodu, pozitivnim mislima i VERI....
Lutkica mila, ona je najpametniji pas kog sam ikad srela u  životu.... Noćas, kada sam izašla da hranim naše štičenike po ovoj "omorini", čim sam se pojavila, nešto malo iz daljine dalo se u pravi galop prema staništu...Nisam ni je prepoznala koliko sam osetila da je to ona! Oduševila me jer je ona mala, a ostali je stalno nešto kao proganjaju i pametnica jedna ko zna kada se vratila, ali nije smela mukica sama da pređe veliki otvoren prostor da bi prišla, već je mudro čekala da se ja pojavim. A onda je sigurno stegla srce i hrabro dala sve od sebe da što pre do mene dotrči!
Susret je bio...neoposiv, puzala je po snegu, prevrtala se, pokušavala je nešto da mi ispriča, verovatno makar deo njenih bolnih avantura,  sva nikakva, ipak se malo "ofucala" za ovih nedelju dana...a onda je jela, jela i jela.....
Drugi su gledali okolo, nije im baš bilo pravo što je Coka "glavna", to su pravi ljubomorci, ali svako jednom u životu ima svojih pet minuta i verujem da su negde to i razumeli!
Posebno mi je drago što se ponašanje nadležnih izgleda menja: rekli su nam istinu!

A Žuće i dalje nema....dobar i naivan, da ne kažem ono ružnu reč, sve voli, svima prilazi, pošto je stasao sigurno je umislio da je život prava bajka i dečko se otisnuo u beli svet u nadi da će naći svoju dragu.....
Žuća nije kastriran jer je mlad i osetljivog je zdravlja i čekali smo proleće da i to obavimo....ali izgleda da nas je njegova "muškost" pretekla i samo se nadam da će se umoriti od potrage i da će na vreme krenuti "kući"!
Coka koja ga obožava ispala je prava drugarica jer je u suludi pohod pošla kao svaka verna drugarica, ali je ipak i na vreme shvatila da bajka ne postoji!
Žućo vrati se i ti!

Tvoje i verne do smrti,
Coka i Danica

Coka i Žuća nestali iz Mirijeva!!!

Coka i Žuća su 4. februara nestali iz Mirijeva! U Rakovici nisu! Mole se svi da obrate pažnju, na slikama su i brojevi čipova!

 

Coka i Žuca su se nalazili kod bivšeg C Marketa, danas malog Maxija, u Mirijevu. Njih dvoje su nerazdvojni drugari, zajedno su i "nestali", obožavali su se! Toliko su to dobri i šarmantni psi...

 

Od 2. februara nisu bili na večeri, ali sutradan preko dana bi svraćali. Od te noći do današnjeg dana, na lokaciji nisu, osim što ljudi koji ih dobro poznaju tvrde da su do 4. februara svraćali preko dana!

4. februara šinteri su bili u Mirijevu, nije nam poznat razlog, saradnja na tom planu, od dolaska nove ganiture, više ne postoji (?!), od toga dana niko od onih koji ih poznaju, nisu ih videli... Naravno da smo prvo zvali Rakovicu, rečeno nam je da tamo nisu. Svih ovih dana drugi staratelji iz Mirijeva su nam javljali da su "viđeni" u gornjem delu Mirijeva? Kao njihov staratelj, lično sam išla više puta, po dojavi, da ih tražim, po ovom ledu i zimi, nigde ih nisam našla....

 

Stvar je vrlo čudna i sumnjiva! Nije uobičajeno da starateljski psi "napuštaju" lokaciju, ljubav, negu, svakodnevnu hranu, vodu i skonište?! Još je neshvatljivije da psi ne umeju da se vrate i to par stanica?! Postoji mogućnost da su se ljudi koji su ih "viđali" zbunili?! Sve sam više uverena, da su odvedeni negde, leševa nema... ne može pas tek tako da "nestane"?!

Strašna je ova mora, ovo mučenje nas jer u svakog psa ulažes više nego što možeš, zavoliš ih, srodišes se sa njima i dojenom ... više nema mišta?!

O našem uloženom trudu i novcu da ne govorim... Coka umalo nije umrla prošle zime, od hladnoće i slabosti, našim novcem je sterilisana, vakcinisana, čipovana, Žuća je isto tako više puta lečen, čipovan vakcinisan, sve našim novcem...

Ako neko ne ume da poštuje pse, trebalo bi makar nas da poštuje!

 

Danica

 

Žuća i Coka VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

Saopštenje za medije – Stari Merkator, 4 trovanja

Beograd, 2.februar 2010.

Saopštenje za novinare

Serijski ubica pasa iz Goce Delčeva br. 33, Novi Beograd: «antologija» zverskih likvidacija četvoro pasa samo za par dana i istorijat «nestanka» brojnih drugih sa istovetne lokacije!

U roku od samo para dana NN lice sa adrese Goce Delčeva 33 je nedozvoljenom upotrebom najstrašnijih otrova UBILO četiri psa, svi «odrađeni» po Programu Grada, (sterilisani, čipovani, vakcinisani), dakle INVESTICIJA Grada i bez ijednog incidenta sa sugrađanima, njegovi DOBRI psi! Bili su «zaštićeni» jer su čipovani na «EI 17» o kojima brinu njeni članovi – njihovi staratelji, ali od čudovišta u ljudskom obliku i psihopate, zaštite NEMA!

Na istoj toj lokaciji, pre više od dve godine, trovani su psi i stara kujica Ema je stradala, a pas Žuća je spašen i od tada je srećno udomljen kod normalnih i plemenitih ljudi, koji, srećom, čine većinu!

Svakodnevni teror koji trpe naši staratelji od manjine svakim je danom sve nepodnošljiviji: od verbalnih napada, vređanja («gusko», «bolesnice», «skote») do fizičkih pretnji na granici fizičkog obračuna! Sa iste adrese misteriozno je 22.09.2009. «nestao» pas Roki, čip 891013990039365 (slika), a pet dana posle, dva šteneta... Staratelj ubijenih pasa, u Goce Delčeva 33., imao je 31.12.2009. ozbiljniji sukob sa komšijom sa istog sprata kojom prilikom je pesnica dotičnog tik uz njegovu glavu prošla, a komanda je bila «marš napolje» iz lifta u kome je bio sa svojim psom! Nakon tog incidenta počinje serijsko ubijanje pasa: 1. 8.01.2010. nađena je mrtva kuca Mila, čip 891009000008085. (slika), 6 godina stara i miljenica celog kraja oko starog Merkatora; 2. 15.01.2010. kuca Trudi (slika) 6 godina stara, čip 8911013990023758, nađena je kako tumara, cvili i trese se kao prut, smesta je odvedena kod dr. vet. med. Vladimira Magaša, dva dana se borila svim snagama uz svu nadljudsku vet.pomoć, ali ipak je uginula 17.01., a veterinar je odmah posumnjao na trovanje organo fosfatima! Davala je šapu, a na zahtev da da i drugu, prevrtala se na leđa i igrala kao najblaženije biće! Bila je mala Serena Vilijams! 3. 25.01.2010. pas Žuća, čip 891013990038067, viđen ujutro u 07,30 kako veselo trčkara, nađen je mrtav samo pola sata kasnije! Leš je dat na obdukciju na Veterinarskom fakultetu i u njegovom želucu nađen je otrov iz grupe cijano fosfida! Bio je velika maza i NIKADA nije zalajao! 4. Sutradan, 26.01.2010. nađena je mrtva kuca Lokica, bakica od 13 godina, sterilisana i obeležena! Svi psi su identično izgledali: malo pene, puno tečnosti i malo sukrvice! «EI 17» će podneti krivičnu prijavu protiv lica na koje sumnja, iako je to krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti! Ovaj slučaj je specifičan jer se radi o predumišljaju s obzirom da je svaki pas trovan planski i sistematično u razmaku od nekoliko dana, što zabrinjava sve normalne ljude da tako poremećena osoba živi u neposrednom okruženju.

Teror trovanjem životinja u Beogradu traje već dvadeset godina! Ono što je odavno postalo neshvatljivo za sve civilizovane građane, a to je kako se takav «manir» uklapa u evropske vrednosti i u težnju ove zemlje da bude smatrana u svetu «civilizovanom»? Ovo tim pre jer zakoni su veoma jasni u tom pogledu: Zakon o proizvodnji i prometu otrovnih materija, još uvek važi u delu koji se odnosi na pesticide (do donošenja novog) u svom članu 59. nedozvoljeno korišćenje otrova tretira kao krivično delo i predviđa kaznu zatvora do 5 godina, ali i oduzimanje otrova! Zakon o hemikalijama, usvojen 2009. dozvoljava upotreba otrova samo pravnim licima i preduzetnicima, a u slučaju fizičkih lica Agencija za hemikalije izdaje dozvolu, uz precizno navedene uslove i sa svim ličnim podacima, ali i o svrsi. Kazna je do 50.000,00 dinara za zloupotrebu. Krivični zakon za krivična dela izazivanja opšte opasnosti (član 278.) predviđa kazne zatvora do 5 godina; ubijanja životinja (član 269, stav 2) do 3 godine i zagađivanja hrane i vode za životinje (član 273, stav 1 i 3) do 3 godine! Kako je moguće da za ovakvo postupanje koje po zakonima ove zemlje predstavlja četiri krivična dela i niz drugih prekršaja, sa zbirnom zatvorskom kaznom od 16 godina ukupno, NIKO NE REAGUJE? Zakoni su predvideli sve mehanizme za otkrivanje ivršioca jer biće krivičnog dela po zakonu je jedno jedino, ali više je nego očigledno da «razliku» prave državni činovnici, svako u delokrugu svoje nadležnosti, koji primaju platu iz budžeta da bi sprovodili zakone!

Otvoreno i javno pitamo državu Srbiju zašto donosi zakone ako nema nameru da ih sprovodi? Da li samo da bi rekla predstavnicima EU da ih je donela? Dokle će brojni činovnici na njenim jaslama za platu i u njeno ime, a u radno vreme da sprovode svoj lični stav? Dokle će kriminalno ponašanje pojedinaca da dozvoljava, a nas ostale da lišava brojnih drugih prava? Da li se mi, lojalni i civilizovani građani, nalazimo u laboratoriji za ispitivanje ljudske izdržljivosti?

Pomenuta krivična dela izvršio je samo jedan (ne)čovek! Tražimo od države Srbije da ga indentifikuje i osudi, u protivnom bićemo prinuđeni da se obratimo svetu, a protiv svoje zemlje. Javnost upozoravamo da više ni jedan ovakav akt nećemo tolerisati i obratićemo se svim relevantnim instancama u zemlji i svetu! U novom milenijumu ne želimo da živimo sa brutalnom palanačkom metodom eksterminacije životinja naočigled svih nas i to usred Beograda, za koji čitamo da je «evropski»!

Molimo sve plemenite sugrađane ovom tužnom prilikom da obrate pažnju na psa Rokija i provere čip ako sličnog negde vide, sa molbom da nam jave, a iskreno se nadamo da u stvari nije ubijen.

 

Predsednik EI17

Danica Drobac

 

Trudi, Mila VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

 

Roki VIEW SLIDE SHOW DOWNLOAD ALL

Mala Lunja traži dom!

Napušteno, veselo stene, od oko 3 meseca, traži nekog da je usvoji. Napuštena i ubačena u dvorište u Ugrinovcima.

Kontakt telefon: 063 161 60 92 (Maja)

HITNO jer predstoji put, a u selu truju životinje!

CNR sistem – humano rešenje prava pasa na život

EI17 je napravila Program 2005. i predala ga gradu, deklarativno svi su se oduševili, ali... završio je u nečijoj ladici! Što je, nažalost, i za očekivati u ovoj sredini. No, zašto ga pominjem?

Pominjem ga jer bez ubijanja rešava problem zato što je rezultat ogromnog iskustva u svim varijantama i CNR i azila! Ne mogu naravno da ga prepričam, ali suština je u tome da se primeni decentralizacija problema i da se u svakoj mesnoj zajednici, znači ne samo opštini, problem rešava shodno zatečenom stanju, ne samo u smislu broja pasa, već i mreže staratelja! On predviđa izgradnju mini azila po opštinama, naravno ne na opštini Stari Grad, da ne bude zabune! Beograd je ogroman grad i svako globalno rešavanje problema mega i giga projektima rizikuje da promaši cilj! Zato smo mi protivnici velikih gradskih azila! Veliki broj životinja na jednom mestu je stalni izvor zaraze i bolesti... a o uslovnosti takvog življenja da i ne govorim.

Mini azil znači najviše 50 pasa. Ti mini azili bi trebalo da budu infrastruktura za prihvat životinje u svakoj situaciji i treba da budu protočni...

Dakle, imperativ treba da bude život pasa, a modaliteti SVI postojeći i poznati! Zato treba kombinovati mini azile, intenzivno i od strane institucija organizovano i podržano (mislim na veoma konkretne zahvate) udomljavanje, a ne samo sporadično od strane NVO i štandova i CNR! U tom smislu zakon o dobrobiti mora da predvidi sve ove mogućnosti, kao i njihov boravak na ulici!

Problem je u tome što se neke organizacije izjašnjavaju i nameću sebe kao relevantne za predstavljanje svih životinja, a nisu kvalifikovane, niti imaju legitimitet za tako nešto. One ne priznaju, štaviše, javno se izjašnjavaju protiv nečega sto one ne poznaju! Takav stav je neprihvatljiv i samo otežava napore drugih za usvajanje odgovarajućih rešenja.

Jedno je jasno, a to je da je uslov CNR-a vraćanja psa na stanište! Ukoliko se ovo pravilo izigra, životinja strada i u tom smislu desilo se masovno stradanje sterilisanih pasa u prvoj godini primene Strategije i to je neprihvatljivo jer je to zaista ubijanje zivotinja na najnehumaniji nacin!

Ali, ako se pas vrati na stanište i ako se vrati staratelju, sistem funkcioniše!

Potpuno ste u pravu da čitava generacija ima relativno pristojan i dobar život za srpske uslove živeći pritom na ulicama!!!!!! Gde ima staratelja tu imaju dnevnu brigu, neki i kućice, nasrtaji na njih od strane necivilizovanih građana su zaustavljeni i zato CNR danas na nekim lokacijama odlično funkcioniše! Jasno je da je to veliki napor i velika konstantna borba, ali svaka žrtva donosi uspeh! Zato je mnogima „lakše“ da idu linijom manjeg otpora i da stvar reše „žrtvovanjem“ pasa! Ne treba zaboraviti da su psi „čistači“, te da vrše i ekološku funkciju i zato deo njih treba da ostane na ulici pod prethodno iznetim uslovima! Čopore treba "razbijati"!

Nijedan pas nije isti, kao ni čovek, s toga sam lično alergična na te opšte priče! Na ulici mogu da opstanu stabilni psi! Drugi psi, plašljiviji i nesigurniji, mogu da skreću pažnju na sebe i ne bi trebalo da budu na ulici, ALI NISU AGRESIVNI! Štaviše, baveći se uličnim psima preko 12 godina, samo sam lično jednom prilikom naletela na „nezgodnog“ psa, ali i on se smirio pravilnim postupanjem sa njim!

Zato mi koji smo na ulicama u direktnom kontaktu sa tim istim psima o kojima mediji pisu i pričaju na opšte poznat način, treba iz medija da saznamo KAKVI SU ONI? Zato zaista zaključujem da su psi onakvi kako se vi prema njima ponašate! Mi nemamo nijedan incident da je neki pas nekog od nas povredio ili bilo šta slično za sve ove godine! Onda se pitate kada vas mediji informišu o kakvim to psima oni pričaju, gde se oni nalaze jer mi koji smo na ulicama TAKVE NE VIDIMO!

Evo, detalj, malopre je zvala neka žena da mi kaze da na jednoj lokaciji ima njih 15 (uvek lažu i dodaju) i da je to strašno jer oni ne mogu da prođu, a ja ih pitam zasto? Odgovor je mi se plašimo, šta ako... Dakle, sa ljudima treba puno raditi i bukvalno ih edukovati, a za fobije, postoje stručnjaci...

CNR podrazumeva agresivnu i otvorenu podršku nadležnih i medija, što je izostalo... zbog cega radimo u dodatno težim uslovima.

Nova no kill strategija, verovali ili ne, predviđa sterilizaciju SVIH VLASNIČKIH PASA!!!!!!!!!!???????

Ne znam, ali da li možete da verujete da je to nekom palo na pamet uopšte? Da li možete da verujete da neke NVO za zaštitu životinja se za to bore?????? Da li možete da verujete da se one bore, de facto, za istrebljenje čitave vrste?????????

Zašto? Pa zato, a to sam vec malopre rekla, to je linija manjeg otpora jer zaustavljanje „dolaska“ novih pasa i uopšte „gombanje“ sa ljudima je težak i komplikovan put i zato je mnogo lakše opet „udariti“ po psima, a sve tobož humano, napredno, svetski i jos „rešavamo“ problem! Rešavamo – da... istrebljenjem vrste!

Samo još da dodam u vezi sa azilima! Brojne NVO u svetu su odlučno protiv života životinja u azilima jer to je život u ZATOČENISTVU!!!! TAKAV ZIVOT JE PROTIVPRIRODAN i prva Fondacija Brižit Bardo je takođe protiv toga! Sada ja pitam neke NVO kako mogu da se istovremeno bore protiv cirkusa, a sa druge strane bore se za život pasa u azilima! I jedno i drugo je isto, protivprirodan život u zatočeništvu!

U ovoj zemlji imajući u vidu ukupne uslove, kao i „kadar“ koji je uglavnom zaposlen u tom sektoru, pa još toliki broj životinja na jednom mestu, zar neko stvarno veruje da tu išta može da bude humano???? Ko će da kontroliše šta se i kako se radi?

Drugo, u Srbiji demokratija je „mlada“, što znači da je politički, institucionalno i pravno dosta nestabilna zemlja jer svedoci smo svaki dan voluntarizma brojnih moćnika. Sutra se promeni vlast, i već izgrađeni no kill, na primer, azili, ODLUKOM TOG NEKOG MOĆNIKA POSTANU KILL AZILI? Šta onda?

Da zaključim, treba o svemu veoma voditi računa i misliti mnogo unapred pre nego se neka NVO za zaštitu životinja založi za neko rešenje!

Danica Drobac
Predsednica EI17

(28.11.2008.)